Tekstovi sa tagom: Zdravko Čolić

U poslednjem delu razgovora o Lukovićevoj knjizi "Bolja prošlost" govorimo o tome kako je 1988. došao na ideju za naslov i kako je samo godinu dana kasnije naslov postao najrelevantniji element knjige. Danas je ta sintagma ne samo sinonim za zlatno doba muzike bivše Jugoslavije, već sve što je prethodilo krvavom raspadu zemlje, ratovima, sankcijama, bedi, mržnji...

Odjednom sam osjetila da nisam sama u sobi, okrenula sam se i ugledala čoveka koji me je voleo, a kog ja nisam želela sresti, a kamoli s njim razgovarati. Rekao je: "Ljiljana, taj čovek ne zaslužuje tvoje suze." Ja sam vrisnula i rekla: Napolje, neću da te vidim! Otišao je kod strine, napio se i sve polupao šta mu je bilo pri ruci.

„Ja volim reći da su Indexi opstali tako dugo jer ih je vezivalo najjače dvokomponentno ljepilo: prijateljstvo i muzika. Rad u grupi donosi mnoge prednosti. Imate sve što vam je potrebno kako biste stvorili nešto od ideje do realizacije. Radite, popravljate sve dok niste zadovoljni. Imate i ozbiljne kritičare (članove grupe), ali oni imaju zajednički cilj da sa vama naprave nešto što će se rado slušati“ kaže u razgovoru za dvomjesečnik „Journal“ osnivač Indexa

Bit ćemo lakši, bolji i plemenitiji, s više energije i dobre volje. I sretniji nego inače, tu večer dok traje koncert, i nekoliko dana poslije. Magija dobre glazbe potvrditi će svoju moć poništavajući i svakodnevicu i probleme, ispunjajući nas jednostavnim optimizmom i nekim luckastim emocijama koje čovjeka nose horizontalno i vertikalno kroz vrijeme i od kojih se sve čini lakim i mogućim. Predokus toga pružila su mi dva davna koncerta na kojima nisam bila, i možda su mi baš zato, više od onih na kojima jesam, pokazali kakva je dobra energija radost glazbe

Protagonist pjesme zatekao se u zapetljanoj mreži lokalnih pruga, što uskoga, što normalnog kolosijeka, negdje u bespuću srednje Bosne, u trenucima kad započinje mećava. A svoje sjećanje na taj događaj započinje, naravno, frazom, gotovo administrativnom, karakterističnom za epohu: “čeko sam za Travnik vezu”. Slijedi prijelaz, bez uvoda, romantično-komičan: “stresla je snijeg sa plave kose, čekajući voz za Brezu”

Jedne noći u decembru, dok je služio vojsku, Kemal Monteno postao je zvezda, a da to nije znao. Progledao je na „Kupu pevača". Više nikada Kemo neće tražiti autograme. Autogrami će tražiti njega, nesuđeno desno krilo „Sarajeva", lošeg đaka, ali nadarenog sentimentalnog pesnika. Pesnika kakvog samo Bosna može dati, pesnika koji je uveo sevdalinku u zabavnu muziku. Sa svima je Kemo dobar. Pravi je hadžija. Iz njegove duboke kantautorske torbe pesme nisu dobili samo Dragan Stojnić i Oliver Dragojević. Kemal Monteno još uvek ne veruje da je Hamdija Pozderac ono što je bio. Hamdija je bio dobar drug, voleo se družiti, voleo je raju... a Zdravko Čolić mogao je više da zaradi. Laž, Kemo, sve je bilo laž. (Ovo je uvod za priču o Kemalu Montenu iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine; razgovor sa Kemalom obavljen je 1987. u Sarajevu. Kemal Monteno umro je u Zagrebu, 21. januara 2015. godine)

„Kinksi" su svirali daleko, a Sarajevo je bilo bliže. „Indeksi" su već imali električne gitare i svoj stil. Kornelije Kovač želeo je oboje. Onda je u Sovjetskom Savezu video kako ruska omladina otkida na „Kadilak". Bilo je malo kadilaka u Beogradu kada je Kovač stvorio sopstveni rok i sopstvenu grupu. Cupkali smo uz „Dzum ram", trupkali uz „Cigu ligu", stiskali uz „Sonatu", plakali uz „Ivo Lolu". Dolazili su i odlazili Dalibor, Dado, Zdravko, Zlatko... svima je nešto falilo, ono malo što treba za sreću. Ili rok. Kornelije Kovač cenjen je i kod Engleza. Uvek sklon eksperimentu, posle Londona napisao je jednu pesmu i za Fahretu Jahić koja je danas nešto sitnija. Muzika Kornelija Kovača bila je pionirska kada se još nije znalo za „Pioneer". Grupa se, naravno, zvala „Korni grupa". Rok Kornelija - Bate Kovača nikada nije dobio ime (Ovo je uvod za priču o Korneliju Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)

„Kinksi" su svirali daleko, a Sarajevo je bilo bliže. „Indeksi" su već imali električne gitare i svoj stil. Kornelije Kovač želeo je oboje. Onda je u Sovjetskom Savezu video kako ruska omladina otkida na „Kadilak". Bilo je malo kadilaka u Beogradu kada je Kovač stvorio sopstveni rok i sopstvenu grupu. Cupkali smo uz „Dzum ram", trupkali uz „Cigu ligu", stiskali uz „Sonatu", plakali uz „Ivo Lolu". Dolazili su i odlazili Dalibor, Dado, Zdravko, Zlatko... svima je nešto falilo, ono malo što treba za sreću. Ili rok. Kornelije Kovač cenjen je i kod Engleza. Uvek sklon eksperimentu, posle Londona napisao je jednu pesmu i za Fahretu Jahić koja je danas nešto sitnija. Muzika Kornelija Kovača bila je pionirska kada se još nije znalo za „Pioneer". Grupa se, naravno, zvala „Korni grupa". Rok Kornelija - Bate Kovača nikada nije dobio ime (Ovo je uvod za priču o Korneliju Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)

