Tekstovi sa tagom: esej

Ceslav 01 S

Vera u ništavilo posle smrti kao opijum za narod

Diskretni šarm nihilizma

Cinicima koji se kikoću, koji utuvljuju ljudima u glave da ne postoje dobro i zlo, da je život gomila pacova koji se međusobno ujedaju, ne može se reći: „Osuđujete sebe na večne muke”, jer se podsmevaju veri u život posle smrti. Može se ipak reći: „Osuđujete sebe na pobedu, i to će za vas biti dovoljna kazna”
Radomir Konstantinović

Čovečansko, prisutno i u svome odsustvu

Odanost poeziji

Jezik je prisutan i u svome odsustvu: naš odnos prema jeziku, ma kakav bio, nikada ne prestaje. Ne postoji “nepostojanje odnosa prema jeziku”, koje Folkman-Šluk vidi u jeziku kompjutera. Takvo nepostojanje odnosa prema jeziku jeste savršena nezainteresovanost, ili apsolutno otuđenje. Poezija, koja je mogućna (čak nužna) i u tekstu kompjutera, jeste potvrda da ovaj odnos prema jeziku postoji i u prividnoj vanodnosnosti. Ona je potvrda da se prisustvo čovečnog iskazuje i njegovim odsustvom, ili da je to odsustvo samo privid prisustva: ona je potvrda generalnog stava Folkman-Šluka, stava da nema poezije bez čoveštva, i da nema čoveštva izvan odnosa prema jeziku, ali ona je uporište negacije njegove teorije o poeziji kojom progovara suštinski čovek ili suštinski jezik, jer taj jezički čovek progovara čak i bez-jezički i anti-jezički: on ne progovara samo kao Trakl, nego i kao čovek epohe kompjutera
Radomir Konstantinović

Igra sa dokumentom

Iz kože tvorca niko nikada nije iskočio

Jeste li rekli da je to mazohizam epohe otuđenja, kada se čovek pokušava da ponaša prema sebi onako kako se svet ponaša prema njemu? Nema nikakve sumnje da je izazov dokumentarnog, na ovome nivou na kome razlika između dokumentarnog i stvarnog teže svome ukidanju, zaista izazov anti-tvoračkog. Ali nema, takođe, nikakve sumnje da jedan oglas umesto pesme, ipak, nije više taj oglas, onako kako jedna stvar umesto umetničkog dela, na nekoj dadaističkoj negdašnjoj izložbi, nije ta stvar. Fenomen zvani Dada, i koji se kao fundamentalni fenomen naše epohe dokazuje i našom produženom igrom sa anti-tvoračkom voljom stvari i sa anti-poetskom voljom jezika reklame ili oglasa, otkrio je (i ne prestaje da otkriva, gde god da se danas javi, i u bilo kakvoj verziji), da stvar umesto dela ne može da opstane: ako je sigurno da jedna stolica, izložena umesto skulpture, ne postaje skulptura, sasvim je sigurno to da ona ne ostaje onako stolica kakvom je to bila pre toga (i kakvom će biti posle toga). Ona se koleba
Jazik 01 S

Apsandžije srpskog jezika

U potrazi za izgubljenim rečima

Otkad carstvuju narodoljupci, samozvani i samovoljni patroni nacije i pritežaoci nacionalističke naracije, zavladaše mrtvilo i mrtvež, život se preinači u mrtvovanje, a vascela zemlja postade mrtvaja nastanjena mrtvolikim, mrtvokastim, mrtvonogim i mrtvoduhastim svetom što povazdan mrckelja, spleten u nebrojene mrtvouzice. Što su staratelji prilježniji u odbrani i zaštiti nacije i nacionalnog identiteta, to su njihovi štićenici rešeniji da petama daju vetra i iskobeljaju se iz čvrstog tutorskog zagrljaja od kojeg pucaju kosti
Femi 01 S

Nekoliko feminističkih rasmatranja

Evolucija svih izražaja života i svih bića u njemu

Ne samo i isključivo za naše izrađene feminiskinje, nego bi se moglo reći, bez opasnosti preterivanja, da naše žene, uglavnom, pokazuju relativno razvijen smisao za pravilno razrešenje svoga pitanja, i pored trenutnih ličnih razmimoilaženja i netrpeljivosti, i pored strela koje zabadaju katkad u sopstveno meso. Neosporno je da se, sve više, razdanjavaju pojmovi o ličnim neizbežnim potrebama među širokim slojevima žena kod nas. Zato ne treba biti optimist pa predvideti da će, u ne vrlo udaljenoj budućnosti, pasti i ona teška prepreka oslobođenju žena što dolazi od pasivnosti i ravnodušnosti prema sopstvenome stanju neprobuđenih između njih, kao i od njihovoga neinteresovanja za akcije koje treba da im podignu duh i unaprede život
Bela Hamvaš

