Tekstovi sa tagom: beograd

Strpljivi noćni šetač sa aparatom i stativom u ruci mogao je, stešnjen između večitog mraka i povremenog svetla, da pomisli kako je ovo savršena arhitektura distopijske budućnosti, betonski neo-noir, ili kolektivna socijalistička spavaonica, i da uvek bude u pravu, jer Novi Beograd sve jeste – naročito kad ga pokrije noć. Na neki art način, on je čak humaniji s manje svetla; čim stigne dan, kao da onaj noćni New Belgrade sasvim iščezne. Srećom, fotografije Marije Đoković dokazuju da grad preko Save stvarno noću postoji. Proverite sami!

U skladu sa očekivanjima, a uprkos objektivnim teškoćama, Nova godina će stići na planetu Zemlju 31. decembra, tačno u ponoć. Čovek je davno odlučio da, ono što slobodno možemo da nazovemo neizbežnom prirodnom pojavom, a koja se pojavljuje u obliku proticanja vremena, obasja prazničnim svetiljkama, ne bi li tako sebe, a i druge, uverio da ta praznična noć vodi u neko bolje sutra. Zahvaljujući našoj fotografkinji – Mariji Đoković, čitaoci XXZ magazina će moći da osete delić svetla koje obasjava glavni grad, te skupa poveruju da će se sve što se do sada nije dogodilo – dogoditi u najluđoj noći, i da ispod sede brade Deda Mraza žive pravi ljudi.

Kraftwerk će 25. februara 2018. nastupiti u sarajevskoj Skenderiji u sklopu 3D turneje, na kojoj će se u to vrijeme pojaviti još u Ljubljani 22, Beogradu 24. i Skoplju 27. februara

Kritika Miloševića i njegove zločinačke politike, iščezla je i za gotovo sve medije u Beogradu Herta Miler je napadala i kritikovala “Srbe”. Ni sama Milerova nije načinila jasnu distinkciju između Miloševićeve politike i čitavog srpskog društva, smatrajući da je za realizaciju tako opsežne ratne politike potrebno nešto više od volje samog vrha autoritarne vlati. I ne sluteći, Srbija joj je dala za pravo. Za neke buduće istraživače, ostao je zapanjujuć primer samoidentifikacije današnjeg društva u Srbiji sa agresivnom ratnom politikom iz devedesetih

Jutros je zabeležena rekordna temperatura od 38 stepeni koja se, inače, očekuje i tokom dana. Beograđani sve teže podnose visoke temperature koje rastu iz dana u dan: juče je bilo 38, a danas već 38 stepeni. Sutra se očekuje naglo povećanje temperature zbog velike oblačnosti nad Saharom; pustinjski, topli vetar doneće nam temperature od neverovatnih 38 stepeni

Šou je započeo Simo Spasić, predsednik Udruženja porodica nestalih i ubijenih Srba sa Kosova, urlajući u megafon "Naser Orić - genocid!", a Obradović je iz knjige koja na koricama ima krstaču u zlatotisku, čitao imena Srba, ubijenih negde (megafon je bio neuporedivo tiši nego Simin). Šešeljevci su ka aktivistkinjama i aktivistima na platou bacili nedentifikovano predmet, koji je, kao i mobilni telefon jednog kolege završio u fontani. Policija je zbila redove, a Spasić je šešeljevcima održao glasno predavanje o pristojnosti

Parada ponosa, pod sloganom "„Neka svi našši glasovi ore se", održžana je u subotu, 24. juna, u Beogradu, a organizatori su poručili da se problemi sa kojima se LGBTIQ zajednica suočava ne razlikuju previše od onih koji muče druge članove društva, jer je reč o bazičnim ljudskim pravima. "Kada razmiššljamo i zalažžemo se za jednaka prava LGBTIQ zajednice, takođe zastupamo ravnopravnost žžena i mušškaraca, glasno istupamo protiv mizoginije i svih oblika krššenja ljudskih prava pripadnica i pripadnika osetljivih drušštvenih grupa", stoji u njihovom saopštenju. "Nije potreban nikakav kompromis kako bi svako imao svoja prava. Nije potreban nikakav novac da bi se poštovao pojedinac. Nije potrebna nikakva politička žrtva da bi svako imao slobodu." Harvey Milk

