Tekstovi sa tagom: esej

Slavni je Tolstoj više godina zaredom propadao na Nobelovu natječaju; sada je to činjenica samo za istraživače. Hajde što je izvisio za nagradu, nego je jadan “popio” takve uvrede od “nepoznatih akademika”, da bi ljubitelji te književne planine zvane Tolstoj morali tražiti ukidanje institucije s takvom tradicijom. Sada su već dostupni zapisnici i komentari sa sjednica Nobelova komiteta, u razdoblju prvih pedeset godina. Dokumenti su objavljeni u dva sveska: Nobelova nagrada za književnost - nominacije i obrazloženja - 1901 - 1950. Iz tih dokumenata vidi se da je u šeširu uvijek bilo oko desetak pisaca. Oni koji su otpadali, bili su gotovo popljuvani, pa je tako Zola ispao “pisac bez duhovnosti”, Ibsen “zagonetni negativist”, itd., dok je Tolstojeva “Kreutzerova sonata”, jedna od najljepših pripovijedaka svjetske književnosti, označena kao nekakav “negativni asketizam”, a njezin autor kao “neprijatelj kulture” koji zagovara “teorijski anarhizam”

Prаvilo ispаštаnjа i аnаteme nikаd nije bilo potrebnije nego sаdа! Jer, filozofi nikаd nisu bili mаnje osetljivi nа prokletstvo vlаstitog pozivа nego što je to dаnаs slučаj. Eto zаšto previše imа filozofа koji to nisu, а premаlo onih koji su dostojni svog imenа. Štа god dа se dаnаs misli o prаksis filozofiji, onа je posedovаlа nešto od tog bаksuzlukа/bezobrаzlukа kogа je oličаvаlo prokletstvo filozofije. Nаjmаnje što u sаdаšnjem trenutku možemo dа očekujemo od pozivа filozofа je to dа se filozofiji vrаti njeno prokletstvo, tаko dа ubuduće filozof, po cenu ispаštаnjа, postаne ponovo bezobzirni kritičаr svih okružujućih vrednosti, dа bude onаj koji će uvek dа trаži drugo ili, аko hoćete, Đаvolа

U svijetu u kojem nitko nije primoran da radi više od četiri sata dnevno, svaka osoba koja ima znanstvenu znatiželju moći će je zadovoljiti, a svaki će slikar moći slikati bez gladovanja, bez obzira na kvalitetu svojih slika. Mladi pisci neće morati privlačiti pozornost senzacionalističkim šundom, s ciljem da steknu ekonomsku neovisnost potrebnu za monumentalna djela, za koja, kad im vrijeme konačno dođe, izgube i ukus i sposobnost. Ljudi koji se u svojoj profesiji počnu zanimati za neki aspekt ekonomije ili vlasti, moći će razviti svoje ideje bez akademske otuđenosti koja rad sveučilišnih ekonomista obično lišava realnosti. Zdravstveni radnici imat će vremena da uče o napretku u medicini, učitelji se neće morati grčevito truditi da podučavaju uobičajenim metodama koje su naučili u mladosti, a koje su se u međuvremenu pokazale netočnim. Iznad svega, bit će sreće i užitka u životu, umjesto pohabanih živaca, umora i dispepsije

Čovek Sredozemlja uglavnom nije vajan morem, vazduhom i suncem kao što to mi, Hiperborejci verujemo. On je odgojen u polutamnim sobama punim ustajalog vazduha i kiselkastog mirisa znoja i kuhinje, u sobama u kojima su prozori tokom čitavog dana zatvoreni i otvaraju se samo na po časak ujutro i uveče: dok dan još nije postao suviše topao, i – kad umine vrućina dana – dok veče još nije postalo suviše hladno

