Tekstovi sa tagom: esej

Samuraj 07 S

Osobine mojih mišića

Jukio Mišima: Sunce i čelik

Zašto bi čovek morao biti pridružen lepoti samo kroz herojsku, tragičnu smrt? U normalnom životu, društvo vrši budan nadzor kako ljudi ne bi uzeli učešća u lepoti; fizička lepota muškarca (kada se posmatra kao „predmet” u sebi, bez posrednika) prezrena je, a profesija muškog glumca (koja podrazumeva trajnost onog „biti viđen”) daleko je od toga da bude zaista poštovana.
Aagro 04 S

Atlantida osećanja

Bezbrižnost u senci smrti

Prošla je očajna mladost, nastupila veselost, bezbrižnost laganog propadanja, postapokaliptični smeh jer sve je izgubljeno, nije ostao ni kamen na kamenu od nekadašnje stvarnosti, samo sećanje, emocija koja čuva potonulu, razorenu Atlantidu nekadašnjeg a o čemu mlađi mogu samo da sanjaju. Sad se još čini da sam bio privilegovan što sam formatiran u vreme stabilnosti, jasnih vrednosti, što sam imao vremena da upijem u sebe sav kosmos i osećaj da je normalan život moguć jer u to, ovde i danas, malo ko veruje. Može se živeti i od zlatnih rezervi, dugo
Pogled iz duše_izložba

Protivurečni novogodišnji spisak želja

Profesionalni posmatrač

Treba i ne čitati. Puno ne čitati. Dok ne čitam ćutim. U meni se skupljaju i razilaze sile i naplavine. Erodiraju kontinenti, menja se konfiguracija terena. Nestaju čitava sela i gradovi. Prolazi vreme, ogromno, u sekundi. Sve treperi, vibrira, talasi obuzimaju tkiva, prodiru, izbijaju podzemno, slute se neosetni drhtaji psihe, diše dubina, bruje nebesa. Dovoljno je samo sve to posmatrati, šćućuriti se u nutrini i gledati čuda. Nema tu mesta za promišljanje, ono dolazi posle, kao posledica, kada prođe elementarna nepogoda, katastrofa, kada kasno je za sve. Razmišljanje je preturanje po ruševinama. Pokušaj da se zamisli ono strašno i divno što se zbilo. Ples u praznini. Kada prošao je tektonski poremećaj, bujanje, cvetanje, obilje kome ništa nije potrebno, ponajmanje refleksija. Prvobitno nikada ne prolazi, iskon je uvek tu, prekriva ga magla navike. Ponor je ispod nogu, vrtoglavica stalno moguća
Firr 01 S

Peti element, stihija stiha

Neka poezija bude s nama

Uprkos svim mukama i nevoljama koje nam podmuklo zadaje stvarnost, teško je oteti se utisku sveopšte nestvarnosti i utvarnosti bića. Nema istinskog govora, jer su ljudi automati što papagajišu programiran tekst sačinjen od gromopucatelnih banalnosti koje ne znače ništa, ali su sposobne da ubiju i telo i duh: nacija, otadžbina, sveta srpska zemlja, nacionalni interes, porodične vrednosti, kosovski zavet, autošovinizam, izdajnici, patriote… Nema jezika, jer ne znamo šta reči znače - ubica je heroj, pokolj je junački podvig, laž je istina. Nema zajedničkog sveta življenja, ima samo zajedničkog sveta mrtvovanja, mrcvarenja i mrckeljanja u mrtvaji
Hell 01 S

Zli duh samoporicanja u biblioteci

Na vrhuncima autošovinizma

Autošovinizam ne samo da je u stanju da menja svest i ništi nacionalni identitet, što bi se od jedne nevidljive duhovne sile moglo očekivati, već je sposoban za čuda i paranormalne delatnosti – da menja predmete iz fizičkog sveta, da retroaktivno utiče na istoriju kulture, da falsifikuje dela najvećih filozofa i pisaca, a da ne ostavi nikakve tragove
Brht 01 S

