Tekstovi sa tagom: dragoljub stanković

Lukovic 02 S

In memoriam: Petar Luković (1951 - 2024)

Učitelj i oslobodilac

Pisac ne može ne biti duhovit. Duhovitosti Petar Luković je imao za izvoz i na vagone, uvek ga je pratio smeh. Najveće zadovoljstvo, to sam shvatio, bilo mu je da zabavi druge. To je bila srž njegovog bića. Na sve drugo bio je primoran. Zato je uspevao da nas zasmejava u najstrašnijim stvarima, i s najodurnijim likovima
Sknj 01 S

Improvizacija na omiljenu temu

Predivne zverčice

Dodajmo da je njihovo dostojanstvo veliko, iako nepriznato. To je zbog toga što one ne traže od drugih da mu se klanjaju, uzvišene su i potpuno svesne svog plemenitog roda, prirodne aristokracije afričkih kraljica i ratnica. Stoga, prezir nekada, mržnja nikada, a punoća, jedrost ljubavi zauvek, to ih nosi, pokreće, kao životni moto. Još par podataka: obožavane su ali i zlostavljane u Aziji, samo zbog svojih magičnih moći. Otkrivene su za sve nas tek u dvadesetom veku, zahvaljujući sportu, u krajnje plebejskom i neerotskom dešavanju ali su odmah i eksplodirale u modi šezdesetih
Aagro 04 S

Atlantida osećanja

Bezbrižnost u senci smrti

Prošla je očajna mladost, nastupila veselost, bezbrižnost laganog propadanja, postapokaliptični smeh jer sve je izgubljeno, nije ostao ni kamen na kamenu od nekadašnje stvarnosti, samo sećanje, emocija koja čuva potonulu, razorenu Atlantidu nekadašnjeg a o čemu mlađi mogu samo da sanjaju. Sad se još čini da sam bio privilegovan što sam formatiran u vreme stabilnosti, jasnih vrednosti, što sam imao vremena da upijem u sebe sav kosmos i osećaj da je normalan život moguć jer u to, ovde i danas, malo ko veruje. Može se živeti i od zlatnih rezervi, dugo
Pogled iz duše_izložba

Protivurečni novogodišnji spisak želja

Profesionalni posmatrač

Treba i ne čitati. Puno ne čitati. Dok ne čitam ćutim. U meni se skupljaju i razilaze sile i naplavine. Erodiraju kontinenti, menja se konfiguracija terena. Nestaju čitava sela i gradovi. Prolazi vreme, ogromno, u sekundi. Sve treperi, vibrira, talasi obuzimaju tkiva, prodiru, izbijaju podzemno, slute se neosetni drhtaji psihe, diše dubina, bruje nebesa. Dovoljno je samo sve to posmatrati, šćućuriti se u nutrini i gledati čuda. Nema tu mesta za promišljanje, ono dolazi posle, kao posledica, kada prođe elementarna nepogoda, katastrofa, kada kasno je za sve. Razmišljanje je preturanje po ruševinama. Pokušaj da se zamisli ono strašno i divno što se zbilo. Ples u praznini. Kada prošao je tektonski poremećaj, bujanje, cvetanje, obilje kome ništa nije potrebno, ponajmanje refleksija. Prvobitno nikada ne prolazi, iskon je uvek tu, prekriva ga magla navike. Ponor je ispod nogu, vrtoglavica stalno moguća
Senks 01 S

Naklapanje o običnom

Čuđenje u svetu

Samosvest je čudo, ne može se objasniti. Kažu da je svemir došao do svesti kroz čoveka. Preterano zvuči. Svest je ova praznina, vidno polje, prostor uobrazilje u koji ulaze stvari, pojmovi, gole žene, avganistanski hrtovi, leva cipela Dimitrija Tucovića, sve što postoji i ne postoji, što se može zamisliti, jer ona je negativitet. Ali ona ne može da zamisli sebe da ne postoji. Ne važi marksistička negacija negacije. Shodno tome možda je to dokaz večnoga života? Hrišćani, avramske religije bile su u pravu a mi smo im se smejali, kao grčki bogovi čoveku. Verovali smo da su humor i ironija, kao pojačane manifestacije samosvesti, najbolji protivotrov za laž, obmanu i glupost
Pokri20

