Tekstovi sa tagom: esej

Instaj 01 S

Život se nastavlja: Kritika transcendentalnog mizerabilizma

Kapitalizam je sve što me čini tužnim

Kapitalizam nema vanjsku granicu, on je konzumirao život i biološku inteligenciju da bi stvorio novu život i novi plan/ravan inteligencije (eng. plane of intelligence) koji navelike prevazilazi ljudsko prevdiđanje/naslučivanje. Transcendentalni mizerabilizam, naravno, ima neotuđivo pravo da mu bude dosadno. Zovete to novim? To je ništa nego promjena
Auss 14 S

U ovom egzilu

Svaki je narod bankrotirao na poseban način

Primo Levi nam je pokazao kako se danas stidimo što smo ljudi, trpimo stid kojim je svatko od nas na neki način okaljan. To bijaše – i još je i danas – stid zbog postojanja logora, stid što se nije smjelo dogoditi ono što se dogodilo. No stid te vrste, kazano je, danas osjećamo pred velikom vulgarnošću misli, pred određenim televizijskim emisijama, pred licima televizijskih voditelja, pred pouzdanim smiješkom „eksperata“ koji svoje kompetencije nude političkoj igri medija. Tko god je iskusio ovu tihu sramotu zbog toga što je čovjek, raskinuo je u sebi svaku svezu s političkom moći unutar koje živi. Ona hrani njegovu misao i početak je jedne revolucije i bijega čije odredište jedva jedvice nazire
Kjerkegor

Presijavanje istine u tmini

Šta znači to – biti pjesnik?

Pjesnik je svako ko estetski živi. Šta znači ,,estetski živjeti”? Svaki estetski životni stav u osnovi je svojoj očajanje: svako ko estetski živi očajan je, pa bilo da to zna ili ne; a takve prirode posjeduju strašan dar da same sebe zavaravaju
Firr 01 S

Reči su postale dosta jevtine

O smislu i besmislu

Osmotrimo đavolska sredstva razaranja! Njih su izmislila potpuno nevina gospoda, razumni i uvaženi građani koji su sve ono što i sami želimo da budemo. I kad čitava stvar ode u vazduh i otvori se neopisivi pakao razaranja izgleda kao da za to niko nije odgovoran. Dešava se jednostavno, a ipak je sve to čovekovo delo. Ali pošto se svako u to slepo uveri da on nije ništa drugo do skromno i nevažno biće koje smerno izvršava svoje obaveze te zaslužuje skroman životni opstanak, niko ne primećuje da je ova posve racionalno organizovana masa koja sebe naziva državom ili nacijom gonjena od jedne nelične, nevidljive ali delatne sile koja se od nikog i ničime ne može sprečiti. Ova strahovita sila se uglavnom objašnjava kao strah od susedne nacije za koju se misli da je opsednuta zlim đavolom. Pošto niko nije u stanju da spozna gde i koliko je opsednut i nesvestan sopstveno stanje se jednostavno projicira na suseda i na taj način ostvari sveta dužnost, najvažniji kanoni i zarazni gas
Kafka 01 S

Jezik fikcije

Kafka je duboko osjećao srodnost transcendencije i smrti

Čini se da je Kafka, vjerojatno pod utjecajem istočnjačkih tradicija, u nemogućnosti da se umre vidio krajnje čovjekovo prokletstvo. Čovjek ne može izmaknuti nesreći jer ne može izmaknuti postojanju, i uzalud se upravlja spram smrti, uzalud joj prkosi tjeskobom i nepravdom, on umire samo da bi preživio. Napušta postojanje samo da bi ušao u krug metamorfoza, da bi prihvatio poniženje kukca, a ako umre kao kukac, njegov nestanak drugima postaje sinonimom obnove, poziva na život, buđenja naslade. Kafkino je djelo lišeno stvarne smrti, ili, bolje rečeno, lišeno je kraja. Većina njegovih junaka upletena je u prijelazni trenutak između života i smrti, i ono što traže jest smrt, ono za čim žale – život, tako da više ne znamo kako odrediti njihove nade, ukoliko polažu nadu u mogućnost gubitka svake nade, niti kako procijeniti njihova žaljenja, ukoliko ona ovjekovječuju prokletstvo koje podnose
Nežnost