Stara zavera koju nazivamo svetskom literaturom

Reč o Brehtu

Sad je svet izlagača, pozorišnih ljudi, cirkuskih i menažerijskih direktora veoma prijemčiv za ono što nameće moda. Ali donekle je drugačije s poezijom. Naime, nije uopšte tako jednostavno pesme bacati u korpu za smeće. Jer nije dovoljno da se složi nekoliko menadžera. I zaista, Brehtove pesme nisu nikad izazivale burno odobravanje kao njegovi pozorišni komadi; nikad nisu bile rasprodate, nikad ono što je čovek „jednostavno morao da vidi”, nikad tema dana u Londonu, Parizu, Berlinu. Ne, uvek su se pojavljivale posve neprimetno, pre neupadljivo i pomalo zbrkano; napušteno i obično, bez svečanosti i reklame
Alber Kami

Mit o Sizifu: Čas svijesti

Nadmoćniji od svoje sudbine, jači od svoje stijene

Na samom svršetku toga teškog napora, određenog prostorom bez neba i vremenom bez dubine, cilj je postignut. Tada Sizif promatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svijetu, odakle ga opet valja uzgurati do vrha. On iznova silazi u podnožje. Baš za vrijeme toga povratka, toga odmora, zanima me Sizif. Lice koje se muči u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen! Vidim toga čovjeka kako iznova silazi tromim ali ravnomjernim korakom prema muci kojoj neće znati svršetka. Taj čas koji je kao predah i koji se također pouzdano vraća poput njegove patnje, taj čas je čas svijesti
Aabrac 17 S

Slova sam brzo savladala

Dubravka Ugrešić: Pisati u egzilu

Sanjala sam: na aerodromu sam i nekoga čekam. Konačno se pojavila osoba koju sam čekala, žena mojih godina, začudo, ali bez prtljaga. "Don't you have any luggage?" "No, I have only lifeage", odgovorila je, u šali rimujući reč luggage sa kovanicom lifeage. Reč koju je izgovorila moja dvojnica iz sna mogli bismo prevesti kao – "život je jedini prtljag koji nosim sa sobom"
Ekra 01 S

Pišem dok slušam kuknjavu na radiju

Da nema krize

Svet se ruši, ali postoji neko ko zvižduće pesmu. I zbilja, da nema krize, ne bismo imali o čemu da pričamo
Srebrenica

Retorika genocida

Sabornost Poezije na skupštini srpskog naroda

Sve te riječi, snimljene i prekucane, godinama kasnije objavljene kao Transkripti genocida, poslužit će kao svjedočanstvo kako su pjesnici i kritičari, neki među njima presuđeni za genocid (kao Karadžić), a neki navedeni u optužnicama kao pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata (kao Koljević), dali svoj doprinos u građenju jednog jezika, jedne retorike koja – nakon što je genocid izvršen – kao i svi jezički nizovi u jednom društvu, postaju sumnjivi po osnovu kolaboracije sa kulturno-političkim žargonom koji je služio kao zavjesa iza koje su žrtvovane hiljade ljudi
Zagrljaj

Susret s Dženatom Drekovićem

Zagrljaj

Priljubljene grudi ostvare neku međusobnu komunikaciju, neverbalnu, toplina se prenosi u oba pravca, umnožava se eksponencijalno i svako dobija. Nemoguće je zameniti zagrljaj rečima, on je bazična gesta ljudskog, i ne samo ljudskog, postojanja. On je ultimativni čin, poslednji zaštitni zid koji nas odvaja, čuva od neshvatljive stvarnosti, kao smeh, plakanje ili čuđenje, nastupa onda kada reči više nisu dovoljne, niti potrebne
Gombrovič

