Tekstovi sa tagom: Znakovi pored puta

Aan 01 S

Znakovi pored puta

Svet vene i umire pred našim očima

Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirli sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumorljivo saznanje da u onom što je plodno, radosno i napredno u svetu, mi sve manje i sve ređe učestvujemo, da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas, svet vene i umire pred našim očima, a mi, još živi ali izvan života, posmatramo ga nemoćni, bez reči i pokreta
Ivo Andrić

Znakovi pored puta

Kako se ne zamore da stalno budu u pravu?

Gledajući neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na časnoj, jedino ispravnoj strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu stranu? Kako ne pomisle da će, radeći neprestano tako, morati ostati u manjini, možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti, časni, nepogrešni i na pravoj strani? I gledajući ih sve duže i još bolje, morao sam doći do čudne pomisli. Možda to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji, posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto, veći zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko, jedan način borbe za prevlast, i iskorišćavanje svega oko sebe
Mrtvacnic 01 S

Znakovi pored puta

Nema dana da ne zavidim pokojnicima

Gledajući po ceo dan i dobar deo noći more, visoke planine, gole i šumovite, i mala mesta razasuta obalom, drevne ljudske puteve i vekovna boravišta, čovek dolazi sam sebi ne samo smrtan i prolazan nego kao da nikad nije ni postojao
Andrr 03 S

Znakovi pored puta

Jedna legenda više, jedna istina manje

Neko je negde napisao da sam ja potpuno ovladao duhom našeg jezika i da je taj jezik u mojim rukama „postao poslušno sredstvo“. Da, mnoge stvari su postale i postoje. To vidimo svi. Zanimljivije bi bilo potražiti odgovor na pitanje: zašto i kako postoje? O tome ovaj pisac ne govori. A zašto? Ako ćemo već ispredati bajke i legende, moglo bi se, na primer, pričati kako sam ja sa tim duhom našeg jezika, koji je kao neki zao Duh, sklopio faustovski pakt. Otprilike ovako: dok živim i pišem, Duh će meni služiti svim svojim snagama i sredstvima, a kad dostignem vrhunac savršenstva, što znači i svoj kraj - ja ću njemu predati svoju dušu, da čini sa njom šta hoće. (A pravo govoreći, ne vidim šta će mu ta moja duša i šta bi mogao da radi sa njom. Ali kad se već izmišlja i laže, onda treba ići do kraja: jedna legenda više, jedna istina manje)
Andrr 03 S

Znakovi pored puta

Stepenice na putu ličnog napretka

Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno
Andrr 01 S

Znakovi pored puta

Sve kvari naša prokleta potreba za brbljanjem

O putovanju i putopisu. Mi bismo možda mogli bolje da zapamtimo jedan predeo, lepše da kažem nešto o njemu, i više da kažemo, kad bismo ga pustili da on govori, a ne da mi njemu pričamo o sebi. Ali sve pokvari naša prokleta potreba za brbljanjem
Andrr 03 S

Znakovi pored puta

Vreme je za mene najveće čudo

U najgorim trenucima, kad je graja oko mene na vrhuncu, kad se pomrače i poslednji tragovi razuma i dobrote i kad sve reči i grimase izražavaju samo zle i pogrešno upućene nagone, tada ja jednim očajničkim pokretom misli, kao munjom, uništim ceo svet, zbrišem i survam u ništavilo sve, do poslednjeg traga postojanja. Nad svim onim što su ljudi radili i govorili, neopisivo strašnim, ali iščezlim i pokopanim zauvek, zacari se tišina, ne mrtva i bezlična tišina ljudskih naselja, nego velika vasiona tišina, jedan nov svet, sav od tišine, divni Jerusalim, božiji grad, nem, veličanstven i neprolazan
Andrr 02 S

Znakovi pored puta

Nepodnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom

Ono što je glavno u životu, ono što nas diže i nosi, rukovodi i održava, to nije umetnost, pa ni književnost. Mi smo se samo uhvatili za književnost, jer nismo imali za šta drugo da se hvatamo u tom životu koji nikad nismo potpuno ni sagledali a kamoli shvatili i savladali, a u kome i nas same nikad niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio. Čudo takvog života je u tome da smo uopšte - pa ma i ovako zaobilazno, skupo i teško - prošli kroz njega. Književnost je, u stvari, bila povod, samo pokazatelj, „nur ein Gleichnis“. Tako treba sve gledati i razumeti
Okrv 08 S

Znakovi pored puta

Svi su pokojnici zaboravljeni

Kako bi svet izgledao lepše i koliko bi život bio lakši kad bi se oni koji su sposobniji, hrabriji, nesebičniji i čestitiji zadovoljili time što su takvi i u tome našli nagradu za svoje vrline! Ali, na žalost, ima nešto u ljudima što ih uvek goni da idu dalje od tog cilja. Treba priznati da i nesposobni, strašljivi, lakomi i nevaljali ljudi čine, sa svoje strane, sve da ih na to nateraju.
Fafa 07 S

Znakovi pored puta

U noći ima uvek straha, kao vlage

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i pređosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napon volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprećmja duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalno-šću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.
Ahho 01 S

Znakovi pored puta

Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa

Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu, uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osveti ja vale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali, a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote, treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. I kad oni koji me tlače, truju i jedu, i koji za drugi život i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdržljivosti i veštine za borbu, zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog, lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka?