Tekstovi sa tagom: esej

Andrr 03 S

Znakovi pored puta

Jedna legenda više, jedna istina manje

Neko je negde napisao da sam ja potpuno ovladao duhom našeg jezika i da je taj jezik u mojim rukama „postao poslušno sredstvo“. Da, mnoge stvari su postale i postoje. To vidimo svi. Zanimljivije bi bilo potražiti odgovor na pitanje: zašto i kako postoje? O tome ovaj pisac ne govori. A zašto? Ako ćemo već ispredati bajke i legende, moglo bi se, na primer, pričati kako sam ja sa tim duhom našeg jezika, koji je kao neki zao Duh, sklopio faustovski pakt. Otprilike ovako: dok živim i pišem, Duh će meni služiti svim svojim snagama i sredstvima, a kad dostignem vrhunac savršenstva, što znači i svoj kraj - ja ću njemu predati svoju dušu, da čini sa njom šta hoće. (A pravo govoreći, ne vidim šta će mu ta moja duša i šta bi mogao da radi sa njom. Ali kad se već izmišlja i laže, onda treba ići do kraja: jedna legenda više, jedna istina manje)
Anri Mišo

Jači od stila: Anri Mišo

Naši svakodnevni nesporazumi sa svetom

U toj strašnoj upornosti, u tome kušanju svoje snage, jedini Anri Mišo biće spreman da kaže nešto što nije uspelo nikome od nas: naše svakodnevne, poražavajuće nesporazume sa svetom, sa sobom. On, koji je prošao kroz školu nadrealizma ali nikad nije učestvovao u nadrealističkom pokretu, znao je da to govori, i našao je hrabrosti da potraži pevanje upravo tamo gde prestaje iluzija, recimo iluzija prirode. Za ovoga čoveka grada, za ovog čoveka kome je potrebna zavist i mržnja, kako on to sam kaže, ta priroda nije ništa, ili, ako jeste nešto, ona je samo veliko razočaranje
Femi 01 S

Čovečanstvu je nužna hitna pomoć

Altruističko dejstvo žene

Dok su muškarci pretežno upravljali državama, čovečanstvo nije izlazilo iz pomrčine sukobljavanja, omraza i gotovosti da se proliva krv. Ta činjenica stoji, u svoj svojoj žalosnoj potpunosti, i nikakvo protivno dokazivanje nije u stanju da je izgladi ili poništi. Zato se nameće potreba da se i snage žena plodnije i mnogostrukije iskoriste za javni život. Pokušaj da se ženama pruži više političkoga maha i socijološke inicijative, ali i odgovornosti, ne bi, izvesno, u najgorem slučaju, i najpesimističkijim merilom procenjivan, ni u koliko pogoršao aktuelni poredak stvari. Zašto ga onda ne učiniti?
Radomir Konstantinović

Smisao za vatru ili: pisati kao goreti

Zadržavanje zločinca na pragu sopstvene kuće

Istinska duhovna revolucija, ona koja treba da sledi i dalje inspiriše revoluciju u svetu, koja treba da vodi u sukob sa svetom, podrazumeva istinski humanizam kao nedeljivost sveta i čoveka, pa samim tim podrazumeva i sukob sa samim sobom. Nema stvarne pobune protiv sveta koja nije i pobuna protiv samog sebe, ako svet zaista ne prestaje tamo gde ja počinjem, ako ja zaista ne počinjem tamo gde prestaje svet. Ustati protiv sveta (čija načela se produžavaju kroz mene) znači ustati protiv samog sebe
Građanska neposlušnost protest

Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost sučaju

O dužnosti građanina da bude neposlušan

Svako glasanje je neka vrsta igre, kao igra „dame” ili „trik-traka”, s primesom morala; igranje istinom i neistinom, moralnim problemima i, naravno, uz to ide i klađenje. Karakter glasača nije ulog. Dajem svoj glas, može biti, za ono što mislim da je pravo, ali nisam životno zainteresovan da to što smatram za pravo i pobedi. Voljan sam da ostavim to većini. Zato njihove obaveze nikad ne prevazilaze probitačnost. Čak i glasanje za ono što je pravo znači ne raditi ništa za to. Samo mlako izražavanje želje da pravedna stvar prevlada. Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost sučaju, niti će želeti da ona pobedi kroz vlast većine. Malo je vrline u akciji masa. Kad većina bude najzad glasala za ukidanje ropstva, biće to zato što su ravnodušni prema ropstvu, ili zato što je ostalo malo ropstva koje treba ukinuti njihovim glasom. Oni će tada biti jedini robovi. Ukidanje ropstva može ubrzati samo glas onoga koji svojim glasanjem brani sopstvenu slobodu
Slepac vodi slepce

