Tekstovi sa tagom: esej

Iz te ropske ovisnosti o mehaničkom vremenu koja se tijekom 19. stoljeća tiho proširila svim klasama nastala je demoralizirajuća disciplinizacija života karakteristična za današnje tvornice. Onaj koji se ne konformira suočit će se s društvenim neodobravanjem i ekonomskom propašću

O knjizi su na jedan tako briljantan način pisali toliki pisci. Želeo bih da uspostavim odnos prema nekima od njih. Prvo prema Montenju, koji posvećuje jedan od svojih ogleda knjizi. U tom ogledu postoji jedna rečenica koja se ne zaboravlja: Ništa ne radim bez radosti. Montenj beleži da je koncepcija o obaveznoj lektiri lažna koncepcija. Kaže da ostavlja knjigu ako u njoj naiđe na neki težak pasus, zato što u literaturi vidi jednu formu sreće...

Svejedno – premda našem vremenu primjereno – zaključavanje vožnje u Grčkoj u Delfima nije značilo oproštaj od Grčke. Kad je brod iz Korintskog zaljeva zaplovio u Jonsko more, cjelina stare Grčke se preobrazila u jedan sam, protiv svih preostalih znanih i nepoznatih svjetova zaključen otok. Oproštaj od njega postao je njegovim došašćem. Što je došlo i sa sobom donijelo jamstvo njegova ostanka, bijaše spomenu se otvarajuće prebivanje odbjeglih bogova.

Životinje za svoje postupke imaju uzore u prirodi koja ih je odnjihala i koja ih uči kako treba živjeti i kako umirati.

Sukob kontinentalne Njemačke sa "atlantskom" Francuskom i Engleskom, kao i "ne-istočnost" evropskih Nemaca, načinili su "iskonsko germanstvo" logičnim sinonimom Trećeg Puta u izrazito evropskom, zapadnom geopolitičkom prostoru. Ti elementi su prisutni i u ruskom boljševizmu - od smenovehovaca do današnjih neostaljinista – a italijaski fašizam u ranim fazama skoro u potpunosti se zasniva na principima konzervativne revolucije. Najpotpunije i totalno ovaploćenje Trećeg Puta – kaže Dugin – bio je ipak njemački nacional-socijalizam. U spajanju desne koncepcije nacionalizma sa lijevom koncepcijom socijalizma – biva očigledno da se tu ne radi ni o desnom ni o lijevom putu, već upravo o Trećem Putu

Nacional-socijalizam je, po Duginu, pogriješio tek toliko što je poistovijetio Atlantidu i Hiperboreju, spaljujući stotine sela i razarajući gradove, ubijajući milione, a njihov koncept predačkog naslijeđa tek je unekoliko promašio koordinate, odredivši turansko-slavensko stanovništvo neprijateljskim, nasadivši naopako cijelu geopolitiku Trećeg rajha. Jedan od problema sa nacional-socijalističkim ideolozima bio je u tome što su potisnuti glasovi koji su napominjali da arijevske čistoće ima i u potomcima naroda koji nisu bijeli, propovijedajući supranacionalnost arijevske rase

Nećemo ući u epohu ćutanja – kamo sreće da uđemo – ući ćemo u epohu (već smo u njoj) brbljanja. Govoriti, govoriti, govoriti da se ne bi nestalo; to je motto modernog vremena, melanholični motto izgubljenih stvari koje su još samo aveti na rubovima našeg horizonta.

Heterotopijanci potpuno drugačije razumeju takođe reč „porodica“. Kod njih porodicu mogu da tvore, na primer, jedna starija žena i njenih dvanaest mačaka. Ili tri prijateljice plus partner jedne od njih, jer su svi pasionirani makrobiotičari. Ili dva homoseksualna para koji stanuju u secesijskoj vili o kojoj vode računa. U ovom slučaju i vila je član porodice.

