Tekstovi sa tagom: esej

Radomir Konstantinović

Kome je umetnost namenjena

Mi smo puste dvorane u kojima pokliči Don Kihotovi izazivaju sprdnju

Onaj za koga je neko drvo pored puta, recimo samo drvo (u smislu: drvo, pa šta?) ne samo što nikad neće biti ni Sezan ni Koro, on ostaje uvek slep za platna Sezanova i Koroova. Ako ste ubeđeni da drveće ne govori, ne smeje se, ne došaptava se između sebe; ako je za vas neka izgužvana novinska hartija koju nosi vetar ulicom samo novinska hartija, s vama je svršeno u svetu umetnosti, ona za vas može da bude samo jedno od pravila ponašanja naše toliko kritične epohe, konvencija koja ne stiže do srca
Auss 15 S

Politička i moralna krivica

Svaki Nemac deli odgovornost pred zločinima počinjenim u ime nemačkog Rajha

Bez sumnje, svaki građanin mora osećati saodgovornost u političkom smislu za postupke države kojoj pripada. No, ne nužno i u moralnom smislu faktičkog ili duhovnog učestvovanja u zločinima. Da li nas Nemce treba načiniti odgovornim za nedela koja su Nemci počinili nad nama samima ili koja su nas kao nekim čudom zaobišla? Da – utoliko što smo dozvolili da kod nas postoji takav režim. Ne – utoliko što su mnogi od nas s najdubljim uverenjem bili protivnici sveg tog zla i nisu počinili ništa zbog čega bi sebi priznali tu moralnu sakrivicu. Utvrditi nečiju odgovornost ne znači utvrditi i njegovu moralnu krivicu
Mahatma Gandi

Razmišljanja o Gandhiju

Kako poraziti neprijatelja bez ubistva i mržnje

Gandhijev se stav razlikovao od držanja većine pacifista na Zapadu. Satyagraha, koja se najprije pojavila u Južnoj Africi, bila je neka vrsta nenasilnog ratovanja, način da se porazi neprijatelj a da ga se ne ubija i ne osjeća ili pobuđuje mržnja. Ona nužno uključuje građansku neposlušnost, štrajkove, ležanje na tračnicama željezničke pruge, trpljenje nasrtaja policije, a ne bježanje i uzvraćanje udaraca i slično. Gandhi se protivio da se Satyagraha prevodi kao »pasivan otpor«; u gujarati jeziku riječ, čini se, znači »postojanost u istini
Anton Pavlovič Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (6)

Treba da udarate, neprestano da udarate glavom o zid

I neobična je sudbina svih Čehovljevih junaka: oni se naprežu do granica svojih mogućnosti, ali spoljašnjih rezultata uopšte nema. Svi oni su jadni. Žena šmrče duvan, neuredno je obučena, neočešljana, nezanimljiva. Muškarac se ljuti, zanoveta, pije votku, dosađuje ljudima naokolo. Govore kad ne treba, rade kad ne treba. Ne mogu da prilagode sebi spoljni svet i, ja bih čak rekao, da to i ne žele. Materija i energija se spajaju kako im njihovi zakoni nalažu – ljudi žive kako im njihovi zakoni nalažu, kao da nikad nije bilo ni energije ni materije. U tom smislu inteligencija se kod Čehova uopšte ne razlikuje od neobrazovanih mužika i polupismenih malograđana. Na imanju žive isto kao i u jaruzi, kao i na selu. Niko ne veruje da se ukoliko dođe do promene spoljašnjih uslova, može promeniti i sudbina
Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (5)

Postoji u svetu neka nesavladiva sila koja pritiska i sakati čoveka

Idealizam u svim oblicima, otvoreni i prikriveni, kod Čehova je izazivao osećanje nepodnošljive gorčine. Lakše je podnosio da sluša neumoljive pretnje pravolinijskog materijalizma nego da prihvati slabašne utehe humanističkog idealizma. Postoji u svetu neka nesavladiva sila koja pritiska i sakati čoveka – to je toliko jasno da se može osetiti. Dovoljna je mala nepažnja i najveći kao i najmanji postaju njena žrtva. Možete obmanjivati sebe do onog trenutka dok o tome znate samo iz priče. Ali ko se jednom našao u čeličnim kandžama predodređenosti, taj je zauvek izgubio bilo kakvu zainteresovanost za idealističko samoobmanjivanje
Glaa 04 S

Antifašistički programski spis

Pet teškoća u pisanju istine

Pošto se istina svuda potiskuje i zbog toga ju je teško pisati, većina u tome – da li se istina piše ili ne – vidi pitanje stava. Veruje se da je za to potrebna samo hrabrost. A zaboravlja se na drugu teškoću, na pronalaženje istine. Ne može biti govora o tome da je pronaći istinu lako
Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (4)

Beznadežni čovek koji udara glavom o zid

Ispostavlja se da destruktivno načelo uvek pobeđuje i Čehovljev junak je, na kraju krajeva, prepušten samom sebi. On ništa nema, on sve mora sam stvoriti. I to je „stvaralaštvo iz ničega“, odnosno mogućnost stvaranja iz ničega predstavlja jedini problem koji može privući i nadahnuti Čehova. Kada u potpunosti ogoli svog junaka, kada njemu preostane samo da udara glavom o zid, Čehov počinje da oseća nešto poput zadovoljstva, u njegovim beživotnim očima se raspaljuje čudna vatra i nije slučajno što se Mihajlovskom ona učinila zlom
Anton Pavlovič Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (3)