Stounvolska vizija bila je da prajd treba da bude produkt autentične pobune ugnjetenih kvir grupa, i da se toj pobuni pridruže i druge diskriminisane grupe, koje bi se zajedno borile za pripadanje i prihvaćenost u javnom tj. svakodnevnom životu. Tako da nam jedino preostaje da idemo napred, sećajući se slogana Queer nacije koji je ušao u antologiju: „We're here. We're queer. Get used to it. „ Ili onoga što je Conchita Wurst izgovorila pošto je pobedila na Evroviziji: „We are unstoppable!“, a što će tek ući u antologiju.

Zoo vrtovi postoje da bismo ta slobodna, divna bića mogli da gledamo zarobljena, kontrolisana, jer ako mi nemamo slobodu, zašto bi je bilo ko imao. Ako vidite slona, veličanstvenog diva, koji u prirodi prelazi i po 50 kilometara dnevno, zatvorenog u izložbeni prostor od nekoliko metara, možete li da ga pogledate u oči? Ako vidite šimpanzu u zatvoru od betona i korodiranog gvožđa kako dane provodi sa još nekoliko sapatnika, a u prirodi živi u grupama koje mogu da broje i do 120 jedinki, a koje podrazumevaju složenu društvenu dinamiku, možete li iz toga nešto da naučite? Zoološki vrtovi su izum XVIII i XIX veka, ali istorija ovakvog porobljavanja ide još dalje: postoje zapisi iz Egipta i Kine gde su se egzotične životinje držale u zatočeništvu dve hiljade godina pre nove ere. Takve zbirke služile su da ilustruju moć lokalnih vladara, a njihova namena je evoluirala tokom vekova. U XIII veku kralj Fridrih II, vladar Svetog rimskog carstva, počeo je da sakuplja životinje kao žive trofeje, i tada je potreba za posedovanjem divljih životinja počela da se širi među ostalom aristokratijom. Ako bilo koje dete zamolite da nacrta neku od životinja iz zoološkog vrta, ta životinja će se najverovatnije naći iza rešetaka. Moderni vrtovi širom sveta danas menjaju to pravilo, te mnogi nastavljaju da postoje kao centri za očuvanje i razmnožavanje ugroženih vrsta. Nastoji se da životinje borave u što prirodnijem okruženju, te da ne služe kao zabava, već da se tretiraju kao živa bića koja su rođenjem u zarobljeništvu u startu izgubila pravo na slobodu, pa je čovekova dužnost da im to nadoknadi. I dok neki stručnjaci tvrde kako te moderne Nojeve barke ne funkcionišu, budući da većina životinja koja se iz zooloških vrtova vrati u prirodna staništa, ne preživi prvu godinu, drugi kažu da takvi programi funkcionišu, a da posmatranje divljih životinja dovodi do senzibilizacije mladih generacija na probleme sa kojima se ugrožene vrste susreću u divljini. Ako bilo koje dete zamolite da nacrta neku od životinja iz beogradskog „Vrta dobre nade“ učinićete mu veliku nepravdu, i verovatno naneti traumu koja će ga pratiti do kraja života. Iako odgovorni tvrde kako se neki kavezi renoviraju, pa će neki stanovnici vrta uskoro živeti udobnije, a mejnstrim mediji pišu bajke o tapirima koji govore mađarski, ili irvasima koji govore nemački, dovoljno je da kročite na tle zoo vrta, pa da se jeziva bol svih njenih stanovnika sruči na vas. Nadamo se da smo fotografijama Marije Đoković uspeli da vam prenesemo bar deo lošeg raspoloženja koje smo tamo zatekli.

