Tekstovi sa tagom: dnevnik

Vitold Gombrovič

Gombrovičev Dnevnik: Odgovor Emilu Sioranu (2)

Svaki pisac je stranac u svojoj zemlji

U ediciji Nostra vita Službenog glasnika objavljen je “Dnevnik: 1953-1969” velikog poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969. godine koje je, uz pogovor Vojćeha Karpinjskog, prevela Biserka Rajčić. Kao što piše prevodilac ovog dela Petar Vujičić, “svoj Dnevnik (1953–1969) Gombrovič je u celini objavio na poljskom jeziku, u poljskom emigrantskom izdavačkom preduzeću u Parizu. Na druge jezike, Dnevnik su tek bili počeli da prevode, dok je u autorovoj zemlji, u Poljskoj, Dnevnik bio zabranjen”. U pogovoru ovog izdanja Vojćeh Karpinjski piše da je Gombrovičev “Dnevnik” najvažnije delo poljske proze u celoj njenoj istoriji. Iz ovg kapitalnog dela poljske i svetske proze prenosimo nekoliko odabranih delova
Gomm 04 S

Gombrovičev Dnevnik (1)

Meni je stalo do prevladavanja nacionalne forme

U ediciji Nostra vita Službenog glasnika objavljen je “Dnevnik: 1953-1969” velikog poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969. godine koje je, uz pogovor Vojćeha Karpinjskog, prevela Biserka Rajčić. Kao što piše prevodilac ovog dela Petar Vujičić, “svoj Dnevnik (1953–1969) Gombrovič je u celini objavio na poljskom jeziku, u poljskom emigrantskom izdavačkom preduzeću u Parizu. Na druge jezike, Dnevnik su tek bili počeli da prevode, dok je u autorovoj zemlji, u Poljskoj, Dnevnik bio zabranjen”. U pogovoru ovog izdanja Vojćeh Karpinjski piše da je Gombrovičev “Dnevnik” najvažnije delo poljske proze u celoj njenoj istoriji. Iz ovg kapitalnog dela poljske i svetske proze prenosimo nekoliko odabranih delova
Plkt 01 S

Retro 1968: Intimni dnevnik zagrebačke tinejdžerke

Pušili smo i šutjeli

Moji školski dani su prošli. Sad bih se morala brinuti sama o sebi, ali mislim da ne bih mogla. Ako se zaposlim, što će biti s mojiim očima zbog mikroskopiranja, prime me na fakultet, kako će izdržati mama i tata?
Sarajevo

Ratni dnevnik: Lijepo gore klasici marksizma (9)

Gram savjesti, čet’ri kila mržnje

Goran Sarić proveo je rat u Konjicu, sve vreme ispisujući zapise u svoj ratni, odnosno antiratni dnevnik. Te zapise sabrao je i objavio u knjizi “Lijepo gore klasici marksizma” 2014. godine. U recenziji Sarićeve knjige Amer Tikveša je pribeležio: “Dnevnik Gorana Sarića izvanredno je svjedočanstvo o njegovom i mom gradu Konjicu za vrijeme posljednjeg bosanskog rata, što se kao paradigma može uzeti i za prikaz rata na cjelokupnoj teritoriji BiH pod kontrolom Armije RBiH. Sarić gotovo do samog kraja rata ostaje u gradu zapisujući ratnu svakodnevnicu iz perspektive višestrukog marginalca i autsajdera. Osim što je u percepciji dijela svojih sugrađana Srbin, “potencijalni izvor zla”, on ima umanjenu fizičku sposobnost zbog koje nije služio Jugoslovensku narodnu armiju, pa tako u ratu nijednoj strani nije bio podoban kao vojnik. Po struci je bibliotekar, čuvar na jednom mjestu sabranog znanja, što u vrijeme spaljivanja knjiga i brisanja i prekrajanja istorije također znači marginalca. Bavi se humanitarnim radom kada humanost na sve strane gubi. I upravo zbog te perspektive višestrukog marginalca njegovo svjedočanstvo je autentično jer on nije pisao kao PR ili pobornik bilo koje ideologije zla i rata, on je pisao kao jedinka koja se našla u neobranom grožđu, pisao je sebi, vodio dijalog sa sobom da lakše podnese život u svijetu okrenutom naglavačke. On je istovremeno pisao o zlu koje srpska i hrvatska vojska nanosile njegovom gradu, ali i o zlu koje su mu nanosili njegovi branitelji pod nazivom Armija Republike Bosne i Hercegovine. Ne dvoji Sarić nijednog trena o tome da bez srpskog ne bi bilo ni hrvatskog ni bošnjačkog zla, kao što ne dvoji da se Hrvatsko vijeće obrane priključilo srpskoj vojsci i postalo razarač grada kojeg je do jučer branilo, kao i ubica života u njemu. No, zbog toga ne relativizira i ne pravda zlo “branitelja” grada i navodnih branitelja multietničke BiH”. Sarićev ratni dnevnik donosimo u vidu feljtona
Aart 01 S

