Tekstovi sa tagom: deca

Imam osjećaj da je ekran štit iza kojeg se možemo sakriti, zrcalna površina mirnog jezera u koje možemo zaroniti kad stvarnost postane prenaporna. Istovremeno, njegovim posredstvom ekrana možemo se teleportirati u nove zajednice, uroniti u priče drugih. Ekran stvara distancu, ali i otvara čarobne portale, stvara prostor za refleksiju te empatiju. Ekran može potencirati saveze za uključivije, humanije roditeljstvo i pomoći nam uvidjeti da nismo sam⁞e i da nismo kriv⁞e za mnoge naše probleme

I zato skidam kapu i klanjam se do poda svim ženama koje su odgojile muškarce. Ovaj post je njima u čast. I uz to bile i supruge i na kraju ostale zdrave pameti, a nisu se same prijavile u neki sanatorij na oporavak

Nije potrebno biti genije da znaš šta će se desiti ako djecu pošalješ da po nekoliko sati bez maske sjede u zatvorenoj prostoriji u čoporu, da se guraju po školskim hodnicima, samoposlugama i fast-food kioscima na kojima prodaju salmonelu i nutelu. Naročito manju djecu koja piju iz istih boca i srču kroz iste slamke i po čitav dan sline i jedni drugima u facu lansiraju količinu pljuvačke dovoljne za širenje korona virusa u čitavom univerzumu. Djecu od šest godina će neko „edukovati“ da u školskom WC-u ruke peru 20 sekundi, toplom vodom, 5 puta na sat, i prste nipošto ne guraju u nos i u grlo – ni sebi, a još manje drugima? To mi zvuči kao da skočiš sa dvadesetog sprata i dok padaš misliš: a ko zna, možda sve bude dobro?

Sve bitno u životu naučio sam sam, čitajući u osami. Škola me je naučila samo jednom: pokornosti. Život u zajednici podrazumijeva dresuru. U školi učiš razlomke, učiš o fotosintezi i Himalajima, no važnije od svega: nauče te da poštuješ hijerarhiju i autoritet. Do dana današnjeg osjećam nelagodu, zapravo strah od posve nerealne mogućnosti da bih ponovo mogao biti prisiljen na neku, bilo koju vrstu organizovanog školovanja

“Preko 100 ljudi koji danas imaju svoje porodice i od kojih mnogi i sada žive u Srebrenici ili okolini iskazalo je želju da njihova sjećanja i uspomene postanu dio ove kolekcije, ali i hrabrost da dođu i da o svojim iskustvima govore pred kamerom. Ovaj projekt rezultirao je sa 70 sati video materijala, te blizu 100 dokumentovanih uspomena, među kojima su dominirala pisma i fotografije, ali i nekoliko rijetkih sačuvanih ličnih predmeta poput džempera, jakne, ruksaka i slično”, pojasnio je Hasan Hasanović, kustos Memorijalnog centra Srebrenica

Vanja Rupnik Rašić i Budimir Nešić radeći na statističkoj obradi podataka teksta za merenje dečje inteligencije u Istitutu za psohologiju, listajući protokole, naišli su na čitavo blago dečjih odgovora. Ispitivanjem je bilo obuhvaćeno oko 2000 devojčica i dečaka iz Srbije uzrasta od 4 do 14 godina. Odabrani odgovori, uz naznačen pol i uzrast deteta, objavljivani su tokom 1967. i 1968. godine u listu "Svest", a zatim su ih Vanja Rupnik Rašić i Budimir Nešić tematski uobličlili u celine i objavili kao knjigu “Olovka piše srcem”

Britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil (rođen 1883) osnovao je 1921. godine u jednoj engleskoj pokrajini školu Samerhil, u kojoj su nastava i vaspitanje dece postavljeni na potpuno nove pedagoške i psihološke osnove. Rad u Samerhilu, o kome govori ova knjiga, smatra se jednim od najznačajnijih pedagoških eksperimenata XX veka. Poslednjih decenija Nilov rad i njegove ideje bili su predmet žestoke kritike, ali su dobili i velika priznanja eminentih pedagoga, psihologa i antropologa. Predgovor za ovu knjigu napisao je Erih From

Svakome sam ponaosob u očima vidjela iskru sreće, kada bi mi učinili ili rekli nešto ružno. Mislim da se nikada nije obraćalo dovoljno pažnje na vršnjačko nasilje. Ali tada, kad sam ga ja proživljavala, gotovo nikakva pažnja tome nije davana. Danas se organizuju live prijenosi tuča, svađa, silovanja, i to sve u cilju zarade. Nasilju se daje pažnja, ali ne vrsta pažnje koja bi trebala

