Tekstovi sa tagom: esej

Marijpo 20 S

Anatomija melanholije

Treba se paziti od najmanjeg izliva crne žuči

Žan Starobinski, profesor istorije ideja na ženevskom univerzitetu i teoretičar književnosti svetskog ugleda, po obrazovanju je i psihijatar. Stranice koje slede izdvojene su iz doktorske disertacije Istorija lečenja melanholije, koja, evo već skoro pola stoleća, predstavlja nezaobilaznu referencu u svim tekstovima koji se bave zagonetnom „saturnovskom boljkom“. Iz njih se može videti da je melanholija, bez obzira na pretpostavljene uzroke, još u antička vremena bila shvatana kao tegoba koja zahvata podjednako i telo i duh. Izdvojivši je iz usko medicinskog konteksta, osluškujući pesnike, filozofe i umetnike isto toliko koliko i lekare, Starobinski je melanholiji dao zasluženo mesto u istoriji ideja celokupne civilizacije. (Slavica Batos)
Vudi 01 S

Rani eseji

Da sam detlić

Glavni problem u vezi sa smrću, uzgred budi rečeno, jeste strah da možda nema života posle nje – misao koja vodi u očaj, posebno one koji su se potrudili da se obriju. Tu je, takođe, i strah da život posle smrti postoji, ali niko ne zna gde se on može pronaći.
Alkii 03 S

Osećaj životne nemoći

Priroda sadizma

Može izgledati kontradiktorna tvrdnja da je sadist pokorna osoba, no to ne samo da nije kontradikcija — to je, dinamički govoreći — nužnost. Neka osoba je sadist jer se oseća nemoćnom, neživom i bespomoćnom. Ona taj nedostatak pokušava kompenzovati moći nad drugima, transformisanjem gusenice kakvom se oseća, u boga.
Apokrr 27 S

Čovjek je stvoren za prijateljstvo

Rat je sladak onima koji ga nisu iskusili

Ako ima ičega u ljudskim postupcima čemu treba sa oklijevanjem i kolebljivošću prilaziti, što treba svim mogućim sredstvima izbjegavati, čega se treba čuvati i kloniti, to je izvan svake sumnje rat. Od njega nema ni jedne stvari ni ubitačnije, ni kobnije, ni razornije, ni tvrdokornije, ni gadnije, jednom riječju čovjeka nedostojnije, da ne kažem hrišćanina. A ipak, pravo je čudo kako se danas na svim stranama lako ulazi u rat iz bilo kakvog razloga, s kakvom ga svirepošću i neočekivanošću vode ne samo neznabošci nego i hrišćani, ne samo svjetovnjaci nego i svećenici i biskupi, ne samo mladići i neiskusni ljudi nego i starci koji su ga mnogo puta iskusili, ne toliko obični narod i svjetina po prirodi kolebljiva, nego naročito knezovi, čija je dužnost da mudrošću i razumom smiruju nepromišljene i prenagljene nagone pomahnitale svjetine. Ima i pravnika i teologa koji na ta bezbožna djela podstiču i, bolje reći, prskaju na njih hladnu vodu.
Apokrr 12 S

Estetika i egzistencija

Humor je iskra koja osvetljava široke predele života

Takve političke aktualizacije Antigone bile su veoma popularne posle Drugog svetskog rata. Hitler je Evropi doneo ne samo neizrecive strahote, već ju je lišio njenog smisla za tragično. Prema primeru borbe protiv nacizma, od tog vremena je svekolika politička istorija viđena i proživljavana kao borba dobra i zla. Ratovi, civilni ratovi, revolucije, kontrarevolucije, nacionalne borbe, revolti i njihovo gušenje, bili su prognani sa teritorije tragičnog i poslati pred pravdu sudija željnih kažnjavanja. Da li je to regresija? Povlačenje u predtragični stadijum čovečanstva? U tom slučaju, ko je uzročnik te regresije? Istorija uzurpirana od strane zločinaca? Ili naš način razumevanja istorije? Često sebi govorim: tragično nas je napustilo; moguće da upravo u tome i jeste prava kazna.
Marrij 01 S

Pokornost i sloboda

Društveni poredak je nužan, ali u biti loš

Društvenu snagu prati laž. Tako sve ono što je u ljudskom životu najviše, svako nastojanje mišljenja, svako nastojanje ljubavi, narušava red. Tako se mišljenje može s jednakim pravom s jedne strane žigosati kao revolucionarno a s druge kao kontrarevolucionarno. Ukoliko stalno gradi ljestvicu vrijednosti "koja nije od ovoga svijeta", ono je neprijatelj snaga koje vladaju društvom. Ali ono ništa više ne odgovara ni pothvatima koji teže za prevratom ili preobrazbom društva i koji, još prije uspjeha, nužno impliciraju da među pristašama većina bude podređena manjini, prezir povlaštenih prema anonimnoj masi i služenje lažima.
Marijj 84 S

Autofikcija i roman – sličnosti i razlike

Sresti se sa samim sobom, kao sa nekim drugim

Za kritičara bi možda moglo biti bitno da neko djelo u kojem se osjeća autofikcionalna dominanta, ne vrednuje isključivo kao roman, jer umnogome lišen motivacije i individualizacije, opterećen često direktnim esejističkim ili društveno-političkim razmatranjima, to bi mogao biti slab roman, iako je možda sasvim pristojno izrađena autofikcija. Tamo pak gdje je autor samom sebi prije svega zadao romaneskne okvire, kritičar se pak ne bi trebao libiti da zapazi preveliko oslanjanje na autorsko ja, neizrađenost likova, plošnost ideje, kao i nemotivisanost angažovanih pasaža, ne libeći se da pravedno presudi
Aagro 04 S

