Tekstovi sa tagom: eli gilić

Zapravo bi trebalo izaći iz distopije i ući u utopiju. U utopiji bojažljive dečake ne nazivaju seka-persama niti se onim slabijim govori da šutiraju, trče ili udaraju kao devojčice. Podneti nešto junački nije isto što i muški podneti. Žigolo ili jebivetar nema nimalo bolji status od kurve ili sponzoruše. Baba-devojka nije ništa gora od večitog mladoženje. „Bezdetna“ žena nema čega da se stidi, baš kao ni muškarac koji ne želi da postane otac

Mislim da je sebično da neko sam po sebi oblikuje svet zato što on misli da je bolji. Nepravedno je da jedan čovek to uradi. Pustio bih svet da izmakne kontroli i pored svih svojih moći

Možda sam jedan od retkih koji smatra da život ne čine sitnice. Hedonizam je ok, ali samo kao sporedna stvar, kratak predah da se napune baterije za prave “bitke”. Ako ustaneš ujutru i ne raduješ se izazovima i stvarima koje te čekaju tog dana, ako prezireš ponedeljak, a obožavaš petak, nema tih sitnica, tog vikenda i tog “godišnjeg odmora” koji će da nadomeste tu ogromnu svakodnevnu prazninu

Bio sam talentovani košarkaš, a voleo sam i slikanje. Lako mogu da se ispoljim u drugim vrstama umetnosti, ali to traje samo toliko koliko traje trenutna inspiracija i vrlo je amaterski. Zato se držim onoga što mi najbolje ide i radim na sebi, ne bi li to u budućnosti bilo bolje

Volela bih da imam moć da ukinem laž, licemerje i ugrožavanje drugih ljudi. Da posedujem čarobni štapić kojim bih sve to eliminisala

Sviram harmoniku grahu, a nekad mu i zapjevam. Kada kuham sviram i pjevam grahu i tako ručak bude puno bolji. Nemam kućnog ljubimca, a pod tušem pjevam svašta, zadnji put „Ja imam šarene oči, novac nikad neće doći“, od Discipline kičme

Voljela bih da svi na svijetu postanu najbolja i najljepša verzija sebe te da umru vraćanjem u najsretniji trenutak koji im se u životu dogodio. Veliki sam pacifist, hedonist i filantrop. Moje želje za čovječanstvo nekome su vjerojatno utopističke i idealističke. Ja pak vjerujem da, ako svi krenemo od sebe, možemo stvoriti prekrasan svijet. Tome će čovječanstvo itekako težiti u budućnosti

Očistila bih ostrvo otpada koje u razmjerima Australijskog kontinenta pluta godinama u Atlanskom okeanu; dovela bih do minimuma korišćenje prirodnih resursa planete Zemlje; poslala bih u zatvor svakog doktora koji za spasavanje ljudskih života traži ogromne sume novca; izmislila bih lijek protiv najgore bolesti i nikome ga ne bih naplatila

Otkriću vam nešto. Gotovo svi mi imamo supermoći kojima možemo da pomognemo drugima. Gutanje superkikirikija, superbanane, spanaća ili ujed radioaktivnog pauka tu nisu od presudne važnosti. Jedna od supermoći je empatija. Moć da osetite druge i shvatite kako se oni osećaju može poboljšati živote mnogih ljudi. Ako možete da razumete šta druga osoba emocionalno proživljava vi joj nikada nećete naneti zlo. A to je već mnogo u ovakvoj konstalaciji snaga dobra i zla. Voleo bih da mogu da pomognem da svi ljudi dobiju ovu supermoć

Uroš Timić je bibliotekar i pisac koga obožavateljke zovu Mister pisac. Iako ima samo dvadeset šest godina, već je objavio dva romana: “Osmi život” (kojim je pobedio na konkursu Literarni onlajn inkubator) i “Četrdeset dana”. Uroševi trileri graniče se s hororom te mnogi izbegavaju da ih čitaju kad padne mrak. Međutim, nose pozitivnu poruku, što je neobična mešavina

Da sam, recimo, živela u jugozapadnoj Nemačkoj između 1560. i 1670, bila bih ugrožena jer je u tom razdoblju pogubljeno više od tri hiljade ljudi zbog veštičarenja. Kao da to nije dovoljno, u mom okruženju su se namnožili šakali i stradalo je nekoliko domaćih životinja po dvorištima. Takve stvari se naprosto dešavaju, ali u Škotskoj je, recimo, između 1590. i 1680, ubijeno više od četiri hiljade ljudi i zbog manjih slučajnosti

Urednike retko hvale u javnosti, ali oni kao da uvek ispadnu grbavi zbog grešaka svojih pisaca. Oni su alhemičari koji od govana prave pite, i to ne one odvratne u koje su zalutale mačje dlake i koje krišom krijemo po džepovima kad domaćini ne gledaju, već izvrsne poslastice kojih ne možete da se zasitite

Juče sam prvi put posle podne popila pivo s komšijom u dvorištu dok smo uživali u poslednjim zracima zalazećeg sunca. Veverice su se ponovo pojavile i jurile po hrastovima koji su zbacili tešku belu pelerinu. Činilo se da se čitavo jato ptica okupilo oko hranilica koje sam postavila u januaru. Naši psi su se malo koškali, malo družili i mnogo jurcali. A pre samo mesec dana mi se činilo da ni u skafanderu neću moći da sedim u dvorištu