Za otvorenu borbu

Spasimo se slepaca koji nam se nameću za vođe

Mora se onemogućiti da neki tipovi, obdareni okretnošću za sticanje materijalnih dobara, primaju i drže sve dostupne beneficije – dok se drugi grče od oskudice u najprvobitnijim potrebama. Mora se nezavijeno kazivati i razglašavati istina o svim rđavštinama i posuvraćenostima od kojih naš kulturni život teško boluje. Da bismo se spasli slepaca koji nam se nameću za vođe; beslovesno nepismenih koji se usuđuju da povlače tobožnje kulturne linije; nevaljalaca koji nam sa nečuvenom drskošću drže lekcije iz morala! Da bismo jednom zatvorili lažljive usne onih koji, u spolja mirno stilizovanim besedama, bljuju otrov vlastitih – najnižih - afekata! Da bismo demaskovali one čiji su svi podaci o sopstvenome životu falsifikat i laž!
Ekspresionizam

Ekspresionizam: Duh pobunjenoga čoveka

Biti nepomiren sa svetom

Kod nas, u ovoj kulturi (a to je pitanje koje sam postavio u početku, i kome se sada vraćam), zamah ekspresionizma bio je ne samo kratkovek, nego od početaka svojih prigušivan, i to upravo u onim duhovima koji su ga najpotpunije objavili: u slikarstvu, on je veoma brzo pripitomljen, u poeziji, on se s ne manjom brzinom izvrgao u svojevrsnu funkciju neoromantizma. Modernizam, čije prvo jutro je u znaku ekspresionističkih traženja, našao je svoj poetski vrhunac u neo-romantičarskoj emancipaciji od ekspresionizma, u stilu Miloša Crnjanskog. Sve ono što je dolazilo posle ekspresionizma (od futurizma do dadaizma) iscrpljivalo se magnoveno, bez dubljega odjeka; najduže je, svakako, trajao nadrealizam, ali i on je bio osuđen na ipak brzi slom. Onaj čuveni “slom modernizma”, o kome se toliko govorilo, šta je drugo nego neumitnost u ovoj nemoći za dublje prožimanje ekspresionizmom, odnosno: za dublje, stvarnije, delatnije, otvaranje svetu negacijom sveta?
Emma 03 S

Manjine protiv većina

Kompaktna masa nikad nije stala uz pravdu i jednakost

Tko tu litaniju nije već čuo? Tko ne zna taj uvijek isti refren sviju političara? To da masa krvari, da je pokradena i izrabljena, to znam ja kao i naši mamci na glasove. Ali ja inzistiram na tome da nije šačica parazita, nego sama masa odgovorna za takvo strašno stanje stvari. Ona se lijepi za svoje gospodare, voli bič, prva će povikati “Razapni!” onog trenutka kad se podigne prosvjedni glas protiv svetosti kapitalističke vlasti ili neke druge oronule institucije. A opet, koliko bi dugo opstali vlast i privatno vlasništvo, da nije bilo mase voljne da postanu vojnici, policajci, tamničari i krvnici. Socijalistički demagozi znaju to dobro kao i ja, ali oni održavaju mit uz pomoć većine, jer njihova je shema života ovjekovječiti moć. A kako bi se moć ostvarila ako ne brojkama? Da, vlast, prisila i ovisnost počivaju na masi, ali nikad i sloboda ili slobodni razvoj pojedinca, nikad rođenje slobodnoga društva
Nicce 01 S