Nije mogao više zaspati. Mislio je probuditi Ženu, a ipak, nije mu se dalo slušati njen glas. Da joj kaže, poludjela bi. Umrla od straha. – Tko nam se to mota oko zemlje – pitala bi, onim svojim histeričnim tonom. – Ovih dana ima sumnjivih ljudi, svakakvih ljudi. Ili bi se zabrinula (što je još gore) – što ako je to stvarno dijete, ne možemo ga ostaviti tamo. Ispod cerade, po ovakvom vremenu. Misliš da mene nije strah, mislio bi on tada – a rekao bi – šta te briga, glupačo, šta stalno paničariš. Misliš da meni nije žao djeteta, mislio bi, a rekao bi – samo ćemo se uvaliti u sranje. To bi rekao

Tak da sam tu sezonu napravil baš pravi presing. Hajdi je bila moja i božja - kud ona, tud ja. Po cijele smo se dane kupali na bazenima, špricali, loptali, spominali na prste i grimase i jeli sladolede kaj nam je kupuval njen stari. Jer videl je i on da "tu nekaj smudi", ali valjda mu je to bilo nekak simpatično pa je toleriral. Znal je da sam dečec z jarka i gde sam doma. Nije štel komplicirat

Jedno vreme sam imala običaj da vikendima svraćam kod mojih i kod bake, čime nedjelja dobije neki svečan, da ne kažem sanitarni oreol. Odem sa kornetima za jaja, praznim šerpicama, presavijenim kesama, prljavim vešom, i sve me neka blagost obuzme, kao da sam krenula na vašar ili u Grad!

Kako oduševiti naraštaje koje u lektiri čeka Grički top, Turci pred vratima i jezik koji ne razumije ni Google Translator? Kod kuće ga pak čekaju videoigre, snapchatanje, lajkanje na Instagramu i bingeanje TV serija? Nije čudo što u ocjenama turističke potentnosti Hrvatske stranci ističu kako se mladi do 30 godina izvrsno služe engleskim jezikom. Logično, neprestano su na internetu, od trenutka kad su im roditelji dali da prčkaju po smartfonu i tabletu kako bi ukrali koju minutu mira i - jednostavno, naučili su zanimljiv engleski jezik dok im dosadni hrvatski malo teže ide

To je jedino pitanje u vezi sa mnom koje ga je zanimalo i u moru besmislica koje smo razmenjivali to pitanje bi isplivalo, otprilike, jednom godišnje. Uvek bi me sačekalo nespremnu, pa bih počela skoro da mucam pri tom osećajući užasnu neprijatnost kao da me je neko iznenada svukao golu nasred ulice. Ubrzo bih počela i da se pravdam. Kao da je to nešto što ne dugujem sebi nego lično njemu

Pouke deci Marina Cvetajeva je napisala u zimu 1937/38, u formi pisma za dečji emigrantski časopis, koji, nažalost, nije izašao. Pismo je štampano u knjizi Dmitrija Bikova „Boris Pasternak“ koju je kod nas objavila izdavačka kuća Zepter u prevodu Mirjane Grbić i Ljudmile Joksimović

Na sajtu Detinjarije (www.detinjarije.com) u toku je akcija sakupljanja reči i izraza koje smišljaju i izmaštavaju deca. Rečnik detinjih reči i izraza je u nastajanju, a svako može da se priključi tako što će posetiti sajt i priložiti genijalne jezičke pronalaske svog deteta. Ovako sakupljeni materijal predstavljaće građu za dalju stručnu obradu prema leksikografskim standardima, gde bi svaka reč bila obrađena kao u bilo kom drugom rečniku, nakon čega bi Rečnik detinjih reči i izraza bio objavljen u štampanom izdanju. Pregledali smo reči i izraze koji su do sada sakupljeni i izdvojili najzanimljivije i najčudesnije, one urnebesno duhovite koji podsećaju na zbornik "Olovka piše srcem", kao i one koje predstavljaju doprinos jeziku, jer imenuju neke pojmove za koje još uvek nemamo reči. Zanimljivo je da različita deca smišljaju iste reči, tako da se recimo reč "testiti" (što znači mesiti) ponavlja bar 5-6 puta. Mali izbor detinjih reči i izraza donosimo u dva nastavka