Tekstovi sa tagom: esej

Instrr 08 S

Protiv književnosti modernističke

Gospoda u službi tradicije, nazadnjaštva i opskurantizma

Modernistička književnost, kao negacija bez sadržine, protivstavila je zadremanoj okoreloj »ideologiji« koju je zatekla na vladi i koja je jasno pokazivala očite znake izlapelosti i preživelosti (upravo mrtvorođenosti), ali koja je i dalje pretendovala da je jedina pozvana da upravlja mozgovima i da preko S. K. Glasnika, S. K. Zadruge, S. K. Akademije, Matice Srpske, Venca itd., širi i učvršćava svoja načela i njihove posledice, porazne po slobodno razvijanje misli, modernistička posleratna trubačka trupa protivstavila je tom glomaznom mrtvacu koji se bio preprečio preko cele književne njive (i tržišta), ne jednu zaista novu ideologiju, ne jednu beskompromisnost koja bi bila dovoljna garancija nekoristoljubivosti, već nekoliko disparatnih idejica, po koji briljantniji talenat, trenutno zaista zasenjujući temperamenat ili novi prizvuk (Vinaver, Rastko Petrović, Crnjanski), izvesne nerazrađene tehničke inovacije, i svoj pojam generacije, pojam koji u sebi implicitno sadržava aluziju na psihičke reperkusije rata, i, još više, malo kamufliranu apologiju svoje sopstvene zaslužnost
Suicid

Da li je humor moralan stav?

Hrišćanstvo bi trebalo da preporučuje samoubistvo

Nikada nisam bio prilježan upražnjivač humora, ili što nisam uspeo da se uverim u njegovu efikasnost ili, možda što nisam imao »čulo« za humor; nikada humor nije intimno obuzimao moju misao, nije mi bio »problem« — ako cenim one ljude koji ga upotrebe, to je tek pošto se ubiju: pre njihovog samoubistva veoma sam nepoverljiv. Jacques Vache je jedan od onih kojima dugujem sve — ali se ovi dugovi ne vraćaju. Jacques Vache, humor, samoubistvo, pamfletiranje svakog pesimizma, sve to u meni obrazuje jedan pojam koji nazivam Zemlja bez Jacquesa Vachea
Fonn 01 S

O jednoj aferi

Kako se Aragon ispisao iz nadrealizma

Aragonov gest povukao je za sobom izvesna pojedinačna odobravanja, ali je izazvao i violentan protest svih francuskih nadrealista koji su, u znak solidarnosti sa Bretonom, izdali brošuru Paillasse! (Fin de «l'Affaire Aragon»), u kojoj su istakli nedoslednosti i protivurečnosti koje postoje između različitih uzastopnih stavova i iskaza Aragonovih u toku poslednje dve godine (pre polaska u Harkov, za vreme harkovskog kongresa, pri povratku i posle povratka)
Alge Vane Bor

Srpski književni glasnik, vodenica malograđanske kulture

Papirnato testo

U časopisu Danas koji je uređivao zajedno sa Krležom i Bogdanovićem, Marko Ristić se u svom tekstu iz godine 1934. ukratko polemički osvrće na Srpski književni glasnik, kao časopis koji u to vrijeme okuplja jednu eminentnu profesorsku skupinu pisaca i intelektualaca. Navodeći citate on tu dokazuje da se radi o jednom sklerotičnom časopisu koji tek utvara stav, ne mogući nijednim razlogom opravdati svoje postojanje. Srpski književni glasnik kao da je važan samo po tome što živu književnu građu pretvara u materijal za herbarijum, a intelektualna strka oko tog časopisa više podsjeća na neku kancelarijsku revnost nego na iole smislenu književnu djelatnost. Također, Ristić, u vidu polemičkog kataloga, donosi opšta mjesta jedne mrtve književnosti iz prve polovine 20. stoljeća, koja danas više-manje nije pretrajala, a koju je tada uredno promovisao taj časopis mrtvila. Donoseći vam ovaj Ristićev tekst, ne želimo samo pokazati kako su najveći esejisti i polemičari jugoslovenske književnosti pisali o časopisu koji u istorijama srpske kulture ostaje zapamćen kao najvažniji časopis prve polovine 20. vijeka, nego i podsjetiti na hiljade današnjih časopisa koji grcaju u mrtvilu i mehaničkom otaljavanju, budući veći srpski književni glasnici od originala
Make 01 S

