Tekstovi sa tagom: dušan matić

Sarajevo logor Jevreji

U zagrljaju zemlje

Uspavanka za poginule koji nemaju više od dvadeset godina

Milioni vas, a samo dvadeset godina života./ Dvadeset godina života, a milioni leševa,/ Ni gavrana nema dovoljno da nad vama kruže,/ Ni suza dovoljno./ I bol je uzaludan,/ I reč je svaka otrcana i štura
Aagro 04 S

Odlomak

Zamenice smrti

Beskrajnu reku njenog trbuha da si zalupio opore kapije vremena, bacio šah samopoznanja, ufitiljio riđe brkove gordosti/ pred prvim ogledalom devojke da si zarazio nokte svog pogleda zaparajuće, potkožno tkivo očajanja, i ako si pametan/ i savršen kao baštenska kugla da si obnevideo odela, rane, kresao palidrvca mudrosti na vetru, palio plastove plesnive
Aagro 08 S

Znam šta me čeka

Sutra opet

Od prvoga svog dana ovaj pesnik nije prestajao da svedoči o nemogućem kao jedino mogućem životu. Svakako, to dozivanje nemogućeg jeste nadrealističko osporavanje datog oblika sveta, koje će pamtiti Remboovu misao, kao munju bačenu u susret modernome duhu, a ne samo modernoj poeziji: “Mi živimo u nemogućem svetu”, ali nemogućnost Matićeva ima i jednu drugu osnovu, onu koja je u njegovome pragmatizmu, sa samih početaka njegove duhovne pustolovine (...) Postojim, ali mogao sam i da ne postojim. Nije zato u smrti izvor užasavanja za ovaj duh: već je užas od ove mogućnosti našeg nepostojanja, ono “belo ćutanje dece što se neće nikad roditi”,s a što se produžava kroz nas, ovom svešću o našoj nenužnosti, ovom neubeđenošću u sopstvenu stvarnost, koja čini sumnjivim svaku našu tvrdnju i svaku našu rečenicu (Radomir Konstantinović: Biće i jezik)
Mores 03 S

Šta su htele smešne gajde smisla

More

Od prvoga svog dana ovaj pesnik nije prestajao da svedoči o nemogućem kao jedino mogućem životu. Svakako, to dozivanje nemogućeg jeste nadrealističko osporavanje datog oblika sveta, koje će pamtiti Remboovu misao, kao munju bačenu u susret modernome duhu, a ne samo modernoj poeziji: “Mi živimo u nemogućem svetu”, ali nemogućnost Matićeva ima i jednu drugu osnovu, onu koja je u njegovome pragmatizmu, sa samih početaka njegove duhovne pustolovine (...) Postojim, ali mogao sam i da ne postojim. Nije zato u smrti izvor užasavanja za ovaj duh: već je užas od ove mogućnosti našeg nepostojanja, ono “belo ćutanje dece što se neće nikad roditi”,s a što se produžava kroz nas, ovom svešću o našoj nenužnosti, ovom neubeđenošću u sopstvenu stvarnost, koja čini sumnjivim svaku našu tvrdnju i svaku našu rečenicu (Radomir Konstantinović: Biće i jezik)