Tekstovi sa tagom: esej

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (2)

Tamo gde su svi videli stvarnost, on vidi samo seni i priviđenja

S Dostojevskim se u podzemlju zbilo isto ono što i s Platonom u pećini. Dobio je »nove oči« i tamo gde su svi videli stvarnost čovek vidi samo seni i priviđenja, a u onome što »za sve« ne postoji — istinsku i jedinstvenu stvarnost. Ne znam ko je od njih bolje ostvario svoj cilj: Platon koji je stvorio idealizam i osvojio čovečanstvo, ili Dostojevski koji je o svojim viđenjima ispričao u takvoj formi da su svi okrenuli glavu u stranu od podzemnog čoveka? Rekao sam »svoj cilj«, ali, sva je prilika, nisam se najbolje izrazio. Teško da su Dostojevski ili Platon imali neki svesni i određeni cilj kada su govorili, jedan o pećini, drugi o podzemlju, teško da se može zamisliti svesni cilj kod bića i stvorenja koje se prvi put pojavljuje iz nebića u biće. Čoveka pritiska mučno osećanje nebića, osećanje za koje na našem jeziku i nema pravoga naziva. To je ono neizrecivo — kako se obično kaže — a stvarno, neizrečeno, još neostvareno. Možda ćemo do neke mere to stanje, ili aluziju na to stanje dati, ako kažemo da je to ono stanje apsolutne nepodnošljivosti ravnoteže, završenosti i zadovoljstva — »mnogi« kod Platona i »svi mi« kod Dostojevskog — koje mnogi vide kao ideal mogućeg ljudskog dostignuća, bar tako ga vidi obično ljudsko saznanje
Vitold Gombrovič

Povodom fragmenata iz dnevnika o Brunu Šulcu

Gombrovičev „sadizam”

Ono što Gombrovič hoće, po svaku cenu, pred svojim mrtvim prijateljem, to je da govori iskreno, na jedan način koji izaziva i zbunjuje, koji šokira i tako, kao što sam već rekao, osvaja. Ali ono što u stvari postiže, to je da samo izražava ovaj zakon, po kojem mazohizam (stvarni ili uobraženi, to ovde nije u pitanju) izaziva, u ovakvom životu, pasioniranom odnosu, reakciju sadizma, ili bar reakciju blisku njemu. Može li Gombrovič tu da ostane gospodar Gombrovič ili bilo ko drugi? Mislim da ne može. Čitajući ovaj njegov uistinu briljantno pisani tekst (a ja vas molim da ga pročitate), neprestano sam video kako senka Šulcova raste, možda kao senka pogrbljena, možda kao senka uniženja, ali senka koja nikako ne može da se vrati natrag, da se potisne, da se izbriše, nikakvim poniženjem
Kazn 02 S

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (1)

Pisac kojeg je posetio anđeo smrti

Dostojevski je odjednom »uvideo« da nebo i tamničke zidine, ideali i okovi, nisu nešto suprotno, kao što je mislio ranije, i kao što je to želeo, dok je gledao kao i svi ostali Ijudi. To nije suprotno nego istovetno. Nema neba, nigde nema neba, nema ideala koji pozlaćuju patnju, postoje samo lanci, i to nevidljivi, koji okivaju čvršće nego tamnički okovi. I nikakvim podvizima, nikakvim »dobrim delima« ne može se čovek izbaviti iz mesta svog »doživotnog tamnovanja«. Zaveti da će se »popraviti« koje je davao u tamnici počeli su mu izgledati bogohulni. Zbilo se s njim isto ono, ili slično, što i s Luterom koji se s istim groznim užasom i odvratnošču sećao zaveta datih prilikom stupanja u manastir: Evo, Gospode, Tebi posvećujem sve nepoštenje i hulu života svojega
Prvi svetski rat

Načelo koje opravdava pripremu velikog broja ubojica

Domoljublje: Prijetnja slobodi

Samoljublje, arogancija i egoizam bitni su elementi domoljublja. Da to ilustriram! Domoljublje pretpostavlja da je naša zemaljska kugla podijeljena na male točke, a svaka je okružena željeznom ogradom. Oni koji su bili sretni pa su se rodili na nekoj određenoj točki, smatraju sebe boljima, plemenitijima, većima, pametnijima od živih bića koja nastanjuju bilo koju drugu točku. Zato je dužnost svakoga tko živi na toj izabranoj točki da se bori, ubija i umre u pokušaju da nametne svoju nadmoć svima drugima
Radomir Konstantinović