Mi i rodoslov

Potomci smo dugog niza generacija ubojica

Rezimirajmo: našem nesvjesnom je predstava vlastite smrti jednako tako nepristupačna, predstava strane smrti jednako tako umorstvena (mordlustig), a smrt dragih osoba jednako tako podvojena (ambivalentna) kao čovjeku prapovijesti. Koliko smo se onda mi s našim konvencionalno-kulturnim stavom prema smrti udaljili od tog prastanja!
Dnkis 01 S

Ideologija banalnosti

Nacionalizam je kolektivna i pojedinačna paranoja

Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo “pakao to su drugi”, u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.
Snowa 01 S

Sanjao sam

Pustinja je za mene

Svijet bez vlastitoga Ja, to bi mogao biti i svijet bez ljudskoga roda. Svijet prije negoli su na njega stupili ljudi. Ili nakon što su s njega opet nestali. U mojoj fantaziji pustinja je slutnja jednog planeta koji više nije nastanjen ljudima. Pritom je, dakako, riječ i o tome da se izbjegne obveza da uvijek budemo ovdje i prisutni, da uvijek moramo biti identificirani. Oslobođenje od drugih, koji su ponekad samo teret u životu. U pustinji sam ovdje, ali nema nikoga tko me gleda, nema zrcala. Stoga nemam ni slike o sebi i na kraju sam oslobođen sama sebe.
Apop 01 S

Beznačajnost i nemoć pojedinca

Obmana o individualnosti

Ako površno posmatramo, čini nam se da se ljudi prilično dobro snalaze u ekonomskom i društvenom životu; ipak, opa­sno bi bilo predvideti da se duboko ispod te utešne spoljašnosti krije nesreća. Ako život, zato što se ne proživljava, izgubi svoje značenje, čovek pada u očajanje. Ljudi ne umiru mirno od fi­zičke gladi; oni ne umiru mirno ni od psihičke gladi. Ako gle­damo samo ekonomske potrebe "normalne" osobe, ako ne uvi­đamo nesvesnu patnju prosečne automatizovane osobe, ne uspe­vamo da uvidimo ni opasnost kojom našoj kulturi preti njena ljudska osnova: spremnost da se prihvate svaka ideologija i svaki vođ ako on samo obećava uzbuđenje i nudi političku struk­turu i simbole koji navodno osmišljavaju i sređuju život poje­dinca. To očajanje ljudskog automata plodno je tle za političke ciljeve fašizma.
Astruj 01 S

Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom

Šta je prosvećenost?

Ako se sada postavi pitanje: da li mi danas živimo u prosvećenom dobu, onda odgovor glasi: ne, ali sigurno u dobu prosvećenosti. Da ljudi, kako sada stvari stoje uzete u celini, budu u stanju, ili da u njega ikad mogu da dođu, da se u religioznim stvarima bez vođstva drugog sigurno i dobro služe svojim sopstvenim razumom, od toga smo još vrlo daleko. Ali da se njima sada ipak otvara polje da sebe u tome učine slobodnima, i da smetnje sveopštoj prosvećenosti odn. izlasku iz njihove samoskrivljene nezrelosti postepeno postaju manje, o tome ipak imamo jasne nagoveštaje.
Gombrovič

Naša svest nam postavlja pitanja i mi moramo pokušati da ih rešimo

Vodič kroz filozofiju u šest sati i petnaest minuta

Gombrovičev "Cours de philosophie en six heures un quart" počinje kao predavanje supruzi Riti, i njihovom dobrom prijatelju Dominik de Ruu. De Ru je priredio Gombrovičevu autobiografiju Neka vrsta testamenta (A Kind of Testament), i njih dvojica bili su toliko bliski da je Gombrovič jednom prilikom od njega zatražio da mu nabavi pušku ili otrov kako bi li se ubio. De Ru, želeći da nekako odvrati Gombroviča od problema koji su ga mučili sa srcem i koji su pretili da ga eventualno ubiju, zamolio je za lekciju iz filozofije. Po kazivanju Rite Gombrovič, „Dominik je veoma dobro razumeo da jedino filozofija, u ovom trenutku fizičkog propadanja, ima moć da pokrene njegov duh“
Česterton

Kako ne osuditi sebe na poslednju predrasudu

Čitanje nas sprečava da budemo istinski savremeni ljudi

Šekspir ne samo što je svojom mišlju dotakao ničeansko pravo jačeg – on mu je znao i cenu i mesto. To mesto su usta polumahnitalog grbavca uoči poraza. Bes uperen protiv slabih odlikuje mračne, sujetne i veoma bolesne ljude; onakve kakvi su bili Ričard ili Niče. Ne treba, dakle, misliti da stari klasici nisu videli nove ideje. Videli su ih, itekako; Šekspir je jamačno sreo ničeanstvo, i video ga skroz, bez ostatka
Mapas 02 S

Ep i lirika savremene Rusije (2)

Pasternak i Majakovski, rođeni pesnik i rođeni borac

Od Pasternaka se misli. Od Majakovskog se dela. Posle Majakovskog ništa ne ostaje da se kaže. Posle Pasternaka — sve. I ako se konačno, definitivno sve svede: “Borba mi je smetala da budem pesnik” — Pasternak. “Pesme su mi smetale da budem borac” — Majakovski. Jer je oslonac Pasternakov u pesniku. Jer je oslonac Majakovskog u borcu. “Pevač u taboru ruskih ratnika” — to je Pasternak u ruskoj današnjici. Borac u taboru pesnika sveta — to je Majakovski u današnjici poezije