Najviše strahujemo da će nam život biti poraz i slom

Demosten, čovek modernog doba

Demosten je prezirao ono mnoštvo političara i pesnika i bacača diska koji oholo šetkaraju trgom kao da su sami načinili svoje sposobnosti. Demosten je postao neko kakvog ne samo što nije bilo, nego je bio ispunjen preprekama da bude to što je želeo biti. Svi su oni paraziti. Žive gotovanski od svoga talenta. Čovek počinje tamo kad stvara nešto što ne postoji. Od ništa postati nešto. Ne tražiti najmanje, već najveće otpore. Jedino vredi napraviti ono što je nemoguće
Žan Dibife

Smisao za teškoću

Otpor konačnom identitetu

Kultura je traženje identiteta, ali ne i konačni identitet. Kultura ne zna za identitet koji je konačno nađen, i samo zbog toga i „jeste”, kao jedan otvoren proces. Ali, ako je ona ovo traženje identiteta, ako je ona jedna velika, nezavršiva identifikacija (ličnosti, bića, društva), ona je to zahvaljujući „preprekama” koje joj stoje na tome putu ka sanjanom identitetu. Kultura je igra suprotstavljenih sila identiteta i „prepreka” tome identitetu, imperativa definisanosti i činjenice otvorenosti. Tamo gde se ovo protivurečje kulture (koje je, na neki način, produženo protivurečje svesti) nasilno, mehanički razreši, u bilo kojem pravcu: u pravcu apsolutizovanog identiteta ili apsolutizovanog procesa (kao u nekakvom snu o čistoj otvorenosti, o totalnoj emancipaciji od svakog naloga za samoidentifi kovanjem, za definicijom) kultura je samo simulacija kulture, jedan privid kulture a ne i stvarna kultura, kao što je i svest tu samo simulacija žive svesti
Flm 01 S

Zanemarena stvaralačka snaga žena

Etička podloga feminizma

Žene su ispunile svoje feminističke programe visoko čovečnim ciljevima: ostvarivanjem slobode individuuma koji je, kao takav, svet, zaštitom žene u svim njenim funkcijama, osiguravanjem bezizuzetno svakoga deteta, uvođenjem pacifizma, na mesto političkih konflikata krvavih posledica, jednom reči, moralnim osvežavanjem, podizanjem i preporodom nivoa društva i svih njegovih odnosa. Zacelo jedan program koji služi na čast ženama. Ne svima, razume se, — jer najveća prepreka oslobođenju žena dolazi od neprobuđenih žena, od onih koje su indiferentne prema podizanju sopstvenog duha i položaja
Velika Srbija

Kako je Vasa Rešpekt obnavljao Dušanovo carstvo

Domoljupci i rodoljupci

Jakov Ignjatović je, međutim, bio ipak slučaj za sebe. Optuživali su ga, istina, za dvojnu pripadnost, tvrdeći da kod njega prevagu ima čas mađarsko “domoljublje“ čas srpsko “rodoljublje“. No, da je samo do toga, Ignjatović bi bio jednostavno jedan od mnogih u vlastitome narodu. Još manje bi se Jakov Ignjatović mogao izdvojiti po istrajnom nastojanju da, kao pisac, bude na korist “nacionalnoj stvari“, tek ponekad primećujući da je i sam, nehotično, postao žrtva egzekucije pomenutih mitova. Ono što ga izdvaja, zapravo je redak zapis u prozi o rođenju, životu i umoru jedne takve žrtve. Pri tome, potpuno je nevažno što Ignjatovićev “Vasa Rešpekt“ misli ozbiljno ili što, eventualno, Ignjatović ozbiljno misli o svome junaku – posledice su iste: setni osmeh, pun razumevanja, na licima piščevih poštovalaca s kraja ovoga stoleća
Abrac 19 S

Aeroplan od hartije

Duh na dnu pivske boce

Ukoliko je nemirenje duha s duhom intenzivnije, utoliko je i on sam većega zamaha. Ni fetišizam kulture, koji je pokušaj njegovog uniženja, jer je pokušaj njegovog svođenja na funkciju nečega što je izvan i iznad njega, ni on mu, uza svu svoju moć što gotovo kao da raste iz dana u dan, zaista neće moći doći glave. Nekakav duh, kao cvet crn, ili cvet krvav, nevoljen i neželjen, nečekan ali dočekan, sačekaće nas, ponovo, na prozoru, i od hartije sa slovima naše pesme napraviti mali, veoma lepi avion i, dok suza klovna savršenstva curi nam niz lice, hitnuće ga, pokretom izvanredno spretnim, majstorskim, put neba, nedostižnog i kada je sasvim nisko
Smokva

