Tekstovi sa tagom: aids

Jedan je od onih literarnih junaka koji je u sebi spojio toliko drugosti da je svima nama, baždarenim na senzibilnost ka otpadnicima, odmah ušao pod kožu: Arapin, gej muškarac kojem je epidemija AIDS-a odnijela partnera i pet najboljih prijatelja, mentalni bolesnik, musliman u katoličkom internatu, kršćanin u egipatskom bordelu, neshvaćeni pjesnik, junak koji odmor od sebe i svih tih Drugih u sebi traži na mjestu toliko drugačijem od svih njegovih domova, bliskoistočnih, evropskih, američkih, u utočištu svih odbačenih: na klinici za hitne psihijatrijske slučajeve.

"Original Sins" je upečatljiv početak serijala, no ostavlja puno prostora za napredak, jer je jasno da je Delano zainteresiraniji za atmosferu nego za jasnu narativnu strukturu.

Naučnicima je bilo potrebno mnogo vremena da ponove rezultate programa koji je pre 12 godina doveo do izlečenja jednog pacijenta koji je živeo sa HIV-om. Takozvani „londonski pacijent“ postavio je temelje za uspešno izlečenje bolesti koja se i danas smatra neizlečivom. Nakon tišine koja je potrajala lekari su 4. marta objavili rezultate još jednog slučaja koji opisuju kao „dugoročnu remisiju“, dok ga eksperti u medijima nazivaju „izlečenjem“, mada je nakon samo dva slučaja još uvek rano da se govori o leku. I jedan i drugi slučaj „izlečenja“ rezultat su presađivanja zdrave koštane srži, a procedure su bile deo lečenja raka koji se pojavio kao posledica života sa HIV-om. Malo je verovatno da će se presađivanje koštane srži u budućnosti koristiti kao lek za HIV, budući da su procedure rizične, te postoje lekovi koji uspešno kontrolišu bolest. Povodom ovih slučajeve podsećamo na tekst iz 2015. godine koji je nastao u sklopu projekta „HIV među nаmа: ljudi kаo svi drugi“.

Upućeni tvrde da je interesovanje za epidemiju HIV-a počelo kada je njen prijatelj Rock Hudson preminuo od bolesti izazvane HIV-om 1985. godine.

Uradila je kao što joj je rekao i preživela, da bi iz fabrike u koju su je poslali bila oslobođena u maju 1945. godine. Nakon toga je otišla u Australiju gde je radila u nekoliko trgovačkih objekata sve dok se nije preselila u Kings Cross u okolini Sidneja, a u vreme kada je počela epidemija HIV-a. Ostatak života je provela pružajući psihološku i emotivnu podršku osobama koje žive sa HIV-om. Preminula je 2001. godine, a da nikada ništa nije saznala o čoveku koji joj je spasio život.

Na Božić 2016. je u 54. godini života umro George Michael, jedan od najpoznatijih pop izvođača druge polovice 20. stoljeća. Gordan Duhaček se na dvogodišnjicu pjevačeve smrti prisjeća značenja lika i djela Georgea Michaela kao umjetnika i gej muškarca.

Film počinje tekstom koji objašnjava da je napredak u lečenju i prevenciji HIV-a doveo do toga da u nekim delovima sveta bude manje zabeleženih slučajeva, ali, iako se društvo sve više udaljava od vremena kada je HIV predstavljao nešto nepoznato i zastrašujuće, te izazvao epidemiju koja je odnela mnoge živote, stigma i nedostatak edukacije i dalje opstaju, i vode do diskriminacije i izopštavanja iz društva.

I tada je shvatio da mora da piše o svom iskustvu, da ga pročisti tako što će ga pretvoriti u dramu, što znači da će svi saznati o tome, uključujući i njegove roditelje. I zbog toga im je napisao pismo. Počinjalo je sa „Dragi mama i tata,“ da bi nastavio sa: „Postoji nešto što već jako dugo želim da vam kažem: ja sam HIV pozitivan.“ Dva dana kasnije dobio je poruku u kojoj su pisali o tome koliko ga vole, a majka je nakon toga došla u njegov stan i donela mu kućnu biljku. „Zašto si donela biljku?“ pitao ju je. „Ne znam. Šta drugi obično donose kada im sinovi saopšte ovako nešto?“ Nakon toga su počeli da razgovaraju. „Nisam ljuta zato što mi nisi rekao,“ počela je majka, „Ljuta sam zato što si morao da prođeš kroz sve to.“

Stigma je, dakle, uvedena sa pojavom AIDS-a. I čitava opozicija, sa svojim različitim zahtevima, koja je stvorena protiv gej pokreta, kom se ubrzo pridružio i lezbejski pokret, izgrađena je na stigmi prema AIDS-u. Mislim da je to slučaj i danas – ona predstavlja kvazimoralistički argument, potpuno populistički po svojoj prirodi, i služi da obmane javno mnjenje kako bi se izgradila negativna slika o zajednici. Interesantno je da se svest o sigurnom seksu i prevenciji pojavila sa gej pokretom.