Zatvorenik u dvorištu tamnice

Princip nosi crnu svešteničku odeću

Mislim da je princip za modernog gradskog čoveka, takozvanog civilizovanog čoveka isto što i fetiš za Indijanca ili crnca. Surogat duše. Plaši se da će izgubiti dušu. Treba je negde sačuvati, i skriva je u čvrsti princip kao Indijanac u mani, crnac u fetišu. Zato su principi opasni i zato su u stanju da poremete i varenje, jer su puni mane, odnosno duše. Samo primitivan čovek ima princip. Jadnik, ne zna da je negde zatvorio svoju dušu. Sam sebe lišava slobode. I kako može da se šeta čovek bez slobode? Jedino da se vrti u krug kao zatvorenik u dvorištu tamnice. Tako se šetaju ljudi po gradskim ulicama neprekidno u krug oko sopstvenih principa
Auss 03 S

Nestanak priče i svijeta

Genocid u izvanmoralnom smislu

I najveći apsurdisti, iza Holokausta, drže da su ispucani svi mogući simboli, a da niko nije proniknuo u njihovo značenje, niti imaju kakav više značaj za bilo koga, riječi su ugušene u slikama i prikrivaju ih, riječi samo stvaraju konfuziju, riječi više nisu riječi, ne govore ništa, ništa ne izražavaju, što se više objašnjava, sve se manje razumije. Priča je nestala, a na njenom mjestu usvojena ta bezobličnost, nema više sudara ni s čim, jer nema svijeta, kao kod Becketta, svi koji se još grade da postoji još neki svijet, igraju kao klauni. Ta pomno uobličena praznina, kao vakuum, sunce u pomračenju, govori ipak više nego hiljadu fraza. Razlika od nihilizma je što se ipak uobličava i nešto govori, a takav nihilizam ovdje ima posebnu melodiju i zvuči ljepše od bilo kojeg koncepta
Radomir Konstantinović

Genije diletantizma: Pevajte, pevajte svakog dana

Kad život i smrt ključaju zajedno

Nije, uostalom, večito u pitanju ni ta kultura, kao nešto izvan naše bitne, najprisnije, svakodnevne slobode, kao nešto izvan naše sposobnosti za slobodu. U pitanju je, bukvalno je u pitanju sama ta sposobnost, to blaženo osećanje svemoći. Ono što je teško biti to je ovaj majstor diletantizma, to se ne daje svakome, onako kao što se ne daje ekstaza, kad život i smrt ključaju zajedno. Diletantizam je, kao iskaz ovog zanosa, esencijalna egzistencija. Ima li tu onda nekog zaključka? Ali eno kutije od cigareta, ona je stvorena da na njoj ostavite svoje remek-delo. Pevajte, pevajte svakog dana, makar to bio jedan jedini ton, ponavljajte ga do u besvest, sve dok ne uspete, a tad, kad uspete, biće to basnoslovni horovi i opere života, biće to sam život koji je propevao kao što još nikad nije, do dana današnjega
Adam Zagajevski

Dve mrtve prirode

Poezija i sumnja

Veliki pesnik i esejista Adam Zagajevski preminuo je u Krakovu 21. marta. Rođen je u Lavovu 1945. godine, živeo je u Teksasu i Parizu, predavao filozofiju studentima i sve vreme pisao poeziju koja je prevedena na desetine jezika. U čast velikog pisca objavljujemo jedan njegov esej o Emilu Sioranu i Česlavu Milošu, o poeziji i sumnji
Dosn 02 S

“Sve dok”, nova knjiga Predraga Fincija

Djetinjstvo, sjećanje

Izdavačka kuća Fraktura iz Hrvatske objavila je novu knjigu Predraga Fincija “Sve dok“. To je zbirka ispovjednih eseja koja nam donosi “kronologiju” jednog života, jednog čovjeka, filozofa i umjetnika. Života koji ima svoje prije i svoje poslije te granicu između njih koja je nevoljko prijeđena, ali njezin je prelazak doveo do ponovnog susreta – s ishodištima svojega svijeta. Prenosimo jedno poglavlje iz Fincijeve knjige
Nadrealizam