Naše lice i Đokondino lice

Naš umetnički život odvija se u atmosferi večne laži

Na prostoru umetnosti nagomilao se veliki broj apsurda, paradoksa, laži, da bi se to moglo tumačiti samo kao neka fundamentalna greška u našem pristupu toj stvari. Jer kako, na primer, objasniti da se ispred slike s Rafaelovim potpisom onesvešćujemo od oduševljenja, a ostajemo potpuno hladni pred kopijom iste slike, čak savršenom?
Berlin 1945

Jučerašnji svet: Sećanja jednog Evropejca

Nemoćni svedok pada čovečanstva u već davno zaboravljeno varvarstvo

Upoznao sam uoči rata najviši stupanj i formu individualne slobode, a zatim njen najdublji pad za stotinu godina, bio sam slavljen i progonjen, slobodan i neslobodan, bogat i siromašan. Svi riđi paripi Apokalpise protutnjali su mojim životom, revolucija i glad, inflacija i teror, epidemije i emigracija; video sam velike masovne ideologije kako se pred mojim očima rađaju i šire, fašizam u Italiji, nacional-socijalizam u Nemačkoj, boljševizam u Rusiji, a pre svega onu kugu nad kugama, nacional-socijalizam, koja je zatrovala cvet naše evropske kulture. Morao sam da budem bespomoćni i nemoćni svedok nezamislivog pada čovečanstva u već davno zaboravljeno varvarstvo sa njegovom svesnom i programskom dogmom antihumanosti. Bilo nam je suđeno da posle vekova opet vidimo ratove bez objave rata, koncentracione logore, mučenja, masovne pljačke i bombardovanja bespomoćnih gradova, bestijalnosti, dakle, što ih poslednjih pedeset generacija nisu više poznavale, a buduće, nadajmo se, više neće podnositi
Cvetae 01 S

Pesnička i životna sudbina Marine Cvetajeve

Koji pesnik nije crnac, kog pesnika nisu - ubili?

Svi ćemo proći. Za pedeset godina svi ćemo biti u zemlji. Pojaviće se novi likovi pod večitim nebom. Imam volju da svima koji još žive, doviknem: Pišite, pišite što više! Učvršćujte svaki tren, svaki gest, svaki uzdah! Ali ne samo gest — nego i oblik ruke koja ga je načinila; ne samo uzdah — nego i izrez usana s kojih je lako sleteo. Ne prezirite ono što je spoljašnje. Boja vaših očiju jednako je važna kao i njihov izraz; presvlaka kanabeta — ne manje važna od reči koje su na njemu izrečene. Zapisujte što tačnije! Nema nevažnih stvari! Govorite o svojoj sobi: je li visoka ili niska, koliko je u njoj prozora i kakve su na njima zavese, i ima li ćilim, i kakve je boje? Boja vaših očiju i vašeg abažura, nož za sečenje hartije i šara na tapeti, dragulj na omiljenom prstenu — sve će to biti telo vaše u ogromnom svetu napuštene, jadne, jadne duše
Pas pušač

Moramo dopustiti svetu da bude svet, a kamenu da bude kamen

Pas koji puši

Nismo li, tako besmisleno i, na žalost, tako često, bili “uvređeni” što svet ne odgovara našim tablicama logičnog, dobrog i lepog? Ovoj besmislici u korenu je sujeta, jedan humanizam koji se deformisao time što je hipertrofirao princip ljudskog i pokušao da natera svet da se ovom principu povinuje i da ga oponaša. Od ove besmislice, od ove zaslepljujuće taštine treba da se branimo: naš položaj nije položaj protiv sveta nego u svetu naša moć ne ogleda se u tome da prkosimo svetu nego da, koliko to uopšte možemo, čujemo i vidimo svet da uspostavimo nekakav odnos sa njim a ne da uzaludno i opasno (po nas a ne po svet opasno!) pokušavamo da ga nateramo da bude ono što nije i ne može da bude