Organizovan je svojevrsni plebiscit u šest tiskanih dnevnika širom Jugoslavije, isplivale su sve neke dobroćudne živuljke, divokoza, jagnje, veverica, čak se neko dosetio i grudve snega. I tu se pojavi Vučko, kontra varijanta, krvoločna zver u obličju malog nasmejanog smotanka. I Čola koji iz off-a, sa nekim sevadah amplitudama zaurlava “Sarajevoooooo!”. Pobednik novinskog izbora i konačni pobednik bio je akademski slikar, dizajner i karikaturista iz Slovenije Jože Trobec, dotad poznat i kao koautor istorijskog dizajna Iskre, telefona popularno nazvanog “Fitipaldi”

Feljton „Bolja prošlost“ o jugoslovenskoj estradi potvrdio je ono što se znalo: Josip Broz Tito uživao je u dobroj pesmi, kao što je uživao u dobroj kapljici ili u dobrom društvu. Svaku priliku da se opusti, Maršal nije propuštao: redovno su mu na zabavama gostovali najpopularniji jugoslovenski pevači, humoristi ili operske zvezde. Svako od učesnika pamti kako je zabavljao Tita, pa je tako imitator Ljuba Stepanović ispričao svoj slučaj. „Prvi put se to dogodilo 12.februara 1961. godine u Klubu saveznih poslanika na Dedinju. Ja sam dugo pričao o svojim utiscima iz Latinske Amerike i onda, pošto sam bio kod Fidela Kastra,imitirao sam njega, a zatim De Gola i Hruščova... U jednom trenutku Tito reče: 'Hajde, bogamu, ja bih htio čuti kako ja govorim“. Meni je u tom trenutku bilo malo nelagodno. Jeste to na neki način bila hrabrost, ali mnogo manje sam od straha umro ja, neko oko njega oni kameleoni i poltroni, koji su živi premrli, šta će sada da bude. Svestan sam u tom trenutku bio da imam delikatan zadatak, ali držao sam se samo Titovih tekstova iz govora i moram priznati da sam malo manje zamuckivao. Naravno, uvek me pitaju da li se Tito smejao kada sam ga imitirao? A ja kažem - da se on nije smejao, ja bih plakao!...“

Nasljednici partizanske generacije, urbana i obrazovana generacija rođena između 1950-ih i 1960-ih, oslobođena bremena ekonomske zaostalosti, etničkih mitova i vjerskih dogmi, zamijenila je puške električnim gitarama, iskazala nevjerojatnu dinamiku u popularnoj kulturi i sportu, znanosti i umjetnosti i stvorila novi tip herojizma, različit od partizanskog.  Zbog generacijskih tenzija, ova druga izuzetna generacija nije dobila priliku preuzeti vodstvo zemlje. Kad se pokazalo koliko je taj ljudski kapital kvalitetan, već je bilo kasno za smjenu generacija. Kontrarevolucija je izazvala destrukciju!

Nakon finalne večeri Splita '72 u listu „Telegram“ se svojim tekstom oglasio Dražen Vrdoljak: „ Festival zabavne glazbe u Splitu daleko je, na žalost, od svake stvarne međunarodne važnosti, sudeći barem po imenima sudionika. Činjenica je da se najprije moramo nametnuti dobrom i izvornom zabavnom glazbom u našim okvirima, pa tek onda pretendirati na to da je prodamo u inozemstvu. Kada riješimo i taj temeljni problem, poslovi oko zabavne glazbe krenut će drugim tokom, pa će se od njih, možda, i dočekati neki konkretniji i primjetljiviji rezultat nego li je to Kalogjerin Nono na ploči Claudia Ville ili Mireille Mathieu“...

Izložbeni projekt Druga strana groznice subotnje večeri/ Socijalistička disco kultura 1977-1983 krenuo je najprije u lociranje pozitivnih utjecaja ove plesne, glazbene i društvene „pošasti“. U glavne emancipirajuće elemente, postavljeni su i dokumenti oslobađajućeg utjecaja disca na žensku i mušku seksualnost. Njihova nova percepcija zadavala je glavobolje moralistima, pale su i neke „žrtve“. Napušten je koncept plesnjaka i uveden je clubbing kakvog danas poznajemo, DJ je postao profesija, dogodila su se plesna natjecanja s inkluzivnom praksom nacionalnih i seksualnih etniciteta i manjina. Žene više nisu skrušeno čekale da ih kavalir pozove na ples, nego su same birale s kime će, što će i kada će. I najvažnije, kako će

U proteklih su mjesec dana narodnjaci bili središnji dio dvaju “skandala”: u Srbiji su ušli u udžbenike, a u Zagrebu u radijski eter. Kao što to obično biva kad je riječ o skandalima ukusa, najzanimljivija stvar je socijalna i politička pozadina onih koji se zgražaju

Prohujale su bezmalo tri decenije otkako ambasador boema, Vlado Dijak nije na ovom svijetu. I danas se sjećam njegovog romana ''Topovi i slavuji'', snažne lirske proze o Drugom svjetskom ratu. I završetka tog romana: ''Slavuji pjevaju. A topovi ćute''. Uvjeren sam da i danas slavuji pjevaju na grobu Vlade Dijaka i pronose slavu pisca vedrine i čuvaju umjetnost njegovih riječi, pjesama i romana