Tekstovi sa tagom: esej

Sanjala sam: na aerodromu sam i nekoga čekam. Konačno se pojavila osoba koju sam čekala, žena mojih godina, začudo, ali bez prtljaga. "Don't you have any luggage?" "No, I have only lifeage", odgovorila je, u šali rimujući reč luggage sa kovanicom lifeage. Reč koju je izgovorila moja dvojnica iz sna mogli bismo prevesti kao – "život je jedini prtljag koji nosim sa sobom"

Svet se ruši, ali postoji neko ko zvižduće pesmu. I zbilja, da nema krize, ne bismo imali o čemu da pričamo

Sve te riječi, snimljene i prekucane, godinama kasnije objavljene kao Transkripti genocida, poslužit će kao svjedočanstvo kako su pjesnici i kritičari, neki među njima presuđeni za genocid (kao Karadžić), a neki navedeni u optužnicama kao pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata (kao Koljević), dali svoj doprinos u građenju jednog jezika, jedne retorike koja – nakon što je genocid izvršen – kao i svi jezički nizovi u jednom društvu, postaju sumnjivi po osnovu kolaboracije sa kulturno-političkim žargonom koji je služio kao zavjesa iza koje su žrtvovane hiljade ljudi

Priljubljene grudi ostvare neku međusobnu komunikaciju, neverbalnu, toplina se prenosi u oba pravca, umnožava se eksponencijalno i svako dobija. Nemoguće je zameniti zagrljaj rečima, on je bazična gesta ljudskog, i ne samo ljudskog, postojanja. On je ultimativni čin, poslednji zaštitni zid koji nas odvaja, čuva od neshvatljive stvarnosti, kao smeh, plakanje ili čuđenje, nastupa onda kada reči više nisu dovoljne, niti potrebne

Na prostoru umetnosti nagomilao se veliki broj apsurda, paradoksa, laži, da bi se to moglo tumačiti samo kao neka fundamentalna greška u našem pristupu toj stvari. Jer kako, na primer, objasniti da se ispred slike s Rafaelovim potpisom onesvešćujemo od oduševljenja, a ostajemo potpuno hladni pred kopijom iste slike, čak savršenom?

Upoznao sam uoči rata najviši stupanj i formu individualne slobode, a zatim njen najdublji pad za stotinu godina, bio sam slavljen i progonjen, slobodan i neslobodan, bogat i siromašan. Svi riđi paripi Apokalpise protutnjali su mojim životom, revolucija i glad, inflacija i teror, epidemije i emigracija; video sam velike masovne ideologije kako se pred mojim očima rađaju i šire, fašizam u Italiji, nacional-socijalizam u Nemačkoj, boljševizam u Rusiji, a pre svega onu kugu nad kugama, nacional-socijalizam, koja je zatrovala cvet naše evropske kulture. Morao sam da budem bespomoćni i nemoćni svedok nezamislivog pada čovečanstva u već davno zaboravljeno varvarstvo sa njegovom svesnom i programskom dogmom antihumanosti. Bilo nam je suđeno da posle vekova opet vidimo ratove bez objave rata, koncentracione logore, mučenja, masovne pljačke i bombardovanja bespomoćnih gradova, bestijalnosti, dakle, što ih poslednjih pedeset generacija nisu više poznavale, a buduće, nadajmo se, više neće podnositi

Svi ćemo proći. Za pedeset godina svi ćemo biti u zemlji. Pojaviće se novi likovi pod večitim nebom. Imam volju da svima koji još žive, doviknem: Pišite, pišite što više! Učvršćujte svaki tren, svaki gest, svaki uzdah! Ali ne samo gest — nego i oblik ruke koja ga je načinila; ne samo uzdah — nego i izrez usana s kojih je lako sleteo. Ne prezirite ono što je spoljašnje. Boja vaših očiju jednako je važna kao i njihov izraz; presvlaka kanabeta — ne manje važna od reči koje su na njemu izrečene. Zapisujte što tačnije! Nema nevažnih stvari! Govorite o svojoj sobi: je li visoka ili niska, koliko je u njoj prozora i kakve su na njima zavese, i ima li ćilim, i kakve je boje? Boja vaših očiju i vašeg abažura, nož za sečenje hartije i šara na tapeti, dragulj na omiljenom prstenu — sve će to biti telo vaše u ogromnom svetu napuštene, jadne, jadne duše

Nismo li, tako besmisleno i, na žalost, tako često, bili “uvređeni” što svet ne odgovara našim tablicama logičnog, dobrog i lepog? Ovoj besmislici u korenu je sujeta, jedan humanizam koji se deformisao time što je hipertrofirao princip ljudskog i pokušao da natera svet da se ovom principu povinuje i da ga oponaša. Od ove besmislice, od ove zaslepljujuće taštine treba da se branimo: naš položaj nije položaj protiv sveta nego u svetu naša moć ne ogleda se u tome da prkosimo svetu nego da, koliko to uopšte možemo, čujemo i vidimo svet da uspostavimo nekakav odnos sa njim a ne da uzaludno i opasno (po nas a ne po svet opasno!) pokušavamo da ga nateramo da bude ono što nije i ne može da bude

