Tekstovi sa tagom: bolja prošlost

Te noći, u Hamburgu, čuo je prvi put „Bitlse". Već je bio poznat. Družio se sa Sinatrom i Net King Kolom. Rekao je Bertu, svom producentu: „Vredi ih snimiti, Bert". Posle su se i „Bitlsi" pročuli. No, Ivo Robić nikada ih nije stvarno zavoleo. Voleo je slatke pedesete, kada je postao „mister Morgen" i kada su devojke bile presrećne što im je „sedamnaest godina tek". Voleo je festivale i ekskluzivno pevanje. Voleo je građanski red i muzički bon-ton. Na kraju krajeva, vaspitavan je da samo jednom ljubi. Ipak, nije mu se svideo Grlićev film. Kaže da je bio grub. Dok je Tomislav jednim pucnjem uništio polet svoje mladosti, Ivo Robić istim pucnjem i dalje vodi uspešnu bitku sa rokenrolom. On nije pevao svoj život. Život je pevao njega. (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Ivi Robiću. Razgovor sa Robićem autor je uradio 1986. godine u Opatiji; Ivo Robić preminuo je u Rijeci 9. ožujka 2000. godine)

U času kad se feljtoniziranje knjige „Bolja prošlost“ zahuktalo, trenutak je da autor knjige otkrije photo-detalje sopstvene Bolje prošlosti. Iz prašnjavih albuma na svetlo dana izvučene su njegove fotografije u društvu nekad, a možda i sad velikih zvezda, među kojima su, recimo, Goran Bregović, grupa Smak, Snežana Jandrlić, Maja Odžaklijevska, Dado Topić, Zdravko Čolić, Oliver Mandić, grupa Denis & Denis, Željko Bebek... Razotkrivanje tek počinje, biće još zaboravljenih photo-radova!

Šta bi se dogodilo da nije napisao „Samo jednom se ljubi"? Da nije bio čovek sa najčudnijom prošlošću, čovek iz filma? Zbog maraskina izbačen iz škole. Zbog Jevrejke napisao prvi tango „Nikad". Pevao popovima i komunistima. Ratne dane proveo u Milanu. Dok su se Duče i Klara njihali na povetarcu, Mario Kinel dobijao je u partizanskoj kuhinji duplu porciju. Imao je 24 godine, bio je gladan, novinar, prevodilac, tekstopisac i kompozitor. Danas se nalazi u petnaestak svetskih leksikona. Zaboravio je sve posleratne neprijatnosti. Jer, ova zemlja je osetljiva na genijalce. Svež kao tratinčica, o sebi govori sa lakoćom. To je lakoća svega doživljenog. Ave Mario! P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Mariju Kinelu. Razgovor sa Kinelom autor je uradio 1988. godine; Mario Kinel preminuo je u Zagrebu 1995. godine

Šta bi se dogodilo da nije napisao „Samo jednom se ljubi"? Da nije bio čovek sa najčudnijom prošlošću, čovek iz filma? Zbog maraskina izbačen iz škole. Zbog Jevrejke napisao prvi tango „Nikad". Pevao popovima i komunistima. Ratne dane proveo u Milanu. Dok su se Duče i Klara njihali na povetarcu, Mario Kinel dobijao je u partizanskoj kuhinji duplu porciju. Imao je 24 godine, bio je gladan, novinar, prevodilac, tekstopisac i kompozitor. Danas se nalazi u petnaestak svetskih leksikona. Zaboravio je sve posleratne neprijatnosti. Jer, ova zemlja je osetljiva na genijalce. Svež kao tratinčica, o sebi govori sa lakoćom. To je lakoća svega doživljenog. Ave Mario! P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Mariju Kinelu. Razgovor sa Kinelom autor je uradio 1988. godine; Mario Kinel preminuo je u Zagrebu 1995. godine

Šta bi se dogodilo da nije napisao „Samo jednom se ljubi"? Da nije bio čovek sa najčudnijom prošlošću, čovek iz filma? Zbog maraskina izbačen iz škole. Zbog Jevrejke napisao prvi tango „Nikad". Pevao popovima i komunistima. Ratne dane proveo u Milanu. Dok su se Duče i Klara njihali na povetarcu, Mario Kinel dobijao je u partizanskoj kuhinji duplu porciju. Imao je 24 godine, bio je gladan, novinar, prevodilac, tekstopisac i kompozitor. Danas se nalazi u petnaestak svetskih leksikona. Zaboravio je sve posleratne neprijatnosti. Jer, ova zemlja je osetljiva na genijalce. Svež kao tratinčica, o sebi govori sa lakoćom. To je lakoća svega doživljenog. Ave Mario! P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Mariju Kinelu. Razgovor sa Kinelom autor je uradio 1988. godine; Mario Kinel preminuo je u Zagrebu 1995. godine

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Kad se pre osam meseci XXZ magazin pojavio, objavili smo fotogaleriju sa Opatijskog festivala iz 1965. godine pod naslovom „Dani kad su drugovi bili gospoda”. Budući da je feljton “Bolja prošlost” o muzičkoj prošlosti nekadašnje Jugoslavije u punom jeku, trenutak je da se opet podsetimo Opatije, ovog puta iz 1962. kad su tamo nastupali Tereza Kesovija, Lola Novaković, Miki Jevremenović, Ivo Robić, Dušan Jakšić, Đorđe Marjanović… Otkrijte sami velike zvezde koje nisu ostale zaboravljene!

