Tekstovi sa tagom: bekim fehmiu

Čitam tekst i znam: igraću u dobroj drami. Poruka je opora: "Svi ste vi na ovom tlu Kromberzi, niko od vas ne ume da živi srećan, svi vi čekate da vam život prođe u muci i patnji, niko od vas ne ume da živi a da ne mrzi..." Zašto nećemo da budemo srećni kada imamo sve uslove da to možemo?

Skupljači perja je film o ljubavi i ljubomori, vječitoj borbi između dobra i zla, o sudbini, čovjekovoj žudnji za slobodom, svakodnevnim borbama, o životu koji je istrovremeno opor i lijep, o skupljanju perja anđeoske bjeline, koje će pomoći čovjeku

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje i pesme Dušana Vasiljeva, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste

Vidite, 1967. godine, posle premijere "Skupljača perja" u Puli, imali smo prijem kod druga Tita. Moja supruga Branka i ja sedeli smo preko puta Tita, pored Žarka Veselinova. Drug Veselinov i ja smo tri sata govorili o prosveti i kulturi u našoj zemlji. U toku razgovora on mi reče: "Bekime, treba da na svakom mestu istakneš da si Albanac." Razmišljao sam o tome: zašto? I počeo da ističem da sam Albanac iz Jugoslavije, što je za mnogo opterećenih, koji ne vide dalje od nosa, to bio znak nacionalizma.

“Pripadam generaciji koja je imala sreću da živi i radi u jednom iz mnogih razloga osporavanom vremenu koje je bilo, uprkos svim kritikama i ograničenjima koja je nametalo, itekako plodno i podsticajno. Vremenu koje je iznedrilo filmske, i ne samo filmske stvaraoce koji su iza sebe ostavili dela vredna poštovanja koja će, nadam se, uprkos zbunjenosti i promenama koje su nam zamutile jasan pogled na stvari, ipak biti ‘znakovi pored puta’…” pisala je 2014. u svojoj knjizi “Kao na filmu” Dušica Žegarac, jedna od najvećih filmskih zvezda nekadašnje Jugoslavije. Rođena je 15. aprila 1944. godine, a umrla 24. maja 2019. Među njenim najznačajnim filmovima su “Deveti krug” (Reditelj: France Štiglic, 1960), “Stepenice hrabrosti” (Reditelj: Oto Deneš, 1961), “Saša” (Reditelj: Radenko Ostojić, 1962), “Tople godine” (Reditelj: Dragoslav Lazić, 1966), “Buđenje pacova” (Reditelj: Živojin Pavlović, 1967), “Pošalji čoveka u pola dva” (Reditelj: Dragoljub Ivkov, 1967), “Opklada” (Reditelj: Zdravko Randić, 1971) i “Poseban tretman” (Reditelj: Goran Paskaljević, 1980). Iz knjige “Kao na filmu” prenosimo deo posvećen Pulskom festivalu

Kada je on mogao sve to da pomiri u sebi, objedini, i jedne i druge/Zašto ne bismo mogli i mi/Da pružimo ruku/I nađemo sve ono što nas spaja a ne razdvaja/Ne samo zbog Bekima nego zbog nas samih i budućnosti koja dolazi

Snimio je preko pedeset filmova u kojima je glumio većinom glavne uloge. U znak protesta zbog antialbanske propagande i širenja mržnje prema albanskom narodu, moj otac 1987. godine demonstrativno napušta predstavu u Beogradu Madam Kollontaj (Agnete Pleijel) gdje tumači uloge Lenjina i Staljina i oprašta se javno s umjetničkim djelovanjem u bivšoj Jugoslaviji.

Krajem osamdesetih u znak protesta odustaje od glume/ I povlači se/ Nespreman da igra dok traje rat i dok se dešavaju zločini sa obe strane/ Nije mogao da podnese anti-albansku propaganda/ Kao Albanac u Beogradu/ Ni anti-srpsku tamo gde je odrastao