Hrvatska radiotelevizija je tijekom 1990-ih otvoreno naručivala i poticala komponiranje novih domoljubnih pjesama, intenzivno emitirala postojeće, organizirala i financirala humanitarne koncerte i festivale domoljubne glazbe te snimala u velikom broju domoljubne glazbene spotove. Pjesma je bila maltene glavno medijsko sredstvo hrvatske borbe za samostalnost te nacionalne homogenizacije. No, koliko je popularna glazba tih godina bila ovisna o radiotelevizijskoj potpori, toliko je bila i izložena, odnosno podložna političkom pritisku. Ništa bolje nije bilo u Srbiji. Milošević je koristio (masovne) medije kao jedan od temelja svoje političke moći
Pohlepa zrenjaninskih gazda već je ozbiljna medicinska kategorija, oni zovu menadžere Drekslmajera i žale se da im, ta fabrika, navodno, oduzima specijalizovanu radnu snagu. A Drekslmajer saopštava da su iznosi zarada tajna, ali je zrenjaninski pogon u top pet od 60 pogona ove kompanije širom sveta
Uspela je, dakle, operacija poboljšanja saradnje onih koji, po opisu posla, treba da sarađuju, veći je broj prijava protiv nasilnika, kao i broj ubijenih žena. Policija je izrekla 13.808 mera protiv nasilnika, a jedan policajac kažnjen je otkazom zbog pogrešne procene rizika po osobu ugroženu porodičnim nasiljem. Prošlo je nešto manje od godinu dana primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, dovoljno za procenu da li je on savršen kakvim je predstavljen još u radnoj verziji, ili se zbog nerada, nemara, nedovoljne osposobljenosti, ne primenjuje kako se očekivalo
Dovoljno je srpski narod ponižen dok su o njemu lagali belosvetski propagandisti, dok su vojnici i policajci branili zemlju pucajući u decu - takav je posao, nikom nije baš bilo do ubijanja, ili ne znam čega sve još, nekakvih novaca i zlata. Sad od sirotinje uzimaju da bi snimali filmove kako su policajci ubijali nedužne, a šoferi ih za skromne dnevnice patriotski dovozili (leševe) do Beograda i tobožnje, navodne Batajnice u kojoj je izmišljeni policijski kamp "Trinaesti maj", tercijerna grobnica okrutno likvidiranih civila
Ne postoji ustanova koja tretira ratnu traumu, čak ni pri vojnim bolnicama nema terapeuta koji se bave ovom bolešću. Neki se bave sporadično, individualno, ako nekog od lekara ili psihologa zanima ta dijagnoza, pa radi sa veteranima, samoinicijativno* PTSP je često uzrok porodičnog nasilja koje vrlo često ima uporište u nerešenih traumama. A agresija u porodici rađa agresiju među decom, posle imamo slučajeve vršnjačkog nasilja. Celu spiralu nasilja
Saša Cvjetan uspešno je resocijalizovan, nikad više neće počiniti takav zločin - niko u to ne sumnja - a dok je na uslovnoj slobodi neće, valjda, nijedno srodno krivično delo
Stotine i stotine ubica, ratnih profitera i krvnika bez straha hoda ulicama, parkovima, nazivamo ih komšijama, srećemo se u prolazu, prodavnici, javnom prevozu. Bioskopima i pozorištima. Sede u upravnim odborima, političkim strankama, vladi, i - a tu leži poraz - imaju moćnog advokata i zaštitnika iza sebe - 'narod' i 'javno mnjenje'. Razumljivo je da tim određenim osobama, sa imenom i prezimenom, ne odgovara da se sećanje na to neguje, da neko o tome progovara. Porazno je da 'narod' njihove argumente uzima za svoje i time pruža utočište huljama koji svoje zločine kriju iza cele države, naroda i društva
