Tekstovi sa tagom: bojan tončić

Kažnjavanje počinilaca kršenja ljudskih prava LGBT osoba je pre izuzetak nego pravilo. Uvek se u toku postupka naiđe na “proceduralne probleme”, najčešće je “istraga u toku“, a kada se presude donesu – one po pravilu stimulišu neke nove počinioce. Istovremeno, žrtvama se šalje poruka da nemaju adekvatni pristup pravdi i da je prijavljivanje napada i diskriminacije samo gubljenje vremena

Milorad Komrakov bio je urednik i voditelj Dnevnika državne televizije koji je svake večeri u 19.30 napajao milione gledalaca lažima i mržnjom, motivacijom da se za različite “odbrane”, od srpske nejači do mira kao nesporne vrednosti, mobiliše, uniformiše, ubija ili, ako ništa drugo, samo glasao što se teško prikriva

Srbi iz Omladinskog udruženja Princip zakazalisu proslavu rođendana mađarskog predsednika Viktora Orbana i Željka Mitrovića, vlasnika TV Pink. Autentična simbolika

Bivši i sadašnji predsednici Srbije Tomislav Nikolić, odnosno Aleksandar Vučić bili su u nasilnoj skupini, preciznije, radikalskoj rulji koja je onemogućila porodici Barbalić da se, po sudskoj odluci, vrati u stan koji je otet

Srbija je tamo gde je bila i dok su Arkan i njegovi klali u Bijeljini, u ime naroda i države, kad su snajperski hici usmrtili Suadu Dilberović i Olgu Sućić, a topovska granata ljude koji su čekali hleb u Ulici Vase Miskina. Srbija je u Vukovaru i Dubrovniku, tamo odakle mentalno nije pokušala da se vrati u normalnost

Najmasovniji zločin počinile su srpske snage 27. aprila 1999. godine u selu Meja/Mejë, kada su iz kolona albanskog stanovništava, proteranog iz sela u opštini Đakovica/Gjakovë, izdvojili najmanje 300 muškaraca, zadržali ih, potom streljali i njihove posmrtne ostatke prebacili u Srbiju, i ukopali ih u sedam masovnih grobnica na policijskom terenu SAJ-a u Batajnici kod Beograda

Eto, i mi imamo svoju mrtvu decu, sećamo se ih se dok, uz predsednikovu “tešku sekiraciju”, ginu deca u Ukrajini i dok predsednikove falange, vlasnici poslovne sposobnosti i biračkog prava, usred Beograda i širom Srbije slave smrt

Režim se krije u bolu i patnji. Poplava munjevitih i prizemnih analiza političkih eksperata - gubitnika poput Borisa Tadića. U čitavoj pometnji kao da je promakla laž predsednika Srbije o ukrajinskom ignorisanju intervencije NATO u SRJ

Srbija je počinila ono što piše u Deklaraciji Skupštine Srbije, to priznaje bivši načelnik Generalštaba. A jest Ratko Mladić bio oficirčina, preduzimao je briljantne akcije, nije trebalo da bude blizu vojne moći kad mu se dogodila porodična drama - to ne priznaje, tako misli, to ga boli. Srbiji se zalomilo da poslovno sposobna osoba koja to misli bude i predsednički kandidat, doduše ne najgori. I da se javno ruga bolu bošnjačkih žrtava. Ne jedini

Istraživač Holokausta tvrdio je, o Dodikovom honoraru, da nije bilo genocida u Srebrenici, a sada poriče nalaz “istraživanja” ne bi li dobio nemački orden. Ništa od toga. Srbija, uprkos zvaničnim upozorenjima međunarodne zajednice, prema presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu, nije učinila sve da genocid spreči. A njeno zvaničnici izmišljaju opravdavajuće sintagme kakva je strašan zločin

“Mića” odlazi i upozorava, manirom vizionara, stilom doslednog markiranta edukacijskog smaranja, presudom koju izriče već napadnutoj ministarki Zorani Mihajlović, u ritmu milozvučnog pucketanja hrskave kožice jagnjadi prepečene u obrenovačkoj kafić-pečenjari “Fantazija”:“Ukoliko gospođa Zorana Mihajlović ostane na čelu Ministarstva rudarstva i energetike duže od tri meseca, ako bude vodila to ministarstvo i jedan jedini dan posle izbora, naš elektroenergetski sistem je osuđen na smrtnu kaznu, na potpunu propast...”

Uprkos elementarnoj čovečnosti, vezani se ljudi mogu ubijati, odnosno to je i poželjno, jer su “teroristi” - em Amerikanci, em Albanci (“Šiptari”), što će značiti NATO pešadija. Valjda kao i svih 67 muškaraca i sedam žena, čiji su posmrtni ostaci iskopani iz iste masovne grobnice na poligonu Specijalnih antiterorističkih jedinica u Petrovom Selu. Možda se neko i zapita ko je tu ubijen vezan, herojski, metkom u potiljak

Tek se stišala bura oko zidnih rukotvorina (čuvari su se, iz nepoznatog razloga udaljili, a niko to nije iskoristio da ponovo kreči) kad se Srbija ukočila od snega i hladnoće, u noći između 12. i 13 decembra putevi su bili neprohodni, jedan je voz satima stajao kod Požege, sa aerodroma Nikola Tesla avioni nisu uzletali. Najpre je bilo 90, potom 55, a poslednja je vest da u Srbiji 28 000 domaćinstava nema struju. Znakovito je bilo u Obrenovcu; reč je, da podsetimo, o beogradskoj opštini iz udžbenika, budući da se u njoj nalazi jedna od najvećih evropskih termoelektrana Nikola Tesla. Nije bilo struje! Ni grejanja, ali ni vode

Svi radnici Linglonga iz Vijetnama žele da ostanu u Srbiji, kaže ministarka rada. Ko bi u to sumnjao, mora biti da imaju neku zanimaciju. Možda prave žurke, drogiraju se, daleko bilo, gledaju filmove o Rambu (sigurno negde kriju televizor). U Linglongu, na teritoriji Srbije, ponovo se, kao u vreme samoupravljanja, ostvaruje pravo na tri osmice (zasad se radi malo duže, ali, ko zna šta može da se desi). Dakle, kao u zahtevima čikaških radnika iz 1996, po osam sati rada, odmora i kulturnog uzdizanja

Bilo je više senzibiliteta za ropstvo u Srbiji pretprošlog veka: “Svaki rob koji kroči na srpsku zemlju postaje slobodan čovek”, piše u Ustavu Kneževine Srbije iz 1835 koji je napisao Dimitrije Davidović. Sadašnja bi varijanta glasila da Srbija ne odgovara za živote ljudi koji su platili da u njoj rade. Tačnije, režim u Srbiji ne odgovara ni za čiji život