Stotine i stotine ubica, ratnih profitera i krvnika bez straha hoda ulicama, parkovima, nazivamo ih komšijama, srećemo se u prolazu, prodavnici, javnom prevozu. Bioskopima i pozorištima. Sede u upravnim odborima, političkim strankama, vladi, i - a tu leži poraz - imaju moćnog advokata i zaštitnika iza sebe - 'narod' i 'javno mnjenje'. Razumljivo je da tim određenim osobama, sa imenom i prezimenom, ne odgovara da se sećanje na to neguje, da neko o tome progovara. Porazno je da 'narod' njihove argumente uzima za svoje i time pruža utočište huljama koji svoje zločine kriju iza cele države, naroda i društva
Paradoks ratne traume je u tome što oni koji su bili na stravičnim mestima i prošli kroz pakao, ukoliko imaju nekakve simptome traume, znači da su normalni. Ukoliko su zaista prošli kroz pakao čelika, krvi i vatre, i bilo im je sjajno... nešto nije u redu. Prema tome samo postojanje traume u stvari govori da ste samo živ čovek od krvi i mesa. Rat ima svoju cenu i pogađa gotovo sve koji se nađu u njemu. Kada se društvo sprema za rat, od nacionalističke i ideološke retorike se ne vide posledice koje će rat doneti. Čak i oni koji “pobede” u ratu, moraće da ližu svoje rane godinama i decenijama. Psihičke posledice rata se osećaju kroz generacije
Sve će to narod prećutati, ali neće taoci sumanutih srbijanskih ratnih avantura; ljudi sa PTSP su u velikoj ili manjoj meri onesposobljeni da rade, nemaju pomoć društva, žive na marginama, u opasnim flešbekovima, samoći, depresiji, nerazumevanju porodice, u ugroženim brakovima, alkoholu kao sedativu i stimulansu
Srbi su imali onoga koga su većinski hteli, koga zaslužuju, umirali su kretenoidno romantično, poletno, zaljubljeno, ispunjeno, uništavajući sve oko sebe, krčeći sebi homogeni etnički prostor sa kojeg su proterivani svi nezaraženi, imuni na hiperprodukciju zla i primitivizma. Utoliko je sveta obaveza podići spomenik svojoj mladosti, čuvati tekovine nasilja, sva dostignuća verujućih generacija, poput uništene budućnosti onih koje tek stasavaju za izlazak na izbore
Ideja nije nova, namah je vaskrsla, kako to obično biva u šupljim glavama: o promeni naziva grada Zrenjanina, gotovo je izvesno, odlučivaće građani na referendumu; godine 1992. naziv grada je sačuvan, za Zrenjanin se izjasnila većina, antikomunistička alternativa Veliki Bečkerek nije prošla
Pred vratima propagandnog štaba već su iz rezerve vrebali gori od smenjenih, gomila ratnohuškačkih bednika, neki od njih i danas ugledni članovi društva, čak i medijski tajkuni, poput istrebitelja dezertera Milorada Vučelića. Podeljeni su otkazi nesrbima i sumnjivim Srbima, punih deset godina Srbija je, različito motivisana, “nakazno drvo neslobode” (Borislav Mihajlović Mihiz) lomila, lomila i na kraju ga polomila. Vratila se na početni položaj, u prvobitno stanje, smrti i patnje, nakon četiri izgubljena rata i nesputanog zla koje je širila sa komandnog položaja u svom glavnom gradu
Rat je završen, Mladić, kao kroz jecaje, konstatuje: "Rat nismo izgubili ni dobili, što je možda i tragedija. Nametnuta nam je takva politika da se rat ne završi vojničkim putem". Nije Ratko izgubio rat, pobednik je, vole ga Srbi, eno ga na majicama, grafitima, eno njegove vaspitno zapuštene vojske na ulicama, ekranima, u parlamentima s ove i one strane Drine. Evo ga u knjigama.
