Tekstovi sa tagom: danilo kiš

"Vlaga me razjeda - već jesen dolazi."/ "Obuci se dobro, čedo moje jadno,/ Ja praštam ti. Zbogom! Hladno je! Odlazi!"

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, odgovaraju formatu našeg portala

Sada, tek dan-dva po odlasku cirkusa, polje još nosi sveže tragove svega onoga što se tu zbivalo. Po tom širokom prostoru, širem od kruga koji je pokrivao šator (po izgaženosti zemlje jasno se vide njegove granice), leže po zemlji još svetli poklopci pivskih flaša, razbacani bez reda, opervaženi po ivicama tankom čipkom, kao cvetovi, raskvašeni opušci cigareta...

Analitički, enciklopedijski duh kakav je bio, Kiš je u jednoj pesmi, "Anatomija mirisa", od jednostavne činjenice tehnološkog procesa dobijanja određenog parfema napravio sjajnu pesmu. Da li u njegovim podacima ima pesničkih preterivanja najmanje je bitno: od 9.500 jasminovih cvetova... od 4.800 ruža... od osamdeset ruža svirepo umorenih/ žeđu / u pustinjama Maroka... kaže on u pesmi o tom kako su međusobno netrpeljive duše svih tih cvetova dospele u jednu jedinu uncu finog parfema te tako od čuda tehnologije čini čudo metafore. Što je još jedan plod srećnog susreta čuda i truda. Kasnije je Kiš napisao i jednu drugu Anatomiju, anatomiju poetike jednog društva koja i danas može služiti kao udžbenik čitanja i razumevanja literature (Predrag Čudić)

Taj Jugosloven je bio veliki pisac Austrougarske, bard njenih ljudskih ruševina, njihovog tragičnog i zlokobnog postscriptuma, u kome je rođen. Slavna Mitteleuropa – alias srednjeistočna Evropa ili još preciznije, zapadna Azija – prve polovine XX veka, posebno dvadesetih i tridesetih godina za Kiša je bila ono što je za Vilijema Foknera bila Joknapatafa ili Aleksandrija za Konstantina Kavafija. I Kišovo umeće je kao i njihovo krajnje retrospektivno, odnosno, temelji se na svesti da naša vrsta koristi istu vlast – intelektualnu – za razumevanje istorije naroda i istorije pojedinaca. Zahvaljujući tome osećanje kolektivne istorije kod Kiša je veoma lično, a osećanje lične istorije – tragično javno. I jednu i drugu posmatra kroz isto sočivo (Josif Brodski)

Taj Jugosloven je bio veliki pisac Austrougarske, bard njenih ljudskih ruševina, njihovog tragičnog i zlokobnog postscriptuma, u kome je rođen. Slavna Mitteleuropa – alias srednjeistočna Evropa ili još preciznije, zapadna Azija – prve polovine XX veka, posebno dvadesetih i tridesetih godina za Kiša je bila ono što je za Vilijema Foknera bila Joknapatafa ili Aleksandrija za Konstantina Kavafija. I Kišovo umeće je kao i njihovo krajnje retrospektivno, odnosno, temelji se na svesti da naša vrsta koristi istu vlast – intelektualnu – za razumevanje istorije naroda i istorije pojedinaca. Zahvaljujući tome osećanje kolektivne istorije kod Kiša je veoma lično, a osećanje lične istorije – tragično javno. I jednu i drugu posmatra kroz isto sočivo (Josif Brodski)

Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Đ.M. počeo sa slika u času kada se u njemu pojavio prvi simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikanje cvetnih motiva preklapa sa razvojem bolesti...

Prebrodio sam srećno prljavu, mlaku reku koja se prostire izmenu sna i života. U telo mi se uvlači neka životinjska toplota i već vidim sebe kako trčim bos do škole, kako ulazim i, prokisao i smrznut, sedam kraj peći, nemo, pun značaja zbog sažaljenja koje će izazvati moje bose noge i moji prokisli dronjci.

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču.

U jedan od manje poznatih vidova cenzure treba svakako ubrojiti još i vrlo raširen fenomen takozvane prijateljske cenzure – koja predstavlja neku vrstu prelaza od cenzure ka autocenzuri – gde vam urednik, i sâm čovek od pera, savetuje da za vaše sopstveno dobro izbacite iz svoje knjige određene pasuse ili strofe.

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču.

doći će deca/ da ti jezik iščupaju/ da ti uši izbuše/ nego moli boga/ da naiđu cigani/ da te izleče pesmom

Išli su prečcem, preko vlažnih livada. Na zapadu, iza sela, dizali su se rumeni oblaci. Gledali su u te oblake. I išli ćutke po vlažnoj travi. Džak je prvo nosila gospođa Sam. Zatim joj je pomagala Ana. Andi je išao ispred njih, rijući sveže krtičnjake svojim štapom od klena

i pljunu na zemlju/ na trave/ na mrave/ zato joj sad trave/ o glavi rade/ zato joj se mravi/ kostima slade/ zato joj zemlja/ podvaljuje...