Fotografska legenda Milomir Kovačević Strašni osmislio je i realizovao novu „konceptualu“, snimivši predmete koje su sarajevski iseljenici poneli sa sobom u Pariz. Smatra da je reč o „univerzalnoj priči o životu i ljudima“
Za relativno kratko vreme Festival se izborio za mesto u kalendaru,manifestaciju koja se ne propušta, a ovogodišnji razgovori i predstavljanje novih izdanja u regionu bili su u duhu grada domaćina, dovoljno reprezentativni i daleko od neželjene glamuroznosti
Autor ovdašnjih hitova “Klinasto pismo” i “Kralj” Kader Abdolah duhovito je govorio o detaljima svoje biografije i sadašnjem statusu zvezde i čitanog autora. Rođen je u 1954. Teheranu; čukundeda mu je bio nekadašnji iranski premijer, pesnika i osnivača iranske, odnosno persijske poezije. Abdel je do 1985. živeo u Teheranu, da bi zatim, budući da je bio politički aktivan i da je pisao angažovano, napušta Iran
Na Olimpijadu je otišla kao četvrta u ženskoj štafeti četiri puta sto mešovito, a štafeta je otišla zato da se ispuni kvota sportista i sportistkinja, neophodna da putuje još jedan funkcioner. Za pojedinačno nadmetanje na 100 m prsno prijavila se „kad je već tu“, a za dvostruko dužu deonicu „kad je već olimpijska šampionka“, pa osvojila još jednu medalju, srebrnu
Uspesi sportista, pogotovu vrhunska dostignuća, imaju u backgroundu pokatkad razumljive, a često i neshvatljive motive; Cerarovim roditeljima lekar je sugerisao da se mali bavi sportom, budući da je bio slabašan, kao da je vukao „devet tuberkuloza“. Oprobao se u gimnastici i nije uspeo da dovrši ni najjednostavnije vežbe, pa je, kako kažu, iz dvorane ispraćen smehom vršnjaka. Dovoljno da odluči da postane gimnastičar. Zašto ne i šampion. Za to se dobijaju medalje, a u Jugoslaviji je dobio i najviše državno priznanje - Nagradu AVNOJ
Vesti o njegovim podvizima stajale su u dve rečenice sportske rubrike Dnevnika, posle kojih bi prostrujali pozitivna energija, dah pobede, misao o tome gde su ti nepoznati toponimi koje svojim zaveslajima Veljko spaja na čudesan način
Gojko Mitić je za socijalistički svet, ljude iz istočnog lagera, bio istinska zvezda poput Đorđa Marjanovića i velikog broja ovdašnjih umetnika koji su u kulturu država Varšavskog pakta doneli vlastito shvatanje rock’n rolla, na shbcg jeziku, budući da je engleski bio ideološki nepoželjan
Kada je 1989. Petar Luković ponudio jugoslovenskoj javnosti knjigu “Bolja prošlost”, fascinantnu zbirku intervjua sa ključnim autorima, pevačicama i pevačima zabavne muzike u SFRJ, te zanimljive i nadasve relevantne faktografije o pločama, koncertima, turnejama, back stage intrigama i podmetanjima, ljubavima i političkim stavovima, sa znakovitim podnaslovom “Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940 – 1989”, bilo je već izvesno da će sintagma iz naslova uskoro, čak i za najdoslednije optimiste i romantike, postati pleonazam. I da bolja budućnost još dugo neće stanovati na toponimima iz prvenca čitanog novinskog autora
Mi smo savremenici logora koji su prvi put jedan ideološki koncept. Prvi put je ideološki koncept stvorio jedno od najvećih zala čovečanstva. Ideološki koncept koji je podignut na nivo institucije. Upravo u tome je razlika između zločina logora i svih ostalih, Džingis Kana i ratnih zločina u istoriji. Mislim da je to što čini iskustva logora najstrašnijim iskustvima čiji smo mi savremenici. Dakle, ta njegova konceptualizacija, osmišljavanje
Mladi gledaoci dobijali su sjajne komade i heroje iz komšiluka, ali i blago upozorenje da nije sve tako ružičasto kakvo na momente izgleda i da ima mnogo ozbiljnijih iskušenja od komšijskog podmetanja i, možda, nekih ozbiljnijih ljubavi od ove koja je sada najpreča. Bilo je to detinjstvo u kojem su se deca učila da budu ljudi u drugačijem životu, bez mobilazicija i ratova, bez emigracije, hiperinlatornih novčanica i praznih trgovina, bez nesreće svuda oko sebe
Iako su dokazani zločini u Prijedoru, Foči, Vlasenici, Bratuncu, Zvorniku, Sanskom Mostu i Ključu - Radovan Karadžić nije proglašen krivim za genocid na tim područjima. Presuda je izrečena, dolaze novi dani slave u Srbiji i negenocidnom entitetu Bosne i Hercegovine
Kristalno je jasno da je gibaničarski cilj zastrašivanje građana nesrpske nacionalnosti i građana svih nacionalnosti kojima nije do igrarije sa mogućim već viđenim posledicama. Mada je Dodikov glasnogovornik rekao da ga je stid (Dodik Milorad nije), Besmisleno je, dakle, pitati ravnogorsku bratiju zašto se ne postrojava u Srbiji. Tu je sve ionako dozvoljeno. I poželjno je slaviti rehabilitovanog zlikovca (dan njegovog hapšenja, fakat, i jeste za proslavu, kao i dan streljanja - ako je streljan). Ostaje, međutim, bez odgovora pitanje (blago prekorno) mladim antifašistima: zašto nisu stroj ravnogoraca razbili pacifistički – uz pomoć, recimo, dve eksplozivne naprave. U narodu poznate kao petarde. Ili “partizanska artiljerija”
Od svih zahteva koji se pominju u obraćanju bosanskohercegovačkih intelektualaca prijateljima u Srbiji jedino je sporno to što bi Novak Đukić, po slovu međudržavnog sporazuma BiH i Srbije, mogao da izdržava kaznu u nekom od srbijanskih zatvora. To bi tek bila žurka, fakultativno robijanje koje je dosad bilo rezervisano za najveće zlikovce, poput Slobodana Medića Boce, zapovednika “Škorpiona”, koji je poginuo u saobraćanom udesu, odlazeći na novogodišnju proslavu. Dobro se vladao pa je dobio dopust. Dobro, baš kao i kad je 1995.naredio poznati filmovani zločin: ubistvo šestorice Bošnjaka u mestu Godinske bare, kod Trnova, na planini Treskavici
Činjenica da je nešto stravično zabeleženo, pa smešteno u ladicu neke zbirke priča, kao da donosi izvesno smirenje vlasniku bolesti, rezervisane za ranjive duše, za ljude koji pate tuđi bol i bdiju tuđe nesanice
Proces Novaku Đukiću, generalu koji je strugnuo u Buenos Ajres 21. veka, beogradsku sigurnu kuću za zlikovce velikosrpske provinijencije, odlagaće se do besvesti, a reč je o, laički rečeno, šalterskom slučaju. Begunac od pravde treba samo da se pojavi pred sudijom i Sud treba, u skladu sa sporazumom dve države, da prizna presudu bosanskohercegovačkog Suda kojom je zlikovcu presuđeno da bude 20 godina iza rešetaka
