Tekstovi sa tagom: anton pavlovič čehov

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču

Meni ni na kraj pameti nije bilo da se ljutim na vas. Bolest nije prijatelj, ja to razumijem. Vaš jučerašnji napad uplašio je i mene i doktora, pa smo kasnije dugo razgovarali o vama. Dragi moj, zašto vi nećete da se ozbiljno pozabavite svojom bolešću? Zar se smije tako? Izvinite za prijateljsku otvorenost

S druge strane, njemu je vrlo dobro poznato da je posljednjih dvadeset pet godina u medicini došlo do fantastičnih preokreta. Kada je on studirao na univerzitetu, njemu se činilo da će medicinu uskoro postići sudbina alhemije i metafizike, a sada, kada noću čita, medicina u njemu izaziva osjećanje divljenja i čak oduševljenja. Zaista, kakav neočekivan blijesak, kakva revolucija! Zahvaljujući antiseptici, vrše se operacije koje veliki Pirogov nije smatrao za moguće čak in spe (u budućnosti – lat.) Najobičniji zemski ljekari sada se usuđuju da vrše resekciju zgloba u koljenu, na sto trbušnih operacija dolazi samo jedan smrtni slučaj, a kamenci se smatraju takvom sitnicom da o njima čak i ne pišu

Ja, gospodine, smatram da su letovanje izmislili đavoli i žene. Đavole je pri tom rukovodila zloba, a žene krajnja lakomislenost. Pa, molim vas, to nije život nego robija, pakao! Vreme sparno, vrućina, ne može da se diše, a ti se kao uklet potucaš s mesta na mesto, i nigde da se skrasili. Tamo u gradu ni nameštaja ni posluge .. sve je preneto u letnjikovac... hraniš se koječim, čaj ne piješ zato što nema ko da ga pristavi, ne pereš se, a kad dođeš ovamo, u okrilje prirode, onda izvoli pešačiti po prašini, po žezi... fuj!

Kao što je mladić zaželeo da se napije, tako on osjeća potrebu da se izgovori. Skoro će biti nedelja dana kako mu je sin umro, a on još ni s kim nije čestito porazgovarao o tome...

Aaaa... ujedaš? Pa lepo, dobro. To ćemo zapamtiti. Znači, ti pljuješ na to što je čovek kruna svemira... car živih bića? Znači, iz toga proizilazi da i Pavla Nikolajeviča možeš da ujedeš? Tačno? Pred Pavlom Nikolajičem svi padaju ničice, a šta on za tebe predstavlja, bilo šta sve ti je jedno? Treba li tako da te shvatim? Aaa... Znači, ti si socijalist

Prekrasnovkusov nam ispriča mastan vic, proždirući očima moje đakonije. Prođe četvrt sata i ja poslah svog Andrjušku napolje da vikne „upomoć”! Andrjuška je izašao napolje i vikao pet minuta, ali moji gosti ni abera… nisu ni obratili pažnju kao da ih se „upomoć” uopšte ne tiče …

I neobična je sudbina svih Čehovljevih junaka: oni se naprežu do granica svojih mogućnosti, ali spoljašnjih rezultata uopšte nema. Svi oni su jadni. Žena šmrče duvan, neuredno je obučena, neočešljana, nezanimljiva. Muškarac se ljuti, zanoveta, pije votku, dosađuje ljudima naokolo. Govore kad ne treba, rade kad ne treba. Ne mogu da prilagode sebi spoljni svet i, ja bih čak rekao, da to i ne žele. Materija i energija se spajaju kako im njihovi zakoni nalažu – ljudi žive kako im njihovi zakoni nalažu, kao da nikad nije bilo ni energije ni materije. U tom smislu inteligencija se kod Čehova uopšte ne razlikuje od neobrazovanih mužika i polupismenih malograđana. Na imanju žive isto kao i u jaruzi, kao i na selu. Niko ne veruje da se ukoliko dođe do promene spoljašnjih uslova, može promeniti i sudbina

