Tekstovi sa tagom: bolest

Pripadam užoj i široj zajednici koja me na sve načine pokušava uvjeriti da ne vrijedim više od manjinskog manjinca, ali, They shall not pass, ili, u prevodu: No pasarán. Ja sam u Jugoslaviji učila kako raditi, cijeniti posao koji imam, uvažavati ljude oko sebe i graditi moral vrijedan čovjeka, i danas mi nijedna politički materijalno privilegirana grupa to ne može oduzeti

Kad čujem, a pažljivo slušam, da se pacijenti žale nakon dve ili tri hemioterapije na njene efekte – šta bih ja, sa dvadeset hemio-odličja, trebalo da kažem; da je zajebano – jeste; da su nemoć i odsustvo snage gadni – jesu; da psihički nije lako biti na Onkologiji gde svaki horor možeš da vidiš, te onda sebi poručuješ: „Izdrži, pizda ti materina, nisi nepokretan, ne trebaju ti kolica, hodaš nekako, mozak ti funkcioniše, konačno - živ si, a mislio si svašta decembra 2020, samo što nisi u očaju lično napisao vlastiti In Memoriam da ga pročitaju na groblju Lešće“

Gde smo bili i šta smo radili u četvrtak, 27. oktobra? Pripremili smo se za snimanje nove epizode podcasta, dogovorili se o sadržaju, ali je onda usledio šok - Lukoviću je stigao e-mail sa rezultatima testa na covid. Da ne otkrivamo unapred, bilo je tu svega: još dva testa, telefonski pozivi, poseta ambulanti... Sve što čini život

Nakon nešto duže i opravdane pauze, vraćamo se u etar, i to Lukovićevom porukom čitaocima, odnosno slušaocima, koja i pored svega odiše hrabrošću, snagom i optimizmom, uz povremenu dirljivu naoblaku

Od zdravstvenog izveštaja, preko izbornih lista i slogana, do frapiranih Rusa u Beogradu - sve to smo stigli da pretresemo u 40-ak minuta. Da li Luković uopšte zna kada su izbori? Zna li ko se kandidovao, ko se s kim pomirio, ko je koga podržao? Ima li liste za koju je čuo?! Srećom, tu je Sandra Dančetović da ga obavesti o događajima u poslednjih nekoliko godina. Mada ni ona nije sigurna šta se zapravo desilo.

Imam dva meseca pauze do narednog skenera, generalno – situacije se stabilizovala, nema potrebe za hemioterapijom, neka se organizam odmori, vidimo se negde u martu, kažu mi doktori

Zbog toga što me je majka Bosa u ranoj mladosti neobuzdano kljukala kuhanim proizvodima od kokoške, tamo negde početkom šezdesetih – organizam više nije mogao da ih podnese, smučili su mi se i kokoške i petlovi i jaja. Nedavno sam, intimno, proslavio mali jajčani jubilej: kuhano jaje nisam okusio 60 godina!

U jednom trenutku ništa nije radilo: crkla je mašina za pranje sudova, umro je bojler, zvonce je prestalo da zvoni, pukla je vodovna cev, stao laptop, imao poplavu u kuhinji i špajzu, a u međuvremenu nastavio sa hemioterapijom 2.0, boraveći dvaput na Onkologiji, gde sam razmišljao čime da častim sebe – konačno birajući erotski uzbudljiv roštiljski tiganj sa IKEA sajta...  

Dođite, sve pošasti sveta! Dođite, ja ću samo urliknuti: koji će biti uslovi za ulazak u Grčku jula meseca? Mada, ni Golubac nije loš. Iz perspektive instagram fotografija. Pa eto, nosim se sa ovom pandemijom, dostojanstveno i smerno

Svako kvazifilozofsko razmišljanje o karcinomu/ karcinomima počinje i završava tezom da je borba jedina način da se đubre pobedi; ne odustati, ne predati se, biti uveren da si jači od njih – mentalna je linija od koje se nikad ne ustupa. Još ako imam potrebu da radim, pišem i uređujem, sve mi to daje XXZ nadu da sve nije izgubljeno i da ima smisla ponašati se kao da je sve tobož normalno

Na cijelom svijetu ljudi slabe svoja tijela nezdravim načinom života. Potrebno nam je više od „pukih“ mjera za borbu protiv jedne pojedinačne bolesti, potrebna nam je zdravstvena politika koja omogućuje dugoročno očuvanje zdravlja svih

Sve sa uobičajeno nakarminisanim usnama i nalakiranim noktima i na nogama i na rukama, a i te boje su - boje trule višnje. I svako veče, posle ko zna kojeg tuširanja, uredno sam popravljala lak i sebe, i uredno, sa knjigom, odlazila na počinak

Bolest, naša osobna ili tuđa, nikada nije laka. Mnoge knjige prenose to iskustvo na način koji je katarzičan i pruža snagu za dalje. Ovo su knjige koje daju snagu

Nenadano i neočekivano otkriven mi je u glavi karcinom u tragovima, kaže professor Vladimir Kostić, dodajući da nije još ništa strašno, ali može da bude; moraćete hitno na Gama nož, da na dozvolimo da se proširi. Uvek sam se pitao kako se čovek oseća kad mu dijagnosticiraju najtežu bolest, ali kako sam već prošlog decembra rodio prvo karcinom dete, na drugo sam navikao kao ponosni roditelj; dva raka u jednom telu za manje od godinu dana, malo li je?

Pokušavajući da dokučim šta mi se sve desilo ove pomahnitale godine, posegao sam za ličnom statistikom; u proteklih osam meseci dao sam krv na analizu preko 40 puta; u dvanaest navrata uradio EKG; proveravao šećer gotovo svake nedelje, a dok sam ležao u bolnici tri puta dnevno (ukupno: 36 analiza); bio dvaput na skeneru, a 14. septembra idem treći, jubilarni put; preživeo dvostruku magnetnu rezonancu (MR), pregled „cervikalnog i torakalnog dela kičme“ i „pregled endokranijuma“ tj. glave; snimao vene i arterije u nogama, na Institutu za onkologiju i radiologiju proveo 23 dana u sobi sa 12 kreveta i 11 kolega