Tekstovi sa tagom: alber kami

Anđeo smrti

Propoved u vreme epidemije

Anđeo kuge lebdi nad vašim krovovima

Tu je Paneloux pružio svoje kratke ruke prema crkvenom trgu, kao da pokazuje nešto što se događa iza pokretne kišne zavjese: »Braćo moja«, reče odrješito, »takav se ubitačni lov danas lovi po našim ulicama. Gledajte ga, anđela kuge! Lijep je poput Lucifera, a blistav i zamamljiv kao samo zlo. Evo ga gdje lebdi nad vašim krovovima, držeći u desnici rumenu kijaču sa željeznim šiljkom, dok ljevicom pokazuje na jednu od vaših kuća. Možda je baš u tom trenutku pružio prst svoj prema vašim vratima; možda toga trenutka kuga ulazi, sjeda u vašu sobu i čeka na vaš povratak. Tu je, strpljiva i pažljiva, a sigurna i neminovna kao poredak svijeta. Ruku koju će vam pružiti ne može otkloniti nikakva sila zemaljska, pa ni - upamtite dobro - isprazno ljudsko znanje. I mlaćeni na krvavom gumnu boli, vi ćete biti odbačeni s pljevom«
Knjige

Knjige za prvu pomoć

Epidemije u književnosti

Knjige na ovom popisu na ovaj ili onaj način govore o nekoj pandemiji. Neke pripadaju znanstvenoj fantastici, a neke su se uistinu i dogodile. Budući da se moramo pozatvarati u svoje domove, važno je opskrbiti se dobrom literaturom. Slijedite preporuke Ministarstva zdravstva, pazite na zdravlje, a ako ste bolesni, nemojte izlaziti. Do dobrih knjiga možete doći i putem naše besplatne aplikacije Zaki Book
Alber Kami

Nitko neće biti slobodan dok bude elementarnih zala

Kuge i ratovi zateknu ljude uvijek nepripravne

Elementarno zlo nije po ljudskoj mjeri, pa čovjek drži da je to nešto irealno, ružan san koji će proći. Ali uvijek ne prolazi nego se nastavlja, a prolaze ljudi i to ponajprije humanisti, jer nisu poduzeli mjere opreza. Naši sugrađani ne bijahu više krivi nego ostali svijet: zaboravili su biti skromni! Mislili su da je njima još uvijek sve moguće, što bi pretpostavljalo da su katastrofe o kojima je riječ nemoguće. Bavili su se dalje svojim poslovima, spremali se na put i stvarali zaključke, imajući svoj sud o ovome ili onome. Kako da misle na kugu, koja ukida budućnost, mijenjanje mjesta i diskusije? Vjerovali su da su slobodni, a nitko neće biti slobodan dok bude elementarnih zala
Monkk 01 S

Stranac

Niko ne može da zamisli šta znače večeri u tamnicama

Između slamarice i dasaka kreveta našao sam neko parče starih novina, gotovo prilepljeno za tkaninu, požutelo i providno. Na njemu se pričalo o nekom događaju kome je nedostajao početak, ali koji se morao dogoditi negde u Čehoslovačkoj. Jedan čovek otputovao je iz nekog češkog sela u nameri da se obogati. Posle dvadeset i pet godina vratio se sa ženom i detetom kao bogat čovek. Njegova majka i sestra držale su hotel u njegovom rodnom mestu. Da bi ih iznenadio, ostavio je ženu i dete u nekom drugom hotelu, a sam je otišao majci koja ga, kad je došao, nije prepoznala. Da bi se našalio, dođe na pomisao da kod njih najmi sobu. Pokazao im je svoj novac. Da bi ga opljačkale, majka i sestra ga ubiju noću udarcima čekića i telo bace u reku. Izjutra je došla žena, i, ne znajući ništa o svemu, otkrije ko je putnik. Majka se obesi. Sestra skoči u bunar. Mora da sam ovu priču pročitao hiljadu puta. S jedne strane, bila je neverovatna, s druge, prirodna. U svakom slučaju, smatrao sam da je to putnik malo i zaslužio i da se nikada ne treba šaliti
Htlr 01 S

Pisma nemačkom prijatelju

Kod vas su i bogovi mobilisani

Danas bi me bilo stid ukoliko bih pustio da se veruje da jedan francuski pisac može biti neprijatelj neke određene nacije. Moj prezir je upućen samo krvnicima. Svaki čitalac koji bude Pisma nemačkom prijatelju čitao kao svedočanstvo o borbi protiv nasilja, složiće se da mogu nakon ovoga reći da ne odstupam ni od jedne reči u njima
Žan Pol Sartr Simon de Bovoar

U egzistencijalističkom kafeu: Okupacija, oslobođenje (2)