Pitanje svojine

Treba početi s izvinjenjem

Izvinjavam se što sam se rodio, nisam planirao. Desilo se. Bez svoje volje ugledao sam svet. I svet se zgrozio, verujem, ali greška je već bila napravljena i nije se moglo natrag u ništavilo, bar za neko vreme. Odmah sam shvatio da je on, svet, neprijateljski raspoložen prema meni, da moram da mu se umiljavam, da se pravim da mi nije stalo do onoga do čega mi je stalo i da ću tako možda uspeti da dobijem ono što želim. Sve je pitanje vlasništva, razumeo sam. Ja posedujem stomak kao najvažniji deo tela, ali i stomak poseduje mene. Roditelji me potpuno imaju i mogu me u bilo kom trenutuku otuđiti od sebe, života, jer oni su njegov izvor; dakle, oni su svemoćni, besmrtni bogovi i njihovom carstvu neće biti kraja, kao što nema ni početka. Bez njih ja sam krpa. Doduše, i s njima sam krpa ali bar sita, zadovoljna
Firr 01 S

Umetnost raspadanja

Prvi crno-beli dan u životu

Najveća prednost moje mladosti bila je moć brzog raspadanja. Ako umeš ubrzano da se dezintegrišeš, svesno, mučno, pojačavajući koliko god možeš tok samodestrukcije, disoluciju bića, sistema mišljenja, želja, okoštalih struktura ličnosti, u prednosti si u odnosu na one koji pokušavaju da sačuvaju nešto, što misle da im pripada, šta god to bilo, imaginarno ili predmetno, ne videći da gube i to što imaju, da postaju sklerotični. Ti hrliš u promenu, cepajuće bolno ali jedino moguće, prateći život koji je groznica, bolest, smrt koja sebe voli i proždire
Zagrljaj

Susret s Dženatom Drekovićem

Zagrljaj

Priljubljene grudi ostvare neku međusobnu komunikaciju, neverbalnu, toplina se prenosi u oba pravca, umnožava se eksponencijalno i svako dobija. Nemoguće je zameniti zagrljaj rečima, on je bazična gesta ljudskog, i ne samo ljudskog, postojanja. On je ultimativni čin, poslednji zaštitni zid koji nas odvaja, čuva od neshvatljive stvarnosti, kao smeh, plakanje ili čuđenje, nastupa onda kada reči više nisu dovoljne, niti potrebne
Dosn 02 S

Život i smrt dijalektičkog materijalizma

Najlepše je đačko doba

Video sam sebe kao profesora matematike, gde je sve racionalno i dokazivo, poput savršene formule po kojoj funkcioniše priroda, vasiona, društvo, industrija, saobraćaj, mikrosvet, želje i porivi, bez zamračenih i mističnih mesta, stvarčica i drangulija. Ipak, uzimao sam zdravo za gotovo svet umetnosti, mirio se s postojanjem dotične bulumente, raznobojnog društva ljudi koji pošto nisu sposobni ni za šta korisno, ili iz hobija i viška energije pišu, slikaju, komponuju, igraju; neka ih, mislio sam, valjda i oni imaju prava da žive
Dragoljub Stanković

Intervju: Dragoljub Stanković, pisac

Temelji srpskog društva nalaze se u masovnim grobnicama

Govori se o beloj kugi, o srpskom narodu koji nestaje, izdajama, spasenju, sve kolektivistički jer nam je takav kulturni model, oduvek. Spasenje je, međutim, uvek individualno. Smrt dolazi samo po vas i sa vama nestaje ceo svet. Nacionalisti su nezrele, korumpirane jedinke, oni umiru u krdu, mnoštvu, jer i nemaju ličnost, slobodu koja je odgovornost, ne priznaju da neko može da misli svojom glavom jer prvi oni to ne umeju. Lažna smrt dolazi posle lažnog života. To je najstrašnije što mogu poželeti sebi, činjenicu da nisam ni živeo svoj život, nego sam se vodio nekakvim šemama i unapred datim obrascima. Niče je pisao o “samo svojoj smrti” kao o uzvišenom cilju. Književnost je najbolji način da se stekne uvid u svet, sopstveno mišljenje i osećanje, izgradi slobodna ličnost koja će kasnije delovati svojim primerom na druge. Svu komplikovanost i finoću, protivurečnost sveta i života ona pokušava da fiksira estetski
Death 01 S

Razmišljanja potaknuta čitanjem Vladana Desnice

Izveštaj s autopsije

Kada se u medijima govori o knjigama i to ne važi samo za reklamni prostor nego i za eminentne kritičare, onda se beskrajno prepričava radnja, hvali angažovanost dela kao da je u pitanju društvena studija, istraživanje, naglašavaju se osećanja koja će čitalac sigurno imati ako se prepusti pomenutom štivu, nabrajaju se implicitno date ideje, obavezno se delo situira s obzirom na nazovi književnu scenu na kojoj stoluju neupitne veličine podržane marketingom i politikom nagrađivanja; dalje, određuje se žanr, romanu se daje prednost nad svim drugim bez obrazloženja, dosadno se nabrajaju razne tehničke stvari, mrtve činjenice, i npr. uzima se kao bitno kog je pola autor ali o čisto književnoj vrednosti dela ne čujemo uglavnom ništa. Kritike se pišu kao izveštaji s autopsije dok je književnost, naprotiv, nešto živo, ona ne podnosi ravnodušan, bezličan ton analitičara, ona traži dopisivanje i razvijanje za šta je, opet, potrebno znati lepo pisati. I nema pravog čitanja bez oduševljenja
Trava ruševine