Kapitalizam nema vanjsku granicu, on je konzumirao život i biološku inteligenciju da bi stvorio novu život i novi plan/ravan inteligencije (eng. plane of intelligence) koji navelike prevazilazi ljudsko prevdiđanje/naslučivanje. Transcendentalni mizerabilizam, naravno, ima neotuđivo pravo da mu bude dosadno. Zovete to novim? To je ništa nego promjena

Primo Levi nam je pokazao kako se danas stidimo što smo ljudi, trpimo stid kojim je svatko od nas na neki način okaljan. To bijaše – i još je i danas – stid zbog postojanja logora, stid što se nije smjelo dogoditi ono što se dogodilo. No stid te vrste, kazano je, danas osjećamo pred velikom vulgarnošću misli, pred određenim televizijskim emisijama, pred licima televizijskih voditelja, pred pouzdanim smiješkom „eksperata“ koji svoje kompetencije nude političkoj igri medija. Tko god je iskusio ovu tihu sramotu zbog toga što je čovjek, raskinuo je u sebi svaku svezu s političkom moći unutar koje živi. Ona hrani njegovu misao i početak je jedne revolucije i bijega čije odredište jedva jedvice nazire

Pjesnik je svako ko estetski živi. Šta znači ,,estetski živjeti”? Svaki estetski životni stav u osnovi je svojoj očajanje: svako ko estetski živi očajan je, pa bilo da to zna ili ne; a takve prirode posjeduju strašan dar da same sebe zavaravaju

Osmotrimo đavolska sredstva razaranja! Njih su izmislila potpuno nevina gospoda, razumni i uvaženi građani koji su sve ono što i sami želimo da budemo. I kad čitava stvar ode u vazduh i otvori se neopisivi pakao razaranja izgleda kao da za to niko nije odgovoran. Dešava se jednostavno, a ipak je sve to čovekovo delo. Ali pošto se svako u to slepo uveri da on nije ništa drugo do skromno i nevažno biće koje smerno izvršava svoje obaveze te zaslužuje skroman životni opstanak, niko ne primećuje da je ova posve racionalno organizovana masa koja sebe naziva državom ili nacijom gonjena od jedne nelične, nevidljive ali delatne sile koja se od nikog i ničime ne može sprečiti. Ova strahovita sila se uglavnom objašnjava kao strah od susedne nacije za koju se misli da je opsednuta zlim đavolom. Pošto niko nije u stanju da spozna gde i koliko je opsednut i nesvestan sopstveno stanje se jednostavno projicira na suseda i na taj način ostvari sveta dužnost, najvažniji kanoni i zarazni gas

Čini se da je Kafka, vjerojatno pod utjecajem istočnjačkih tradicija, u nemogućnosti da se umre vidio krajnje čovjekovo prokletstvo. Čovjek ne može izmaknuti nesreći jer ne može izmaknuti postojanju, i uzalud se upravlja spram smrti, uzalud joj prkosi tjeskobom i nepravdom, on umire samo da bi preživio. Napušta postojanje samo da bi ušao u krug metamorfoza, da bi prihvatio poniženje kukca, a ako umre kao kukac, njegov nestanak drugima postaje sinonimom obnove, poziva na život, buđenja naslade. Kafkino je djelo lišeno stvarne smrti, ili, bolje rečeno, lišeno je kraja. Većina njegovih junaka upletena je u prijelazni trenutak između života i smrti, i ono što traže jest smrt, ono za čim žale – život, tako da više ne znamo kako odrediti njihove nade, ukoliko polažu nadu u mogućnost gubitka svake nade, niti kako procijeniti njihova žaljenja, ukoliko ona ovjekovječuju prokletstvo koje podnose