Opušteno prihvaćanje zbilje uvjet je za to da čovjek može živjeti u prijateljstvu sa svijetom, sa sebi sličnima i sa samim sobom, dakle uvjet sretnog života i uvjet za to da subjektivni smisao života ne bude realnošću utjeran u laž

Kada se u medijima govori o knjigama i to ne važi samo za reklamni prostor nego i za eminentne kritičare, onda se beskrajno prepričava radnja, hvali angažovanost dela kao da je u pitanju društvena studija, istraživanje, naglašavaju se osećanja koja će čitalac sigurno imati ako se prepusti pomenutom štivu, nabrajaju se implicitno date ideje, obavezno se delo situira s obzirom na nazovi književnu scenu na kojoj stoluju neupitne veličine podržane marketingom i politikom nagrađivanja; dalje, određuje se žanr, romanu se daje prednost nad svim drugim bez obrazloženja, dosadno se nabrajaju razne tehničke stvari, mrtve činjenice, i npr. uzima se kao bitno kog je pola autor ali o čisto književnoj vrednosti dela ne čujemo uglavnom ništa. Kritike se pišu kao izveštaji s autopsije dok je književnost, naprotiv, nešto živo, ona ne podnosi ravnodušan, bezličan ton analitičara, ona traži dopisivanje i razvijanje za šta je, opet, potrebno znati lepo pisati. I nema pravog čitanja bez oduševljenja

U kulturnom razvitku srpskoga naroda pojava Dositeja Obradovića je od epohalnog značaja. Sve do njega Srbi su živeli u duhovnjoj atmosferi srednjega veka. On prekida sa tom nekulturnom istočnjačko-pravoslavnom tradicijom i odlazi neposredno u školu prosvećenoga Zapada i njegove slobodne, racionalne i humane kulture. Vizantijski duh i ruska teologija gube zemljišta kod Srba, i srpski narod ulazi u kulturnu zajednicu zapadnih evropskih naroda. U tome pogledu, Dositej Obradović je inicijator kulturnog i naprednog zapadnjaštva, vođ u duhovnom oslobođenju srpskoga naroda od srednjega veka i Istoka i uvođenju u moderno doba i na Zapad. I to mu je možda najveća i najtrajnija zasluga

Đavo je kameleon u večnoj transformaciji, poprima najrazličitije oblike, navlači razne obrazine, promećući se u svakoga i nikoga posebno. “Ako je Đavao Legija, to ponajprije znači da, bivajući jedan, može na sebe navući toliko različitih vidova koliko ima i ljudi na svijetu. Ali to može značiti, također, da je Đavao bezimena masa”, veli Deni de Ružmon. Odreći se sopstvene ličnosti, postati deo bezimene mase, govoriti i misliti kao svi drugi, stopiti se bez ostatka sa većinom u apsolutnom jedinstvu, iz dna duše žuđenom a nikada potpuno dosegnutom – to je imperativ današnjeg srpskosvetskog čoveka koji sebi utvara da je vernik

Uprkos svim pokušajima da odbranimo zemne protagoniste Brojgelove slike, biće da je najbliži istini pisac i umetnički kritičar Džon Berdžer koji kaže da je Brojgel “bio ponajmanje sklon praštanju od svih umetnika koji su ikada živeli. Iz slike u sliku, Brojgel je prikupljao dokaze za optužnicu za koju nije imao dovoljno razloga da veruje da će ikada biti podignuta”. Zločin za koji je slikar skupljao dokazni materijal bila je upravo ravnodušnost u svim raspoloživim oblicima

Mladi koji vozom obilaze Evropu, po omladinskoj tarifi i u drugoj klasi, čitaće u prepunim hodnicima, stojeći, s jednom rukom izbačenom kroz prozor; oni mogu da ponesu bar tri od šest Ramuzijevih tomova, držeći jednu u rukama, drugu pod miškom, a treću između prepona i butine. Čitati o putovanju putujući, značajno je i vrlo podsticajno iskustvo

Da li je istina umrla? Ne žurimo s takvim prigovorom. Toliko elemenata naše civilizacije ne samo što je osuđeno na smrt već je i efektivno giljotinirano, a kasnije – vidimo da su živi i zdravi. A šta reći o filosofiji, o metafizici? Čišćena je, svakodnevno uništavana i to iz najrazličitijih razloga: činili su to empiristi XVIII veka, Hegel, Marks, svi mogući pozitivisti, Vitgenštajn itd. I, sirota devojka, toliko puta masakrirana, ustaje iz groba, nesvesna da je odavno umrla i maršira (istina ne zna u kojem pravcu, niti to bilo ko drugi zna, ali to je druga stvar). I to nije sve. Kažu nam, ovog puta s izrazom učenosti, erudicije, naučnosti (jasna stvar) da čovek više ne postoji, da postoje samo strukture; ili, da reč »ja« nema designat, da se ni na šta ne odnosi. Kraj istorije, kraj ljubavi, kraj ideologije… svuda leševi, svuda groblja, a posle ipak dolazi do vaskrsenja. Čak Bog, koga je Zaratustra uništio nešto više od pre jednog veka, ubijan i hiljadu puta pre Ničea, a i kasnije, ne ostavlja utisak leša koji je odavno sahranjen; naprotiv, katkad se i dalje koristi ljudima, da bi uništavao svoje neprijatelje