Blagoslov

Smokva koja čoveku želi dobro

Blagoslov svog sopstvenog života čovek nikada ne nosi u sebi. Zato je dobro kada postoji majčinsko biće kao ova smokva koja čoveku želi dobro. Kad sam pod njenom zaštitom, znam da je suvišno da poželim sebi bilo šta: nije potrebno da želim. Ono što ona želi s time se mogu pomiriti i bolje je nego da ja poželim. Bolje od mene zna šta hoću. „Ako ti luda ponudi životvornu vodu, prospi je. Ako ti mudrac da otrov, mirno ga ispij.” Jer mudrac zna da je otrov dobar
Radomir Konstantinović

Dug Skerliću

Strateg i taktičar građanstva

Postoji jedinstvo Skerlićevog dela; ja bih rekao, čak, da je to apsolutno jedinstvo koje se gradi na Skerlićevom antiromantičarskom pozitivizmu i racionalizmu, a čiji raspon ide od velikih kulturnoistorijskih studija preko ogleda i dnevne kritike d beležaka u časopisima i novinama. Ništa, ni jedan jedini tekst, čak ni jedan jedini red, ne protivureči ozbiljnije ovome jedinstvu. To je jedna arthitektonski savršeno promišljena i usklađena gradnja, a pisci, pesnici, filosofi i političari samo su elementi te gradnje, ili kao nekakvi glasovi u velikome horu kojim, međutim, diriguje Jovan Skerlić. Istorijski jezik je za njega u funkciji kritičkog jezika, a ovaj, opet, u funkciji ideološkoga pogleda Skerlićevog, koji je pogled najnaprednijega građanstva njegovoga vremena
Dvoboj1

Spor Ilariona Ruvarca i Pante Srećkovića

U koži Vuka Brankovića

Iz “Pantelijade“ za pouku ostaje i sledeće: braćo Hrvati, čuvajte se sopstvene provincije duha, braćo Srbi, klonite se misli o idealizovanoj prošlosti kao zameni za život u kome jeste, brinite i jedni i drugi o vlastitom neznanju, pa i o prošlosti koja vas obavezuje makar na njeno razumevanje. Jer, kako veli arhimandrit: “Nije Panta sam i inokosan… S Pantom i uz Pantu, i iza Pante stoji čitava četa, čitav oblak pantelijskih natura i eksistencija i na ovoj i na onoj strani“
Terezija Avilska

Sveta Tereza iz Avile kao spisateljka

Svi ljudi su samo stabla suvog ruzmarina

Iz svega što je proosećala i stvorila vidi se da je Sveta Tereza iz Avile bila jedna viša žena, koja se od skučenosti i relativnosti svetskih veza spasla transcendentnom, kao jedinome utočištu, i koja je u sebi umela da pomiri najtoplije ushićenje sa mirnim opservacijama i sigurno pogođenim postupcima. Ali kako je okvir gde jedan individuum ima da se razvija vrlo važan faktor, a kako je, u doba kad je Sveta Tereza živela, taj faktor bio presudan, — jer je inicijativa jedne žene u to doba smela da dođe do izraza samo u oblasti porodice ili manastira, — prirodno je što je Tereza iz Avile postala sveticom
Bedd 04 S

Život bez intimnosti

Krevet

Većina kuća i stanova takvi su da se ne može ni sesti, ni jednog jedinog prisnog mesta, ima tu pomodnosti, razmetanja, higijene, samo prisnosti nema. Krevet je nestao, ostao je samo ležaj, ne može se održati ni svadba, ni roditi, niti umreti. Od spavanja je ostao samo biološki akt. Živimo bez intimnosti, stan je konačište, biti u domu je sentimentalizam. Kajitske smo egzistencije, putujemo, ali niko ne zna kuda i nema putovanja, samo promet
Radomir Konstantinović

Neprestana obnova, to je naša prava sudbina

Najprešniji zadatak je da se izlečimo očajničke želje za uspehom

Dela, te metafore kulture, samo su trenuci jedne velike igre, a kultura, to je taj proces koji nam treba, kultura kao naša svest koja se beskonačno izgrađuje, taj pokret od rime do rime, od metafore do metafore. Ono što je bitno, to hoću da kažem, to je upravo ovaj proces, to je aktivnost našeg duha zagledanog u sebe samog, u svet kome on postavlja pitanja i koji ga takođe pita, proces kao nekakav živi pesak koji guta naše rezultate, naša dela, i samo nas time primorava da težimo novome delu, toj moćno-inspirativnoj našoj iluziji, toj optičkoj varci našeg duha koja nas hrabri i inspiriše