Nadrealizam juče i danas

Noćna, luciferska, demonska strana čoveka

Nadrealizam je bio, i ostao, tamo gde je autentičan na strani noći, s uverenjem da nam se ta noć može da otvori, automatskim pisanjem, tehnikom simulacije, spontanošću o kojoj su nadrealisti uvek sanjali kao o najvećoj, najmoćnijoj sili oslobođenja. Dan, to je svest, društvo sa njegovim prerogativima, sa lestvicama onoga što je dozvoljeno i onoga što je zabranjeno; noć, to je ona noćna, luciferska, demonska strana čoveka, onaj iracionalni prostor koji odbija ma kakvu domestifikaciju, koja je subverzivna, destruktivna uvek
Ernesto Sabato

Zajednički život kao borba na život i smrt

Sokrat, Bodler i Sartr

Čini mi se da je podjednako vredno razmišljanja to što je Paskal, Sartrov prethodnik u jansenističkom stavu, možda zbunjeni adolescent u potrazi za čistotom, pronašao (privremeni) raj u matematici. Zreli Paskal kasnije će kazati da smo svi mi galijaši okovani za istu galiju, u iščekivanju smrti. Ako se toj ideji oduzme nada u Boga, ono što ostaje sasvim liči na Sartrovu misao
Aan 01 S

Avangardna proza koja ne sablažnjava

Andrić – pro et contra

U svojim ranim pripovijetkama Andrić će govoriti o tome kao neki vojnik siluje dječake; kako neki padavičar siluje djevojčicu; kako svećenik opći sa djevojkom i ubija je nožem iz sladostrašća; kako u ljubavi razočarani epski junak završava u krevetu sa prostitutkom. I sve bi to zasigurno zaprepastilo srpsku književnu javnost da glavni junaci nisu bili – Mustafa Madžar, padavičar Salčin, Mula Jusuf i Alija Đerzelez. Publika ne samo da nije imala identitetskog osnova da se prepozna u negativnim junacima, već su se oni lako uklapali u tradicionalnu predstavu o moralnoj izopačenosti Turaka, koju je utemeljila srpska epska poezija, a nadograđivala antiosmanska pisana književnost i historiografija, od Vuka i Njegoša do Stojana Novakovića i dalje. Andrić je, kao i svaki dobar pisac, nesumnjivo svoje junake posmatrao kao ljude, ali je znao da ih javnost neće gledati na taj način, ukoliko budu Srbi ili, šire, hrišćani: izvjesno je da bi beogradska čaršija, koja je skočila da kazni Rastka, žustro reagovala i da je Andrić odlučio prikazati srpske vojnike kako siluju dječake; pravoslavnog svećenika kako opći sa muslimankom i kolje je iz sladostrašća; ili npr. Obilića koji, razočaran u ljubavi, odlazi turskim prostitutkama. Uzalud bi “mladi katolik iz Bosne” objašnjavao da nisu svi srpski vojnici i pravoslavni svećenici takvi, i da nije isti Obilić u narodnoj pjesmi i ekspresionističkoj prozi
Vinsent Van Gog

Pisma Vinsenta Van Goga: Ovaj svet je smandrljan na brzinu

Ugovor sa bratom

Van Gog je takođe oko, jer svaki slikar je, bar do skora, bio oko. On se i učio da gleda kod impresionista, ali on je nešto posebno. Slikar, kao i svi oni, kolorista kao i oni. „Slikar budućnosti je kolorista kakvog još nije bilo“, piše on bratu, to jest pesnik hvalospevac raskoši i sjaja života, blagobitija koje život pruža, što je sve slikarstvo od pećinskog do danas. A retko ko je voleo život, ženu, sunce, zvezde, tako neobuzdano kao on. Uprkos svemu. „Što sam ružniji, matoriji, stariji (sa trideset pet godina!S.M.), bolestan, siromašan, utoliko više hoću da se osvetim praveći boju svetlom, blistavom“, pisao je. Ima mnogo njegovih slika koje su hosana životu: ona rascvetana grana badema, naslikana upravo pred jedan težak nastup, kao čestitka bratu za novorođenog sina, onaj pejzaž sa dvokolicom, ushićenje da prostor pod nebom postoji, da se zemlja da lako gaziti, i tolike druge. Ali umetnost može i zna da kazuje i nešto drugo
Ceslav 01 S

Krik užasa

Moralni protest protiv uređenja sveta

Ateista treba da prihvati da je svet takav kakav jeste. Ali, u tom slučaju, odakle naš protest, naš krik: „ne!” Eto šta nas izdvaja iz Prirode, presuđuje o našem neverovatnom čudaštvu, čini da smo usamljena vrsta. Ovde, u moralnom protestu protiv uređenja sveta, u pitanju odakle dolazi taj krik užasa, počinje odbrana posebnog mesta čoveka