Tekstovi sa tagom: beograd

Anita Zečić

Obeležen Dan bijelih traka

Putujući spomenik u Beogradu

Prošlo je 26 godina od fašističkog naređenja srpskih vlasti lokalnom stanovništvu: "Građani srpske nacionalnosti, pridružite se svojoj vojsci i policiji u potjeri za ekstremistima. Ostali građani, muslimanske i hrvatske nacionalnosti, moraju na svoje kuće i stanove izvjesiti bijele zastave i na ruke staviti bijele trake. U protivnom, snosit će teške posljedice"
peko dapčević

Tragedija jednog naroda: Peko Dapčević (1)

Agonj! Za Beograd

Službeni glasnik objavio je četvrto izdanje knjige Momčila Đorgovića “Tragedija jednog naroda” sa podnaslovom „Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe“. Na predstavljanju ove knjige u Klubu-knjižari “Glasnik”, Latinka Perović ocenila je da Đorgović srpsko društvo posmatra u kontekstu sve složenijeg sveta: „U knjizi se oseća autorova gorčina i ljutnja što istorijska istina sporo sazreva, što još uvek postoje dve istine, neoromantičarska i ona koja je zasnovana na kritičkom mišljenju“. Sam autor u predgovoru kaže: “Kada sam se opredelio za naslov ‘Tragedija jednog naroda’, imao sam na umu da je tragedija to što ne razumemo prirodu i razloge onoga što nam se događa, otud i podnaslov “Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe”. U knjizi Đorgović analizira memoare i dnevnike državnika i pisaca, ispisujući njihove portrete. O tome je govorio na okruglom stolu organizovanom povodom trećeg izdanja knjige: “Dnevničari i memoaristi koje sam odabrao za ovu knjigu govore nam šta smo mi zapravo, i kada se suočimo sa njihovim pričama mnogo je razumljivije zašto smo ovde gde jesmo. Svako od njih odgovara nam na pitanje iz podnaslova – šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Oni su bili svedoci rađanja radikalskog političkog mentaliteta koji će konzervirati Srbiju na stogodišnji period i blokirati njenu modernizaciju”. Iz Đorgovićeve knjige prenosimo tekstove o Marku Nikeziću, Josipu Brozu Titu i Peku Dapčeviću
Ekkv 01 S

Miladin Jeličić Jela: Beograd, rock nightlife u ritmu osamdesetih (3)

Kao da je bilo nekad

Kao da je bilo juče: novotalasni Beograd, u prvoj polovini osamdesetih, živeo je punim plućima, od koncerta do performansa, od SKC-a do Akademije, preko omiljenih kafića-sastajališta gde ste svake večeri mogli da vidite prijatelje ili da upoznate one koje volite – svejedno da li je to Milan iz EKV, Čavke iz Orgazma, Srđan iz Idola, Cane iz Partibrejkersa, lokalni heroji Gera, Fric, Fleka, Vuja… Potreba za nostalgijom nije samo frivolno sećanje na mladost, već , u ovom slučaju, povod za poređenje; da li je danas u eri cyber provoda, lajkova, Instagrama ili totalne neprivatnosti – bolje nego pre tridesetak godina? Hodajući kroz fotografije Miladina Jeličića Jele, koji je bio i učesnik i svedok tih fascinantnih vremena, odgovor se sam nudi: ipak je osamdesetih bilo bolje jer je bilo prirodnije, ljudi su se stvarno družili i zabavljali i pričali i zajebavali se i slušali new wave i punk i reggae… i bili zajedno, znajući da će uvek na Akademiji naći onog koga traže. Svako je imao bar nekoliko prijatelje od krvi i mesa, ne virtual friends with likes. Ti ljudi još žive na Jelinim slikama koji je ovu Bolju prošlost sačuvao od zaborava. Ali, ovo nije kraj: biće još photo serijala. Jedva čekamo!
Sapp 01 S

Miladin Jeličić Jela: Beograd, rock nightlife u ritmu osamdesetih (2)

