Tekstovi sa tagom: anton pavlovič čehov

Anton Pavlovič Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (3)

Na kobnoj granici koja deli čoveka od večne tajne

O čemu god da započnete razgovor sa Čehovljevim junakom, on ima isti odgovor na sve: niko ništa ne može da me nauči. Vi mu nudite novi pogled na svet, ali on još od prvih reči oseća da se sve svodi na pokušaj da se na novi način rasporede stare cigle i kamenje, i nervozno, često grubo, on od toga okreće glavu. Čehov je veoma pažljiv pisac. On se plaši javnog mnjenja i ima obzira prema njemu. Ali ipak, kakvo neskriveno gađenje on ispoljava prema prihvaćenim idejama i pogledima na svet. U „Dosadnoj priči“ on makar ne odstupa od pristojnog tona i početnog stava. Kasnije on odbacuje sve predostrožnosti i umesto da prekoreva sebe što ne može da se pokori opštoj ideji, on otvoreno negoduje i ismeva je
Anton Pavlovič Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (2)

Tragač za blagom, vrač, mađioničar

Čehov je bio tragač za blagom, vrač, mađioničar. Time se može objasniti ovo isključivo interesovanje za smrt, raspadanje, truljenje, beznađe. Nije Čehov, naravno, jedini koji je kao glavnu temu svojih dela uzimao smrt. Ali ne radi se o sadržaju, već o tome kako se taj sadržaj tumači. Čehov to ovako razume: „U svim mislima, osećanjima i shvatanjima“, priča on, „kakve ja stvaram o svemu nema ničeg opšteg, što bi sve to povezivalo u jednu celinu. Svako osećanje i svaka misao žive u meni zasebno i u svim mojim mišljenjima o nauci, književnosti, učenicima i u svim slikama koje stvara moja mašta, čak ni najiskusniji analitičar neće naći ono što se naziva opštom idejom, odnosno bogom živog čoveka. Ako nema toga, znači nema ničega. U takvoj bedi dovoljna je bila ozbiljna bolest, strah od smrti, sticaj okolnosti i ljudi, pa da se sve ono što sam smatrao svojim pogledom na svet i u čemu sam video smisao i radost svoga života, prevrne tumbe i razbije se u paramparčad.“ U ovim rečima je izražena jedna od „novijih“ Čehovljevih misli, što će kasnije definisati i njegovo celokupno stvaralaštvo
Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (1)

Pesnik beznađa

Da bih odredio njegovu tendenciju u dve reči, reći ću: Čehov je bio pesnik beznađa. Uporno, potišteno, jednolično u toku skoro celog svog dvadesetpetogodišnjeg književnog stvaranja Čehov je samo jedno i radio: na ovaj ili onaj način ubijao je ljudske nade. U tome je, po mom mišljenju, suština njegovog stvaralaštva. O tome se dosad nije mnogo govorilo, a razlozi su itekako ubedljivi, jer ono što je radio Čehov na običnom jeziku se naziva zločinom i mora se najstrože kazniti. Ali kako da kaznite talentovanog čoveka? Čak se ni Mihajlovski, koji je za života više puta bio primer neumoljive surovosti, nije usudio da digne ruku na Čehova
Snowa 01 S

Zar ove zveri mogu živeti bez sunca?

Lopov

On je ukrao, uhvatili su ga, i pošao je u ovaj Sibir, a Olja je klonula duhom; nije pošla, razume se. Sad njena glupa glavica tone u čipkasti jastuk, a noge su joj daleko od prljavog snega.
Aakri 18 S

Paviljon br. 6

Ljudi u plavim bolničkim ogrtačima

On nikada nije imao izgled zdravog čovjeka, pa čak ni u mlade studentske dane. Uvijek je bio blijed, mršav i sklon nazebu, malo je jeo i slabo spavao. Od jedne jedine čašice votke vrtjelo mu se u glavi i dobijao je histerični napad. Uvijek ga je vuklo u društvo ljudi, ali pošto je bio razdražljiv i nepovjerljiv, on ni s kim nije imao bliskih veza, pa nije imao ni prijatelja.
Marijpo 16 S

Pisci sreću kvare

Neuspeh

- Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rđavo pišete?
Cino 01 S

Priča za tešku noć

Činovnikova smrt

„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...“ Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se.