Paradoks ratne traume je u tome što oni koji su bili na stravičnim mestima i prošli kroz pakao, ukoliko imaju nekakve simptome traume, znači da su normalni. Ukoliko su zaista prošli kroz pakao čelika, krvi i vatre, i bilo im je sjajno... nešto nije u redu. Prema tome samo postojanje traume u stvari govori da ste samo živ čovek od krvi i mesa. Rat ima svoju cenu i pogađa gotovo sve koji se nađu u njemu. Kada se društvo sprema za rat, od nacionalističke i ideološke retorike se ne vide posledice koje će rat doneti. Čak i oni koji “pobede” u ratu, moraće da ližu svoje rane godinama i decenijama. Psihičke posledice rata se osećaju kroz generacije
Sve će to narod prećutati, ali neće taoci sumanutih srbijanskih ratnih avantura; ljudi sa PTSP su u velikoj ili manjoj meri onesposobljeni da rade, nemaju pomoć društva, žive na marginama, u opasnim flešbekovima, samoći, depresiji, nerazumevanju porodice, u ugroženim brakovima, alkoholu kao sedativu i stimulansu
Srbi su imali onoga koga su većinski hteli, koga zaslužuju, umirali su kretenoidno romantično, poletno, zaljubljeno, ispunjeno, uništavajući sve oko sebe, krčeći sebi homogeni etnički prostor sa kojeg su proterivani svi nezaraženi, imuni na hiperprodukciju zla i primitivizma. Utoliko je sveta obaveza podići spomenik svojoj mladosti, čuvati tekovine nasilja, sva dostignuća verujućih generacija, poput uništene budućnosti onih koje tek stasavaju za izlazak na izbore
Ideja nije nova, namah je vaskrsla, kako to obično biva u šupljim glavama: o promeni naziva grada Zrenjanina, gotovo je izvesno, odlučivaće građani na referendumu; godine 1992. naziv grada je sačuvan, za Zrenjanin se izjasnila većina, antikomunistička alternativa Veliki Bečkerek nije prošla
Pred vratima propagandnog štaba već su iz rezerve vrebali gori od smenjenih, gomila ratnohuškačkih bednika, neki od njih i danas ugledni članovi društva, čak i medijski tajkuni, poput istrebitelja dezertera Milorada Vučelića. Podeljeni su otkazi nesrbima i sumnjivim Srbima, punih deset godina Srbija je, različito motivisana, “nakazno drvo neslobode” (Borislav Mihajlović Mihiz) lomila, lomila i na kraju ga polomila. Vratila se na početni položaj, u prvobitno stanje, smrti i patnje, nakon četiri izgubljena rata i nesputanog zla koje je širila sa komandnog položaja u svom glavnom gradu
Rat je završen, Mladić, kao kroz jecaje, konstatuje: "Rat nismo izgubili ni dobili, što je možda i tragedija. Nametnuta nam je takva politika da se rat ne završi vojničkim putem". Nije Ratko izgubio rat, pobednik je, vole ga Srbi, eno ga na majicama, grafitima, eno njegove vaspitno zapuštene vojske na ulicama, ekranima, u parlamentima s ove i one strane Drine. Evo ga u knjigama.
Ima li čega logičnijeg, Srbija je finansirala Vojsku Republike Srpske, kao i srebrenički genocid, dala državljanstvo počiniteljima, o stanovima i penzijama je izlišno govoriti. Na delu je kontinuitet agresorskih ratova uvijen u svakovrsna prava počinitelja zločina. I većinska saglasnost saučesnika da baš tako treba
Zvanična istorija uvek ima nameru da neke "problematične" delove prošlosti, koji nisu lako uklopivi u tu ideju stvaranja jedinstvenog nacionalnog narativa, drži po strani, a da se neki "slavni" delovi prošlosti koji se lako uklapaju, stavljaju u prvi plan. “Normalno” je da će se snimati serija o Nemanjićima, a da se dokumentarni film Ognjena Glavonića Dubina 2 verovatno nikad neće prikazati na televiziji
