Tekstovi sa tagom: dušan radović

Sećаm se: prvo smo utvrdili prаvilа igre; trаžićemo nаjrаzličitije povode dа deci pokаžemo slovа; osnovnа igrаčkа i glаvni elemenаt scenogrаfije biće kocke; iz njih ćemo vаditi i u njih stаvljаti sve druge igrаčke, mrtve i žive; igru će voditi Mićа Tаtić; jedаn od stаlnih junаkа biće Ostojа; on će govoriti sаmo reči koje počinju glаsom i slovom “o”

Gustav Krklec je bio ozaren, izuzetno vedar i dobar čovek. Upoznao sam ga pre dvadesetak godina. Njegovo već iznureno telo nije se doticalo mladalačkog duha, činilo se da su koreni te ogromne životne energije i radosti negde izvan telesnog i smrtnog, da će se pre ugasiti sunce nego on. Bio je mlad, mlađi od svih, a star jedino zbog običaja i obzirom prema svojim vršnjacima. I kad sam, 1971. godine, pročitao u "Književnim novinama" njegov sumorni "starinski sonet", potresni nagoveštaj da bi možda mogao umreti, ugasiti se kao ogjena ruža, onaj koji je od svih nas bio najdostojniji života, požurio sam i napisao "Sonet na sonet", okrećući muku na šalu, braneći i njega i sebe od takve mogućnosti. Tako je počela naša neobična polemika u stihovima. Izmenjali smo po nekoliko soneta. Bilo nam je obojici žao što se ovaj prijateljski dijalog morao prekinuti, po želji tadašnjeg glavnog urednika "Književnih novina"

Sa vrha Beograđanke se svako jutro, u 7:15, distribuirala Beograđanima dnevna doza Duška Radovića, uz zvuke melodije "U ranu zoru zoru kad svane dan". Beograđani su ga godinama uzimali. Okupljeni po kuhinjama oko tranzistora na baterije, ili nove modele kasetofona kupljenih kod Poljaka na Bajlonijevoj iliti Bajlonovoj pijaci. Svako jutro svakog radnog dana, razgovor se prekidao kad se iz zvučnika začuo Duško Radović. Samo je džezvama za kafu i eventualno nadrndanim peračicama sudova bilo dozvoljeno, ili nije moglo biti zabranjeno, da narušavaju tu svečanu atmosferu kada Duško govori novi aforizam. Polako, natenane, kao karte u pokeru bi nam ih podelio po pet komada svako jutro i mi bi ih nosili sa sobom taj dan i delili dalje onima koji ih nisu čuli, ili se prave da ih nisu čuli. I tako godinama, samo po pet svako jutro. Rastezali smo Duška da bi nam duže trajao. Tačno smo znali da će nam jednog dana, kad ga ne bude bilo - mnogo nedostajati. Evo kako je to izgledalo...