Stvaran svet oko mene

Kao da je bilo juče: novotalasni Beograd, u prvoj polovini osamdesetih, živeo je punim plućima, od koncerta do performansa, od SKC-a do Akademije, preko omiljenih kafića-sastajališta gde ste svake večeri mogli da vidite prijatelje ili da upoznate one koje volite – svejedno da li je to Milan iz EKV, Čavke iz Orgazma, Srđan iz Idola, Cane iz Partibrejkersa, lokalni heroji Gera, Fric, Fleka, Vuja… Potreba za nostalgijom nije samo frivolno sećanje na mladost, već , u ovom slučaju, povod za poređenje; da li je danas u eri cyber provoda, lajkova, Instagrama ili totalne neprivatnosti – bolje nego pre tridesetak godina? Hodajući kroz fotografije Miladina Jeličića Jele, koji je bio i učesnik i svedok tih fascinantnih vremena, odgovor se sam nudi: ipak je osamdesetih bilo bolje jer je bilo prirodnije, ljudi su se stvarno družili i zabavljali i pričali i zajebavali se i slušali new wave i punk i reggae… i bili zajedno, znajući da će uvek na Akademiji naći onog koga traže. Svako je imao bar nekoliko prijatelje od krvi i mesa, ne virtual friends with likes. Ti ljudi još žive na Jelinim slikama koji je ovu Bolju prošlost sačuvao od zaborava. Ali, ovo nije kraj: narednog petka – na XXZ stranicama objavićemo i treći deo ovog foto-putopisa kroz swinging Belgrade. Jedva čekamo!
Mladen 01 S

Miladin Jeličić Jela: Beograd, rock nightlife u ritmu osamdesetih (1)

Mi menjamo dan za noć

Kao da je bilo juče: novotalasni Beograd, u prvoj polovini osamdesetih, živeo je punim plućima, od koncerta do performansa, od SKC-a do Akademije, preko omiljenih kafića-sastajališta gde ste svake večeri mogli da vidite prijatelje ili da upoznate one koje volite – svejedno da li je to Milan iz EKV, Čavke iz Orgazma, Srđan iz Idola, Cane iz Partibrejkersa, lokalni heroji Gera, Fric, Fleka, Vuja… Potreba za nostalgijom nije samo frivolno sećanje na mladost, već , u ovom slučaju, povod za poređenje; da li je danas u eri cyber provoda, lajkova, Instagrama ili totalne neprivatnosti – bolje nego pre tridesetak godina? Hodajući kroz fotografije Miladina Jeličića Jele, koji je bio i učesnik i svedok tih fascinantnih vremena, odgovor se sam nudi: ipak je osamdesetih bilo bolje jer je bilo prirodnije, ljudi su se stvarno družili i zabavljali i pričali i zajebavali se i slušali new wave i punk i reggae… i bili zajedno, znajući da će uvek na Akademiji naći onog koga traže. Svako je imao bar nekoliko prijatelje od krvi i mesa, ne virtual friends with likes. Ti ljudi još žive na Jelinim slikama koji je ovu Bolju prošlost sačuvao od zaborava. Ali, ovo je tek početak: u naredna dva petka – na XXZ stranicama objavićemo drugi i treći deo ovog foto-putopisa kroz swinging Belgrade. Jedva čekamo!
Strahi 01 S

Netko bješe Strahiniću bane

Ponoćni kauboji i rečni galebovi

Ulica Strahinjića Bana nekada je bila tihi deo beogradskog naselja Dorćol, da bi se količina buke u njoj menjala u skladu sa potrebama i navikama građana. Ulica spaja Skadarliju i Kalemegdan, a naziv je dobila po Banović Strahinji, jednoj od istaknutih figura iz srpskog narodnog stvaralaštva. Ako ste mislili da ulica Strahinjića Bana, poput Balkanske ili Knez Mihailove, nije menjala ime decenijama – razmislite ponovo. Naime, ime ulice koja se nalazi u samom srcu Beograda menja se skoro svake decenije, a onoliko često koliko se menja i fasada na kojoj stoji tabla sa nazivom ulice. Tako i danas postoje table sa dva potpuno različita natpisa, budući da je prvi zvanični naziv bio Strahinjića bana, da bi se ime vremenom menjalo, jer se i ime Banović Strahinje često govorilo i pisalo na više načina.
Bgdr 01 S

Kalemegdan u sumrak

Slučajni i namerni prolaznici

U današnje vreme sveopšteg tehnološkog napretka moguća je i virtuelna šetnja Kalemegdanom, ali ništa ne može da zameni živi ugođaj. Naša fotografkinja Marija Đoković obišla je omiljeno šetalište Beograđana u sumrak i zabeležila nekoliko karakterističnih prizora. Ljubavni parovi, slučajni i namerni prolaznici, prijatelji u manjim ili većim grupama, turisti-namernici, usamljenici – svi su se sjatili na Beogradsku tvrđavu da predahnu, odahnu, puste korak, kontempliraju ili tek onako, bez nekog posebnog razloga. Gledajte, uživajte, a zatim prošetajte .

