Tekstovi sa tagom: bojan tončić

Sreten Lukić se, dakle, popravio, ranije je postignuta svrha njegovog kažnjavanja, nikada više neće naređivati i tolerisati zločine prema Albancima, sa ciljem da na Kosovu ostanu samo Srbi. Zaslužni laureat medalje Obilić koju mu je uručio Slobodan Milošević bio je savestan i dok je gulio robiju. Zaslužni je nacionalni heroj iza rešetaka bio pohvaljivan, od poljskih pravosudnih vlasti dobio je ono što se u JNA (završioje Vojnu akademiju) zove karakteristika „naročito se ističe“

Preskačemo zidove mržnje i zla, odbijamo sve vidove nacionalističko-militarističkih politika, kršimo konsenzuse nacionalnih država, armija, crkava…Aktivno gradimo mreže solidarnosti izvan državnih, nacionalnih granica i podela, kako na prostoru cele bivše Jugoslavije, tako i na svim kontinentima. Organizujemo nenasilne akcije protiv militarizma – regionalnog i globalnog; obelodanjujemo veze između rata i siromaštva, između rata i neograničenog bogaćenja grupa bliskih režimu; proizvodimo znanje, stvaramo alternativnu istoriju, kroz jednako vrednovanje akademskog znanja i aktivističkog iskustava; negujemo zajedničko učenje, refleksiju i razmenu, u svom okruženju i u celom svetu

Florans Artman: Pravednici su naterani da ostanu u senci, a počinitelji zločina nisu stigmatizirani u društvu. Zbog toga što Srbija nije raskinula sa prošlošću, od nje se ne može osloboditi

Srbija je na Cetinju “branila svetinje”, kao što je na početku agresije na Hrvatsku poslala i veseljem ispratila tenkove put Zapadne Slavonije, kličući Jugoslaviji koju je u krvi razbijala. Teorijski, reč je o destabilizaciji susedne države, aktu agresije koji je, sav važan i nadobudan, priznao i predsednik države-agresora. Branio je, kaže, Mitropoliju. Kakvo zločinačko licemerje. I ko sada osporava to, valjda iskonsko, vekovno pravo Srbije da teroriše Crnu Goru

Predsednik Srbije će, kaže, da razgovara sa Kristijanom Šmitom; kakva kretenoidna igra dobrog i lošeg policajca. Onda će, šatro, da ubedi Dodika, biće uspešan, a znaće to i da predstavi kao razumnu odluku, samo dok prođu izbori, uoči kojih će, poput Slobodana Miloševića, postati “faktor mira na Balkanu”. Dodik mora da posluša, da koji put podigne ruku na sednicama Predsedništva BiH u Sarajevu, uprkos izlivu srpstva u lobanju, budući da mu preti sudbina Biljane Plavšić A kad se završe izbori u Srbiji, Dodik, ako se pokaže nerentabilnim, može biti ubačen u mašinu srbijanskih tabloida koji će početi o njemu da pišu i tačne stvari, da je opasni ekstremista koji gura narod u rat

Ne može više da reaguje Partizanov jug, oslabljen je hapšenjem grupe iz bunkera ispod tribine. Konačno, neka i policija malo radi svoj posao - neka štiti duševni mir predsednika. A slogan Nož, žica Srebrenica nije kažnjiv. Nije ni deo kućnog vaspitanja pokazati pijetet prema bolu onih koji su izgubili svoje najbliže. U srebreničkom genocidu, što je u Srbiji - saučesnici, i pored svih presuda, neprijateljska sintagma

Za oficijelnu Srbiju heroj i patriota, iz Haga, gde je robijao, 2015. vraćen je avionom Vlade Srbije, uz pratnju ministara Nikole Selakovića i Bratislava Gašića. Itekako stručan za to da, u ime Srbije koja se ruga žrtvama i civilizaciji, i na zgražavanje Brisela i Vašingtona, održi kadetima Vojne akademije predavanje na temu "Heroizam i čovečnost srpskih vojnika u odbrani od NATO agresije i u izvođenju protivterorističke operacije na KiM 1998-1999. godine". A ko bi bolje govorio o čovečnosti nego osuđeni za zločine protiv nje