Idealizam u svim oblicima, otvoreni i prikriveni, kod Čehova je izazivao osećanje nepodnošljive gorčine. Lakše je podnosio da sluša neumoljive pretnje pravolinijskog materijalizma nego da prihvati slabašne utehe humanističkog idealizma. Postoji u svetu neka nesavladiva sila koja pritiska i sakati čoveka – to je toliko jasno da se može osetiti. Dovoljna je mala nepažnja i najveći kao i najmanji postaju njena žrtva. Možete obmanjivati sebe do onog trenutka dok o tome znate samo iz priče. Ali ko se jednom našao u čeličnim kandžama predodređenosti, taj je zauvek izgubio bilo kakvu zainteresovanost za idealističko samoobmanjivanje

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se

Ispostavlja se da destruktivno načelo uvek pobeđuje i Čehovljev junak je, na kraju krajeva, prepušten samom sebi. On ništa nema, on sve mora sam stvoriti. I to je „stvaralaštvo iz ničega“, odnosno mogućnost stvaranja iz ničega predstavlja jedini problem koji može privući i nadahnuti Čehova. Kada u potpunosti ogoli svog junaka, kada njemu preostane samo da udara glavom o zid, Čehov počinje da oseća nešto poput zadovoljstva, u njegovim beživotnim očima se raspaljuje čudna vatra i nije slučajno što se Mihajlovskom ona učinila zlom

O čemu god da započnete razgovor sa Čehovljevim junakom, on ima isti odgovor na sve: niko ništa ne može da me nauči. Vi mu nudite novi pogled na svet, ali on još od prvih reči oseća da se sve svodi na pokušaj da se na novi način rasporede stare cigle i kamenje, i nervozno, često grubo, on od toga okreće glavu. Čehov je veoma pažljiv pisac. On se plaši javnog mnjenja i ima obzira prema njemu. Ali ipak, kakvo neskriveno gađenje on ispoljava prema prihvaćenim idejama i pogledima na svet. U „Dosadnoj priči“ on makar ne odstupa od pristojnog tona i početnog stava. Kasnije on odbacuje sve predostrožnosti i umesto da prekoreva sebe što ne može da se pokori opštoj ideji, on otvoreno negoduje i ismeva je

Čehov je bio tragač za blagom, vrač, mađioničar. Time se može objasniti ovo isključivo interesovanje za smrt, raspadanje, truljenje, beznađe. Nije Čehov, naravno, jedini koji je kao glavnu temu svojih dela uzimao smrt. Ali ne radi se o sadržaju, već o tome kako se taj sadržaj tumači. Čehov to ovako razume: „U svim mislima, osećanjima i shvatanjima“, priča on, „kakve ja stvaram o svemu nema ničeg opšteg, što bi sve to povezivalo u jednu celinu. Svako osećanje i svaka misao žive u meni zasebno i u svim mojim mišljenjima o nauci, književnosti, učenicima i u svim slikama koje stvara moja mašta, čak ni najiskusniji analitičar neće naći ono što se naziva opštom idejom, odnosno bogom živog čoveka. Ako nema toga, znači nema ničega. U takvoj bedi dovoljna je bila ozbiljna bolest, strah od smrti, sticaj okolnosti i ljudi, pa da se sve ono što sam smatrao svojim pogledom na svet i u čemu sam video smisao i radost svoga života, prevrne tumbe i razbije se u paramparčad.“ U ovim rečima je izražena jedna od „novijih“ Čehovljevih misli, što će kasnije definisati i njegovo celokupno stvaralaštvo

Da bih odredio njegovu tendenciju u dve reči, reći ću: Čehov je bio pesnik beznađa. Uporno, potišteno, jednolično u toku skoro celog svog dvadesetpetogodišnjeg književnog stvaranja Čehov je samo jedno i radio: na ovaj ili onaj način ubijao je ljudske nade. U tome je, po mom mišljenju, suština njegovog stvaralaštva. O tome se dosad nije mnogo govorilo, a razlozi su itekako ubedljivi, jer ono što je radio Čehov na običnom jeziku se naziva zločinom i mora se najstrože kazniti. Ali kako da kaznite talentovanog čoveka? Čak se ni Mihajlovski, koji je za života više puta bio primer neumoljive surovosti, nije usudio da digne ruku na Čehova

On je ukrao, uhvatili su ga, i pošao je u ovaj Sibir, a Olja je klonula duhom; nije pošla, razume se. Sad njena glupa glavica tone u čipkasti jastuk, a noge su joj daleko od prljavog snega.