Radikalno odbacivanje agresije

Žudnja za moći

Ali, postoji jedna još radikalnija mogućnost: svestan izbor „ne-moći“, odbacivanje svakog oblika moći, nezavisno od toga da li je i u kojoj meri legitiman. „Ne-moć“ očigledno seže mnogo dalje od nenasilja ili suprotstavljanja ratu. Ne-moć je radikalno odbacivanje jedne „normalne“ čovekove sklonosti – agresije, nasilnog reagovanja na nasilje, pravila oko za oko, kao i svih vrednosti i institucija našeg društva, naročito ekonomske organizacije, ideje o konkurenciji, da je život borba, u kojoj najbolji pobeđuje. Sve dok se držimo te ideologije neminovno utiremo put komunističkim i fašističkim diktaturama i njihovim tehnostrukturama. Ne smemo, naravno, pasti u zamku idealizma – naime, ne smemo se uzdati u neko buduće društvo koje bi počivalo na etici totalne ne-moći. Nema potrebe da se bavimo nekom anarhističkom utopijom
Mljee 03 S

Kamena razbrajalica

Pogledaj, Dubrovnik!

Nasuprot ograničenog broja načina da se Dubrovnik ne vidi, postoji bezbroj načina da se Dubrovnik vidi. U takvim prilikama svaki put sam zapanjen, kao putnik došao izdaleka i slučajno tu zatečen jasnošću iskaza
Brods 03 S

Predgovor za izbor iz poezije

O Josifu Brodskom

Sklon sam da Brodskog nazovem metafizičkim pesnikom. Prvenstveno u smislu karakteristike engleskih pesnika sedamnaestog veka. Oni su se uključili u naučni prevrat, postavili prema „novoj filozofiji koja u sve sumnja“, kako je napisao Džon Don, prethodeći Dekartu. Odgovori na pitanja o poretku svemira, ljudskoj duši, smislu života i smrti, prestali su da budu očigledni, trebalo ih je ponovo tražiti u novokreiranom haosu koji je šokirao svojom raznorodnošću i bogatstvom, pozivajući jezik na skokove između pojmova i slika uzetih iz različitih oblasti saznanja. Taj jezik je već mnogo šta pozajmljivao od empirijskih nauka, otud između ostalog vratolomna smelost poređenja i metafora u ljubavnoj i religioznoj poeziji. Činjenica da je možda u našem veku ta smelost odgovarajuće ocenjena, a imena „metafizičkih pesnika“ su postala poznatija, ukazuje na izvesnu srodnost sa nama. Posle perioda optimističkog racionalizma nepomireni pesnik je i dalje u poteri za odgovorom kao Brodski, i mora da se meri s jezikom koji je narastao zbog razvoja nauka, s jezikom fizike, psihologije, biologije
Stras 01 S

Svođenje računa

Za šta sam živeo

Živeo sam u potrazi za vizijom kako ličnom, tako i onom društvenom. Ličnom, da se postaram za ono što je plemenito, za ono što je lepo, za ono što je pitomo, kako bih omogućio trenucima spoznaje da daju mudrost zemaljskim vremenima. Društvenom: da zamislim društvo koje će tek biti stvoreno, u kom se osobe razvijaju u slobodi, i u kom će mržnja, pohlepa i zloba izumreti jer neće biti ničega da ih hrani
Horhe Luis Borhes

Istorija jedne metafore

Paskalova sfera

Za Đordana Bruna, razbijanje zvezdanih svodova bilo je oslobađanje. On je otkrio, u Večeri pepela, da je svet beskrajna posledica beskrajnog uzroka i da nam je božanstvo nadohvat, „jer ono je u nama, čak više nego što smo mi sami u sebi“. Tražio je prave reči ne bi li ljudima dokučio kopernikanski prostor i na jednoj blistavoj stranici zabeležio: „Sa sigurnošću možemo tvrditi da je ceo univerzum centar, odnosno da je centar univerzuma svuda a kružnica nigde“
Dalmacija

Kome nije muka od onog što jeste?