Stanje napuštenih javnih i privatnih prostora u Beogradu možda najbolje opisuje deo iz pesme Pisano pred zoru Dušana Matića: "Ne lupaj na vrata stare kuće./ Kuće više nema./ Nema više ko da dočeka tvoje/ kucanje na vratima./ Samo tišina iza koje opet samo je tišina./ Ni na dovratnik se ne nasloni./ Ni dovratnika nema./ Ali klupa je ostala iz detinjstva./ Sedi..." I dok usahli prozori zjape prazninom, urušeni zidovi čekaju da njihovo mesto zauzme neko novo arhitektonsko delo, koje će možda imati više sreće, koje će uspeti da sačuva one koje štiti od vetra i kiše. Priču krovova koji prokišnjavaju odlično govore fotografije Marije Đoković

Tradicionalna podela Vračara ovaj komad zemlje deli na Cvetni trg, Englezovac, Savinac, Neimar, Čuburu, Krunski venac, Kalenić, Crveni krst, Istočni Vračar i Pašino brdo. Bilo da oduvek živite u ovom kraju, ili ste došli iz daleka, uvek mu se vraćate. Ljudska priroda je nešto složenija od starosedelačkog prava na ulicu i kraj, pa želja za pokretom i boljitkom, koja iz te prirode proizilazi, učinila je da ovaj deo grada evoluira u odnosu na staro i novo, lepo i ružno, bogato i siromašno. Stanar ne miruje u prostoru, pa se granica između čoveka i građevine često izgubi rađajući svežeg urbanog mutanta. Nastavili smo da šetamo gradom koji volite, a šta smo pronašli u ovoj administrativnoj celini videćete na fotografijama Marije Đoković.

Ko gradi grad? U duhovnom, ne arhitektonskom, smislu grad je sve, više od onoga što bismo voleli da priznamo sebi i ostalim turistima. Građani prljaju grad, preskaču ograde, sede na pragovima, i baš tako čuvaju ono što taj grad jeste: nesavršeni, nefiltrirani skup građevina i ljudi. A šta se dogodi kad hodate kroz grad i govorite ljudima da su lepi saznajte uz pomoć sjajnih fotografija naše Marije Đoković.

Kolege sa portala Karike.ba obradile su temu nargila groznice koja je zavladala Sarajevom, a sve se više širi i po drugim gradovima bivše nam zajedničke države. Uživanje u aromatičnom duvanu nije zaobišlo ni Beograd, o čemu svedoče fotografije Marije Đoković iz nargila bara Kandahar (Strahinića Bana 48). Posetioci ovog bara za inhaliranje nikotinom imaju samo reči hvale: “Prijatan ambijent, ljubazno osoblje, korektne cene”, “Autentičan enterijer, jedinstven miris šiše kojim odiše ovo mesto i veoma ljubazno osoblje”, “Izuzetna ljubaznost devojaka koje rade u Kandaharu” – samo su neki od utisaka stalnih posetilaca. Udahnite duboko i zaronite u atmosferu beogradske nargilhane

Nargila barovi su postali regionalni trend, a ambijent inspirisan orijentalnim stilom i zvucima postao je popularan u Sarajevu. Većina od ovih mladih konzumenata uživaju u pušenju nargile, da li iz hobija ili iz želje, čini se da popularnost nargile raste, a sve više vlasnika sarajevskih kafića se odlučuje na otvaranje nargila barova i proširuje svoju ponudu ovim aromatičnim duhanom

Budući da je čitavoj XXZ redakciji tramvaj najbrži način da se dokopa Savamale, sasvim je bilo logično da se rodi foto-priča o famoznoj „dvojci“ koja ide u krug: od Pristaništa, preko Kalemegdana, pa u Cara Dušana, do Vukovog spomenika, a potom na Slaviju, preko Železničke stanice ponovo do – Pristaništa. Nekoliko kompletnih tramvajskih vožnji bilo je potrebno Mariji Đoković da zabeleži turističko putovanje „dvojkom“ kroz Beograd. Kad otkucate kartu, sedite i uživajte.