Trava iz ruševina

Kako sam postao Srbin

Danas sam Srbin ne zbog jezika, porodice, nekih posebnih verovanja i tradicije nego pre svega zbog zločina počinjenih u moje ime. S osećanjem epohalnog poraza i tuge, onoga što će me pratiti do smrti, znam da sam samo zbog toga danas Srbin. Inače ne bih bio, ništa me ne vezuje za taj pojam osim nepojamnog zla. Genocid u Srebrenici, bombardovanje Sarajeva određuju me kao Srbina. Na selu u životu nisam bio duže od nekoliko dana, gradsko sam dete i kada vidim osobe u narodnoj nošnji, u opancima to je kao da gledam Indijance. Ali kada pomislim na masovnu smrt, svireposti i užase koji su planirani i izvršeni u ime nekakve Velike Srbije, kažem sebi, eto, sad si Srbin, zauvek. A bolje da to nikada nisam postao. Jebi ga
Nežnost

Beleške na marginama knjige "Pohvala slabosti" (Partizanska knjiga, 2021)

Radikalna demilitarizacija duha

Ponekad Stankovićevi stihovi zazvuče kao propoved ili ispovedanje vere, ali ne neke usko konfesionalne. Ima u ovoj poeziji tragova taoizma, budizma, pa čak i hrišćanstva, nešto od askeze pustinjskih otaca ili od teologije slabosti apostola Pavla, ali ona se ne može svesti ni na jednu od postojećih veroispovesti. Stankovićeva crkva je manjinska, nema čak ni ime, a trenutno ima jednog člana, bez ikakve prozelitske namere za proširenje i omasovljenje. Ako se uopšte može govoriti o religioznosti Stankovićeve poezije, onda bi možda najtačnije bilo reći da su neke njegove pesme sačinjene od iste tvari od koje nastaju i religije, spajaju ih slični doživljaji i poimanje sveta. Nije uzalud Vilijam Blejk učio da su religije stvorili pesnici, ni njegovo učenje nije bilo moralizatorsko, pa nije ni Stankovićevo (mada je kod nas moralizatorstvo možda i oklevetano, kao da naše kulture imaju neke moraliste, nemamo ni poštenu zbirku propovedi, kamoli šta drugo)
Glupost

Oglas: Zaštitite se od lupetanja i destrukcije

Apsorber gluposti

Dugotrajnim pregalačkim radom ruski naučnici uspeli su da izdvoje, izoluju genske vektore, tj. belančevine i aminokiseline, koji su plodno tle za razmnožavanje virusa praznine i nasilja prema drugima i sebi. Sintetisani materijal koji se nalazi u uređaju i dopunjuje se u zavisnosti od potrošnje, količine izloženosti gluposti, vezuje se za frekvencu emitovanih talasa molekularno srodne supstance prisutnih osoba i stupidnih govora, tako da njihova međusobna interferencija neutrališe potencijalnu opasnost i pretvara komponente u bezopasnu žutu tečnost koja se sakuplja u malom rezervoaru a koju možete koristiti i za zalivanje trnovitog cveća (Utrnula Ružica Serbika), žbunova i kaktusa. Ne preporučuje se za ishranu, zapršku ili začin
Dragoljub Stanković

Pohvala slabosti: Nova knjiga pesama Dragoljuba Stankovića

Istina je tamo gde su nejaki, odbačeni, ubijeni

Izdavačka kuća Partizanska knjiga objavila je novu knjigu pesama Dragoljuba Stankovića “Pohvala slabosti”. Dragoljub Stanković je rođen u Jagodini 1971. godine. Pesnik je, kritičar, intervjuer, kolumnista, prozaist, urednik. Pisao za portal E-novine, podlistak Beton, list Danas, za mnoge književne časopise, kao i Treći program radio Beograda. Objavio je tri knjige poezije: “Pesme jednog dana” (KOV, 2005), “Barka tela” (KOV, 2010) i “S onu stranu noći” (Levo krilo, 2014) i roman “Beogradski kiklop” (Partizanska knjiga, 2017). Prenosimo odlomak iz pogovora Vladimira Arsenića i naslovnu pesmu zbirke