Kome je umetnost namenjena

Mi smo puste dvorane u kojima pokliči Don Kihotovi izazivaju sprdnju

Onaj za koga je neko drvo pored puta, recimo samo drvo (u smislu: drvo, pa šta?) ne samo što nikad neće biti ni Sezan ni Koro, on ostaje uvek slep za platna Sezanova i Koroova. Ako ste ubeđeni da drveće ne govori, ne smeje se, ne došaptava se između sebe; ako je za vas neka izgužvana novinska hartija koju nosi vetar ulicom samo novinska hartija, s vama je svršeno u svetu umetnosti, ona za vas može da bude samo jedno od pravila ponašanja naše toliko kritične epohe, konvencija koja ne stiže do srca
Auss 15 S

Politička i moralna krivica

Svaki Nemac deli odgovornost pred zločinima počinjenim u ime nemačkog Rajha

Bez sumnje, svaki građanin mora osećati saodgovornost u političkom smislu za postupke države kojoj pripada. No, ne nužno i u moralnom smislu faktičkog ili duhovnog učestvovanja u zločinima. Da li nas Nemce treba načiniti odgovornim za nedela koja su Nemci počinili nad nama samima ili koja su nas kao nekim čudom zaobišla? Da – utoliko što smo dozvolili da kod nas postoji takav režim. Ne – utoliko što su mnogi od nas s najdubljim uverenjem bili protivnici sveg tog zla i nisu počinili ništa zbog čega bi sebi priznali tu moralnu sakrivicu. Utvrditi nečiju odgovornost ne znači utvrditi i njegovu moralnu krivicu
Mahatma Gandi

Razmišljanja o Gandhiju

Kako poraziti neprijatelja bez ubistva i mržnje

Gandhijev se stav razlikovao od držanja većine pacifista na Zapadu. Satyagraha, koja se najprije pojavila u Južnoj Africi, bila je neka vrsta nenasilnog ratovanja, način da se porazi neprijatelj a da ga se ne ubija i ne osjeća ili pobuđuje mržnja. Ona nužno uključuje građansku neposlušnost, štrajkove, ležanje na tračnicama željezničke pruge, trpljenje nasrtaja policije, a ne bježanje i uzvraćanje udaraca i slično. Gandhi se protivio da se Satyagraha prevodi kao »pasivan otpor«; u gujarati jeziku riječ, čini se, znači »postojanost u istini
Anton Pavlovič Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (6)

Treba da udarate, neprestano da udarate glavom o zid

I neobična je sudbina svih Čehovljevih junaka: oni se naprežu do granica svojih mogućnosti, ali spoljašnjih rezultata uopšte nema. Svi oni su jadni. Žena šmrče duvan, neuredno je obučena, neočešljana, nezanimljiva. Muškarac se ljuti, zanoveta, pije votku, dosađuje ljudima naokolo. Govore kad ne treba, rade kad ne treba. Ne mogu da prilagode sebi spoljni svet i, ja bih čak rekao, da to i ne žele. Materija i energija se spajaju kako im njihovi zakoni nalažu – ljudi žive kako im njihovi zakoni nalažu, kao da nikad nije bilo ni energije ni materije. U tom smislu inteligencija se kod Čehova uopšte ne razlikuje od neobrazovanih mužika i polupismenih malograđana. Na imanju žive isto kao i u jaruzi, kao i na selu. Niko ne veruje da se ukoliko dođe do promene spoljašnjih uslova, može promeniti i sudbina
Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (5)

Postoji u svetu neka nesavladiva sila koja pritiska i sakati čoveka

Idealizam u svim oblicima, otvoreni i prikriveni, kod Čehova je izazivao osećanje nepodnošljive gorčine. Lakše je podnosio da sluša neumoljive pretnje pravolinijskog materijalizma nego da prihvati slabašne utehe humanističkog idealizma. Postoji u svetu neka nesavladiva sila koja pritiska i sakati čoveka – to je toliko jasno da se može osetiti. Dovoljna je mala nepažnja i najveći kao i najmanji postaju njena žrtva. Možete obmanjivati sebe do onog trenutka dok o tome znate samo iz priče. Ali ko se jednom našao u čeličnim kandžama predodređenosti, taj je zauvek izgubio bilo kakvu zainteresovanost za idealističko samoobmanjivanje
Glaa 04 S