Čemu putovati

Ne putujemo li zato što nam jedan život nije dovoljan, i nije li svako putovanje po jedan mogući život, koji se otvara pred nama? Uvek mi se činilo da bih sad, u Rimu ili Carigradu, Atini ili Aleksandriji, mogao da započnem neki drugi život, kao da se ništa nije dogodilo, kao da mi neki svemoćni duh kaže: evo, počni iz početka, ovde, odmah. I taj drugi život tek što nije započeo, dovoljno je malo zaboraviti se u nekoj ulici, na nekom trgu, na terasi neke kafane: stvari nemaju nikakvu težinu, zašto bi je naš život imao?
Cvetae 01 S

Pesnik i proza

Svest koja teče kroz korito etike

„Čitanje je“ – kaže Cvetajeva – „saučestvovanje u stvaralaštvu.“ To je, naravno, izjava jednog pesnika. Lav Tolstoj tako ne bi rekao. U toj izjavi načuljeno uvo jasno oseća autorsku (i žensku, pri tom), ponosom prigušenu notu očajanja pesnika užasno umornog od sve većeg – sa svakim sledećim stihom – razilaženja sa auditorijumom. I u obraćanju pesnika prozi – toj á priori „normalnoj“ formi opštenja sa čitaocem – postoji uvek nekakav motiv snižavanja tempa, menjanja brzine, pokušaja da se čovek razotkrije, da objasni samog sebe. Jer, bez saučestvovanja u stvaralaštvu nema razumevanja: a šta je drugo razumevanje ako ne saučestvovanje
Htlr 01 S

Povodom romana Džeka Londona

Proročišta fašizma

Godinu dana, pa i više, pošto je Hitler došao na vlast, uredovni je marksizam još uvijek oglašavao da je Hitler nevažna pojava i da je »socijalni fašizam« (tj. demokracija) njegov glavni neprijatelj. London, zacijelo, nikad ne bi učinio takvu grešku. Njegov ga je prirođeni nagon opominjao da je Hitler opasan. Znao je da ekonomski zakoni ne djeluju kao zakon o gravitaciji, da njima mogu upravljati dulje vremena ljudi poput Hitlera koji vjeruju u sudbinu
Cake 01 S

Iz knjige "Završne riječi, ipak"

Cinici i psi

Ljudi misle da je papirologija ono beskrajno i mukotrpno skupljanje hrpa i hrpa papira da bi se ishodilo nešto (građevinska dozvola, registriranje tvrtke, dobivanje stipendije i tomu slično), pa premda u svojem nazivu papirologija ima sufiks –logija kao i sve ostale riječi koje označuju neku znanost (biologija, ginekologija, oftalmologija, pulmologija, arheologija, etnologija, psihologija, sociologija itd.), rijetki papirologiju osjećaju kao znanost, a ona to doista jest: znanost o papiru(su)
Automobil Đavo Pakao

Ne filozofiraj, gledaj od čega se živi

Put do pakla popločan je lošim stihovima

Ako već vlada sveopšte uverenje da samo treba gledati od čega se živi, zašto živimo tako loše? Kako to da ne živimo u prebogatom društvu, u zemlji meda i mleka, već tavorimo u siromaštvu, na začelju Evrope? Ako se već toliko govori o novcu, poslovima, snalaženju, ako je pohvalni izraz “sposoban čovek” vezan isključivo za sposobnost sticanja, zašto nam društvo onda izgleda kao da su ga pravili oni prokaženi pesnici, filozofi i ostali neprilagođeni zgubidani iz ovdašnjih kolektivnih predstava?