Ecce homo: Nikada nisam razmišljao o pitanjima koja to nisu

Zašto sam tako pametan

U mom bazelskom razdoblju sva moja duhovna prehrana, uračunavši dnevni raspored, bila je potpuno nesuvisla zloupotreba vanrednih snaga, bez ikakvog obnavljanja istrošenih snaga, čak i bez razmišljanja o trošenju i naknadi. Nedostajala je ma kakva istančanija sebičnost (Selbigkeit), ma kakvo pokroviteljstvo nad neodstupnim instinktom; bilo je to izjednačavanje sebe s bilo kim, »nesebičnost«, zaborav sopstvene izmaknutosti — nešto što sebi nikada ne opraštam. Kada sam gotovo bio dokrajčen, time što sam bio gotovo dokrajčen, zamislih se naknadno o osnovi nerazboritosti svoga života, o »idealizmu«. Tek me je bolest dozvala umu
Lešek Kolakovski

Prisutnost mita (1)

Potreba vere u trajnost ljudskih vrednosti

Opozicija razumevajuće vere i objašnjavajuće nauke ima nešto drugačiji smisao no što većinom misle pozitivisti. I jedna i druga imaju sopstvene osnove u vrednostima kulture, ni jedna ni druga nisu ukorenjene u transcendentnim nor mama saznanja, pošto nam takve norme, ako postoje, ne mogu biti poznate. Vrednosti na kojima jedna i druga daju plodove — različite su. Biće potrebno razmisliti o tome u kome je značenju njihova konfliktnost slučajna, to jest civilizacijski određena, a u kome značenju izgleda da je neizbežna. Sigurno je ipak moguće uklanjanje logične forme sudara, ako nema pokušaja da se vrednosti mita ustale kao tehnološke, to jest naučno valentne. Elem, loše razlikovanje mitske, obredne i tehnološke funkcije kakvu obavljaju razne komponente zajedničkog života, neobično je rasprostranjeno
Aawa 02 S

Borba protiv zla u ime načela pravičnosti i bratstva

Rat i filozofija

Mudrost o svetu uvek je neotstupno služila svojoj visokoj nameni: skidanju vela sa životne zagonetke, u granicama moći čovekovoga saznanja, oplemenjavanju života i prečišćavanju i rasterećenju njegove duše. Svi veliki filozofi, od Sokrata i Platona, preko Sv. Avgustina, Paskala, Dekarta i Spinoze, do Kanta i Šopenhauera, jednoglasno od ljudi traže da žive u uzajamnoj ljubavi i samilosti, i proglašavaju mržnju, razdor i otimanje o vlast za jezovite moralne prestupe. U odnosu na ovo pitanje, oni stoje na istovetnoj liniji sa Krišnom, Budom i Hristim – tim najsvetlijim i najobasjanijim od svih propovednika praštanja, samilosti i sveljubavi
Radomir Konstantinović

Beskućnik koji se pod svakim krovom oseća kao kod svoje kuće

Paradoksalne ljubavi

Sreten Marić, u svome članku (koji se zove, pomalo sumorno, verujem i pomalo njemu neadekvatno: Glasnici apokalipse), iznosi jedno svoje priznanje: ”... ja sam vrlo kolebljiv eklektik, to jest sa filozofskog gledišta najgore što se može biti. Šta mogu! Ja sam iskreno na strani mladih sa Bijenala, ali shvatam i one koji osuđuju njihovu ’ciničnu distancu’, ja sam i za Pjera Emanuela ali shvatam i Kartijea, za Levi-Strosa ali u osnovi i za onog direktora fabrike automobila, to jest volim poeziju i dobru knjigu uopšte, ali, u nedostatku arapskih hatova, strasno volim i dobra, rasna kola – mislim automobil. Isto tako, srećan sam da moja zemlja što više napreduje, da se u njoj dižu hiljade fabrika, da njenim autostradama jure milioni automobila a po njenim njivama prosipa izobilje veštačkog đubreta – pa ma i ono smrdilo. A opet nesrećan sam kad pomislim kakve će rezultate imati ta božja blagodet – po Goldmanu a i po mnogim drugima koji su to studirali – što se ljudi tiče, kakvi će izgledati moji kršni, blagoglagoljivi Užičani kad od njih naprave ’stručne analfabete’, tim više što se kod nas ti ’stručni analfabeti’ obično fabrikuju od onih običnih, nestručnih. Čekam, da bih se ponosio, kad će Novi Sad u kome sada živim, postati milionski grad i pokriti visokim oblakoderima tankih zidova, toliko tankih da su skoro prozirni, i poslednje vrbake kraj Dunava gde ćućore ljubavni parovi. Ali što se mene tiče, sve sam nestrpljiviji da nađem kućicu u nekoj ne mnogo posećenoj dolini gde još ima mršavih prirodnih livada, neposečenih moćnih hrastova, i gde se još jede pravi hleb od dobre stare pšenice u furuni”
Radomir Konstantinović

