Tekstovi sa tagom: bojan tončić

Otišao je Jovo Divjak, vojnik široko lica i smirujućeg osmeha, čovek koji je komandovao odbranom zlostavljanog grada, vlasnik neiscrpnih rezervi ljubavi i tolerancije; sebe je smatrao “tek jednim” od brojnih Sarajlija, oni njega za svog najbližeg; pozdravljali su ga svakog dana, želeći da baš sa njim podele uspehe i brige, da mu stegnu ruku, da dotaknu hodajuću istoriju i vrate sećanje na teške, nezaboravne dane. Ko je s Jovom Divjakom prošetao bar komadom Ferhadije, od Vječne vatre ka Čaršiji, upoznao je jednu od najdužih ulica na svetu. Tuguje Sarajevo, onako kako je, nažalost, naviklo da žali najbliže. U Beogradu tuguje ona Srbija koja se, rečima Radomira Konstantinovića. “ne miri sa zločinom”

Logor iz kojeg su, kako kaže Marić, svi mogli da odu kada su hteli i u koji su smešteni da ih neko ne bi ubio, bio je mesto zverstava i patnji. U jednom od svedočenja koje je koristilo Tužilaštvo Tribunala, piše: "Zlostavljanje u logoru neprekidna je i opšta pojava, a počinje dolaskom zatočenika. Zaista, od trenutka kada stignu, zatvorenike se najčešće tuče ili u svakom slučaju maltretira, kao da im se želi odmah pokazati da ih se više neće smatrati ljudskim bićima..."

Pjesnici guslari, kakvi su Brana Crnčević, Rajko Petrov Nogo, 'džins-autor' Momo Kapor, postali su 'senatori Republike Srpske', genocidne tvorevine koja će kasnije biti legalizirana od strane velikih sila u Daytonu. Na čelo Srpske pobune, kao što je poznato, stavio se sarajevski psihijatar Radovan Karadžić, koji je, i sam pjesnik, volio ćaskati sa svojim kolegama po peru, skupljajući ih na roštiljade, u svojoj šumskoj rezidenciji na Palama, dok je Sarajevo nestajalo u plamenu i dimu njegovih kanonada

U ono doba, još balavac, mislio sam da ću svakako jednog dana “položiti za kola”, bio sam odličan iz poznavanja saobraćajnih propisa i to je bilo jedino što sam pokazao na predmetu Opštetehničko obrazovanje (nadam se da je, u međuvremenu, Ustavom zabranjeno petljanje sa ramovima i testericama). Učestvovao sam, da 'prostite, na takmičenju “Šta znaš o saobraćaju”, bez ozbiljnijih rezultata, ali, važnije, i bez blamova

Ostala su bez odgovora nepostavljena pitanja: Ko još sumnja da su u Batajnici bila pokopana tela 744 civila (sedamdesetpetoro dece) - šta je potrebno da se otkloni sumnja, ako nekom nije dovoljan televizijski snimak predavanja kostiju albanskim vlastima na granici sa Kosovom. I kako će do ozbiljno oštećenih mozgova doći prezimena Beriša, Bogujevci, Durići, Jašari. Hoti, Čauši, o kojima govori Kamberi, odnosno toponimi njihovih hladnokrvnih likvidacija, Suva Reka, Podujevo, Prekaz. I dokle će Srbija prikrivati zločine svog državnog vrha, većinski podržanog, i brinuti o njihovoj interpretaciji kao o delu svetle tradicije. Koliko će dugo njeni stanovnici misliti da ih spasava prikrivanje vlastitog saučesništva

Pre 23 godine Dušanov otac, zaposlen u Gradskoj čistoći, kupio je televizor, da, kako je govorio, talentovani sin prati fudbal. Dušan je otišao po koka-kolu. Porodica Jovanović nije podnela Dušanovu smrt: nisu mogli da žive pored mesta zločina, i sele se u Mirijevo; majka iz četvrtog pokušaja uspeva da se ubije, otac, dijabetičar kome su bile amputirane obe noge, umro je od srčanog udara. Njihovo drugo dete, kći Kristina, nije upoznala brata

