Tekstovi sa tagom: bojan tončić

“Sreća” i “nostalgija” imenice su koje proizvođač vezuje uz bajaderu. Od države je, pak, kao prvi proizvod, dobila oznaku “Izvorno hrvatsko”. U “Kraš” je ušao srpski kapital, ali je kompanija ostala hrvatska, izgubio je srpski biznismen Nebojša Šaranović, vlasnici su braća Pivac. Firmu su sačuvali radnici “Kraša”, buduću da su odbili da prodaju deonice Šaranoviću, iako je nudio više para. “Kraš” nije srušen u odbrani nenaoružanog srpskog življa, strojevi za bajadere su sačuvani, slatkiš se kupuje i u Beogradu, u po bela dana. Ko proba bajaderu biće bar na kratko srećan. Neki će se setiti detinjstva ili mladosti

Bojićeve analize retrogradnih društvenih pojava mogu se primeniti na Hrvatsku, Bosni i Hercegovinu i Srbiju gotovo jednako, pogotovu kada je reč o srastanju verskog i nacionalnog identiteta, te nacionalizmu i njegovim pojavnim ratnim i posleratnim obličjima

“U ratu se gine” i “čemu teške reči” zabeležiće Marković svesrpske konstatacije u deklaracijskom spisu “Rečnik genocidnih nedoumica”, stavljajući ga – da je sreće – uz nešto malo ukoričenih mudrosti, na police u viđenijim srpskim kućama (Knjiga o Milutinu, Vreme smrti, Pelagićev narodni učitelj). Tu se može saznati/obnoviti kako su u jezik moralnih čistunaca zapale reči i sintagme genocidna tvorevina (transkripcija od Republika Srpska), humano preseljenje (akademski izraz za etničko čišćenje), te logor (poetska radionica dr Karadžića) i poricanje (tuđica nad tuđicama)

Čovek “slobodne” profesije (novinar sudske hronike), okrutno nezainteresovan za gotovo sve što se dešava u vezi sa njegovim poslom, vlasnik miliona grčeva u stomaku i srodnih probavnih tegoba, na pragu četrdesetih, u starosnoj dobi kada ga progoni osećaj da se “upravo očešao o smrt”. Dok iskazuje znake života, oslanjajući se na neke davno usvojene rituale kojima ne vidi smisao

Sve se ređe čuje pucanje balona, ali adolescenti, ipak, razvlače žvaku palcem i kažiprstom, to je, valjda, prirodna taktilna reakcija; poneka teta je koristi ne bi li izgledala svežije, ne bez erotičnosti, takve koja se da porediti sa nezaboravnim “borosanama” (za mlađe: nisu žvake)

Organizovan je svojevrsni plebiscit u šest tiskanih dnevnika širom Jugoslavije, isplivale su sve neke dobroćudne živuljke, divokoza, jagnje, veverica, čak se neko dosetio i grudve snega. I tu se pojavi Vučko, kontra varijanta, krvoločna zver u obličju malog nasmejanog smotanka. I Čola koji iz off-a, sa nekim sevadah amplitudama zaurlava “Sarajevoooooo!”. Pobednik novinskog izbora i konačni pobednik bio je akademski slikar, dizajner i karikaturista iz Slovenije Jože Trobec, dotad poznat i kao koautor istorijskog dizajna Iskre, telefona popularno nazvanog “Fitipaldi”

Nemati Pony značilo je ozbiljan hendikep, jer su se njime vozile i devojčice, u nekakvom kolektivnom ritualu, pre nego što su Idoli zapevali “Drugovi moji, radni veseli/Bicikle voze, ponositi svi”. Ne potcenjujmo, mnogo je plata u radničke porodice dovezao upravo Pony, pogotovu iz “ženskih” fabrika, još u vreme kada u industrijskim centrima nije, baš kao i poslednjih dvadesetak godina, bilo gradskog prevoza, pogotovo za treću smenu

