Tekstovi sa tagom: dobrica ćosić

Nakon knjige „Emigrantski kuvar“ čije smo priče-recepte prožete gorkim humorom objavljivali na našem portalu, Dejan Novačić ekskluzivno za XXZ počinje sedmično da objavljuje tajne kulinarsko-političkih, ali i književno-umetničkih poslastica širom sveta. Podsećamo naše čitaoce da je Dejan Novačić autor kultne knjige “SFRJ za ponavljače”

Pesniku revolucije je trebalo dvadeset godina da shvati da su on i drugovi prisvojili ono što im ne pripada i da to nemilice arče, pa mu je trebalo onda još pet godina da se odrekne srdačnosti i prisnosti Vođine, pa mu je trebalo onda još ne znam koliko godina lomova da, od svojih honorara, dakako, dođe do svoje Jasne Poljane na Dedinju, pa mu je trebalo još niz godina da pristane da odigra svoj politički dans, bre, macabre sa kriptokomunistima (vraga su za njega bili kripto), pa će mu trebati još nešto malo godina da shvati da je njegov nacing najveća katastrofa svih naroda na ovom prostoru, pa i njegovog. Ali on će to zlo pripisati drugima, recimo, mundijalistima, on voli da se bavi naknadnim objašnjenjima, kad prođe voz. I tako će njegova književna i druga laž trajati još neko vreme, i još poneka generacija će proći kroz memljivu senku njegove cosanostrinske poetike i politike

Šta je pisac hteo da kaže ostaje da nagađamo. Pa ako smo skloni domišljanju onda možemo pomisliti da je pisac hteo da kaže i da naglasi kako je vremenom o kojem on piše vladala smrt, no to ne može biti ni delić istine pa prema tome ni metafora, o vremenu u kojem se ljudi i rađaju, a ne samo umiru, pa ni samo umiranje nije smrt, mada D. Ć. iz priloženog ne misli tako. Jer, da se odista na njegovo vreme tako uskopistila smrt od života čas posla ništa ne bi bilo, i kome bi onda naš pisac prodavao svoje knjige

Osim mantre o svim Srbima u jednoj državi, kao da Jugoslavija to nije bila, upravo 1969. počinje sve otvorenije da se pominje jedna nova – zaštita i briga za Srbe van Srbije, jer kako je govorio Mihajlo Đurić: izvan Srbije, Srbi žive u još četiri od pet republika, ali ni u jednoj od tih preostalih republika, oni „ne žive svojski“. Na ovakve teze je najčešće odgovarala Latinka Perović, stavom da su „Srbi van Srbije kod svoje kuće i slobodni i ravnopravni u drugim republikama“, odnosno da nisu „porobljeni delovi srpskog naroda“. Postoje ljudi koji se ne slažu sa tim, nadovezivao se Marko Nikezić, stavom da je nacionalizam u Srbiji kontinuitet i „ja vidim“, rekao je, „smisao naše političke akcije u borbi sa tim kontinuitetima“. Bili su to oni kontinuiteti koje je upravo u “Filosofiji palanke” prepoznao i dekonstruisao Radomir Konstantinović

Ava Dobrica je mnogo voleo životinje. Često je razgovarao s njima, kao sveti Franja Asiški s pticama, a živuljke su moždanim sunđerom upijale svaku reč premudrosti koja je izlazila iz usta svetog oca. Okupi tako ava Ćosić u dvorištu svoje skromne vile Arkanove tigrove, Bokanove bele orlove, srpske sokolove Siniše Vučinića, kosovske šakale i Medićeve škorpione, i nadahnut Duhom Svetim, stane da im propoveda

