Tekstovi sa tagom: beograd

Službeni glasnik objavio je knjigu “Deca srebrne emulzije” Zorana Vujovića. Novi talas nije činila samo muzika već način života ljudi koji su u to vreme šetali beogradskim ulicama, odlazili na koncerte, provodili večeri na Akademiji ili na čuvenim kućnim žurkama i na kraju postali legende asfalta. Mnogi od njih bili bi zauvek zaboravljeni da nije bilo fotografa, koji su imali samo jedan zadatak: da na filmu zaustave trenutak kada je život postao umetnost. A jedan od njih je upravo Zoran Vujović Vuja. U knjizi su sabrane fotografije na kojima su, uz kultne bendove kao što su Partibrejkersi, EKV, Električni orgazam, Haustor, Azra, Figure ili Kandinski, ovekovečeni između ostalih i čuveni Pera Ložač, Đole Trip, Dragan Lubarda, Sonja Savić, Džoni Racković, Biljana Trifunović Bezideja, Satan Panonski, Fleka, Tanja Haj, Aleksandra Ilić Aki, Slobodan Nedeljković Žonki. Sve njih prate priče koje je Zoran Vujović čuo i sa čitaocima ih podelio u ovoj knjizi. Prenosimo nekoliko priča iz knjige

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu “Deca srebrne emulzije” Zorana Vujovića. Novi talas nije činila samo muzika već način života ljudi koji su u to vreme šetali beogradskim ulicama, odlazili na koncerte, provodili večeri na Akademiji ili na čuvenim kućnim žurkama i na kraju postali legende asfalta. Mnogi od njih bili bi zauvek zaboravljeni da nije bilo fotografa, koji su imali samo jedan zadatak: da na filmu zaustave trenutak kada je život postao umetnost. A jedan od njih je upravo Zoran Vujović Vuja. U knjizi su sabrane fotografije na kojima su, uz kultne bendove kao što su Partibrejkersi, EKV, Električni orgazam, Haustor, Azra, Figure ili Kandinski, ovekovečeni između ostalih i čuveni Pera Ložač, Đole Trip, Dragan Lubarda, Sonja Savić, Džoni Racković, Biljana Trifunović Bezideja, Satan Panonski, Fleka, Tanja Haj, Aleksandra Ilić Aki, Slobodan Nedeljković Žonki. Sve njih prate priče koje je Zoran Vujović čuo i sa čitaocima ih podelio u ovoj knjizi. Prenosimo nekoliko priča iz knjige

Novogodišnja euforija nije izostala ni ovog decembra. U skromnim i (relativno) toplim domovima kite se jelke, a njihove slike postavljaju na društvene mreže u borbi za domaćinski prestiž; kupuje se na akcijama i sniženjima; čeka se 2019. kao da je poslednja... Glavni grad okićen je već mesecima, kič i nenamerni kemp su svuda oko nas – na „trijumfalnoj kapiji“ s grbovima i svetlećom krunom, uz pripadajući izlokani deo Knez Mihailove, u tunelu koji sija u bojama zastave i neukusa, (kod osetljivih izaziva čak i glavobolju), u svakoj plavo-beloj lampici kod Vukovog spomenika koja zlokobno svetli, u svakom disko irvasu, Snešku i Deda Mrazu... I u privatnom i javnom prostoru sve svetluca, šljašti i blješti u pokušaju da se prizove radost, a oteraju zli duhovi. Za početak, dovoljno je što pirotehnike ima sve manje, a snega sve više. Novogodišnji kič podnošljiviji je u belom okolišu, o čemu svedoče i fotografije naše Marije Đoković.

Kažu da je neki čovek jednom išao po očišćenom trotoaru, a ipak se okliznuo i pao. Palo mu je tada na pamet, kakvog smisla ima čišćenje snega. Obustavite preduzeća za lopatanje – lepše je zavejano. Prosečan građanin Beograda se za životnog veka nagleda kojekakvih besnežnih zima, u okviru kojih saobraćaj ne funkcioniše iz nekih drugih razloga. Najavljivan, dakle, nekoliko dana unapred, i to baš u obimu kakvim nas je mučki zaskočio, sneg nas je ponovo dočekao nespremnih guma, ali spremnih objektiva, tako da u našoj galeriji možete da pogledate kako Beograd izgleda ovog 15. decembra.