Žikina arhiva: Crno bijela prestonica SFRJ

Pun krug tramvajem - putovanje dvojkom 1974. godine

Tokom svog boravka u glavnom gradu SFRJ 1974, o čemu smo objavili galeriju „Sećanje na Beograd 1974. godine“, zagrebački fotograf Željko Stojanović rešio je da svojim aparatom dokumentuje čuvenu beogradsku trasu „Krug dvojke“, odnosno uži centar. Od kad postoji, „dvojka“ uvek ide istim putem: od pristaništa preko Kalemegdana, potom Dušanovom do Vuka; odatle ide Bulevarom, skreće u nekadašnju ulicu Borisa Kidriča (danas, ultraoriginalno nazvana „Beogradska“), stiže na Slaviju, odatle ide niz Nemanjinu do železničke i autobuske stanice, a završava Karađorđevom do – pristaništa. Te zbunjujuće daleke 1974. Beograd je iz današnje perspektive bio pust; crno-bele neretuširane fotografije otkrivaju ono malo sveta po ulicama, sem oko autobuske stanice. Neki od toponima, recimo park kod Vukovog spomenika – danas izgledaju neprepoznatljivi, jer je tamo posečeno više stabala nego što je to uspelo gradonačelniku Draganu Drvoseku 2010. Obložene patinom sećanja, ove Žikine fotografije glavnog grada hommage su vremenu u kojem je čak i tramvaj bio sasvim ugodno sredstvo transporta, jer se Beograd mogao obići lako i zgodno, bez gužve i haosa. Crno-bijeli osećaj nostalgije s razlogom favorizuje prošlost – jeste sve bilo sporije, naizgled siromašnije, ali tko mari? Živelo se mirnije i spokojnije, a tramvaji su stizali na vreme. Točno po redu vožnje.  
Sarajevo

Retro intervju: Bogdan Bogdanović

Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori

I to spada u problem srpske inteligencije. Ona je podstrekivala i podržavala srpski autizam. Srbi su sada kao autistično dete, koje ne kontaktira sa spoljnjim svetom, koje nije u mogućnosti da bilo šta izgovori, koje nije u mogućnosti da čuje šta mu se govori. Srbija nije u stanju da čuje šta se govori, šta se misli, niti je u stanju da ode čak i do Zagreba. Srbija nije u stanju da vidi u kom je svetu. Ona je u jednom lažnom svetu, u lažnoj stvarnosti. Ovo što vidite nije "stvarna stvarnost", ovo je srpska stvarnost. Ta srpska stvarnost je luda stvarnost. Završne akorde toj ludoj stvarnosti dao je Slobodan Milošević, koji je i sam van pameti i van stvarnosti
Belgr 01 S

Žikina arhiva: Crno-bijela prestonica SFRJ

Sećanje na Beograd 1974. godine

Nestvarno daleke 1974, na poziv urednice likovnog programa Dunje Blažević iz beogradskog Studentskog Kulturnog Centra (SKC) iz Zagreba je u glavni grad SFRJ stigao mladi fotoreporter Željko Stojanović, danas poznatiji kao Žika. Razlog dolaska: izložba u galeriji SKC, sa fotografijama koje će Željko snimiti na licu mesta, u Beogradu. Prva serija slika posvećena je kultnim mestima prestonice; posetio je Žika hotel „Moskvu“, svratio u prvi dragstor na Balkanu (radio non-stop), obišao kafiće, uhvatio noćne kadrove na Terazijama, uhitio čistača cipela i male zanatske radnje koje su u međuvremenu nestale, a čak je snimio i Tinu Tarner koja je baš tih dana gostovala u Beogradu! Taj i takav Beograd koji je Stojanović sačuvao na starim filmovima, poseduje onu vrste osebujne patine koju danas razložno zovemo nostalgijom bolje prošlosti; ove nedigitalizovane fotografije zrače toplinom, svaki ožiljak na slici jeste dragoceno svedočanstvo o radostima vremena kad je sve bilo drukčije – sporije, emotivnije, uzbudljivije, jer je tadašnji život bio zbir malih, ugodnih zadovoljstava, o čemu pričaju detalji sa ulica, trgova i lokala u kojima se pio vinjak s malom kiselom. I, još jedna lijepa vijest: uskoro sledi nastavak iz Stojanovićevih arhiva!
Ngd 01 S

Srećna Nova 1945!

Doček Nove godine - štа to beše?

