Tekstovi sa tagom: beograd

U dvorištu Osme beogradske gimnazije u Šumicama zasađen je izdanak Putinovog hrasta koji originalno raste u kompleksu Petergofskog muzeja u Petrogradu, gde je posađen povodom pedesetog Putinovog rođendana. Izvesni potomci Avrama Petroviča Hanibala, koji su želeli da ostanu anonimni na ploči, poklonili su Putinovu mladicu srpskoj omladini

Od samog početka, Savamala je bila zamišljena kao centar Beograda , ali to nikada nije postala. Ideja o “centru grada” napuštena je nakon 1945. godine, zbog čega je Karađorđeva ulica postala tranzit za “teški” saobraćaj, a nekada lepe fasade okolnih zgrada su propale. Za većinu današnjih Beograđana, Savamala je “onaj deo oko Karađorđeve ulice”. Međutim, to je mnogo širi deo grada koji se prostire od Varoš kapije, a obuhvata ulice Karađorđevu, Nemanjinu, Kneza Miloša, Kraljice Natalije, Balkansku i Prizrensku do kafane „Zlatno burence“, zatim Kosmajsku i Pop Lukinu ulicu. Taj godinama najzapušteniji deo Beograda, polako postaje pribežište umetnika, dizajnera, a tu se poslednjih godina otvaraju kafane, kafići, galerije, izložbeni prostori, fensi prodavnice, restorani i mnogobrojni klubovi; sve ono najbolje što se smatra pod terminom “beogradski nightlife” nalazi se upravo u ovoj četvrti koja koloritom i opuštenom atmosferom može da podseti na rani period njujorškog kvarta Greenwich Village. Zahvaljujući projektu “Beograd na vodi”, omogućeno je da se Savamala razmahne i u kreativnom smislu; ovaj nekada zapušteni i najprljaviji deo grada, oslobođen deponija i đubrišta, danas je glavno stecište turističke ponude glavnog grada, in-mesto za turiste koji vikende provode u kvartu pored Save, tik ispod Brankovog mosta. Budući da se igrom slučaja redakcija našeg portala nalazi u centru Savamale, bilo je logično da jednu fotogaleriju posvetimo novoomiljenom komšiluku. Zahvaljujući Mariji Đoković i vi možete da zavirite u sve tajne Savamale…

U vreme kada vidljivost trans* osoba raste, pripadnici zajednice često doživljavaju diskriminaciju, psihičko, te fizičko zlostavljanje samo na osnovu toga što hrabro žive svoju prirodu.

Mali urednički dogovor da Marija Đoković polako otkriva glavni grad, započinjemo sa one strane Save, od Zemuna. Pred vama su fotografije poznatih i nepoznatih toponima, od sakrivenih uličica do buvlje pijace spontano smeštene u centru, od parkova do šetališta, od uličnih svirača do rečnih labudova. Ima svega, ništa ne fali!

"Bila sam na rastojanju od nekih deset metara od četvorice nasilnika. Uzeli su nečiji mobilni telefon, a u tom trenutku se pojavila i peta osoba, koja je izašla iz lokala gde su svi zajedno bili, pa im je uzela taj telefon i spustila ga nekih par metara od mene i rekla mi da ga uzmem. Prišla sam da podignem telefon, a u tom trenutku su napadači uzeli betonske kocke i počeli da me gađaju njima"

Sjećaš li se uopšte/ da si jednom bio,/ opkoljen i nepokoren grad./ Ili je to ipak bio neki drugi,/ onaj koji ne bi/ ni mrava zgazio

U periodu od 1980. do 1990. godine imao sam, očigledno, previše vremena i premalo problema. Da nije bilo tako, sasvim sigurno ne bih mogao da toliko gledam oko sebe, uočavam i pamtim svakakve gluposti. A od svih njih, ubedljivo najviše me je uvek radovalo jedno slovo, sasvim obično, ni po čemu specifično, koje sam, što sam ga češće viđao, sve više uklapao u paralelnu sliku zemlje u kojoj živim, stanja duha i kulture, a na kraju i bratstva i jedinstva…

Pre 16 godina, šestog aprila 2002, sarajevski „Dani“ objavili su antologijski separat posvećen opsadi glavnog grada BiH pod naslovom „Sjećaš li se Sarajeva“. Među autorima je bio i današnji glavni urednik XXZ magazina čiji tekst prenosimo pred 26. godišnjicu početka četničkog napada na Sarajevo. Posebno priznanje Luković je dobio 2010, kad je proglašen „Počasnim građaninom Sarajeva“. Tko ne zna zašto, neka pročita tekst...