Konačno napuštajući svaku pjesničku figurativnost, čak i onu koju traži pamfletska poezija, Đogo u Našim danima u februaru 1990. tvrdi da je Broz bio jedan od najvećih tirana koje je komunizam iznjedrio, kao pravi sin svoga oca Staljina. Uzimajući učešće na Osnivačkoj skupštini Udruženja Srba iz BiH u Srbiji, u Sava centru u martu 1991., istaknuće da su Bosna i Hum srpska starina, i Srbi imaju pravo na etničko, duhovno i državno jedinstvo. Niko, kaže, ne može prisvajati naše teritorije, niti zasnivati državu u kojoj će Srbi biti manjina. Iako je svaki rat dobila, mostove na Drini Srbija nije podigla. Podržavajući i Miloševića u junu 1991., razlog će naći u tome što je za veliku Srbiju, a uskoro će pred zajednicu staviti zadatak da se napiše novo Načertanije

Zašto bi čovek morao biti pridružen lepoti samo kroz herojsku, tragičnu smrt? U normalnom životu, društvo vrši budan nadzor kako ljudi ne bi uzeli učešća u lepoti; fizička lepota muškarca (kada se posmatra kao „predmet” u sebi, bez posrednika) prezrena je, a profesija muškog glumca (koja podrazumeva trajnost onog „biti viđen”) daleko je od toga da bude zaista poštovana.

Prošla je očajna mladost, nastupila veselost, bezbrižnost laganog propadanja, postapokaliptični smeh jer sve je izgubljeno, nije ostao ni kamen na kamenu od nekadašnje stvarnosti, samo sećanje, emocija koja čuva potonulu, razorenu Atlantidu nekadašnjeg a o čemu mlađi mogu samo da sanjaju. Sad se još čini da sam bio privilegovan što sam formatiran u vreme stabilnosti, jasnih vrednosti, što sam imao vremena da upijem u sebe sav kosmos i osećaj da je normalan život moguć jer u to, ovde i danas, malo ko veruje. Može se živeti i od zlatnih rezervi, dugo

Treba i ne čitati. Puno ne čitati. Dok ne čitam ćutim. U meni se skupljaju i razilaze sile i naplavine. Erodiraju kontinenti, menja se konfiguracija terena. Nestaju čitava sela i gradovi. Prolazi vreme, ogromno, u sekundi. Sve treperi, vibrira, talasi obuzimaju tkiva, prodiru, izbijaju podzemno, slute se neosetni drhtaji psihe, diše dubina, bruje nebesa. Dovoljno je samo sve to posmatrati, šćućuriti se u nutrini i gledati čuda. Nema tu mesta za promišljanje, ono dolazi posle, kao posledica, kada prođe elementarna nepogoda, katastrofa, kada kasno je za sve. Razmišljanje je preturanje po ruševinama. Pokušaj da se zamisli ono strašno i divno što se zbilo. Ples u praznini. Kada prošao je tektonski poremećaj, bujanje, cvetanje, obilje kome ništa nije potrebno, ponajmanje refleksija. Prvobitno nikada ne prolazi, iskon je uvek tu, prekriva ga magla navike. Ponor je ispod nogu, vrtoglavica stalno moguća

Uprkos svim mukama i nevoljama koje nam podmuklo zadaje stvarnost, teško je oteti se utisku sveopšte nestvarnosti i utvarnosti bića. Nema istinskog govora, jer su ljudi automati što papagajišu programiran tekst sačinjen od gromopucatelnih banalnosti koje ne znače ništa, ali su sposobne da ubiju i telo i duh: nacija, otadžbina, sveta srpska zemlja, nacionalni interes, porodične vrednosti, kosovski zavet, autošovinizam, izdajnici, patriote… Nema jezika, jer ne znamo šta reči znače - ubica je heroj, pokolj je junački podvig, laž je istina. Nema zajedničkog sveta življenja, ima samo zajedničkog sveta mrtvovanja, mrcvarenja i mrckeljanja u mrtvaji

Autošovinizam ne samo da je u stanju da menja svest i ništi nacionalni identitet, što bi se od jedne nevidljive duhovne sile moglo očekivati, već je sposoban za čuda i paranormalne delatnosti – da menja predmete iz fizičkog sveta, da retroaktivno utiče na istoriju kulture, da falsifikuje dela najvećih filozofa i pisaca, a da ne ostavi nikakve tragove

Sad je svet izlagača, pozorišnih ljudi, cirkuskih i menažerijskih direktora veoma prijemčiv za ono što nameće moda. Ali donekle je drugačije s poezijom. Naime, nije uopšte tako jednostavno pesme bacati u korpu za smeće. Jer nije dovoljno da se složi nekoliko menadžera. I zaista, Brehtove pesme nisu nikad izazivale burno odobravanje kao njegovi pozorišni komadi; nikad nisu bile rasprodate, nikad ono što je čovek „jednostavno morao da vidi”, nikad tema dana u Londonu, Parizu, Berlinu. Ne, uvek su se pojavljivale posve neprimetno, pre neupadljivo i pomalo zbrkano; napušteno i obično, bez svečanosti i reklame