Ovaj fatalizam našeg pisca (v. terminologiju: nedostatak, kri¬vica, osuđenost, muka, krajnost, nemoć), jednako kao i fatalizam "naroda" kojem je on "otac" ili bar onaj što je ovdje u ulozi njegova velikana, ne može da se pokrene i istorijski razbistri (civilizacijski se osvijesti) zato što je svoju sliku svijeta izveo samo iz osjećanja, koja "preplaćuju svaku istinu", jer nema razuma da odredi tačnu cijenu. I samo zato što nije u razvijenom (indivi¬dualnom!) misaonom procesu već u osjećanju kolektiviteta (u sudbinskim podrazumijevanjima) našem se piscu može učiniti da "nema dovoljno vremena" da se shvati svijet, da je svako shvatanje muka (makar bi mu mislilac rekao da je to najveća radost) i da, napokon, ono "najhitnije" ne saznajemo

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili..

Na tim „liberalnim univerzitetima" u Beogradu odga¬jan je najgori književni kadar koji se upetljao u politiku bezglavo i po uzoru na svoje učitelje tipa Ćosića. Oni su vaspitavani na lažnoj historiografiji jednog Ekmečića ili Krestića. Oni su kavanske brbljarije i izmišljotine Brane Crnčevića uzimali ozbiljno. Ti su loši đaci i mali pjesnici poput Karadžića ili Koljevića ušli u veliku politiku i od¬mah zaratili

Pisac, naravno, kao plemenski autoritarac ne zna da je patrijarhalni sistem društva u kojem, evo, još vek vekujemo, sam po sebi antipacifistički, da nas mora držati u stalnoj ratnoj spremi i činiti sve protivu pacifiziranja duševnog raspoloženja, pa nam tako pisac ne govori ništa novo, već samo ponavlja zlu poruku iz mračnog jezgra okoštalog patrijarhalizma imanentnog satrapizmu. Patrijarhalizam je epoha svetske duše, herojsko doba koje je istorijski okončano, herojska dela su počinjena, nacionalna memorija to ne zaboravlja, ali u ime nacionalne sadašnjosti, vitalnosti samog organizma i njegovog budućeg razvoja - patrijarhalizam kao pogled na svet treba hitno napustiti. To hitno trebalo je biti znatno ranije, ali naša "nekašnjenja" imaju odliku znatnih kašnjenja, mada se Ćosić hvališe rečima istoričara Milorada Ekmečića da "Srbi nigde i nikada nisu zakasnili". Jer, kada odbacuje pacifizam, Ćosić obnavlja patrijarhalni ritual, ne uspevajući više da nas ubedi u svoju realnost ratne opasnosti, jer mi taj ritual pratimo evo 45 godina tzv. mira. Od kad pamtim sebe, ratna opasnost nije prestala i pacifizam nije prestao biti sumnjiv i "društveno štetan"

Raspojasano pojmovlje, stigmatizirana i sušičava metaforika, ideologizirana sfera logotetstva... to je "forma" našeg javnog mnijenja, nametnuta i uvijek nametana političkom silom autoritarnih smjena mračne patrijarhalne pozicije i "opozicije". U toj formi odvijao se jedan diskurs koji nam je "izrodio" ("iskukoljio", rekli bi oni) neviđen broj tzv. književnika, mislilaca, istoričara, koji ne bi mogli opstati ni u jednom civilizovanom društvu etičke, profesionalne, estetičke kompetencije. U društvu bez stila i ukusa, međutim, mogućno je da pukovnici i majori "filozofiraju", to jest komanduju filozofijom, da generali povjesničare, to jest manevriraju poviješću, a nekvalifikovana agrarna radna snaga književnikuje, to jest "obrađuje" književnost, uzorava književnu "ledinu"

Na portalu KoSSev u okviru rubrike “Razgovor bez povoda” već neko vreme vodi se polemika između Batona Hadžiua (Baton Haxiu) i Ljiljane Smajlović. Hadžiu je direktor TV Kljan Kosova (Klan Kosova) iz Prištine, a Ljiljana Smajlović je do skoro bila glavna urednica lista “Politika”. Njihovu polemiku prenećemo u celini, u nekoliko nastavaka