Čovek o kome nam govore i koji treba da postane slobodan već je, po sebi, rezultat potčinjavanja čiji koreni sežu mnogo dublje u prošlost. Jer, njega nastanjuje ona ’duša’ koja je i sama točkić u mehanizmu ovladavanja i upravljanja telom. Duša je rezultat i instrument političke anatomije; duša je tamnica tela. ( Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjevati: Nastanak zatvora, Prosveta, Beograd, 1997)

Da bismo HIV pozitivne osobe otpuštali sa radnih mesta, da bismo ih napustili (ako su nam partneri, rođaci ili prijatelji), da bismo diskriminisali njihovu decu u vrtićima i školama, da bismo odbili da ih lečimo – moramo prvo da ih demonizujemo. A to radimo pomoću šarolike lepeze jezičkih figura. I reči mogu da ubiju, kako u socijalnom, tako i u bukvalnom smislu

Ako se hiljadu i jedan put pokazalo tačnim Gebelsovo geslo kako hiljadu puta ponovljena laž postaje istina, možda je moguće da i hiljadu puta ponovljena istina na kraju – postane istina. Zato, još jednom: AIDS nije kuga modernog doba, nije strašna pošast ubačena sa strane, nije božja kazna za grehove, nije biološko oružje nastalo u tajnim laboratorijama, nije deo zavere za uništenje bilo koga, nije sramotna, nije postidna, ne prenosi se pogledom, korišćenjem zajedničkog posuđa ili ljubljenjem. AIDS je samo obična bolest, poput gripa ili velikog kašlja, i ništa više od toga.

Osobe koje imaju HIV infekciju ili AIDS često pripadaju marginalizovanim zajednicama zbog čega su isključivane i nisu u potpunosti svesne svojih prava i načina ostvarivanja istih (nedostatak informacija, znanja i iskustva za suočavanje sa institucijama i pružaocima usluga, kome i na koji način izložiti slučaj, kako prići profesionalcu itd). Postoji i nedostatak poverenja prema opštoj zajednici i profesionalcima, te uverenje da će pretrpeti diskriminaciju ukoliko se budu žalili i tražili ostvarivanje svojih prava. I tako se stvara začarani krug koji je kompleksan i opasan po osobe koje žive sa HIV-om, a koji može da se razbije jedino javnim istupima, te dijalogom koji je odavno neophodan.

"120 otkucaja u minuti" ("120 battements par minute") prošle je godine nagrađen Grand Prixom na festivalu u Cannesu, a nedavno je osvojio i pregršt Cesara, francuskih filmskih nagrada, uključujući i onu za najbolji film 2017. godine. Film režisera i koscenarista Robina Campilla prati skupinu aktivista skupine ACT UP koji početkom devedesetih godina u Parizu pokušavaju nadležne natjerati da im pomognu borbi protiv epidemije AIDS-a, ali i educirati javnost o tada smrtonosnoj bolesti. U tekstu za Crol.hr Gordan Duhaček objašnjava zašto je riječ o najboljem filmu iz 2017. (upozorenje – spoileri).

Mladi, strejt, osvešćeni reporteri kao ja bili su Schmalzovi najjači saveznici. U to vreme u Tajmsu je bilo zabranjeno da se koristi reč "gej," osim ako nije deo direktnog citata. Termin koji su prihvatali bio je "homoseksualac," reč hladna, klinički precizna i tako otuđujuća (naslov koji je dobio moj članak bio je: "Ponos i radost na paradi homoseksualaca"). Tako sam počeo da osećam delić straha koji su osećali mnogi gejevi i lezbejke koji su radili u Tajmsu, a koji ih je držao u ormaru ili čak terao u formalne brakove kako bi sačuvali karijeru. Schmalz mi je prvi rekao da je gej tokom jednog od naših poslovnih ručkova. Ne sećam se tačnog mesta i vremena, ili reči koje je upotrebio. Sećam se njegovog tona: mirnog, samouverenog, potkrepljenog činjenicama. Nisam bio spreman za oslobađajuću jednostavnost njegovog zaključka. Moj najveći mentor, profesor književnosti u mom rodnom gradu, odao se alkoholizmu kako bi ublažio posledice toga što je bio gej. Kada mi je jedan prijatelj poverio da ima gej brata, samo smo raspravljali o prirodi te bolesti, a smatrao sam sebe osvešćenim i slobodnim. A onda se pojavio Schmalz i saopštio mi to tako lako i tako tačno. Tokom naših razgovora ponudio mi je prozor u gej život koji nije bio niti život žrtve, niti život zbog kojeg bi se trebalo izvinjavati.