Predvodnik Srpske desnice dao je publicitet izložbi koja donosi pred beogradsku javnost niz dokumenata Vojske Republike Srpske o pripremama za napad na Tuzlu, zaštićenu zonu Ujedinjenih nacija. Borbene i obaveštajne izveštaje za artiljerijsko dejstvo izvedeno po naredbi osuđenog (Sud Bosne i Hercegovine) ratnog zločinca Novaka Đukića

Objavljivanje istine o smrti poslednjih posrednih žrtava Ratka Mladića značilo bi spremnost države da se suoči i sa istinom o agresiji države na susede, povezanosti kriminala i ratnih zločina, usponu ratnih zapovednika u mirnodpsko vreme, višegodišnje prikrivanje svih koji su u ratu, ali i posle njega, “samo izvršavali svoja naređenja

Svirao je i pevao da prenese istinu, bio je ogorčen i besan, zabrinut i poražen ratom i raspadom Jugoslavije, obeležio je koncert Yutel za mir, projekat Rimtutituki, granatiranje Markala, odbio je da svira u gradu u kom se ruše džamije...

Suđeno je i presuđivano pojedincima, a gotovo svi su, čim bi se dizale optužnice protiv njih, govorili da je reč o tužbi protiv celog srpskog naroda. Isto tako, svi bi odmah, gotovo po automatizmu, postajali državljani Srbije. Ima logike, mnogo su učinili za Srbiju, njenu nepovrativu čast, trajno bagatelisani ugled

Niko iz vlasti, da ne govorimo o građanima (zaokruživačima, žiteljima, stanovništvu) nikada nije video ni jednu 'artiju vezanu za izgradnju Hrama svetog Save, račun, fakturu, potvrdu banke, predračun bilo kakvih radova, nekmoli tender za izbor najboljeg, a najjeftinijeg izvođača radova, prodavca robe po najnižim cenama. Niko nije tražio, svi su se ugrađivali, lagali, krali nezamislive svote novca. Knjižili kao “pomoć Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj”. Kakva Jovanjica, kakva državna droga i šverc oružja, vračarska je nakaza najveća perionica novca u ovom delu Evrope

Bakira Hasečić: Kada legnu u hotel Vilina vlas, oni koji nisu znali, neka sada znaju, da spavaju u sobama u kojima su žene silovane i mučene, gdje su ljudi ubijani, klani, premlaćivani. Neka se svako na svoj način pomoli tamo za mir duša nedužnih osoba koje su tu izgubile svoje živote

Autori i potpisnici od domaćih parlamenata i Evropskog parlamenta traže da prestanu da donose akte “kojima se nameće 'istorijska istina' i podobna interpretacija prošlosti, jer se time direktno uključuju u prekrajanje istorije i opasne manipulacije prošlošću”

Nikada nas u rat nije uvukao neki građanin ili seljak, u rat nas uvek vodi država. Pa ako joj dozvolimo da manipuliše nama i proizvodi propagandu mržnje, opet će nas uvući u rat, za to su uvek jako velike šanse

Maksimirski obračun danas? Podsećanje na to da su nacionalističke elite već konstruisale nove klaonice iz kojih su glasovi tame prizivali nove sukobe i podsećali na stare, one iz Drugog svetskog rata. Biće ih kad-tad, snevali su nacionalisti, naslućivalo se, ali i uveliko priželjkivalo u Beogradu i drugim nacionalnim centrima, nacionalna homogenizacija oficirski najmoćnijih i najbrojnijih Srba aktiviraće se u suicidnom hegemonističkom pohodu kao tandžara sa čehovljevskog zida. I pokazati da se, eto, može i drugačije