Tekstovi sa tagom: danil harms

A kod kuće ga nisu prepoznali, i nisu ga pustili u stan. – Ja sam stolar Kušakov! – vikao je stolar

Jedan naš poznanik koji je prisustvovao porođaju, inače student Vojno-medicinske akademije, izjavio je da im neće uspeti da me uguraju natrag. Pa ipak, bez obzira na studentove reči, oni su me svejedno gurali i gurali nazad, ne vodeći računa u žurbi da li me guraju tamo gde treba

Ali Gogolj je tako veliki da se o njemu ne sme ništa pisati, i zato ću, ipak, da pišem o Puškinu.

Dohvatio sam kofer i pojurio za njom. Nisam znao kako se zove, pa nisam mogao da je pozovem. Kofer mi je strašno smetao: nosio sam ga ispred sebe obema rukama i podupirao ga kolenima i stomakom. Simpatična gospođica išla je prilično brzo i ja sam bio mokar od znoja, a snaga me je napuštala. Simpatična gospođica je skrenula u sporednu ulicu. Kad sam se dovukao do ugla – nje nigde nije bilo.

Ali, on je jeo, i jeo, i jeo, i jeo, i jeo, dokle god/ nije osetio negde u želucu/ smrtonosnu težinu/ Tada, odmahnuvši podmuklu hranu,/ zadrhtao je i zaplakao...

Čovek ima samo dva interesovanja: zemaljsko – hrana, piće, toplota, žena i odmor, i nebesko – besmrtnost.

Svraćamo u radnju i ja kupujem pola litre votke. Nemam više para, samo nešto sitnine. Sve vreme pričamo o raznim stvarima i ja se odjednom prisećam da na podu u mojoj sobi leži mrtva starica. Osvrćem se prema svojoj novoj poznanici: ona stoji kraj tezge i posmatra tegle sa slatkim.

Ulazeći u sobu, osetio je u telu ugodan zamor i zaželeo je da spava. Ali, samo što je legao na divan i sklopio oči, san je smesta nestao.

Ništa ne radim: u mene se uvlači ledeni strah. Ovih dana sedim kod kuće jer sam ozebao i dobio grip. Već nedelju dana imam malu temperaturu i osećam bolove u krstima. Ali zašto me bole krsta, zašto već nedelju dana imam temperaturu, zašto sam bolestan i šta da radim?

Klaudia Vasilievna Pugacheva bila je glumica lenjingradskog Teatra mladih – “TJUZ”, kod koje se sačuvalo devet Harmsovih pisama.

I izveli su me van, no tako da se ne vidi kako me vode. Išla sam malo naprijed a oni iza mene. I vratili su se tamo gdje je stajao taj prokleti automobil. Oni su me uveli u njega. Dvojica su sjela kraj mene sa strane – vjerojatno zato da ne pobjegnem – i povezli me do našeg stana. I tu je počeo pretres. Bilo je užasno! Sve je padalo, lupalo. Oni su sve bacali, izvlačili, kidali. Rasparali su jastuke. Svuda su zalazili, nešto tražili, grabili papire – sve što im je došlo pod ruku. Bili su odvratni. Sjedila sam nepomično. Što sam mogla učiniti?

U to vreme, bio sam zaista veoma mudar i sve sam shvatao. Nije bilo takve stvari, pred kojim bih bio zbunjen. Jedan tren naprezanja mog čudovišnog uma, i najsloženije pitanje rešavao sam na najprostiji način. Mene su, štaviše, vodili u Institut Mozga i pokazivali profesorima. Oni su elektricitetom merili moj um i prosto su otupeli. “Mi nikada ništa sličnog nismo videli” – rekoše.

Metodom paralelnog mentalnog slaloma iz sećanja smo izvukli tekstove Danila Harmsa i Anrija Mišoa sa neobičnim podudarnostima.

Lav Tolstoj i F. M. Dostojevski, pokoj mu duši, opkladili se ko će da napiše bolji roman. Za sudiju su uzeli Turgenjeva. Tolstoj odjurio kući, zatvorio se u kabinet i počeo odmah da piše roman - o deci, naravno (veoma je voleo decu).

Faol nastavi: „I to se zove čista ljubav! Da li je dobra takva ljubav? A ako nije, onda kako voleti? Neka je majka volela svoje dete. Detetu je bilo dve i po godine. Majka ga je vodila u vrt i smeštala na pesak. Tamo su svoju decu dovodile i druge majke. Katkad se na pesku skupljalo do četrdeset mališana. I eto, jedanput je u taj vrt banulo besno pseto, bacilo se pravo na decu i počelo da ih ujeda. Majke su s kricima pojurile svojoj deci, među njima i naša majka. Ona je žrtvujući se, priskočila psu, i iščupala mu iz čeljusti, kako joj se činilo, svoje dete. Ali, iščupavši dete, videla je da to nije njeno dete, i bacila ga je natrag psu da bi ugrabila i od smrti spasla svoje dete, koje je tu ležalo. Ko će da mi odgovori: da li je ona zgrešila ili učinila dobro?”