Kazanovini Memoari: Devojka u dečačkoj odeći

Devičanstvo je detinjasta uobrazilja

Đakomo Kazanova u svojim Memoarima ispisuje najautentičnije svedočanstvo o životu i društvu u 18. stoleću. Pet romana, dvadeset komedija, cijela hrpa novela i epizoda, što Stefan Zweig vidi sadržano u njegovom autobiografskom delu, nabubrelo i prezrelo obilje najšarmantnijih situacija i anegdota, sve je to sabijeno u jednu jedinu bujnu i prebujnu egzistenciju. U tom neobičnom delu se pojavljuje jedan život, sam po sebi već pun i zaobljen kao savršeno umetničko delo koje gotovo da i ne treba da sređuje i doteruje umetnik i izumitelj. Za ovu priliku vam donosimo jednu od najzanimljivijih epizoda iz Kazanovinog dela.
Ferida 01 S

Dnevnik čitanja

Krala sam knjige i nije mi žao!

Ugledna sarajevska pjesnikinja redovne obaveze naziva plaćanjem računa i doživljava ih kao smetnju glavnoj aktivnosti: čitanju. Jer tamo, u romanima i poeziji je stvarni, ispunjeni i bogati život. A njegova najgora kontrateza su komentari na portalima i društvenim mrežama
Manna 01 S

Skica prošlosti (13)

Živeti sa genijalnim muškarcima

Ovde, naravno, sa svoje vremenske distance, primećujem ono što se onda nije moglo videti — razliku u dobima. Dva različita doba suprotstavljena jedno drugome u salonu u Hajd Park Gejtu: viktorijansko doba; i edvardijansko doba. Mi nismo bile njegova deca, već njegove unuke. Kada smo obe osetile da on nije samo zastrašujući već i smešan, gledale smo na njega očima koje pred sobom vide nešto — nešto što sada tako lako vidi svaki momčić ili devojka od šesnaest ili osamnaest godina, pošto je scena savršeno poznata. Okrutno je bilo to što, iako smo mogle da vidimo budućnost, bile smo potpuno u vlasti prošlosti. To je razvilo žestoku borbu. Po prirodi i Vanesa i ja smo bile istraživačice, revolucionarke, reformatorke. Ali je naše okruženje bilo barem pedeset godina iza tog vremena.
Make 01 S

Skica prošlosti (12)

To čoveka kida na komade

Uzgred, ove scene nisu sasvim literarno oruđe — sredstva sažimanja i očitavanja bezbrojnih detalja u jednoj konkretnoj slici. Detalji su postojali; još uvek, ako zastanem da razmislim, mogu da sakupim izvestan broj. Ali, ma šta da je razlog, nalazim da je to zamišljanje scena moj prirodan način da zamislim prošlost. Uvek se scena sama aranžira: reprezentativna; trajna. To me učvršćuje u instiktivnom shvatanju: (ono neće podneti raspravu; iracionalno je) u osećanju da smo mi zapečaćeni čamci koji plutamo po onome što se konvencionalno naziva realnošću; i u nekim trenucima, pečat pukne; unutra naplavljuje realnost; to jest, ove scene — jer zašto one godinu za godinom preživljavaju neoštećene osim ako nisu napravljene od nečeg relativno trajnog? Je li ta sklonost ka scenama izvor mog spisateljskog impulsa. Da li su i drugi ljudi graditelji scena? To su pitanja na koja nemam odgovor.
Pokro48

Skica prošlosti (11)

Udica u hladnoj vodi

Danas braća i sestre govore sasvim slobodno o — oh, o svemu. Mi nikad nismo govorili čak ni o sebi, koliko se ja sećam. Ne mogu da se prisetim nijednog poveravanja; nikakve pohvale; nikakvih poljubaca; nikakve emotivne scene. Što se pola tiče, prešao je iz dečaštva u mladićstvo, iz mladićstva u muževnost pred našim očima, ne rekavši ni jednu jedinu stvar koja je mogla da nam pokaže, usmeno, šta on oseća. Da li su se drugi dečaci zaljubljivali u njega? On u njih nije, sasvim sigurno. Od Klajva sam kasnije saznala da je Litonova sodomija za njega bila šala: jedna od »onih Strečovih« voljenih apsurdnih, ekscentričnosti. Ipak iza tog ćutanja — možda se držalo da je ono hladno i slatko, možda mu je pridavana dubina, ozbiljnost, emocionalni kvalitet koji govor razbija — nastanila se, kako sam osetila, velika osetljivost, velika senzibilnost; veliki ponos i ljubav; i sva verovanja i želje koji bi ga, da ih je poprimio u držanju, napravili privatno ljubavnikom, mužem, ocem; a javno zasigurno sudijom.
Kansuke 02 S

Skica prošlosti (10)