Povratak u foto-prošlost uvek je dobrodošla tema; stariji se sećaju, mlađi otkrivaju. Prestonica na dve reke, Beograd, tokom proteklih decenija bila je glavni grad jedne velike i ozbiljne države – Jugoslavije. Kako je to bilo šezdesetih i sedamdesetih godina, bez saobraćajnih gužvi, haosa, nebodera – izvolite pogledati na ovim fotografijama, zaturenim u arhivama daleke, čini se uvek bolje prošlosti...

Smeštena u samom centru Beograda, Muzička kuća Metropolis je mini kulturni centar, koji predstavlja mikrokosmos pozitivnih vibracija; sastoji se iz dva aktivna dela: unutrašnji, koji je istovremeno prodavnica ploča i diskova, kafe i koncertni prostor, i spoljašnji s prostranom baštom koja je deo kafea i improvizovanog DJ pulta za puštanje muzike u letnjem periodu...

Topografski fleksibilni Ameri notorna su suprotnost zadrtim helenskim ex-komšijama koji vekovima kinje Makedoniju zbog "nedozvoljenog" imena, a ne "hvale" se da u Wisconsinu imaju Spartu, u New Yorku i Michiganu Ithacu, na Aljasci Homera, u Arkansasu Dardanelle, a u Indiani, Alabami i Ohiu Athens. Pošto domaćini, bezbeli, ne priznaju nikome ekskluzivno pravo na "kršteno ime", u državi Ohio, u savršeno nespornom statusu, egzistira i jedna - Macedonia!

Postoji teza da se u Srbiji brzo smrkava, mnogi su se tokom gore prošlosti u to lično uverili. Ali, serijal Jolande Korać o beogradskom sutonu – priča neku drugu priču; možda glavni grad Srbije nema more, peščane plaže ili palme za sunset, ali ima dve reke, nebo i šašave krovove na kojima još uvek vise tv antene. I, negde pred noć, Beograd se pojavljuje u najlepšoj odori svetla i senki.

Zgrada američke ambasade je već gorela, koliko se sećam, a i neki automobil pored je bio zapaljen. Sve je podsećalo na Badnje veče. Narod se oko buktinje skupio, šenluče, pevaju, slikaju se i piju. Neko je čak i dete na krkačama doneo ispred. Samo što se baloni, šećerna vuna i kikiriki nisu prodavali. A tu kod bele kuće, naroda svakojakog i raznolikog. Popovi sa ikonama, čiče, a i mladi s kokardama, klinci, kao i ja, u brzim patikama s crnim fantomkama, i poneki fotograf čisto da napravi uspomenu od svega ovoga. Svi se slikaju ispred ambasade kao u svatove da su došli. Tri prsta u vis, masnice ispod oka, Ratko, Radovan i Draža na majicama, zarđali zubi, to je bila slika i prilika ispred američke ambasade

Usred beogradske Knez Mihailove iznenada su se pojavile mažoretkinje, svirači i igrači iz Herceg Novog, sve u čast legendarno žute mimoze. Slučaj je hteo da se na licu mesta zatekao naš Braca Stefanović koji je hladnokrvno sve zabeležio kamerom; bolje mažoretkinje, odahnusmo, nego samostalni umetnici koji po celi dan ubijaju amaterskom pesmom i gitarom...

Na portalu KoSSev u okviru rubrike “Razgovor bez povoda” već neko vreme vodi se polemika između Batona Hadžiua (Baton Haxiu) i Ljiljane Smajlović. Hadžiu je direktor TV Kljan Kosova (Klan Kosova) iz Prištine, a Ljiljana Smajlović je do skoro bila glavna urednica lista “Politika”. Njihovu polemiku prenećemo u celini, u nekoliko nastavaka