Odmazda nad kolaboracionistima

Službeni glasnik objavio je 2018. godine knjigu Sare Bejkvel “U egzistencijalističkom kafeu” u prevodu Ivana Radosavljevića. U knjizi učestvuju: Žan-Pol Sartr, Simona de Bovoar, Alber Kami, Martin Hajdeger, Edmund Huserl, Karl Jaspers, Moris Merlo-Ponti i mnogi drugi. Egzistencijalisti su postavljali važna pitanja o tome šta znači živeti autentičnim, istinski ljudskim životom, budući da smo bačeni u svet uz mnoštvo drugih ljudi koji takođe pokušavaju da žive. Pitali su se i o tome šta ljudsko biće zapravo jeste, u kontekstu sve istančanijeg razumevanja fiziologije mozga i hemijskih procesa u telu koje smo dosegnuli u prošlom veku. Iznad svega, pitali su se o slobodi, koju je nekolicina njih smatrala temom u osnovi svih ostalih tema i koju su tumačili kako na ličnom, tako i na političkom planu. Njihove filozofije ostaju relevantne ne zato što jesu ili nisu u pravu, već zato što se bave životom i zato što pokušavaju da odgovore na dva najveća ljudska pitanja: šta smo i šta treba da radimo. Iz knjige britanske književnice Sare Bejkvel prenosimo poglavlje “Okupacija, oslobođenje” u nekoliko nastavaka
Egzistencijalistički kafe

U egzistencijalističkom kafeu: Okupacija, oslobođenje (1)

Kako je Sartr pobegao iz logora

Službeni glasnik objavio je 2018. godine knjigu Sare Bejkvel “U egzistencijalističkom kafeu” u prevodu Ivana Radosavljevića. U knjizi učestvuju: Žan-Pol Sartr, Simona de Bovoar, Alber Kami, Martin Hajdeger, Edmund Huserl, Karl Jaspers, Moris Merlo-Ponti i mnogi drugi. Egzistencijalisti su postavljali važna pitanja o tome šta znači živeti autentičnim, istinski ljudskim životom, budući da smo bačeni u svet uz mnoštvo drugih ljudi koji takođe pokušavaju da žive. Pitali su se i o tome šta ljudsko biće zapravo jeste, u kontekstu sve istančanijeg razumevanja fiziologije mozga i hemijskih procesa u telu koje smo dosegnuli u prošlom veku. Iznad svega, pitali su se o slobodi, koju je nekolicina njih smatrala temom u osnovi svih ostalih tema i koju su tumačili kako na ličnom, tako i na političkom planu. Njihove filozofije ostaju relevantne ne zato što jesu ili nisu u pravu, već zato što se bave životom i zato što pokušavaju da odgovore na dva najveća ljudska pitanja: šta smo i šta treba da radimo. Iz knjige britanske književnice Sare Bejkvel prenosimo poglavlje “Okupacija, oslobođenje” u nekoliko nastavaka
Vitold Gombrovič

Gombrovičev Dnevnik: “Pobunjeni čovek” Albera Kamija (3)

Ubio sam ga, jer biste vi mene ubili da ga nisam ubio

U ediciji Nostra vita Službenog glasnika objavljen je “Dnevnik: 1953-1969” velikog poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969. godine koje je, uz pogovor Vojćeha Karpinjskog, prevela Biserka Rajčić. Kao što piše prevodilac ovog dela Petar Vujičić, “svoj Dnevnik (1953–1969) Gombrovič je u celini objavio na poljskom jeziku, u poljskom emigrantskom izdavačkom preduzeću u Parizu. Na druge jezike, Dnevnik su tek bili počeli da prevode, dok je u autorovoj zemlji, u Poljskoj, Dnevnik bio zabranjen”. U pogovoru ovog izdanja Vojćeh Karpinjski piše da je Gombrovičev “Dnevnik” najvažnije delo poljske proze u celoj njenoj istoriji. Iz ovg kapitalnog dela poljske i svetske proze prenosimo nekoliko odabranih delova
Ookri 05 S

Apsurd i samoubistvo

Postoji samo jedan istinski ozbiljan filozofski problem

Sve ovo doprinosi tome da se karte pomiješaju. Nije se uzalud do sada igralo riječima i izigravalo vjerovanje da odricanje ima smisla životu nužno vodi u izjavu da život nema smisla. Zaista, ne postoji nikakva usiljena srazmjera između ova dva suda. Jedino je potrebno da odbijemo da nas zavedu zbrke, razdori i nedosljednosti na koje smo do sada ukazivali. Potrebno je da se sve to odbaci i da se ide pravim putem prema istinskom problemu. Čovjek se ubija zato što život nema smisla, eto nesumnjive, pa ipak neplodne, istine jer je već otrcana i opće poznata.
Mores 02 S

Brodski dnevnik za kraj godišnjeg odmora

More izbliza

Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je izgledalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo. Od tada čekam. Čekam lađe koje se vraćaju, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv, iz sve snage. Viđaju me kako prolazim lepim, otmenim ulicama, kako se divim pejzažima, tapšem kao i svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, pomalo sanjarim, vređaju me, jedva da se čudim. Onda zaboravljam i osmehujem se onome ko me vređa ili suviše učtivo pozdravljam nekog koga volim. Šta ja tu mogu, kad u mom pamćenju postoji samo jedna slika? Na kraju, traže od mene da kažem ko sam. „Još ništa, još ništa…“