U ovom stadijumu suočenja s prošlošću bosanski Srbi, kao i oni nastanjeni u Srbiji, pokazuju znake iživljavanja, te obezglavljenog afektiranja, odbijanja realnosti u paranoidno-luzerskoj konfuziji, tražeći i nalazeći krivce za svoje saučesništvo u zločinima među drugima i drugačijima, najčešće među svojim žrtvama

Negiranje genocida se nastavlja, u paketu sa dominantnim i vladajućim tumačenjem novije istorije, ide i negiranje zločina protiv čovečnosti, što iz ovdašnje, saučesničke vizure znači apsolutnu nevinost. Samo je, izgleda, ostalo još terminološko pitanje, kako nazvati kontinuitet sa genocidom. Pa da i to nekakva skupština, predvođena Vučićevim naprednjacima i radikalima, uz sadejstvo patriotske opozicije (devedesetak odsto), proglasi nekažnjivim

U mestu Godinske Bare kod Trnova počinjen je zločin, deo srebreničkog genocida, vučićevski rečeno, stravičan zločin. Ne baš onakav kakvim ga je projektovao kao poslanik, kada je sa skupštinske govornice, 20. jula 1995, izgovorio: “Pa, vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidimo sme li, međunarodna zajednica, ili bilo ko drugi, da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom!”

Epilog zločinačkih pohoda 43. Motorizovane brigade: Građani Srbije nakon zlodela sestrinske vojske bosanskohercegovačkog entiteta RS, finansiraju i penzije zapovednika jedinica koje su ih počinile

Suljagić: Ne mogu da vjerujem da neko ko ima iole zdrave pameti može da ispostavi srpskom narodu nedela Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Slobodana Miloševća. Ko god to radi srpskom narodu najviše mrzi srpski narod od njegovog postanka. Nemci se 80 godina ograđuju od zločina nacista, ovi trče u zagrljaj Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću. Pa, to je suicidno!

Novi sastanak pisaca i čitalaca licem u lice, u organizaciji izdavačke kuća Buybook koja je pripremila 25 knjiga domaćih autora, među kojima je 13 novih romana

Otišao je Jovo Divjak, vojnik široko lica i smirujućeg osmeha, čovek koji je komandovao odbranom zlostavljanog grada, vlasnik neiscrpnih rezervi ljubavi i tolerancije; sebe je smatrao “tek jednim” od brojnih Sarajlija, oni njega za svog najbližeg; pozdravljali su ga svakog dana, želeći da baš sa njim podele uspehe i brige, da mu stegnu ruku, da dotaknu hodajuću istoriju i vrate sećanje na teške, nezaboravne dane. Ko je s Jovom Divjakom prošetao bar komadom Ferhadije, od Vječne vatre ka Čaršiji, upoznao je jednu od najdužih ulica na svetu. Tuguje Sarajevo, onako kako je, nažalost, naviklo da žali najbliže. U Beogradu tuguje ona Srbija koja se, rečima Radomira Konstantinovića. “ne miri sa zločinom”

Logor iz kojeg su, kako kaže Marić, svi mogli da odu kada su hteli i u koji su smešteni da ih neko ne bi ubio, bio je mesto zverstava i patnji. U jednom od svedočenja koje je koristilo Tužilaštvo Tribunala, piše: "Zlostavljanje u logoru neprekidna je i opšta pojava, a počinje dolaskom zatočenika. Zaista, od trenutka kada stignu, zatvorenike se najčešće tuče ili u svakom slučaju maltretira, kao da im se želi odmah pokazati da ih se više neće smatrati ljudskim bićima..."