Da li je duh nepristojan?

Ne treba brkati ljubav i poeziju

Ni Šekspir, za koga ovo apriorno Za kulturu uvek ima danas jedno veliko, stoglasno horsko Za, nije duh iz duha, već duh iz smrti, i iz prašine što se meša sa krvlju, sa vidljivom i nevidljivom, sa krvlju duše i krvlju tela, pa i duh iz svih dvoumica između sebe i sveta, između privida i istine, između nužnosti i slobode, vulgarnosti i prefinjenosti, pa, dalje, i u tome smislu, i iz one alternative, slavne po zlu, koju su izbacili sledbenici, vatreni, “uništitelja estetike”, kod nas, krajem veka: “Šekspir ili kobasice”, te alternative koja, samo na prvi pogled, izgleda nam isključivo svojstvo varvarskog utilitarizma. Približavanje ljubavi i poezije, ili sveta i duha, približavanje uvek opasno, ali kojim duh biva duh, – zar ne može ono da dobije i ovaj izraz krajnje vulgarnosti, krajnje vulgarnog utilitarizma i pragmatizma?
Religija

Bitka za pričešće: Pouzdano znanje o nesaznatljivom

Vernici i ateisti svih zemalja, opustite se

Ono što je Hristovim učenicima bilo teško za razumevanje, stručnjacima za Hrista je luk i voda. A tek ovi fanatični pričasnici što veruju u magijsku moć pričešća: ono što je Hristovim apostolima, ljudima koji su proveli godine života prateći svog učitelja, bilo zagonetno – našim vernicima je jasnije od toga da su dva i dva četiri. Zaista fascinantno, šteta što to samopouzdano i jasno znanje ugrožava živote i ljudima koji nisu baš sigurni kako stoje stvari sa preobražavanjem darova na liturgiji, kao i ljudima koje to uopšte ne interesuje. A da se malo ipak uzdržite od tog pouzdanog znanja o stvarima koje se saznati ne mogu, bar dok ne prođe epidemija? Ako ni zbog čega drugog, onda zato što Hrist nije izrekao samo onih nekoliko rečenica o telu i krvi, već je i štošta drugo govorio. Na primer: “Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe”. Nisam baš siguran da je ova zapovest manje važna od one o jedenju tela i pijenju krvi Gospodnje
Hodanje

Ko ne misli kao svi drugi, u opasnosti je da bude eliminisan

Masa uništava sve što je od nje različito

Liberalizam – valja na to danas podsetiti – jeste najviši oblik velikodušnosti: on je prâvo koje većina daruje manjini, pa je zato najplemenitiji poklič koji je odjeknuo šarom zemaljskim. Liberalizam proklamuje odlučnost da se živi u zajednici s protivnikom; štaviše, da se živi u zajednici sa slabijim protivnikom. Beše neverovatno da se ljudski soj mogao vinuti do nečeg tako lepog, tako paradoksalnog, tako elegantnog, tako akrobatskog i protivprirodnog; stoga nije čudo što je taj isti ljudski soj najednom rešio da to načelo napusti. Previše je teško i previše složeno ispunjavati dužnosti liberalizma u toj meri da uhvati korena na zemlji. Živeti u zajednici s neprijateljem! Vladati zajedno s opozicijom! Nije li takva blagonaklonost takoreći nepojmljiva? Lice današnjice ništa jasnije ne optužuje od činjenice da su sve malobrojnije one zemlje gde je dopušteno postojanje opozicije