Beogradski duh, to je bez sumnje bio marketinški proizvod koji je sa uspehom prodavao posebno skrojenu mitomaniju i koji je nama provincijalcima mogao da izgleda jedino kao zloduh koji će mrak provincije pojačavati dotle dok ona ne postane sasvim nevidljiva. U toj provinciji, po definiciji okrenutoj sebi samoj, udaljenoj od glavnih tokova života, politički poniznoj, industrijski napuštenoj, kulturno prezrenoj, formirao se jedan privid duha, lokalni pandan onom velikom „gospodskom“ beogradskom

U Beogradu će se od 22. od 24. novembra u organizaciji Fondacije Vasilije Mokranjac održati prvi Vasilije Mokranjac Fest – festival posvećen jednom od najznačajnijih i među publikom najomiljenijih srpskih kompozitora, čija dela ulaze u sam vrh muzičkog stvaralaštva čitavog regiona.

Brutalizam je stil u modernoj arhitekturi koji je cvetao od 1954. do 1970. godine. Naziv je dobio od francuske reči "beton brut" koja označava "grubi" beton, pojam koji je fracuski arhitekta Le Corbusier koristio da bi opisao liveni beton s vidljivim tragovima oplate korišćen na većini njegovih zgrada sagrađenih nakon Drugog svetskog rata. Pojam je počeo masovno da se koristi nakon objavljivanja knjige Reynera Banhama "The New Brutalism: Ethic or Aesthetic?" koja se bavi pokušajem da se okarakteriše do tada nastala grupa pravaca delovanja, naročito u Evropi.

Ako se Srbija i dalje bude ovako neravnomerno razvijala, onda ona neće biti uređeno društvo moderne države, već najobičnija majmunara. Onda će naši životi biti donkihotski melanholični i smešni, a pobuna uzaludna poput Samijeve. Ipak, jedno se mora priznati: Sami je bio naturalizovani Beograđanin, ali palančanin ni jednog trenutka. Ako bih mogao da se ičemu nadam, voleo bih da budem otvorenog duha, svetski čovek, na način na koji je on bio svetska šimpanza

Predali smo se. Priznali – nepripremljeni smo, izgubljeni. Bivši, ovde ili bilo gde u svetu. Neki od nas su se vezali za sada prastaru pesmu „Hodam kao zombi“. Mnogi su za sitnu nadoknadu sami sebe prodali melanholiji, dok ona neočekivano, umesto opijumske utrnulosti progovara strašću bunta, glasnim bolom, koji nije ništa drugo do posledica ljubavi

Jezgro oko kojeg se do danas oformilo ono što smatramo Beogradom predstavljaju Beogradska tvrđava i Kalemegdanski park. Oni čine jedinstvenu prostornu celinu na kojoj su jasno vidljivi ostaci Tvrđave, podeljene na Gornji i Donji grad, sa dva jasna stilska obeležja – elementi srednjovekovne arhitekture prožimaju se s dominantnim baroknim rešenjima karakterističnim za XVIII vek. Kalemegdanski park, Veliki i Mali, nastao na prostoru nekadašnjeg gradskog polja, mesto je na kojem se prirodni elementi prožimaju sa urbanim strukturama. Zajedno, Beogradska tvrđava i Kalemegdanski park, predstavljaju spomenik kulture od izuzetnog značaja, mesto održavanja mnogobrojnih sportskih, kulturnih i umetničkih manifestacija, mesto zabave i razonode za sve generacije Beograđana, te onih koji u grad dođu bilo kojim povodom.

