Tekstovi sa tagom: danil harms

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se

Puškin je voleo da baca kamenje. Kako ugleda kamenje, tako počne da ga baca. Ponekad se tako zanese, da stoji sav crven, odmahuje, baca kamenje, zaista užas!

Njegov život se okončao krvavim apsurdom, poput onog kojim su živeli mnogi junaci njegovih tragikomičnih dela, besmislom kojem je posvetio svoj genijalni umetnički rad i život. „Nestao“ je, sklonjen „logikom“ vladara bezdušnog sveta, tzv. ljudi operisanih od „humora“ ili bilo kakvih emocija koje ne podrazumevaju vlast, korist, rigidnu ozbiljnost i život praznih, suvoparnih mrtvaca

Nekoliko trenutaka Susanjin je ležao na zemlji i osluškivao, ali, ne čujući ništa sumnjivog, oprezno je podigao glavu i pogledao unaokolo. Na dvorištu nije bilo nikoga, ako se ne računa svinja, koja se, ispavši iz korita, sada valjala u blatnjavoj lokvi

A kod kuće ga nisu prepoznali, i nisu ga pustili u stan. – Ja sam stolar Kušakov! – vikao je stolar

Jedan naš poznanik koji je prisustvovao porođaju, inače student Vojno-medicinske akademije, izjavio je da im neće uspeti da me uguraju natrag. Pa ipak, bez obzira na studentove reči, oni su me svejedno gurali i gurali nazad, ne vodeći računa u žurbi da li me guraju tamo gde treba

Ali Gogolj je tako veliki da se o njemu ne sme ništa pisati, i zato ću, ipak, da pišem o Puškinu.

Dohvatio sam kofer i pojurio za njom. Nisam znao kako se zove, pa nisam mogao da je pozovem. Kofer mi je strašno smetao: nosio sam ga ispred sebe obema rukama i podupirao ga kolenima i stomakom. Simpatična gospođica išla je prilično brzo i ja sam bio mokar od znoja, a snaga me je napuštala. Simpatična gospođica je skrenula u sporednu ulicu. Kad sam se dovukao do ugla – nje nigde nije bilo.

Ali, on je jeo, i jeo, i jeo, i jeo, i jeo, dokle god/ nije osetio negde u želucu/ smrtonosnu težinu/ Tada, odmahnuvši podmuklu hranu,/ zadrhtao je i zaplakao...

Čovek ima samo dva interesovanja: zemaljsko – hrana, piće, toplota, žena i odmor, i nebesko – besmrtnost.

Svraćamo u radnju i ja kupujem pola litre votke. Nemam više para, samo nešto sitnine. Sve vreme pričamo o raznim stvarima i ja se odjednom prisećam da na podu u mojoj sobi leži mrtva starica. Osvrćem se prema svojoj novoj poznanici: ona stoji kraj tezge i posmatra tegle sa slatkim.

Ulazeći u sobu, osetio je u telu ugodan zamor i zaželeo je da spava. Ali, samo što je legao na divan i sklopio oči, san je smesta nestao.

Ništa ne radim: u mene se uvlači ledeni strah. Ovih dana sedim kod kuće jer sam ozebao i dobio grip. Već nedelju dana imam malu temperaturu i osećam bolove u krstima. Ali zašto me bole krsta, zašto već nedelju dana imam temperaturu, zašto sam bolestan i šta da radim?

Klaudia Vasilievna Pugacheva bila je glumica lenjingradskog Teatra mladih – “TJUZ”, kod koje se sačuvalo devet Harmsovih pisama.

I izveli su me van, no tako da se ne vidi kako me vode. Išla sam malo naprijed a oni iza mene. I vratili su se tamo gdje je stajao taj prokleti automobil. Oni su me uveli u njega. Dvojica su sjela kraj mene sa strane – vjerojatno zato da ne pobjegnem – i povezli me do našeg stana. I tu je počeo pretres. Bilo je užasno! Sve je padalo, lupalo. Oni su sve bacali, izvlačili, kidali. Rasparali su jastuke. Svuda su zalazili, nešto tražili, grabili papire – sve što im je došlo pod ruku. Bili su odvratni. Sjedila sam nepomično. Što sam mogla učiniti?