Tekstovi sa tagom: bolja prošlost

Pre nego što je pala šestoaprilska bomba, otac je otrčao po tepsiju bureka. „Biću pilot", pomislio je Predrag kad mu je šrapnel skinuo pramen kose. Majka nije dala. Htela je da joj sin bude pop. Deca komunizma su se smejala, a očevi komunizma bojili fudbalske lopte u crveno. Bog je bio zabranjen, dok jednog trenutka Josip Broz nije izustio „...bože moj...". Cune je već bio div. Glas kome je bog podario nekoliko oktava, obuhvatao je Meksiko, Španiju, užu i širu Srbiju, Izrael, Arabiju, staru i malu gradsku, narodnu i zabavnu, zagorsku i rusku. Sibirski sneg nije zavejao čoveka koga su optužili da je pevao četnicima. Najzad, pesmu „Što se bore misli moje" imao je prava da napiše i jedan knez, makar i srpski (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Predragu Cunetu Gojkoviću. Razgovor sa Gojkovićem autor je uradio 1988. godine; Predrag Gojković preminuo je u Beogradu 21. jula 2017)

Pre nego što je pala šestoaprilska bomba, otac je otrčao po tepsiju bureka. „Biću pilot", pomislio je Predrag kad mu je šrapnel skinuo pramen kose. Majka nije dala. Htela je da joj sin bude pop. Deca komunizma su se smejala, a očevi komunizma bojili fudbalske lopte u crveno. Bog je bio zabranjen, dok jednog trenutka Josip Broz nije izustio „...bože moj...". Cune je već bio div. Glas kome je bog podario nekoliko oktava, obuhvatao je Meksiko, Španiju, užu i širu Srbiju, Izrael, Arabiju, staru i malu gradsku, narodnu i zabavnu, zagorsku i rusku. Sibirski sneg nije zavejao čoveka koga su optužili da je pevao četnicima. Najzad, pesmu „Što se bore misli moje" imao je prava da napiše i jedan knez, makar i srpski (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Predragu Cunetu Gojkoviću. Razgovor sa Gojkovićem autor je uradio 1988. godine; Predrag Gojković preminuo je u Beogradu 21. jula 2017)

Paralelno sa feljtonom „Bolja prošlost“ koji se bavi istorijom jugoslovenske estrade, krenula je photo-slikovnica iz muzičkog života autora ove knjige. Iz zaboravljenih kutija i albuma, na svetlo dana izvučene su njegove fotografije u društvu nekad, a možda i sad velikih zvezda, među kojima su, recimo, Jura Stublić, Ana Rupel, Bebi Dol, Milić Vukašinović, Gorica Popović, Mario Mihaljević, Neda Ukraden, Dražen Vrdoljak, Ivo Robić… Biće toga još, sve u ime Bolje prošlosti!

Otpevao hiljade pesama. Nema koju ne zna. Pevao Titu, Đilasu, Rankoviću, Koči, Naseru, Sukarnu, Gromiku, Sihanuku, Ajub Kanu... odlikovan i poštovan sve vreme. Istorija naše estrade bila je milosrdna prema Miletu Bogdanoviću, inženjeru zlatnog glasa, zlatnom glasu koji je ostao očuvan u inženjeriji šou-biznisa. Slatka sećanja, slatki glas i slatke pesme sačuvane od zaborava. Prošlost je tu, samo je treba prepoznati i razumeti (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Miletu Bogdanoviću. Razgovor sa Bogdanovićem autor je uradio 1988. godine; Mile Bogdanović preminuo je u Beogradu 7. marta 2012. godine)

Zaronila je veoma duboko u izvornu muziku, bežeći od stilizacije, od svakog veštačkog doterivanja koje ispevanim pesmama u narodu oduzima originalnost. Ostala je verna narodnom duhu, donekle odolevajući iskušenjima koje je neminovno donelo sa sobom novo vreme, snažan talas interesovanja za lako moderno i zabavno. O tom vremenu svedoči i ova priča o boljoj muzičkoj prošlosti i jednoj velikoj pevačici koja je muziku i ovaj svet napustila pre šesnaest godina…

