Tekstovi sa tagom: bohumil hrabal

Otkako sam bio na operaciji, ljude posmatram drugačije. Iz daljine već mogu da prepoznam ko se drži za žuč, iz daljine prepoznajem kako se zanosi šećeraš, vidim to njegovo zamućeno oko, onu slatku bolest protiv koje mora da se bori sa vagom i satom u ruci, prepoznajem prema pepeljastom licu sve uništene jetre, prepoznajem ko će za, recimo, pola godine da skikne, one oči koje se neprekidno od svega opraštaju, gledaju već na drugu stranu kvake...

A kada je presa ispresovala u poslednjoj fazi papir tako da su iz njega na sve strane prštale kapljice, video sam Isusa ispunjenog ljubavnom ekstazom dok se Lao Ce u dubokoj melanholiji oslanjao na ivicu mog korita, video sam onda Isusa kako pun vere izdaje naređenja i planina se diže i spušta nešto dalje, Lao Ce prekriva moj podrum mrežom ispletenom od nemilosrdne zakonitosti intelekta, video sam Isusa ispunjenog konfliktima i dramatičnim situacijama, dok je Lao Ce zamišljeno umovao o nerešivosti moralne situacije suprotnosti

Ustrčao sam gore gde su stajala dva dečačića i od njih sam saznao da se tamo negde kod Novog Strašeca nalazi šupa, a u njoj u slami toliko knjiga da oči jednostavno ispadaju iz duplji. Tada sam otišao do vojnog bibliotekara i krenuli smo u Strašice i tamo u polju pronašli ne jednu već tri pune šupe Kraljevske pruske biblioteke

Tako je Jirži Anderle uhvatio u svoje grafičke listove plimu i oseku, ponoć i podne, uspon životnih sila i zakrečavanje i smrt. I opet, kada je do poslednjih mrvica iscrpeo sve mogućnosti, vratio se sadašnjosti, onome što je ličilo na njega, i njegovu ženu, majku i njegove prijatelje; sada, eto, oživljava fotografije i prinuđuje ih da se ne samo smeju, negoduju, već i da se vraćaju u prošlost sve do svog detinjstva

A ja sam tada znao da je bilo kakav agresivni rat zločin, da je jedini pravični rat odbrambeni rat, da je dužnost braniti se. Tako sam, čak, i kada sam bio u zatišju drugog svetskog rata, video i znao da su ljudi hapšeni zbog otpora, čuo sam za koncentracione logore, video sam imena pogubljenih u našoj varošici za vreme hajdrihijade, da bih na kraju, kao otpravnik vozova u Kostomlatima, video kompozicije sa zatočenicima i sve sam to i sam osetio, kada smo bacali u rešetkama zatvorene vagone jelo i sipali iz kofa vodu, kada me zamalo nije streljala vojna patrola

Trudio sam se oduvek da kažem ono što je bilo upereno protiv bilo kakvih konvencija. Borio sam se protiv toga da ljudi budu maloumni i malodušni. Nastojao sam da ono što se dogodilo, bude opisano na umetnički način, ali ne kao optužba, već kao svedočenje o faktima koje ljudi dobro poznaju, o kojima pričaju u krčmi ili kod kuće, ali krišom. Ne treba govoriti krišom, već naglas, na trgu, da bi to čula javnost. A moj način opštenja sa ljudima je pisanje; ja nisam nikakav govornik, moglo bi se čak reći da sam loš govornik. Ja sam samo pisac, i uvek sam se trudio da tu glasnost unesem u svoju literaturu

Ko ima hrabrosti da kaže ljudima ono što im niko u oči još nije rekao neka to napiše prvo sam sebi, neka to pokazuje svojim poznanicima, pa makar i jedina njegova mogućnost za objavljivanje bila fioka. Ništa nije tako okrutno kao što je umetnost koja rado proždire sopstvenu decu. U umetnosti još niko nije pitao u kakvim je ko uslovima stvarao, šta je sve morao da odbaci od sebe. Mislim da kada neko piše za fioku deset, dvadeset godina, da na kraju mora pronaći svoje čitaoce, a isto tako i izdavača

Hrabal je, u to nema sumnje, zaslužio da se o njemu (možda?) napiše i drugačiji tekst, ali je Hrabal, taj svetski prvak u naklapanju i ironiji svojstvenoj praktično samo Pražanima i piscima iz Praga, zaslužio da se o njemu piše upravo ovako i nikako drugačije. Ili tačnije - on nije zaslužio da se o njemu piše na akademski način, onako kako se to obično piše o prvacima sveta u literaturi, a on je to bio, iako nije dobio Nobelovu nagradu koju je zaslužio više nego sigurno, i za nadati je se da će se komisija za dodelu te nagrade barem ove godine setiti i osvestiti i dodeliti mu je, barem posmrtno, dok će se on svemu tome cinično i ironično smejati sa planete broj 4112 koja nosi njegovo ime

Želim, dakle, piscima i njihovom drugom kongresu da svaki od njih, a prema meri sopstvenog talenta, napiše modernu knjigu, želim im da svaki u sebi pronađe slobodu za skok u ograničenost koja deluje u tekstu nenasilno i harmonično kao priroda. To isto želim i sam sebi, jer i ja, sam sa sobom, organizujem kongres, isto kao i ostali ljudi otvaram povremeno knjigu sopstvenog života, knjigu duguje - potražuje

U šta verujem? Verujem da ljudi neće biti tako nerazumni i da se neće upustiti u rat, verujem da je najveće merilo svih doba i sadašnjosti samo i jedino mir, ne svaki mir, već mir koji je pun konfliktnih situacija koje se mogu rešiti; verujem da se sve ono ratoborno u čoveku može rešiti na račun svemira; verujem da je čovek odvajkada kosmotvoran i zato i naša budućnost jeste nebo

Trudim se da ne samo sebi već i ljudima kažem da je biti literata isto što i biti alatničar ili vozač kamiona na dugim prugama, trudim se da ljudima kažem da je pisanje i umetnost uopšte, da je to radost od igre, radost zbog savlađivanja suprotnosti, radost koja kao sunce pobeđuje oblake i patnje. Govorim ljudima da je u pisanju najlepše upravo to što niko nije prinuđen da piše i muči se pisanjem, da je umetnost odvajkada slobodna igra slobodne mašte koja se umackala stvarnošću. Mislim da je u pisanju i literaturi najlepše upravo to što ta igra predstavlja zabavu sa savlađivanjem motiva koji prkose, što čovek koji piše mora da se nauči veštini da usredsredi sve svoje snage na trenutke one velike ludorije: kako višedimenzionalni svet prebaciti u retke jednodimenzionalnog teksta koji protiče