Grafit je reč i slika koja nastanjuje neki zabranjeni prostor. Pojavljivanje u takvom prostoru otvara pitanje grafita kao kulture, subkulture ili vandalizma. Pokušaji da se prostor grafita pripitomi, odnosno da se odredi gradski prostor predviđen za crtanje grafita, neuspeo je jer oduzima grafitima snagu koju imaju. Kao književne strukture grafiti se opisuju unutar poetike malih literarnih formi, a najbliži su poslovici i aforizmu. Poetika grafita (iako jedinstvene poetike nema) uz literarnost, likovnost i jednostavnost uključuje i specifičnu komunikaciju. Učesnici tog komunikacionog procesa aktivni su. Njihov dinamičan odnos znak je poetike, ali i razlog nestalnosti, brzog nestajanja grafita. Autor grafita obraća se ciljanim recipijentima (pojedincu ili skupini) koji obično zauzimaju aktivnu poziciju. Recipijent kao aktivni učesnik na tekst-grafit odgovara, menja ga, prekrojava, precrtava, briše. Ostavlja svoj znak. Delo (tekst) je u takvom komunikacijskom modelu nestalno, nezaštićeno. Autor grafita je u sličnom položaju kao autor usmene književnosti – najčešće je anoniman, nepoznat, a njegovo delo nezaštićeno autorskim pravima. Takvi odnosi omogućavaju i priželjkuju dinamičnu komunikaciju. U zatvorenijim sredinama još uvek kontroverzan, često shvatan kao oblik vandalizma ili likovni izraz koji je u vezi samo sa određenim pokretima (poput hip-hopa ili punka), street art u vidu grafita i stencila često je najbolji način da se oseti kako neki grad diše, šta o aktuelnim društvenim problemima misli njegov najvažniji deo: njegovi obični stanovnici, kolika je građanska svest i kako promišljaju pojedinci koji urade tako jednostavnu stvar - odluče da kupe sprej i napišu ili nacrtaju stav na neku fasadu. Jeste da on verovatno neće doprineti nekoj važnoj promeni ili poboljšanju, ali će značiti mali detalj više u urbanizaciji grada, te će povećati osećaj postojanja građanske svesti u određenoj sredini. Zbog navedenih karakteristika upravo su grafiti – političke poruke predstavljali neizostavan deo studentskih protesta '68 i svih sličnih pokreta za oslobođenje u novijoj istoriji sveta. Zahvaljujući stranici My Own Private Travel Experience – MOPTE i našoj fotografkinji i snimateljki Mariji Đoković vodimo vas na put oko beogradskih grafita.

„Jutros se Sava opet ulila u Dunav. Dunav u Crno more. Crno more u Sredozemno more. Sredozemno more u Atlantski okean, a vi opet ne znate šta ćete sami sa sobom“ (Duško Radović)

Zahvaljujući stranici My Own Private Travel Experience – MOPTE i našoj fotografkinji i snimateljki Mariji Đoković vodimo vas u šetnju po Zemunu, i pozivamo vas da se zajedno sa nama popnete na najlepšu kulu u ovom kraju.

Zgrada Narodne opservatorije na donjem Kalemegdanu jedini je preostali svedok vremena u kojem je Merlinka gradila kule od kamena, a oni koji su je u to vreme poznavali, te je posećivali, kažu da je kamene stubove, koji su danas zarasli u žbunje i šiblje, zidala 1999. godine, a kao poklon gradu u kojem je provela najveći deo života. Verovala je, kažu, da će taj poklon biti ono po čemu će je pamtiti i kada je više ne bude bilo, a danas, 15 godina nakon njene tragične smrti jedva da iko zna priču o kamenim stubovima i o životu koji se jednom borio.

Posle teniskog finala, otvorio sam i drugu koka-kolu i moram da priznam da su u pravu oni koji su odavno upozoravali da su isti-istijati proizvodi u istočnoj Evropi mnogo lošiji od onih koje prodaju na Zapadu. Ukus ove nemačke koka-kole nije se mogao uporediti s bućkurišem koji nama prodaju u Srbiji. Karamel vafli, tofi karamele, Milka čokolada, špeci – to je sve potpuno drugačijeg ukusa na licu mesta. Nama uvaljuju tečnu plastiku i surogate. Ali, nema veze. Do Zapada sto somuna, nama ostaje hleb s piljevinom