Tekstovi sa tagom: društvo

Mi ne živimo sami, nikada, čak ni kao monasi. O tome da možemo da se samoizolujemo stara se ogroman broj naših sugrađana – neko odnosi đubre, neko mesi hleb, neko raznosi poštu, neko uplaćuje plate i penzije, neko proizvodi toalet papir, neko vozi autobuse čak i po subotnjem redu vožnje, neko prodaje lekove, neko obavlja porođaje koji neće čekati da se pandemija završi, neko bdi nad novorođenim bebama na neonatološkim odeljenjima, neko sahranjuje, neko se stara da struja radi i da vodovod funkcioniše

Kako uništiti nečiji dan ili samopoštovanje, kako uspješno dobiti neželjeni otkaz ili slomiti vrijednu umjetninu – sve je tu na jednom mjestu. Nadam se da ćete se među tisućama korisnika koji dijele gotovo nerealne anegdote i očajne ispovijesti ohrabriti i podijeliti priču o jednom lošem danu

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Ovoga puta bavimo se komšijama, susedima i komšijsko-susedskim odnosima

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Ovoga puta bavimo se (lažnom) zauzetošću naših naroda i narodnosti, večitim haosom i nemanjem vremena za bilo šta

To je zatvoreni krug ljudi u koji rijetko tko može ući ne poznajući nikoga.  Ispričavam se ovaj totalno očitoj konstataciji koju već zna svaka krava u štali te i one pobjegle koze na Velebitu. Fascinantno mi je gledati kako jedni te isti ljudi uvijek dođu na više plasirana mjesta, ko da se mijenjaju za poslove ko za one sličice što su bile popularne u osnovnoj školi, pa je svatko imao svoj album i skupljao i trampalo se

Svi mogu vidjeti ono što želiš pokazati, pitanje je kako ćeš reagirati kada netko poželi vidjeti malo dublje, pogledati ispod površine. Nekoga neće zanimati broj tvojih pratitelja, lijepo lice ili savršeno upakirane slike sa putovanja. Netko će te pogledati u oči i postaviti sasvim jednostavno pitanje: "Tko si?"

Moglo bi da se kaže da je celokupna mitologija masovne kulture (čiji je "Kasandra" nesumnjivi deo) nastala na ruševinama jednog modernog mita - o neograničenim mogućnostima svih ljudi da ostvare maksimum svojih potencijala. Na žalost, realnost životnih monopola, nepravdi, nedaća i otudjenih elita prebacila je plan dešavanja u polje simbola, na livadu filma i televizije na kojoj, da parafraziram jednog provincijskog cinika, "pasu samo magarci"

Postoje tako likovi koji su se naučeni rodili i spremni dočekuju svaki socijalni trend, nevezano za sferu interesovanja. Bućne iz Holivuda neki novi film, počne masovno da se sluša neki novi žanr, napali se raja na neki sveži sport - eto njih kao da su čitav život proveli u poželjnoj materiji. Sipaju podatke sa dosadom na licu, uglavnom zgrčeni i smoreni, u fazonu "ma brate to se sve zna i svi sve znaju, al' ja to znam još od kad, ha". Imenuj: da li je u pitanju rege, američki fudbal ili Frida Kalo, ta se mudrost ne može zaustaviti ni sankcijama

Uljuljkan u laž da sam i ja takva nekakva vrsta čudotvorca, posle nekoliko životnih nokdauna uspeo sam da se otreznim: „Ljudi, pa ja sam zapravo glup! Sve što sam postigao daleko prevazilazi i moju pamet i sve moje preostale sposobnosti!“ Trebalo bi da me je to obradovalo, ali nije. Osetio sam se poraženo, kao drugoligaški klub koji je jednom igrao u prvoj i na tome gradio svoje nerealne ambicije i lude snove o Ligi šampiona

Zbog perfekcionizma jedni prema drugima osjećamo prezir, bojimo se jedni drugih i u najboljem slučaju nismo sigurni u sebe. On zabranjuje tipove solidarnih veza i kolektivnih akcija koje su nužne da se uhvatimo u koštac s neoliberalnim kapitalizmom, same stvari koja ga stvara

Pošto sam sinoć bila potpuno izgubljena sa dva, u tom trenutku, neupotrebljiva telefona, usred Beograda odsečena od sveta, ko da mi neko obe noge polomio, ruke prebio i jezik odsekao, istraumirala se, istresirala, rešavala da se ubijem samo nisam znala kako, danas ceo dan razmišljah, kako smo, bre, živeli bez mobilnih telefona, družili se, ljubavisali, spašavali iz nepredviđenih, smrtno opasnih situacija kakvom se meni činila sinoć moja…

To je jedino pitanje u vezi sa mnom koje ga je zanimalo i u moru besmislica koje smo razmenjivali to pitanje bi isplivalo, otprilike, jednom godišnje. Uvek bi me sačekalo nespremnu, pa bih počela skoro da mucam pri tom osećajući užasnu neprijatnost kao da me je neko iznenada svukao golu nasred ulice. Ubrzo bih počela i da se pravdam. Kao da je to nešto što ne dugujem sebi nego lično njemu

Jezivo je umrijeti u vrijeme facebooka. Svi o tome imaju mišljenje, svi hoće svojih pet minuta. Većini je ipak žao, već zbog same smrti, činjenice smrtnosti. Ali to nije osobito originalno, i mnogo je onih koji s tim nisu zadovoljni. Vrebaju, došaptavaju se. Ako stvar postave naglavačke, nešto će se lajkova iz toga već izvući

Prošle nedelje ugasio se jedan od nama najdražih i najboljih nezavisnih portala na prostoru bivše Jugoslavije - Muf. Vodilo ga je i uređivalo šest žena koje su predano, inventivno i znalački pisale o feminizmu, društvu, popularnoj kulturi. U nadi da će se Muf ponovo pojaviti sa novim naslovima, prenosimo njihov poslednji tekst, koji potpisuje svih šest autorki

Za razliku od smušenog i šeprtljastog humanoida koji bi odgovor na pitanje šta je smisao života možda potražio ukucavanjem ključnih reči u Google, snob je ipak dalje odmakao na evolutivnoj lestvici i davno razrešio dilemu te vrste, pa  savršeno zna šta je ono što ga čini srećnim i ispunjenim. Magična formula glasi – biti „neko“. A da bi to postigao, spreman je na najveće žrtve, ponajčešće finansijske prirode, prilježno imitirajući life style svojih uzora