Isidorа Sekulić izаbrаnа zа predsednicu Udruženjа književnika, а neke kаfedžije kažnjene što su tаjno nа crnoj berzi, prodаvаle vino u bаlonimа. Većinа grаđаnа nije poslušаlа dа ne pije te noći. Bio je još rаt. U bioskopima "Svinjaricа i pаstir" i "Njenа prvа ljubаv" sа Dinom Debik. A oko deset uveče nigde žive duše. Samo partizanske patrole, zbog eventuаlnog upаdа diverzаnаtа.
Labudis 01 S

Dan kada ljudi nisu pojeli ptice

Praznična gozba za beogradske zveri

Oni koji se poslednjih dana, a možda i nedelja, bude sa prazničnim teretom na leđima, sasvim sigurno imaju ograničen doživljaj sveta, te ne primaćuju život koji se hrani oko njih, a u decembru koji je sasvim sigurno pobegao u neko proleće. Slike na koje bismo naišli ako bismo jednom rešili da otvorimo oči, mogle bi da se uporede sa pesmom Antimaterija Rasela Edsona: S druge strane ogledala je izvrnuti svet, gde su ludaci normalni; gde kosti izlaze iz zemlje i povlače se do prve ljubavne sluzi. A uveče sunce samo izlazi. Ljubavnici plaču jer su jedan dan mlađi, i ubrzo detinjstvo im otima užitak. U takvom svetu ima mnogo tuge koja je, naravno, radost. *** A tako je i bilo: čim smo izašli iz pesme, Beograd je požurio da nas uveri da i u njemu, kao i u stihovima, ima mnogo tuge koja je u stvari radost. I kao što nam klimatske promene uskratile novogodišnje mećave, tako nas i praznične gužve sprečavaju da primetimo da oni koji imaju kupuju poklone, dok oni koji nemaju to što su jedva stekli dele sa drugima. I tu je najdirljivija slika starijeg gospodina koji je prevalio nebrojene gradske milje da donese nešto hrane ljubimcima bez doma i vlasnika. Dok smo čekali da se hranitelj pojavi, te sumnjali u uspeh onoga što smo zamislili, na vidiku nije bilo ni ptice ni mačke, da bi , čim je stariji gospodin kročio na teritoriju, za koju verujemo da je njihovo dugogodišnje mesto susretanja, toliko njih dotrčalo, doletelo, dokotrljalo se, da nismo uspeli da ih izbrojimo. Zahvaljujući našoj fotografkinji Mariji Đoković, svaka scena je pažljivo komponovana, te zabeležena, pa ih, evo, delimo sa vama.
Belgr 01 S

City Drops Into The Dark

Noć u Novom Beogradu

Strpljivi noćni šetač sa aparatom i stativom u ruci mogao je, stešnjen između večitog mraka i povremenog svetla, da pomisli kako je ovo savršena arhitektura distopijske budućnosti, betonski neo-noir, ili kolektivna socijalistička spavaonica, i da uvek bude u pravu, jer Novi Beograd sve jeste – naročito kad ga pokrije noć. Na neki art način, on je čak humaniji s manje svetla; čim stigne dan, kao da onaj noćni New Belgrade sasvim iščezne. Srećom, fotografije Marije Đoković dokazuju da grad preko Save stvarno noću postoji. Proverite sami!
Novaja 01 S

Praznično merenje vremena

Nova godina u prijateljskoj poseti Beogradu

U skladu sa očekivanjima, a uprkos objektivnim teškoćama, Nova godina će stići na planetu Zemlju 31. decembra, tačno u ponoć. Čovek je davno odlučio da, ono što slobodno možemo da nazovemo neizbežnom prirodnom pojavom, a koja se pojavljuje u obliku proticanja vremena, obasja prazničnim svetiljkama, ne bi li tako sebe, a i druge, uverio da ta praznična noć vodi u neko bolje sutra. Zahvaljujući našoj fotografkinji – Mariji Đoković, čitaoci XXZ magazina će moći da osete delić svetla koje obasjava glavni grad, te skupa poveruju da će se sve što se do sada nije dogodilo – dogoditi u najluđoj noći, i da ispod sede brade Deda Mraza žive pravi ljudi.
Kraftwerk

Uzbudljiva muzička zima

Kraftwerk osvaja bivšu Jugoslaviju

Kraftwerk će 25. februara 2018. nastupiti u sarajevskoj Skenderiji u sklopu 3D turneje, na kojoj će se u to vrijeme pojaviti još u Ljubljani 22, Beogradu 24. i Skoplju 27. februara