Tekstovi sa tagom: bojan tončić

Kada je 1989. Petar Luković ponudio jugoslovenskoj javnosti knjigu “Bolja prošlost”, fascinantnu zbirku intervjua sa ključnim autorima, pevačicama i pevačima zabavne muzike u SFRJ, te zanimljive i nadasve relevantne faktografije o pločama, koncertima, turnejama, back stage intrigama i podmetanjima, ljubavima i političkim stavovima, sa znakovitim podnaslovom “Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940 – 1989”, bilo je već izvesno da će sintagma iz naslova uskoro, čak i za najdoslednije optimiste i romantike, postati pleonazam. I da bolja budućnost još dugo neće stanovati na toponimima iz prvenca čitanog novinskog autora

Mi smo savremenici logora koji su prvi put jedan ideološki koncept. Prvi put je ideološki koncept stvorio jedno od najvećih zala čovečanstva. Ideološki koncept koji je podignut na nivo institucije. Upravo u tome je razlika između zločina logora i svih ostalih, Džingis Kana i ratnih zločina u istoriji. Mislim da je to što čini iskustva logora najstrašnijim iskustvima čiji smo mi savremenici. Dakle, ta njegova konceptualizacija, osmišljavanje

Mladi gledaoci dobijali su sjajne komade i heroje iz komšiluka, ali i blago upozorenje da nije sve tako ružičasto kakvo na momente izgleda i da ima mnogo ozbiljnijih iskušenja od komšijskog podmetanja i, možda, nekih ozbiljnijih ljubavi od ove koja je sada najpreča. Bilo je to detinjstvo u kojem su se deca učila da budu ljudi u drugačijem životu, bez mobilazicija i ratova, bez emigracije, hiperinlatornih novčanica i praznih trgovina, bez nesreće svuda oko sebe

Iako su dokazani zločini u Prijedoru, Foči, Vlasenici, Bratuncu, Zvorniku, Sanskom Mostu i Ključu - Radovan Karadžić nije proglašen krivim za genocid na tim područjima. Presuda je izrečena, dolaze novi dani slave u Srbiji i negenocidnom entitetu Bosne i Hercegovine

Kristalno je jasno da je gibaničarski cilj zastrašivanje građana nesrpske nacionalnosti i građana svih nacionalnosti kojima nije do igrarije sa mogućim već viđenim posledicama. Mada je Dodikov glasnogovornik rekao da ga je stid (Dodik Milorad nije), Besmisleno je, dakle, pitati ravnogorsku bratiju zašto se ne postrojava u Srbiji. Tu je sve ionako dozvoljeno. I poželjno je slaviti rehabilitovanog zlikovca (dan njegovog hapšenja, fakat, i jeste za proslavu, kao i dan streljanja - ako je streljan). Ostaje, međutim, bez odgovora pitanje (blago prekorno) mladim antifašistima: zašto nisu stroj ravnogoraca razbili pacifistički – uz pomoć, recimo, dve eksplozivne naprave. U narodu poznate kao petarde. Ili “partizanska artiljerija”

Od svih zahteva koji se pominju u obraćanju bosanskohercegovačkih intelektualaca prijateljima u Srbiji jedino je sporno to što bi Novak Đukić, po slovu međudržavnog sporazuma BiH i Srbije, mogao da izdržava kaznu u nekom od srbijanskih zatvora. To bi tek bila žurka, fakultativno robijanje koje je dosad bilo rezervisano za najveće zlikovce, poput Slobodana Medića Boce, zapovednika “Škorpiona”, koji je poginuo u saobraćanom udesu, odlazeći na novogodišnju proslavu. Dobro se vladao pa je dobio dopust. Dobro, baš kao i kad je 1995.naredio poznati filmovani zločin: ubistvo šestorice Bošnjaka u mestu Godinske bare, kod Trnova, na planini Treskavici

