Tekstovi sa tagom: bojan tončić

Glavna zvezda “Malih tajni” bio je čovek iz naroda, pripadnik radničke klase, Stevo Karapandža, šef kuhinje brojnih zagrebačkih hotela i restorana. Uz njega smo, slušajući priče o jelima koja prave neki drugi i drugačiji ljudi, u vazda toplijim krajevima, iz Istre, sa otoka, ali i sa krajnjeg juga Jugoslavije, putovali i zamišljali krajeve koji čekaju da ih obiđemo, slušali unekoliko izmenjenu, zapadnu varijantu svog jezika, naučili šta su papar, zdjela, vrhnje, žlica (“dvije žlice Vegete bile su neizostavne za božanstveni ukus”, kao iz stroja profesora Baltazara”).

Rat, stradanje, smrt sa imenom i prezimenom. Menjale se vojske, preuzimale grad. „Neka su se komšijska djeca nesretno odazivala na vojne pozive, ne razumijevajući da idu ravno u klaonice – mali Bakić, Cvijetić. Puača, Panić... Prijedor je postao bezgradan, suh, isprepadan. Komšije krivog imena počele su dobijati otkaze (Karmela, Supha, Meho, Kata...) i radnici su postajali ratnici, a da to nisu ni znali“

Počasni građanin Subotice postao je poeta nacionalne, kama-provenijencije Matija Bećković. Nije iz Subotice, ali ga je predložio Savez srpskih udruženja Severnobačkog okruga, obrazloživši predlog stavom da je reč o „stvaralaštvu visoke kulturne i umetničke vrednosti“. Većinski naprednjaci još su tvrdili da Bećković, fakat, nije iz Subotice, ali da je u njoj gostovao. Što je, naravno, tačno. Dvojica antifašista i antinacionalista u Subotici, za jednog nema mesta

Fotografska legenda Milomir Kovačević Strašni osmislio je i realizovao novu „konceptualu“, snimivši predmete koje su sarajevski iseljenici poneli sa sobom u Pariz. Smatra da je reč o „univerzalnoj priči o životu i ljudima“

Za relativno kratko vreme Festival se izborio za mesto u kalendaru,manifestaciju koja se ne propušta, a ovogodišnji razgovori i predstavljanje novih izdanja u regionu bili su u duhu grada domaćina, dovoljno reprezentativni i daleko od neželjene glamuroznosti

Autor ovdašnjih hitova “Klinasto pismo” i “Kralj” Kader Abdolah duhovito je govorio o detaljima svoje biografije i sadašnjem statusu zvezde i čitanog autora. Rođen je u 1954. Teheranu; čukundeda mu je bio nekadašnji iranski premijer, pesnika i osnivača iranske, odnosno persijske poezije. Abdel je do 1985. živeo u Teheranu, da bi zatim, budući da je bio politički aktivan i da je pisao angažovano, napušta Iran

Na Olimpijadu je otišla kao četvrta u ženskoj štafeti četiri puta sto mešovito, a štafeta je otišla zato da se ispuni kvota sportista i sportistkinja, neophodna da putuje još jedan funkcioner. Za pojedinačno nadmetanje na 100 m prsno prijavila se „kad je već tu“, a za dvostruko dužu deonicu „kad je već olimpijska šampionka“, pa osvojila još jednu medalju, srebrnu

Uspesi sportista, pogotovu vrhunska dostignuća, imaju u backgroundu pokatkad razumljive, a često i neshvatljive motive; Cerarovim roditeljima lekar je sugerisao da se mali bavi sportom, budući da je bio slabašan, kao da je vukao „devet tuberkuloza“. Oprobao se u gimnastici i nije uspeo da dovrši ni najjednostavnije vežbe, pa je, kako kažu, iz dvorane ispraćen smehom vršnjaka. Dovoljno da odluči da postane gimnastičar. Zašto ne i šampion. Za to se dobijaju medalje, a u Jugoslaviji je dobio i najviše državno priznanje - Nagradu AVNOJ

Vesti o njegovim podvizima stajale su u dve rečenice sportske rubrike Dnevnika, posle kojih bi prostrujali pozitivna energija, dah pobede, misao o tome gde su ti nepoznati toponimi koje svojim zaveslajima Veljko spaja na čudesan način

Gojko Mitić je za socijalistički svet, ljude iz istočnog lagera, bio istinska zvezda poput Đorđa Marjanovića i velikog broja ovdašnjih umetnika koji su u kulturu država Varšavskog pakta doneli vlastito shvatanje rock’n rolla, na shbcg jeziku, budući da je engleski bio ideološki nepoželjan

Kada je 1989. Petar Luković ponudio jugoslovenskoj javnosti knjigu “Bolja prošlost”, fascinantnu zbirku intervjua sa ključnim autorima, pevačicama i pevačima zabavne muzike u SFRJ, te zanimljive i nadasve relevantne faktografije o pločama, koncertima, turnejama, back stage intrigama i podmetanjima, ljubavima i političkim stavovima, sa znakovitim podnaslovom “Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940 – 1989”, bilo je već izvesno da će sintagma iz naslova uskoro, čak i za najdoslednije optimiste i romantike, postati pleonazam. I da bolja budućnost još dugo neće stanovati na toponimima iz prvenca čitanog novinskog autora

Mi smo savremenici logora koji su prvi put jedan ideološki koncept. Prvi put je ideološki koncept stvorio jedno od najvećih zala čovečanstva. Ideološki koncept koji je podignut na nivo institucije. Upravo u tome je razlika između zločina logora i svih ostalih, Džingis Kana i ratnih zločina u istoriji. Mislim da je to što čini iskustva logora najstrašnijim iskustvima čiji smo mi savremenici. Dakle, ta njegova konceptualizacija, osmišljavanje

Mladi gledaoci dobijali su sjajne komade i heroje iz komšiluka, ali i blago upozorenje da nije sve tako ružičasto kakvo na momente izgleda i da ima mnogo ozbiljnijih iskušenja od komšijskog podmetanja i, možda, nekih ozbiljnijih ljubavi od ove koja je sada najpreča. Bilo je to detinjstvo u kojem su se deca učila da budu ljudi u drugačijem životu, bez mobilazicija i ratova, bez emigracije, hiperinlatornih novčanica i praznih trgovina, bez nesreće svuda oko sebe

Iako su dokazani zločini u Prijedoru, Foči, Vlasenici, Bratuncu, Zvorniku, Sanskom Mostu i Ključu - Radovan Karadžić nije proglašen krivim za genocid na tim područjima. Presuda je izrečena, dolaze novi dani slave u Srbiji i negenocidnom entitetu Bosne i Hercegovine

Kristalno je jasno da je gibaničarski cilj zastrašivanje građana nesrpske nacionalnosti i građana svih nacionalnosti kojima nije do igrarije sa mogućim već viđenim posledicama. Mada je Dodikov glasnogovornik rekao da ga je stid (Dodik Milorad nije), Besmisleno je, dakle, pitati ravnogorsku bratiju zašto se ne postrojava u Srbiji. Tu je sve ionako dozvoljeno. I poželjno je slaviti rehabilitovanog zlikovca (dan njegovog hapšenja, fakat, i jeste za proslavu, kao i dan streljanja - ako je streljan). Ostaje, međutim, bez odgovora pitanje (blago prekorno) mladim antifašistima: zašto nisu stroj ravnogoraca razbili pacifistički – uz pomoć, recimo, dve eksplozivne naprave. U narodu poznate kao petarde. Ili “partizanska artiljerija”