Otpevao hiljade pesama. Nema koju ne zna. Pevao Titu, Đilasu, Rankoviću, Koči, Naseru, Sukarnu, Gromiku, Sihanuku, Ajub Kanu... odlikovan i poštovan sve vreme. Istorija naše estrade bila je milosrdna prema Miletu Bogdanoviću, inženjeru zlatnog glasa, zlatnom glasu koji je ostao očuvan u inženjeriji šou-biznisa. Slatka sećanja, slatki glas i slatke pesme sačuvane od zaborava. Prošlost je tu, samo je treba prepoznati i razumeti (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Miletu Bogdanoviću. Razgovor sa Bogdanovićem autor je uradio 1988. godine; Mile Bogdanović preminuo je u Beogradu 7. marta 2012. godine)

Jakšić se među svojim estradnim kolegama isticao ne samo pristalom figurom (što је dominirala poput one Garyja Coopera među holivudskim zvijezdama), već i naobrazbom i gotovo otmjenošću. Reklo bi se da on nije birao estradu; ona je izabrala njega. Naime, sanjao је o karijeri glumca, i nije da je nije imao - uostalom, 1990. је i umirovljen kao glumac, ali za prosječnog državljanina bivše države on je bio i ostao pjevač; tako je, dakle, u jednom trenutku na pragu šezdesetih, kada se prestrojavala estrada, kad je Mr. Morgen uživao svojih pet minuta svjetske slave, zapravo već postao nestorom slavne generacije zabavnoglazbenih šezdesetih

Nakon neprospavane noći, pune pesme i pića, otišli su u studio i snimili ploču. Danas se to zove romantika. Dušan Jakšić pevao je romanse i glumio Don Kihota, viteza od La Manče. Žene su upravo tako zamišljale idealnog muškarca: visok, crn, dubokog glasa, sa buketom cveća u kome se krila prigušena strast i sklonost da se ljubavni jad drži u tajnosti. Jakšić je bio oličenje tog sna. Šarm je bio nedodirljiv, bez skandala. Stvarnost je bila slična. Skandali su se dešavali u pozorištu, kroz likove. Dušan Jakšić imao je legalno pravo da bude neko drugi. Ipak, proslavila ga je muzika, taj mirisni cvetak. Stvarnost nije dozvoljavala ovom čoveku da žrtvuje nijednu ljubav: ni muziku, ni pozorište. Voleli su ga Tito i ostala politička garnitura tog vremena. Ruku na srce, voleli su ga i svi oni koje je prevarila neka Sonja (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Dušanu Jakšiću. Razgovor sa Jakšićem autor je uradio 1988. godine; Dušan Jakšić preminuo je u Beogradu 17. decembra 2009. godine)

Paralelno sa feljtonom „Bolja prošlost“ koji se bavi istorijom jugoslovenske estrade, krenula je photo-slikovnica iz muzičkog života autora ove knjige. Iz zaboravljenih kutija i albuma, na svetlo dana izvučene su njegove fotografije u društvu nekad, a možda i sad velikih zvezda, među kojima su, recimo, Džoni Štulić, Darko Rundek, Srđan Šaper, Zdravko Čolić, Jura Stublić, Piko Stančić, Mišo Kovač, Velibor Džarovski, Zdenka Kovačiček, te vrlo posebna uspomena – fotografija s SFRJ premijerom Ante Markovićem i osnivačem Saveza reformskih snaga Jugoslavije… Biće toga još, sve u ime Bolje prošlosti!

Nakon neprospavane noći, pune pesme i pića, otišli su u studio i snimili ploču. Danas se to zove romantika. Dušan Jakšić pevao je romanse i glumio Don Kihota, viteza od La Manče. Žene su upravo tako zamišljale idealnog muškarca: visok, crn, dubokog glasa, sa buketom cveća u kome se krila prigušena strast i sklonost da se ljubavni jad drži u tajnosti. Jakšić je bio oličenje tog sna. Šarm je bio nedodirljiv, bez skandala. Stvarnost je bila slična. Skandali su se dešavali u pozorištu, kroz likove. Dušan Jakšić imao je legalno pravo da bude neko drugi. Ipak, proslavila ga je muzika, taj mirisni cvetak. Stvarnost nije dozvoljavala ovom čoveku da žrtvuje nijednu ljubav: ni muziku, ni pozorište. Voleli su ga Tito i ostala politička garnitura tog vremena. Ruku na srce, voleli su ga i svi oni koje je prevarila neka Sonja (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Dušanu Jakšiću. Razgovor sa Jakšićem autor je uradio 1988. godine; Dušan Jakšić preminuo je u Beogradu 17. decembra 2009. godine)