Činjenica da je nešto stravično zabeleženo, pa smešteno u ladicu neke zbirke priča, kao da donosi izvesno smirenje vlasniku bolesti, rezervisane za ranjive duše, za ljude koji pate tuđi bol i bdiju tuđe nesanice

Proces Novaku Đukiću, generalu koji je strugnuo u Buenos Ajres 21. veka, beogradsku sigurnu kuću za zlikovce velikosrpske provinijencije, odlagaće se do besvesti, a reč je o, laički rečeno, šalterskom slučaju. Begunac od pravde treba samo da se pojavi pred sudijom i Sud treba, u skladu sa sporazumom dve države, da prizna presudu bosanskohercegovačkog Suda kojom je zlikovcu presuđeno da bude 20 godina iza rešetaka

Iskaz istinskog, satiričnog prezira, pritom, građanski jauk, možda tek još jedna lekcija koja će ostati neviđena, kao što su mnoge važne knjige ostale nepročitane. Može i drugačije, da prebrojimo antisrpske i antihrvatske gegove, sentence, ocene u koje se ne sumnja...

Kome je bila nedovoljna televizijska porcija klinaca iz Bavaništa, posezao bi za romanom Milana Brujića Divlje godine (Biblioteka Raspust, Nolit, Beograd, 1975) kao, samo usput se odmarajući od Stripoteke, Lunovog Magnus stripa, Politikinog Zabavnika, od Zagora, Čeličnog gusara, Teksa Vilera. Pasalo je i uz Ripa Kirbija, Fantoma, ali i uz Ćopićeve Magareće godine i još dve družbe, Sinjeg galeba (Tone Seliškar) i Pere Kvržice (Mato Lovrak). Tako su nas vaspitavali, uživajući u “prevari” tek malo manje nego mi

Ključna stvar - naši pobeđuju, uz minimalne žrtve. Ljudi, nisu za decu ono naricanje Ružice Sokić nad poginulim jedincem, herojska smrt Radničkog bataljona, Božidarke Frajt, hrabre afežejke, ona tuga na licu Žarka Jokanovića koji ne želi bolji život bez pekara Pere… Nije za osnovce Skender, Stojanka majka Knežopoljka, da li su bili normalni sa “gropcem” koji se otvara i sinak “poručuje rodu da se bori za slobodu”. Kapetana Lešija dajte, heroja, ostalo je za punoletne, i to da se potpišu u biblioteci

Priča se da je reditelj Hajrudin Krvavac hteo na kraju da ubije Valtera - o, kakva bi to rediteljska bruka bila - da upropasti ovu briljantnu modifikaciju žanra, te budžet Bosna filma; od svega je, na sreću, na špici ostalo da je reditelj i koscenarista. Ima logike, kao da Krvavac nije savladao baš sve karakteristike žanra, ili ih nije prepisao od Amera - film mora da ima srećan kraj da bismo ga voleli kao što volimo „Valtera“ i ovde apostrofiranog, deset godina starijeg „Sašu“

Valja sastaviti komisiju da pogodi u žicu opredeljenje Milorada Dodika, što i nije tako teško - zaključite da je genocid ujdurma protiv Srba koji su žrtve, a ne počinioci, čak i ako su priznali svoje zločine

Saša je pomeo blagajne, valjalo je zaraditi i za crni talas. Dobili smo ideološka usmerenja bez epopeja za nesanicu, poput Šotrinog Igmanskog marša, streljane dece u Krvavoj bajci Branimira Torija Jankovića, mučnih scena zlostavljanja i ubijanja civila. Neopterećujuću partizansku zabavu

Najpre bi se u naseljima nastanjenim hrvatskim stanovništvom pojavila lica nepoznata meštanima koja su obilazila kuće lokalnih Hrvata i raspitivala se za mogućnost zamene imovine. To je bilo praćeno telefonskim pretnjama, objavljivanjem i slanjem pretećih letaka i pisama, ispisivanjem pretećih grafita, javnim prozivkama pojedinih ljudi i upadima u kuća, a zatim i podmetanjem eksploziva i bacanjem bombi