Te daleke oči

Dok ovo pišem, svetlost se menja; jabuka postaje živozelena. Ja odgovaram — kako? A zatim krešti mala sova. Još jedan odgovor. St. Ajvz, da skratim opskurni niz misli, o drugom glasu ili glasovima i o njihovoj povezanosti sa umetnošću, sa religijom; figurativno bih mogla da izreknem šta pod tim razumem zamislivši sebe kako plovim u elementu koji sve vreme odgovara stvarima za koje nemamo reči — izloženi nekom nevidljivom zraku; ali umesto da se trudim ovde to da izrazim, da analiziram treći glas, da otkrijem da li su »čista zadovoljstva u vezi sa umetnošću, ili religijom«: da li govorim istinu kad vidim sebe da neprestano hvatam šapat tih glasova u svoja jedra i laviram tamo-ovamo u svakodnevnom životu, kako im se predajem — umesto toga, ja samo beležim ovaj uticaj, slutim da je od velikog značaja, ne mogu da nađem način da proverim njegovu moć nad drugim ljudima; pa tako ovde podižem prst, signalizirajući da je tu vena koju kasnije treba razviti.
Gomm 04 S

Siromašni rođaci sveta

Satansko bogosluženje sopstvenom narodu

Stranci su učtivo slušali vatrene dokaze i primali k znanju da su i „Niče i Dostojevski bili poljskog porekla" i da „imamo dve Nobelove nagrade za književnost". Pomislio sam, kad bi neko na taj način hvalio sebe ili svoju porodicu, da bi to bilo krajnje netaktično. Pomislio sam kako je to licitiranje sa ostalim narodima oko genija i junaka, kulturnih zasluga i dostignuća, u stvari, nešto veoma nevešto kad je u pitanju propaganda i taktika — jer mi s našim polufrancuskim Šopenom i ne baš najpouzdanije našim Kopernikom ne možemo izdržati konkurenciju talijansku, francusku, nemačku, englesku, rusku; znači, ta tačka gledišta osuđuje nas baš na drugorednost
Hona 02 S

Skica prošlosti (9)

Prijateljica intelektualnih muškaraca

Ona je mrzela žene. Ali sumnjam da je bila seksualno ambiciozna. Mislim da je samo htela da vlada na malom dvoru uglancanih, blagih, poznatih muškaraca; u dekoru, snobovskom viktorijanskom posedu. Bila je zahvalna, sećam se da nam je rekla. što nema kćeri; i bilo je jasno da joj je odvratno što smo joj tu nas dve prilično nespretne devojke. »Razdeljak ti je kriv«, rekla je, fiksirajući me svojim malim crnim očima. Na sreću, imala je tri sina; i oni su poslati u Iton i Oksford. Najviše je volela mekog Justisa, slatkog glasa sa otezanjem u govoru, sa prijatnim manirima i otmenim navikama.
Kfkija 01 S

Iz dnevnika

Rasejanost, slabost pamćenja, glupost

Razmišljanje o odnosu drugih prema meni. Ma koliko ja možda bio sićušan, ovde nema nikog ko bi imao razumevanja za mene u celini. Imati nekog ko ima takvo razumevanje, recimo neku ženu, značilo bi imati oslonac sa svih strana, Boga. Otla razume ponešto, čak mnogo, Maks, Feliks ponešto, neki kao E. razumeju samo pojedine stvari, ali i njih sa gnusnim intezitetom, F. možda ne razume ništa, to u ovom slučaju, gde postoji neosporna unutarnja veza, predstavlja dabome nekakav umnogome poseban položaj.
Glatk 01 S

Skica prošlosti (8)

Sadašnjost mora biti glatka

Sadašnjost mora biti glatka, uobičajena. Iz tog razloga — zato što razara punoću života — svaki prekid — kao preseljenje — izaziva u meni krajnji duševni bol; on raskida; čini plitkim; pretvara dubinu u tanku, tvrdu krhotinu. Kao što kažem Leonardu: »Šta u ovome ima stvarno? Hoćemo li ikada ponovo živeti stvaran život?« »U Monks Hausu«, kaže on. Tako ovo pišem, uzimajući slobodno jutro od punjenja i sklapanja reči što moj Rodžerov životopis znači — ja ovo delom pišem da bih povratila osećanje sadašnjosti uzimajući prošlost da zatamnim ovu rasprslu površinu. Pustite me onda da kao dete bosom nogom kroz hladnu reku opet zagazim u taj tok.
Cowa 02 S

Skica prošlosti (7)

Stara krava

Ali opet, ono što je bilo značajno kad se razmatra Dakvortov soj — tako neotesan, tako seljački, tako filistarski — to je što, ma koliko joj je glava bila jednostavna, ona nije mogla da bude vesela, obična engleska devojka iz srednje klase, sa rumenim obrazima i sjajnim očima, što je kao Džordžova sestra sasvim mogla da bude. Ona je bila ona sama. Ona ostaje sasvim posebna u mojim mislima. Čudno je što ne mogu ni po karakteru ni po licu da je uporedim ni sa kim drugim. Kako bi ona sad izgledala u sobi punoj ljudi ne mogu da zamislim; ili kako bi govorila. Nisam nikad nikoga videla ko me je podsetio na nju; a isto je sa mojom majkom. One se uopšte ne mešaju sa svetom živih.