Nekoć је Robić bio naš prst u moru zabavne glazbe. Povezivao nas je sa svijetom. Bio је i nas „čovjek — jukebox": što zaželiš, on otpjeva! Tih godina, njegove ploče su vam mogle biti cijela diskoteka. Snimio je 62 velika singla (na 78 okretaja!) i tri LP ploče, što је — za ionako rijetke vlasnike gramofona — bila kolekcija vrijedna poštovanja. Bio је i јаčа polovica premijernog domaćeg festivala zabavne glazbe — Zagrebačkog, 1953. (Druga, nježnija, bila је Rajka Vali.) Napokon, bio je naš prvi gastarbajter, ujedno i prvi pop pjevač, do dan-danas nažalost i jedini (!) koji je popločao svoj put u veliki svijet showbusinessa zlatom milijunskog „Morgena“. Bez dvojbe, Ivo Robić је već tada ušao u panteon popa da bi ubrzo postao mitski lik hrvatske popularne glazbe

Kako su poslednjih nekoliko meseci naši čitaoci udruženim radom i podrškom podigli XXZ magazin na noge i dali mu vetar u leđa, red je da se i mi odužimo poklonima

Te noći, u Hamburgu, čuo je prvi put „Bitlse". Već je bio poznat. Družio se sa Sinatrom i Net King Kolom. Rekao je Bertu, svom producentu: „Vredi ih snimiti, Bert". Posle su se i „Bitlsi" pročuli. No, Ivo Robić nikada ih nije stvarno zavoleo. Voleo je slatke pedesete, kada je postao „mister Morgen" i kada su devojke bile presrećne što im je „sedamnaest godina tek". Voleo je festivale i ekskluzivno pevanje. Voleo je građanski red i muzički bon-ton. Na kraju krajeva, vaspitavan je da samo jednom ljubi. Ipak, nije mu se svideo Grlićev film. Kaže da je bio grub. Dok je Tomislav jednim pucnjem uništio polet svoje mladosti, Ivo Robić istim pucnjem i dalje vodi uspešnu bitku sa rokenrolom. On nije pevao svoj život. Život je pevao njega. (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Ivi Robiću. Razgovor sa Robićem autor je uradio 1986. godine u Opatiji; Ivo Robić preminuo je u Rijeci 9. ožujka 2000. godine)

Paralelno sa feljtonom „Bolja prošlost“ koji se bavi istorijom jugoslovenske estrade, krenula je photo-slikovnica iz muzičkog života autora ove knjige. Iz zaboravljenih kutija i albuma, na svetlo dana izvučene su njegove fotografije u društvu nekad, a možda i sad velikih zvezda, među kojima su, recimo, Lepa Brena, Toma Zdravković, Andrej Šifrer, Miroslav Ilić, Saša Lošić, Goran Bregović... uz neke skoro zaboravljene photo-uspomene iz detinjstva i JNA. Biće toga još, sve u ime Bolje prošlosti!

Te noći, u Hamburgu, čuo je prvi put „Bitlse". Već je bio poznat. Družio se sa Sinatrom i Net King Kolom. Rekao je Bertu, svom producentu: „Vredi ih snimiti, Bert". Posle su se i „Bitlsi" pročuli. No, Ivo Robić nikada ih nije stvarno zavoleo. Voleo je slatke pedesete, kada je postao „mister Morgen" i kada su devojke bile presrećne što im je „sedamnaest godina tek". Voleo je festivale i ekskluzivno pevanje. Voleo je građanski red i muzički bon-ton. Na kraju krajeva, vaspitavan je da samo jednom ljubi. Ipak, nije mu se svideo Grlićev film. Kaže da je bio grub. Dok je Tomislav jednim pucnjem uništio polet svoje mladosti, Ivo Robić istim pucnjem i dalje vodi uspešnu bitku sa rokenrolom. On nije pevao svoj život. Život je pevao njega. (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Ivi Robiću. Razgovor sa Robićem autor je uradio 1986. godine u Opatiji; Ivo Robić preminuo je u Rijeci 9. ožujka 2000. godine)