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Tradicionalno sumnjičavo prema jazzu - koji je tretiran kao leglo zapadnjačke zavere u kojuje prste umešala CIA – socijalističko društvo je, teoretski i praktično, pokušavalo da drži uzde nad ovom vrstom muzike, služeći se stavovima i ideološkim platformama za čije su provođenje u život bili odgovorni napredni i poslušni omladinci. Često su ugledni muzičari iz Udruženja bili pozivani na sastanke raznih ideoloških komisija gde je sa njima raspravljano o uticaju džeza na mase i mogućnosti da se on uključi u nov socijalistički život: „Obično je to značilo da prihvatamo šablone koje su nam nudili. Predlagali su nam da pravimo šlagere sa soc-realističkim temama, o traktoru, radnicima u fabrici, zadrugama. Nudili su nam, recimo, Zogovićeve tekstove na koje bismo trebali da kalemimo popularne melodije. Apsurdno!”

Ako pitate šta je Cune najbolje pjevao, bile su to romanse, starogradske (i ‘međugradske’) pjesme koje ovise skoro isključivo o majstorstvu pjevača. Dotsa tih melodija su slične, teme tih tekstova se često vrte oko dva-tri motiva, ljubavi, vina i čežnje, a ono što ih odvaja od banalnosti je majstorija pjevača. Naizgled tako jednostavno, a kosmičko

Šesti nastavak feljtona “Bolja prošlost” u celosti je posvećen životu Vojislava Bubiše Simića. Budući da jednu tako bogatu karijeru nije mogućno sabiti na dvadesetak kucanih strana teksta, učinilo nam se prigodnim da iz Simićeve knjige “Sentimentalna prošlost” (izdavač: Clio) prenesemo deo koji direktno korespondira sa sadržajem iz feljtona…

Romantičnu jazz-idilu brzo je prekinula ideologija koja je u muzici počela da traži unutrašnje neprijatelje i prefinjene forme specijalnog rata protiv komunističke Jugoslavije. Iznenađenje zbog takvog odnosa prema džezu bilo je još veće kad su se muzičari setili da je još 21. oktobra 1944. u Beogradu počeo da se prikazuje film „Sun Valley Serenade", kao „dar" ruskih saveznika koji su kopiju vrteli u bioskopu „Avala". Vojislav Simić je nekoliko dana uzastopno - bez političkih problema - film gledao po tri puta, da bi kroz godinu-dve sve to bilo proglašeno „imperijalističkom ujudurmom" i „zaverom protiv socijalizma". U centru pažnje, sem muzike, bili su način oblačenja i vrsta plesa: „Na tapetu su bili ljudi koji su nosili uske pantalone. Ili, kravate, koje su, valjda, mirisale na buržoaziju, pa su svesni omladinci makazama sekli mašne i parali pantalone…”

Ne propušta Milan Stojanović da pomene prve beogradske pevače: Voju Milanovića, Pavla Živojinovića, Olgu Jevtić (za koju je aranžmane specijalno pisao Bora Roković) i, naravno, Vojina Popovića: „Taj čovek je imao stila: i kao interpretator i kao ličnost. Laf. Lepo vaspitan... Pa, Lola Novaković! Znate li kako je ona pevala jazz? Fenomenalno! Dok smo s njom bili na turneji po Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj i Mađarskoj, mi, muzičari, ustajali smo i pljeskali kad je pevala ‘Tenderly’. Lola je bila vrlo emocionalna, pravi drug... Tad je s nama na turneji bio i Ivo Robić. Veliki pevač i neverovatan profesionalac. Kad on stigne, sa sobom donese ispisane note crnim tušem na žutom papiru. Milina za sviranje, vidi se svaka nota!"

Posleratni entuzijazam brisao je svaku vrstu lokaliteta: bilo je sasvim logično da Vojkan Đonović i Eduard Sađil budu gosti Bojana Adamiča i njegovog orkestra u Ljubljani. Priča Vojkan Đonović: „Ne samo da smo se kao muzičari poštovali, već smo se kao kolege družili, bih prijatelji. Veblea sam, recimo, znao još iz dana okupacije u Beogradu; bio sam drug sa Ati Sosom i Mojmirom Sepeom, jer su sve to ljudi pravljeni od istog materijala, zaljubljenici u muziku...”