Ima li čega logičnijeg, Srbija je finansirala Vojsku Republike Srpske, kao i srebrenički genocid, dala državljanstvo počiniteljima, o stanovima i penzijama je izlišno govoriti. Na delu je kontinuitet agresorskih ratova uvijen u svakovrsna prava počinitelja zločina. I većinska saglasnost saučesnika da baš tako treba
Zvanična istorija uvek ima nameru da neke "problematične" delove prošlosti, koji nisu lako uklopivi u tu ideju stvaranja jedinstvenog nacionalnog narativa, drži po strani, a da se neki "slavni" delovi prošlosti koji se lako uklapaju, stavljaju u prvi plan. “Normalno” je da će se snimati serija o Nemanjićima, a da se dokumentarni film Ognjena Glavonića Dubina 2 verovatno nikad neće prikazati na televiziji
"Iz objekata koji pripadaju Beograđanima isteraćemo antiustavne organizacije Nataše Kandić, Sonje Biserko, Sonje Liht i drugih kojima je malo što primaju ogroman novac iz stranih fondacija i ambasada, već bi da ih stipendira Grad Beograd", konstatuje Milica Đurđević Stamenkovski, najpoznatija Zavetnica
Udruženje “Pedijatrija zasnovana na dokazima” podnelo je krivične prijave protiv glavnih eksponenata antivakcinaške kampanje, javnih ličnosti od ugleda - Jelene Karleuše, Mirjane Bobić Mojsilović i Maje Volk, a tužen je i izvesni Miroljub Petrović, novi Lav Geršman (za mlađe: ne želite da znate ko je taj, ako niste vakcinisani, pitajte roditelje) savremene Srbije 21. veka. Oni će odgovarati zbog izazivanja panike pričama o štetnosti MMR vaccine
“A kod vas, novinara, ne kontam šta, ba, čeprkate i đe treba i đe ne treba. Gledam onog Senada, stare mi, pitam se kako ga ko ne rokne, te objavi ovo, te objavi ono, te Kazani, te Ševe, te ko je na koga pucao, te ko je švercovao. Pustite, ba, to. Dobro, s tobom je je ko malo lakše, ti si finjak, kulturaovo, ono, al se nekako zabrinem kad te gledam na televiziji, voliš sasut sve po spisku, a i neka, opet mi drago da neko od prave raje ima da smije reći ono što i ja mislim, a ne znam tako ko ti. Ma jelde, nisam ja papak, ostalo je još nešto u ovoj tintari” – tako govori junak nove knjige Ahmeda Burića “Tebi šega što se zovem Donald”
Za UEFA nema dileme, reč je o "rasističkom i diskriminatorskom ponašanju i propagandi" (navijača). Tu lekciju "delije" nisu mogli da dobiju na "severu", tamo gde su se našli kao sledbenici ekstremne navijačke skupine koju je 1989, ujedinjujući frakcije oko imena i dela Slobodana Miloševića, osnovao udbaški likvidator Željko Ražnatović, na poternicama Arkan
Prošlo je više od 26 godina otkako je 7. jula 1991. avijacija agresora napala Banske dvore, a Bajić, u međuvremenu unapređen, tvrdi da Hrvati ne mogu da mu oproste Banske dvore. I smeje se: “"Pa, čujte, ima i gorih stvari koje su se dešavale. A i nama su se dešavale, pa niko ne odgovara”
Vukčević: I zamerka mi je, a imam i određenu sumnju, vezana za Topličke dnevnike. Kad bismo kolega Mladen Bajić i ja dolazili u Hag, mene su uvek prvo pitali Karla del Ponte, kasnije Bramerc: "Where is Mladic, a njega Toplički dnevnici?" Mi smo svoju obavezu ispunili, a optuženici neka pred sudom dokazuju nevinost, gde bi nego pred sudom, tako je svuda u civilizovanom svetu. Međutim, Toplički dnevnici nikada nisu dostavljeni i Haško tužilaštvo je odustalo od traženja, tako je (Ante) Gotovina oslobođen."