Ali, postoji jedna još radikalnija mogućnost: svestan izbor „ne-moći“, odbacivanje svakog oblika moći, nezavisno od toga da li je i u kojoj meri legitiman. „Ne-moć“ očigledno seže mnogo dalje od nenasilja ili suprotstavljanja ratu. Ne-moć je radikalno odbacivanje jedne „normalne“ čovekove sklonosti – agresije, nasilnog reagovanja na nasilje, pravila oko za oko, kao i svih vrednosti i institucija našeg društva, naročito ekonomske organizacije, ideje o konkurenciji, da je život borba, u kojoj najbolji pobeđuje. Sve dok se držimo te ideologije neminovno utiremo put komunističkim i fašističkim diktaturama i njihovim tehnostrukturama. Ne smemo, naravno, pasti u zamku idealizma – naime, ne smemo se uzdati u neko buduće društvo koje bi počivalo na etici totalne ne-moći. Nema potrebe da se bavimo nekom anarhističkom utopijom

Nasuprot ograničenog broja načina da se Dubrovnik ne vidi, postoji bezbroj načina da se Dubrovnik vidi. U takvim prilikama svaki put sam zapanjen, kao putnik došao izdaleka i slučajno tu zatečen jasnošću iskaza

Sklon sam da Brodskog nazovem metafizičkim pesnikom. Prvenstveno u smislu karakteristike engleskih pesnika sedamnaestog veka. Oni su se uključili u naučni prevrat, postavili prema „novoj filozofiji koja u sve sumnja“, kako je napisao Džon Don, prethodeći Dekartu. Odgovori na pitanja o poretku svemira, ljudskoj duši, smislu života i smrti, prestali su da budu očigledni, trebalo ih je ponovo tražiti u novokreiranom haosu koji je šokirao svojom raznorodnošću i bogatstvom, pozivajući jezik na skokove između pojmova i slika uzetih iz različitih oblasti saznanja. Taj jezik je već mnogo šta pozajmljivao od empirijskih nauka, otud između ostalog vratolomna smelost poređenja i metafora u ljubavnoj i religioznoj poeziji. Činjenica da je možda u našem veku ta smelost odgovarajuće ocenjena, a imena „metafizičkih pesnika“ su postala poznatija, ukazuje na izvesnu srodnost sa nama. Posle perioda optimističkog racionalizma nepomireni pesnik je i dalje u poteri za odgovorom kao Brodski, i mora da se meri s jezikom koji je narastao zbog razvoja nauka, s jezikom fizike, psihologije, biologije

Živeo sam u potrazi za vizijom kako ličnom, tako i onom društvenom. Ličnom, da se postaram za ono što je plemenito, za ono što je lepo, za ono što je pitomo, kako bih omogućio trenucima spoznaje da daju mudrost zemaljskim vremenima. Društvenom: da zamislim društvo koje će tek biti stvoreno, u kom se osobe razvijaju u slobodi, i u kom će mržnja, pohlepa i zloba izumreti jer neće biti ničega da ih hrani

Za Đordana Bruna, razbijanje zvezdanih svodova bilo je oslobađanje. On je otkrio, u Večeri pepela, da je svet beskrajna posledica beskrajnog uzroka i da nam je božanstvo nadohvat, „jer ono je u nama, čak više nego što smo mi sami u sebi“. Tražio je prave reči ne bi li ljudima dokučio kopernikanski prostor i na jednoj blistavoj stranici zabeležio: „Sa sigurnošću možemo tvrditi da je ceo univerzum centar, odnosno da je centar univerzuma svuda a kružnica nigde“

Ne putujemo li zato što nam jedan život nije dovoljan, i nije li svako putovanje po jedan mogući život, koji se otvara pred nama? Uvek mi se činilo da bih sad, u Rimu ili Carigradu, Atini ili Aleksandriji, mogao da započnem neki drugi život, kao da se ništa nije dogodilo, kao da mi neki svemoćni duh kaže: evo, počni iz početka, ovde, odmah. I taj drugi život tek što nije započeo, dovoljno je malo zaboraviti se u nekoj ulici, na nekom trgu, na terasi neke kafane: stvari nemaju nikakvu težinu, zašto bi je naš život imao?