Tekstovi sa tagom: bora ćosić

Bookstan

Četvrti Bookstan, mnoštvo priča o književnim iskustvima

Sarajevski razgovori o slobodi

Za relativno kratko vreme Festival se izborio za mesto u kalendaru,manifestaciju koja se ne propušta, a ovogodišnji razgovori i predstavljanje novih izdanja u regionu bili su u duhu grada domaćina, dovoljno reprezentativni i daleko od neželjene glamuroznosti
Apop 02 S

Srp i čekić umesto kukastog krsta

Rusi u vidu zanata

Ja sam tada mislio da su Rusi nekakav zanat, jedan od najvažnijih. Inače, ruski ljudi bili su slični mome tati, ujaku i ostalima, osim što su nosili naočare, gle¬dali u nebo i pravili se da su tužni. Ruski i naš narod bili su jako slični u piću, psovkama i naročitoj ljubavi prema jednom polu, ženskom. Ruski jezik uvek je bio sličan našem, samo je imao neke produžetke. Rusi su govorili kao što govori svaki naš čovek, samo pijan. Sve ovo jako nas je uzbuđivalo, naročito tetke. One su se žalile: "Zbog čega nismo rođene kao Ruskinje!" Mama im je objašnjavala: "Sad ne bi imale leba da jedete!" One su odgovarale: "Pa neka!"
podrum

U beogradskom podrumu, krajem rata

Kako su nas frizirali

Onda smo začuli gusenice ruskih tenkova, vrlo blizu. Baš tada neko se setio da kaže: "Gde je ona gospojica, Slo-venka, što se flundrala sa Švabama ćelo vreme rata!" Gospojicu Slovenku, drogeristkinju, pronašli smo u jednom uglu, bila je na pola napuderisana i drhtala je. Vujo Dingarac se uspravio, iz unutrašnjeg džepa izvadio je mašinu za šišanje, sasvim malu, ali svetlu, poniklovanu. Svi su se ozarili. Drogeristkinju su po¬sadili na stoličicu, nasred podruma. Vujo Dingarac je zapovedio: "Osvetli!" Vujo Dingarac uhvatio je dro¬geristkinju za kosu i počeo daje striže, odmereno, zna-lački. Pokazala se bela lobanja, malo nabrana. Kosa je padala na beton, crvenkasta, bojena. Iz toga se videlo da poziv frizerski u to doba pada i na ostale, skoro sve. Vujo Dingarac duvao je među zupce svoje mašinice, što je značilo da je posao završen. Gospođica drogeristkinja ličila je na dečaka, gadnog, nekako faličnog, sa nafrakanim usnama
Radomir Konstantinović

Bora Ćosić: Vražji nakot (University Press, Sarajevo, 2017)

Pesnički duh neredovnog, slučajnog i nesavršenog

“Vražji nakot” knjiga je koja Radomira Konstantinovića slika u svoj njegovoj intelektualnoj bravuroznosti, Ćosić ovim romanom-esejom, ujednačenim i snažno artikulisanim, osvjetljava jednu gromadu koja je bila i ostala naša rijetka veza sa duhom jednog nepalanačkog svijeta. Vremenom, Konstantinovićevo djelo još snažnije će zrcaliti svojom aktuelnošću, zato što je ono i nakon njega jedna beskrajna vrteška igre i potrage
Radomir Konstantinović

Radomir Konstantinović, lični terorizam protiv kolektiva

Pisac Filosofije palanke

Istorija nas je zaboravila, kaže Konstantinović. Tako smo ostali u svojoj palanci, svesni da ovaj udes nije samo naš, nego jedna opšta pošast. Jer palanački svet, njegov ubitačni duh jedan je lutajući duh, nema zemlje u kojoj on nije moguć. Pa se njegova doktrina utelovljuje i u najrazvijenijim sredinama, ponekad. Svuda gde biće te sredine postaje samo sebi dovoljno. A svet koji je opšti, želi iz svoje posebne kuće da izgna. A tamo gde prestaje mogućnost sveta počinje mogućnost ovog duha. Otud težnja ka zatvaranju u svoj svet, moguća je svuda
Bohem 02 S

Priče o zanatima

Kratak život narodnog pesnika Junačka

I pošao je Živko Junačko, kralj, odrekavši se naslednika, pošao je po kafanama domovine, za njim išli su stihotvorci, imaoci velikih reči, majstori iskrenih strofa, vrlo pijani. Pokazivao je šta sve može svojom prevelikom umnom snagom, mnogi su ga pitali može li još i ovo ili ono, odgovor pesnikov bio je uvek potvrdan. Onda se iz publike digao Jovan Podzemaljski, kritičar života, klasik zabranjene misli, poštovalac surovih radnji prema sebi samom, iz džepa, prilično pocepanog, izvadio je revolver zaplenjen od okupacione sile i postavio pitanje o dragovoljnoj smrti
Asil 06 S

Razgovori sa rumunskim kraljem pomoću telefona ugrađenog u glavu

Kako smo upoznali zanat luđački

Ujak je doveo gospodina Vasiljevića, koji je pred svima počeo da razmišlja pomoću kefalona, tajne grčke supstance. Gospodin Vasiljević objasnio nam je kako razgovara sa rumunskim kraljem pomoću telefona ugrađenog u njegovoj glavi. Deda ga je pitao: "Je l' to vama često!" Gospodin Vasiljević objasnio je na kraju sve o bifurkaciji Patagonaca, a onda mi je pomogao da resim kvadrat nad hipotenuzom, vrlo lako. Tata je rekao: "Čudna stvar, pametan čovek dok priča iz oblasti matematike, a čim pređe na nešto drugo, sve ispadne bez veze!"
Ookri 07 S

O "Consulu u Beogradu" i drugim djelima Bore Ćosića (2)

Majstor sangviničkog zanata

Tu se već počinju ispreplitati biografija i literatura, kao da Ćosić počinje esejizirati o samom sebi. U posljednjoj sceni Konzula, gledajući tenkove koji su krenuli na Vukovar, pripovjedač potpisuje i posljednja pisma o svome otpustu, on samog sebe otpušta iz konzulske službe, pakuje se i povlači neopaženo iz one zgrade koja je značila pedeset godina njegovog života, kao pred prijetnjom trajnog ukidanja dokolice i opuštenosti. U vrijeme olovnih devedesetih u Beogradu nije više bilo mjesta za Ćosićev životni stil koji je bio na strani onoga što je meditirao satima u prisustvu pitona, konstruisao knjige od drveta, zašivao listove filadendrona, i blizak onome koji je na televiziji držao predavanje koje niko ne razumije, žonglirajući pri tom ping pong lopticama i preljevajući vodu iz čaše u čašu
Revolu 02 S

O "Consulu u Beogradu" i drugim djelima Bore Ćosića (1)

Burlesknim stazama revolucije

Bora Ćosić će čak bez ikakvog libljenja opisati svoj položaj, kao umjetnika, u jugoslovenskom socijalističkom društvu, iskreno i imoralistički kao niko, priznajući da je bio među onim uglednim članovima koji samo sjede po kafeima, kao da onog otoka za nedužne stanovnike te zemlje uopšte i nema. Pored njih, zanesenih u razgovoru, dok se mladi svijet tako veseli, ili dok živuje u letargiji, prolazila su možda i kola nečije sudbine, o kojima niti su vodili računa, niti su imali pojma, kao što su bila i ona kola koja su možda pored njih odvukla onu mladu plavu ženu pravo na Goli Otok, s kojom će Kiš godinama kasnije, nakon svega, voditi jedan nervozan dijalog, kako kaže Ćosić