Tekstovi sa tagom: danilo kiš

Taj Jugosloven je bio veliki pisac Austrougarske, bard njenih ljudskih ruševina, njihovog tragičnog i zlokobnog postscriptuma, u kome je rođen. Slavna Mitteleuropa – alias srednjeistočna Evropa ili još preciznije, zapadna Azija – prve polovine XX veka, posebno dvadesetih i tridesetih godina za Kiša je bila ono što je za Vilijema Foknera bila Joknapatafa ili Aleksandrija za Konstantina Kavafija. I Kišovo umeće je kao i njihovo krajnje retrospektivno, odnosno, temelji se na svesti da naša vrsta koristi istu vlast – intelektualnu – za razumevanje istorije naroda i istorije pojedinaca. Zahvaljujući tome osećanje kolektivne istorije kod Kiša je veoma lično, a osećanje lične istorije – tragično javno. I jednu i drugu posmatra kroz isto sočivo (Josif Brodski)

Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Đ.M. počeo sa slika u času kada se u njemu pojavio prvi simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikanje cvetnih motiva preklapa sa razvojem bolesti...

Prebrodio sam srećno prljavu, mlaku reku koja se prostire izmenu sna i života. U telo mi se uvlači neka životinjska toplota i već vidim sebe kako trčim bos do škole, kako ulazim i, prokisao i smrznut, sedam kraj peći, nemo, pun značaja zbog sažaljenja koje će izazvati moje bose noge i moji prokisli dronjci.

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču.

U jedan od manje poznatih vidova cenzure treba svakako ubrojiti još i vrlo raširen fenomen takozvane prijateljske cenzure – koja predstavlja neku vrstu prelaza od cenzure ka autocenzuri – gde vam urednik, i sâm čovek od pera, savetuje da za vaše sopstveno dobro izbacite iz svoje knjige određene pasuse ili strofe.

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču.

doći će deca/ da ti jezik iščupaju/ da ti uši izbuše/ nego moli boga/ da naiđu cigani/ da te izleče pesmom

Išli su prečcem, preko vlažnih livada. Na zapadu, iza sela, dizali su se rumeni oblaci. Gledali su u te oblake. I išli ćutke po vlažnoj travi. Džak je prvo nosila gospođa Sam. Zatim joj je pomagala Ana. Andi je išao ispred njih, rijući sveže krtičnjake svojim štapom od klena

i pljunu na zemlju/ na trave/ na mrave/ zato joj sad trave/ o glavi rade/ zato joj se mravi/ kostima slade/ zato joj zemlja/ podvaljuje...

Taj Jugosloven je bio veliki pisac Austrougarske, bard njenih ljudskih ruševina, njihovog tragičnog i zlokobnog postscriptuma, u kome je rođen. Slavna Mitteleuropa – alias srednjeistočna Evropa ili još preciznije, zapadna Azija – prve polovine XX veka, posebno dvadesetih i tridesetih godina za Kiša je bila ono što je za Vilijema Foknera bila Joknapatafa ili Aleksandrija za Konstantina Kavafija. I Kišovo umeće je kao i njihovo krajnje retrospektivno, odnosno, temelji se na svesti da naša vrsta koristi istu vlast – intelektualnu – za razumevanje istorije naroda i istorije pojedinaca. Zahvaljujući tome osećanje kolektivne istorije kod Kiša je veoma lično, a osećanje lične istorije – tragično javno. I jednu i drugu posmatra kroz isto sočivo

U njima se napije vetar/ pa počne da posrće/ ili poludi/ ili se otruje/ ili im grudi sisa/ ili im usne ljubi...

Sve će to polako/ da pojedu trave/ i kost i kožu/ trave su najproždrljivije/ na groblju...

Šta ja znam: mangupski! Ipak je čovek/ krenuo na Kiša! A i Kiš je, kažu, bio sličan/ Vasoviću: mangup i kavgadžija! Onako,/ na kafanski način

Jata divljih golubova (čiji se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva