Tekstovi sa tagom: aleksandar vučo

Krill1

Nad tuđim svetom

San i java hrabrog Koče

Kad su bili iznad Rima, pokazo je Koča svima kako može, bez po muke, obešen za obe ruke,/ u vazduhu da se klima. A kad behu iznad Praga, popeše se baš visoko, tako da ni jedno oko ne nađe im više traga
Munnas 06 S

Odlomak iz poeme Nemenikuće

Svake se noći grozno svale na moje grudi piskavi seksovi zore

To su glatke uzane desni i vesla u petrolskoj vodi/ To su crni paradni konji dužinom vatraljskih ruda/ To su laktovi i kolena pitka sredinom raščešljanog smeha/ To su tek zgnječeni snovi i providni leševi pčela
Aabra 07 S

Odlomak iz poeme Nemenikuće

Varoš kao svako đubre, prokleto mesto rođenja

"Poema Nemenikuće je davljenje Vuča u živom glibu amorfnosti: sve otiče zaboravom, koji je zaborav »arhitekture«, zaborav sveobjedinjavajućih principa oblika, putem iščezavanja svega »u mekinji smolaste mase«. Ako ima dozivanja, to je samo zato da bi se otkrivalo. Neprestano, kako je odazivanje nemogućno, onako kako je nemogućno uobličavanje ove amorfnosti, kako je nemogućan trijumf ljubavi nad ovim naturalističkim materijalizmom sveta Nemenikuće, kako na tome đubrištu nema i ne može biti ljubavi onako kako nema i ne može biti metafore, i kako tu, u nezadrživome bujanju, u tom basnoslovno-užasnom bogatstvu ovog đubrišta ne može biti nikakvog kretanja..." (Radomir Konstantinović)
Aamil3

Odlomak iz poeme Nemenikuće

Urlici i micanja verna svedoče pomamnu radost

"Poema Nemenikuće je davljenje Vuča u živom glibu amorfnosti: sve otiče zaboravom, koji je zaborav »arhitekture«, zaborav sveobjedinjavajućih principa oblika, putem iščezavanja svega »u mekinji smolaste mase«. Ako ima dozivanja, to je samo zato da bi se otkrivalo. Neprestano, kako je odazivanje nemogućno, onako kako je nemogućno uobličavanje ove amorfnosti, kako je nemogućan trijumf ljubavi nad ovim naturalističkim materijalizmom sveta Nemenikuće, kako na tome đubrištu nema i ne može biti ljubavi onako kako nema i ne može biti metafore, i kako tu, u nezadrživome bujanju, u tom basnoslovno-užasnom bogatstvu ovog đubrišta ne može biti nikakvog kretanja..." (Radomir Konstantinović)
Azzil 03 S

Ona se roji u mojim rukama

Moja je ljubav gola turpija

Ubijale su se zanosno i u tesnim stenama/ provuku se kroz kamene zupce i telo im postaje/ gnjila testera između beznadežnog života/ i smrti bosonoge/ smrtonosne bez ponovnog rađanja
Tito Sartr

Feljton: Tito – neispričano (2)

Žan Pol Sartr: Jugoslavija je realizacija moje filozofije

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu “Tito – neispričano” čiji je autor Blažo Mandić. Kloneći se svake isključivosti, rukovodeći se odgovornošću prema istini, događajima kojima je lično prisustvovao, ličnim zabeleškama i dokumentacijom, Blažo Mandić, dugogodišnji savetnik za štampu predsednika republike, osvetljava sliku državnika koji je na mnoga netipična pitanja imao originalne odgovore, čoveka koji se, uz sve ostalo, interesovao za umetnost ali i u zvaničnim i nezvaničnim razgovorima i istupima brinuo o međunarodnoj poziciji svoje zemlje. Pozicija lične iskrenosti neposrednog svedoka i učesnika čini tekstove u ovoj knjizi autentičnim, bez suvišnih autorskih komentara. Mnogi tekstovi i fotografije pojavljuju se prvi put, izoštravajući pogled na vreme, događaje i ličnost o kojoj smo mislili da znamo sve. Iz knjige Blaža Mandića prenosimo nekoliko odabranih delova u vidu feljtona
Bizos1

Sneg slameno pada na džinovske stope bivola

Dan

Dan krvopadan radan raščupan i zagoreo/ suludo sabijen u bescenje sirove noći/ licemeran gladan osuđen u istom pravcu/ da žvaće strele busole
27 mart

Godišnjica: Pismo Aleksandru Vuču

Sećaš li se 27. marta?

Ilegalci su javno govorili na trgovima grcavim od užarenih talasa. Oko podne se čulo da su pušteni zatvorenici sa Ade, iz Glavnjače. Sećam se zanosa, pesama, grljenja sa nepoznatima. Zar je bilo nepoznatih toga dana? Svi su se voleli, znali. U svakom si čoveku prepoznavao sebe. Koliko se ljudskih istina pronašlo tog buntovnog, slobodnog, jasnog, herojskog martovskog dana, kad se činilo da je prvi put sagledano sunce otvoreno nad glavama, shvaćena vedrina koja se disala, otkriven smisao krvi što je tekla kroz žile kao nikad dotle, tukući damarima, pored svoje stare bodlerovske budilničke kantilene: “Remembeг! Souviens-toi” i jednu drugu apsolutnije ritmovanu melodiju, sudbinskiju od prolaznosti martovske svetlosti: istinu o istorijskoj trajnosti tog trenutka