Antifašistički programski spis

Pet teškoća u pisanju istine

Pošto se istina svuda potiskuje i zbog toga ju je teško pisati, većina u tome – da li se istina piše ili ne – vidi pitanje stava. Veruje se da je za to potrebna samo hrabrost. A zaboravlja se na drugu teškoću, na pronalaženje istine. Ne može biti govora o tome da je pronaći istinu lako
Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (4)

Beznadežni čovek koji udara glavom o zid

Ispostavlja se da destruktivno načelo uvek pobeđuje i Čehovljev junak je, na kraju krajeva, prepušten samom sebi. On ništa nema, on sve mora sam stvoriti. I to je „stvaralaštvo iz ničega“, odnosno mogućnost stvaranja iz ničega predstavlja jedini problem koji može privući i nadahnuti Čehova. Kada u potpunosti ogoli svog junaka, kada njemu preostane samo da udara glavom o zid, Čehov počinje da oseća nešto poput zadovoljstva, u njegovim beživotnim očima se raspaljuje čudna vatra i nije slučajno što se Mihajlovskom ona učinila zlom
Anton Pavlovič Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (3)

Na kobnoj granici koja deli čoveka od večne tajne

O čemu god da započnete razgovor sa Čehovljevim junakom, on ima isti odgovor na sve: niko ništa ne može da me nauči. Vi mu nudite novi pogled na svet, ali on još od prvih reči oseća da se sve svodi na pokušaj da se na novi način rasporede stare cigle i kamenje, i nervozno, često grubo, on od toga okreće glavu. Čehov je veoma pažljiv pisac. On se plaši javnog mnjenja i ima obzira prema njemu. Ali ipak, kakvo neskriveno gađenje on ispoljava prema prihvaćenim idejama i pogledima na svet. U „Dosadnoj priči“ on makar ne odstupa od pristojnog tona i početnog stava. Kasnije on odbacuje sve predostrožnosti i umesto da prekoreva sebe što ne može da se pokori opštoj ideji, on otvoreno negoduje i ismeva je
Anton Pavlovič Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (2)

Tragač za blagom, vrač, mađioničar

Čehov je bio tragač za blagom, vrač, mađioničar. Time se može objasniti ovo isključivo interesovanje za smrt, raspadanje, truljenje, beznađe. Nije Čehov, naravno, jedini koji je kao glavnu temu svojih dela uzimao smrt. Ali ne radi se o sadržaju, već o tome kako se taj sadržaj tumači. Čehov to ovako razume: „U svim mislima, osećanjima i shvatanjima“, priča on, „kakve ja stvaram o svemu nema ničeg opšteg, što bi sve to povezivalo u jednu celinu. Svako osećanje i svaka misao žive u meni zasebno i u svim mojim mišljenjima o nauci, književnosti, učenicima i u svim slikama koje stvara moja mašta, čak ni najiskusniji analitičar neće naći ono što se naziva opštom idejom, odnosno bogom živog čoveka. Ako nema toga, znači nema ničega. U takvoj bedi dovoljna je bila ozbiljna bolest, strah od smrti, sticaj okolnosti i ljudi, pa da se sve ono što sam smatrao svojim pogledom na svet i u čemu sam video smisao i radost svoga života, prevrne tumbe i razbije se u paramparčad.“ U ovim rečima je izražena jedna od „novijih“ Čehovljevih misli, što će kasnije definisati i njegovo celokupno stvaralaštvo
Tomas Sterns Eliot

Pesničko osećanje istorije

Tradicija i individualni talenat

Službeni glasnik objavio je knjigu odabranih eseja Tomasa Sternsa Eliota “Tradicija i individualni talenat”u prevodu Milice Mihailović. Iz ove knjige prenosimo čuveni naslovni esej
Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (1)

Pesnik beznađa

Da bih odredio njegovu tendenciju u dve reči, reći ću: Čehov je bio pesnik beznađa. Uporno, potišteno, jednolično u toku skoro celog svog dvadesetpetogodišnjeg književnog stvaranja Čehov je samo jedno i radio: na ovaj ili onaj način ubijao je ljudske nade. U tome je, po mom mišljenju, suština njegovog stvaralaštva. O tome se dosad nije mnogo govorilo, a razlozi su itekako ubedljivi, jer ono što je radio Čehov na običnom jeziku se naziva zločinom i mora se najstrože kazniti. Ali kako da kaznite talentovanog čoveka? Čak se ni Mihajlovski, koji je za života više puta bio primer neumoljive surovosti, nije usudio da digne ruku na Čehova