Tekstovi sa tagom: aids

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Od kada su se pojavili, filmovi su postali neizostavni deo života, pričanje priča, jedno od osnovnih tkiva postojanja. Kada ste drugačiji, a vašeg indentiteta nema na filmu, ili u okviru nekog drugog životnog sadržaja, počnete da osećate da nešto istinski nije u redu. Osećate se nevidljivim, kao duh u kojeg niko ne veruje. Budući da smo večito gladni za slikama o sebi često se dešava da nas prijatelj pozove i kaže: "O, prikazuje se taj film koji moraš da vidiš! Sve ono što se meni dogodilo u životu!" Do nedavno gejevi, lezbejke, te transrodne osobe nisu mogle da zamisle da će jednom izgovoriti sličnu stvar. Danas je homoseksualnost uključena u film, te umetnost uopšte, i stvari se ubrzano menjaju. O onome što se nekad čitalo i naslućivalo iz konteksta, danas se priča mnogo slobodnije

Diamanda Galás američka je avangardna skladateljica, pjevačica, pijanistica i aktivistkinja. Njeni se radovi uglavnom bave temama AIDS-a, metalnih bolesti, nepravde i feminizma. Surađivala je s mnogim avangardnim skladateljima, a za nju kažu da je „sposobna izvesti najuznemirujućiji vokalni teror“

Potom su nestašice, benzinski bonovi i redukcije struje počeli suptilno skidati krinku s famozne "složene situacije", tako da smo je vrlo brzo naučili zvati krizom. Gotovo da i nije bilo čovjeka koji nije sa zebnjom pratio izvještaje o "alarmantnoj" inflaciji od nekoliko desetaka posto, ne sluteći da će desetljeće ispratiti uz stopu od dvije i pol tisuće. No već smo tada šale pobrkali s prognozama, jer su nas osamdesete naučile još nečemu: da današnji vic u našoj zemlji sutra postaje stvarnost

Dudin film je skinuo masku ruskog sistema i ogolio tužan prizor svakidašnjice običnog ruskog čoveka, koji pati pod reakcionarnom čizmom oligarha i svemoćnika u Kremlju. I kao kad smo pisali o epidemiji AIDS-a u SAD tokom 80-tih godina XX veka, četrdeset godina posle, u Rusiji, opet možemo da kažemo, nažalost, da se HIV ne događa Rusiji, već se dopušta da se desi, svesnim nepreduzimanjem adekvatnih mera od strane nadležnih institucija

Važno je da podsetimo da se sa HIV-om danas živi, ali da bi testiranje ipak trebalo da postane navika, budući da tako štitimo i svoje, i zdravlje partnera

Tačno pre 28 godina, u nedelju, 24. novembra 1991. godine u svojoj 45 godini života planetu Zemlju je napustio Freddie Mercury, jedan od najboljih pevača u istoriji rock and roll muzike. Mercury je umro od posledica HIV virusa, od bolesti koju je od javnosti krio 24 sata pred smrt, pokušavajući tako da od medija, koji su ga retko štedeli duž čitave karijere, zaštiti najbliže oko sebe. Jednu od najboljih knjiga o frontmenu legendarne grupe Queen napisao je Peter Freestone, Freddijev lični asistent koji ga je poslednjih 13 godina pratio kroz život. U dilemi koji deo iz tog perioda da prenesemo, opredelili smo se za epizodu sa čuvenom operskom divom Montserrat Caballe i projekat Barcelona iz 1988. godine, koji po mnogima predstavlja vrhunac Mercuryjeve karijere. Spoj opere i rocka predstavljen na ovom albumu do dan-danas ostaje neponovljiv. Četrdeset godina nakon izlaska prvog albuma Queen, muzika i duh ovog genija i dalje sijaju punim sjajem

AIDS je prerano okončao život, te karijeru, ovog talentovanog slikara, budući da je preminuo 1992. u 38. godini. Ali smrt nije bila jedina koja je zamalo obrisala svetove koje je slikao, budući da su i predrasude učinile svoje, pa je Angus umalo zauvek nestao, a sa njim i izgubljeni subjekti u svetu koji je za njih i pre toga bio zamračen

Zadatak je svih nas da se borimo protiv stigme, te drugima objasnimo da neznanje nije opravdanje, a da bi se stavovi promenili, i da bi se razumelo da se sa HIV-om život ne završava

Televizijski snimak iz osamdesetih godina prošlog veka prikazuje građane Sunderlanda u Velikoj Britaniji, te otkriva stavove o homoseksualnosti koje su imali u to vreme. Javno mnjenje je bilo više podeljeno nego što se danas misli, pa iako je situacija u Srbiji, te nekim drugim zemljama, u to vreme sigurno bila drugačija, kratki intervjui su dragoceno svedočanstvo za pripadnike LGBTIQ populacije širom sveta

Za mene homoseksualnost nije „stanje“ (i svakako ne „izbor“ ili „orijentacija“), za mene je to „sudbina“. A tako je zbog toga što jedino što stvarno znam o homoseksualnosti je to da traži hrabrost. Zahteva hrabrost.

Kako povratiti nadu? Potpuno otvorenim i iskrenim razgovorom. Bez ikakvog okolišanja, uvijanja, bežanja, bez ulepšavanja ili prećutkivanja. Realno, istinito, iskreno. Nikad, ali nikad ne smete lagati pacijenta. Istina vas čini slobodnim. I nema čistijeg i lepšeg osećaja od istine koja izgradi neverovatno poverenje! Kada najteži period prođe, pacijenti rado dođu da zajedno popijemo kafu. I tada se najlepše ispričamo. Pričamo o svemu. I o teškim momentima. I o lepim; I o budućnosti. I o nadanjima. To su tako "filigranski" momenti ... sitnice koje jako mnogo mogu da znače.

U Drop-in centru LGBTIQ osobe mogu da prijave nasilje, da dobiju podršku i pomoć, razgovor sa stručnim licima i osobama koje su prolazile kroz iste ili slične probleme. U planu je i besplatna telefonska linija za sve one kojima je potrebna pomoć, a do tada u centar mogu da se jave preko mejl adrese dpc.egal@gmail.com.

Već neko vreme se ističu opasnosti od brisanja kvir istorije, te sve više umetnika pokušava da vrati moć glasovima koji su odavno ugušeni. Pričanje priča je osnovna i snažna alatka u vraćanu moći i osećaja dostojanstva, i koristan kanal za pojedince i pojedinke koji imaju šta da ispričaju.

Jedan je od onih literarnih junaka koji je u sebi spojio toliko drugosti da je svima nama, baždarenim na senzibilnost ka otpadnicima, odmah ušao pod kožu: Arapin, gej muškarac kojem je epidemija AIDS-a odnijela partnera i pet najboljih prijatelja, mentalni bolesnik, musliman u katoličkom internatu, kršćanin u egipatskom bordelu, neshvaćeni pjesnik, junak koji odmor od sebe i svih tih Drugih u sebi traži na mjestu toliko drugačijem od svih njegovih domova, bliskoistočnih, evropskih, američkih, u utočištu svih odbačenih: na klinici za hitne psihijatrijske slučajeve.