Stariji će se setiti da su zastavu sa olimpijskim krugovima u maksimirski stadion uneli Darjan Petrič, Jelica Komnenović, Bruno Orešar, Darko Pančev, Darjan Petrič, Mirko Čulić, Slađana Božić, Ivan Šibl, Tomislav Paškvalin i Slobodanka Čolović. Ili bar nekog imena. Zašto ne i najlepše sportistkinje bivše Jugoslavije, Šibenčanke Danire Nakić. Na borilištima su carovale moćna američka sprinterka Gvendi Torens koja je osvojila zlatne medalje na sto i dvesta metara i u štafeti. Najuspešnija sportistkinja bila je Rumunka Noemi Jung sa pet zlata I dve bronze. Jugoslavija je u košarci pregazila SAD, osvojila zlato, a Dražen zabio 35 koševa. I košarkašice su osvojile turnir, Darjan Petrič dva srebra, najbolji na 800 metara bili su Slobodan Popović i Slobodanka Čolović. Sjajni sastav odbojkaša osvojio je zlatnu medalju, pobedivši u finali NR Kinu

Glavna zvezda “Malih tajni” bio je čovek iz naroda, pripadnik radničke klase, Stevo Karapandža, šef kuhinje brojnih zagrebačkih hotela i restorana. Uz njega smo, slušajući priče o jelima koja prave neki drugi i drugačiji ljudi, u vazda toplijim krajevima, iz Istre, sa otoka, ali i sa krajnjeg juga Jugoslavije, putovali i zamišljali krajeve koji čekaju da ih obiđemo, slušali unekoliko izmenjenu, zapadnu varijantu svog jezika, naučili šta su papar, zdjela, vrhnje, žlica (“dvije žlice Vegete bile su neizostavne za božanstveni ukus”, kao iz stroja profesora Baltazara”).

Rat, stradanje, smrt sa imenom i prezimenom. Menjale se vojske, preuzimale grad. „Neka su se komšijska djeca nesretno odazivala na vojne pozive, ne razumijevajući da idu ravno u klaonice – mali Bakić, Cvijetić. Puača, Panić... Prijedor je postao bezgradan, suh, isprepadan. Komšije krivog imena počele su dobijati otkaze (Karmela, Supha, Meho, Kata...) i radnici su postajali ratnici, a da to nisu ni znali“

Počasni građanin Subotice postao je poeta nacionalne, kama-provenijencije Matija Bećković. Nije iz Subotice, ali ga je predložio Savez srpskih udruženja Severnobačkog okruga, obrazloživši predlog stavom da je reč o „stvaralaštvu visoke kulturne i umetničke vrednosti“. Većinski naprednjaci još su tvrdili da Bećković, fakat, nije iz Subotice, ali da je u njoj gostovao. Što je, naravno, tačno. Dvojica antifašista i antinacionalista u Subotici, za jednog nema mesta

Fotografska legenda Milomir Kovačević Strašni osmislio je i realizovao novu „konceptualu“, snimivši predmete koje su sarajevski iseljenici poneli sa sobom u Pariz. Smatra da je reč o „univerzalnoj priči o životu i ljudima“

Za relativno kratko vreme Festival se izborio za mesto u kalendaru,manifestaciju koja se ne propušta, a ovogodišnji razgovori i predstavljanje novih izdanja u regionu bili su u duhu grada domaćina, dovoljno reprezentativni i daleko od neželjene glamuroznosti

Autor ovdašnjih hitova “Klinasto pismo” i “Kralj” Kader Abdolah duhovito je govorio o detaljima svoje biografije i sadašnjem statusu zvezde i čitanog autora. Rođen je u 1954. Teheranu; čukundeda mu je bio nekadašnji iranski premijer, pesnika i osnivača iranske, odnosno persijske poezije. Abdel je do 1985. živeo u Teheranu, da bi zatim, budući da je bio politički aktivan i da je pisao angažovano, napušta Iran

Na Olimpijadu je otišla kao četvrta u ženskoj štafeti četiri puta sto mešovito, a štafeta je otišla zato da se ispuni kvota sportista i sportistkinja, neophodna da putuje još jedan funkcioner. Za pojedinačno nadmetanje na 100 m prsno prijavila se „kad je već tu“, a za dvostruko dužu deonicu „kad je već olimpijska šampionka“, pa osvojila još jednu medalju, srebrnu