Tekstovi sa tagom: Zoran Trbović

Nakon što je Bob Geldof inicirao akciju Band Aid, za pomoć gladnima u Africi, domaći SFRJ-muzičari okupili su se oko projekta Yu-Rock Misija koji je svoju koncertnu premijeru imao tačno pre 33 godine: 15. juna 1985. na stadionu Marakana, u Beogradu. Snimljen je i singl “Za milion godina” koji je preko magazina “Rock” distribuiran u preko 100.000 primeraka. Spot za pesmu »Za milion godina« i pozdravna poruka koju je preneo Mladen Popović emitovani su u okviru svetskog prenosa Live Aida i nema sumnje da je to proizvod ovdašnje muzičke scene koji je odjednom videlo ubedljivo najviše ljudi u globalnim okvirima

Zahvaljujući tek otkopanim arhivama fotografa Zorana Trbovića, u prilici smo da se podsetimo jednog starog, velikog koncerta grupe EKV. Od 14. do 16. septembra 1989, baš u vreme tektonskih političkih poremećaja spram Kosova, u Novom Sadu je održan festival EBU-UER na kojem je učestvovalo nekoliko domaćih i inozemnih bendova. Grupa EKV u kojoj su tad bili Milan Mladenović, Margita Stefanović, Bojan Pečar i Srđan Žika Todorović – održala je jedan od koncerata za pamćenje. Možda činjenica da Milan, Margita i Bojan više nisu s nama; možda činjenica da je 1989. simbol Miloševićevog pohoda u rat; možda činjenica da više ništa nije isto kao pre 29 godina – ali sećanje na njihovih tad osam odsviranih pesama (7 dana, Samo par godina za nas, Oči boje meda, Pored mene, Budi sam na ulici, Nisam mislio na to, Krug, Zemlja, Ti si sav moj bol) i pogled na ovu fotogaleriju, otvaraju kapije iskonske nostalgije. Da se ne zaboravi!

Beograd i Zagreb odabrani su za početak, kako iz organizacionih razloga (jer je zbog dobre „logistike“, koja se tada nije tako zvala, to bio najlakše uraditi), tako i zbog toga što je razmena „rock'n'roll dobara“ i tako bila najveća između ta dva grada. Za zagrebački Jugoton (sada Croatia Records) od beogradskih izvođača tada su objavljivali Partibrejkers, Riblja čorba i Električni orgazam, a praktično nije bilo nedelje u godini da bar jedna zagrebačka grupa nije svirala u Beogradu ili obrnuto, česta su bila gostovanja na рlоčamа i snimanjima, dok su se beogradski i zagrebački mediji većinom prosto utrkivali ko ćе više prostora dati muzikantima sa strane, a i publika je u oba glavna grada bila veoma blagonaklona prema gostima...

Sredinom osamdesetih, fenomen Lepe Brene i grupe Slatki greh zapljusnuo je nekadašnju Jugoslaviju nezapamćenim talasom popularnosti; masovni koncerti, enormni tiraži i medijska pomama bili su tek neki od detalja strelovite, zvezdane karijere. Male su, gotovo nikakve šanse da današnje generacije prisustvuju takvom uraganu koji je čitavu državu tresao opštepoznatim hitovima. U beogradskom Domu sindikata koji je bio muzičko svetilište, uoči koncerta na kojem su zajedno nastupali Lepa Brena i Sead Memić Vajta – u garderobi se zatekao fotoreporter Zoran Trbović. Ispucao je čitav film na Brenu i Vajtu; potom su se pojavili nerazdvojni Milovan Ilić i Big Lale, ali je Brena uskoro morala na scenu. Nešto od te atmosfere bezbrižnosti i gotovo detinje radosti ostalo je zabeleženo na ovim foto-dokumentima; bilo je to vreme kad nije bilo bitno da li se zoveš Sead, Fahreta ili Milovan; iz današnje cyber-perspektive sve ovo liči na doba nevinosti pred preteću buru. Tako je i bilo. Par godina nakon ovih fotografija, Slobodan Milošević je objasnio Srbima na Kosovu da niko ne sme da ih bije. To je moglo da znači da Srbi smeju druge da biju. I tako je počeo krvavi rat. Si, Cile, si!

Dolaskom u Australiju otvaramo jedno poglavlje koje bi moglo da preraste u roman (o Sidneju) ili bi bar moglo da izlazi u nastavcima. Normalan život? Čist mozak? Sigurno sam izbegao gomilu veoma teških stvari kroz koje ste vi prošli. S druge strane, isto me je toliko nekih drugih stvari dočekalo ovde, nepoznatih i neizvesnih...

„Od frizure, do odijela, sve je samo hir, preko glazbe, pa do jela, sve je samo hir. Preko stvari koje volim, pa do društva mog, sve što čitam i što slušam, sve ih smeta to“, pevala je Josipa Lisac u čuvenoj pesmi „Hir, hir, hir“, objavljenoj na istoimenom albumu 1980. Tekst je napisao Ivica Krajač, ironično se osvrćući na zlurade komentare Josipinih kritičara. Uprkos svemu, Lisica je ostala na svom putu, dosledna sebi i muzici Karla Metikoša, te je tako prošlog meseca koncertom u Sava centru proslavila 50 godina karijere, pevajući kako stare hitove u svežim aranžmanima tako i nove pesme. Pred vama su fotografije upravo iz Hir, hir, hir ere, sa nastupa u beogradskom Domu sindikata 1981. Koliko toga se promenilo da bi žar, snaga i ljubav ostali isti.

Sada, kad su stvari ogoljele u ovoj zemlji i kad se preko noći poslije četrdeset godina društvenog vlasništva i nacionalizacije formiraju klase patrona­gazda i radničke klase i odjednom priča o potpisivanju godišnjih ugovora između njih, jesam marksist, vrlo veliki. Ali samo u tom smislu i ne dalje od toga. Tko su patroni u ovoj zemlji? Oni koji bi inače trebali platiti za sve svoje kriminalne postupke u prošlih četrdeset godina. Sad su postali patroni dajući ljudima kost da se oko nje glođu, skidajući joj četiri nule. Što su založili za te četiri nule? Založili su zemlju i njenu slobodu! To su založili. To su kriminalci. A ja sam jedini čovjek u Jugoslaviji koji to govori, a svi ostali su sretni.