Na kobnoj granici koja deli čoveka od večne tajne

O čemu god da započnete razgovor sa Čehovljevim junakom, on ima isti odgovor na sve: niko ništa ne može da me nauči. Vi mu nudite novi pogled na svet, ali on još od prvih reči oseća da se sve svodi na pokušaj da se na novi način rasporede stare cigle i kamenje, i nervozno, često grubo, on od toga okreće glavu. Čehov je veoma pažljiv pisac. On se plaši javnog mnjenja i ima obzira prema njemu. Ali ipak, kakvo neskriveno gađenje on ispoljava prema prihvaćenim idejama i pogledima na svet. U „Dosadnoj priči“ on makar ne odstupa od pristojnog tona i početnog stava. Kasnije on odbacuje sve predostrožnosti i umesto da prekoreva sebe što ne može da se pokori opštoj ideji, on otvoreno negoduje i ismeva je
Anton Pavlovič Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (2)

Tragač za blagom, vrač, mađioničar

Čehov je bio tragač za blagom, vrač, mađioničar. Time se može objasniti ovo isključivo interesovanje za smrt, raspadanje, truljenje, beznađe. Nije Čehov, naravno, jedini koji je kao glavnu temu svojih dela uzimao smrt. Ali ne radi se o sadržaju, već o tome kako se taj sadržaj tumači. Čehov to ovako razume: „U svim mislima, osećanjima i shvatanjima“, priča on, „kakve ja stvaram o svemu nema ničeg opšteg, što bi sve to povezivalo u jednu celinu. Svako osećanje i svaka misao žive u meni zasebno i u svim mojim mišljenjima o nauci, književnosti, učenicima i u svim slikama koje stvara moja mašta, čak ni najiskusniji analitičar neće naći ono što se naziva opštom idejom, odnosno bogom živog čoveka. Ako nema toga, znači nema ničega. U takvoj bedi dovoljna je bila ozbiljna bolest, strah od smrti, sticaj okolnosti i ljudi, pa da se sve ono što sam smatrao svojim pogledom na svet i u čemu sam video smisao i radost svoga života, prevrne tumbe i razbije se u paramparčad.“ U ovim rečima je izražena jedna od „novijih“ Čehovljevih misli, što će kasnije definisati i njegovo celokupno stvaralaštvo
Tomas Sterns Eliot

Pesničko osećanje istorije

Tradicija i individualni talenat

Službeni glasnik objavio je knjigu odabranih eseja Tomasa Sternsa Eliota “Tradicija i individualni talenat”u prevodu Milice Mihailović. Iz ove knjige prenosimo čuveni naslovni esej
Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (1)

Pesnik beznađa

Da bih odredio njegovu tendenciju u dve reči, reći ću: Čehov je bio pesnik beznađa. Uporno, potišteno, jednolično u toku skoro celog svog dvadesetpetogodišnjeg književnog stvaranja Čehov je samo jedno i radio: na ovaj ili onaj način ubijao je ljudske nade. U tome je, po mom mišljenju, suština njegovog stvaralaštva. O tome se dosad nije mnogo govorilo, a razlozi su itekako ubedljivi, jer ono što je radio Čehov na običnom jeziku se naziva zločinom i mora se najstrože kazniti. Ali kako da kaznite talentovanog čoveka? Čak se ni Mihajlovski, koji je za života više puta bio primer neumoljive surovosti, nije usudio da digne ruku na Čehova
Pokri18

Rasprava o dobrovoljnom ropstvu

Približavanje tiraninu je udaljavanje od slobode

Etjen de la Boesi (1530-1563) je 1548. godine, sa svojih 18 godina, napisao delo "Rasprava o dobrovoljnom ropstvu" (Le Discours de la servitude volontaire), "u slavu slobode a protiv tiranije", sa večito aktuelnim pitanjem zašto se potlačena većina ne pobuni
Radomir Konstantinović

Od kritike do zanosa

Jesmo li oslepeli za sadašnjost koja čeka da joj se vratimo?

Ako je kritika neizbežna, sme li ona da nas učini mrtvima za zanos, za strast i oduševljenje, pa čak i za onu radost koja je spremna da pogreši, živa ljudska radost? Integralni duh je samo u ovome spoju kritičkog duha i duha radosti, prosuđivanja i strasti.
Elle 10 S

Ovaj vazduh podnosi samo osama

Vedrina koja strahovito blista

Kako je to čudno što se u čistoti herojskog vazduha ovde na zemlji ne neguje uzajamna pripadnost. Ovaj vazduh podnosi samo osama. Jednom je neko rekao kako je osvežavajuće videti decu koja za svoju egzistenciju ne treba da zahvale činovnicima. Kako bi bilo divno živeti u ljubavi koja je protiv birokratije, a cveta, i cveta nasuprot svemu što je ovde otrovano i nisko i glupo i mrgodno i zavidno
Singer3

Pitanje krivice

Zločini ostaju zločini i onda kada su naređeni

Bez izuzetka, svi mi Nemci imamo obavezu da jasno sagledavamo pitanje svoje krivice, i da izvučemo zaključke. Naše ljudsko dostojanstvo nas na to obavezuje. Pre svega, ne možemo biti ravnodušni prema mišljenju koje svet ima o nama kada znamo da smo deo čovečanstva – da smo prvo ljudi, pa tek onda Nemci. Još je važnije to da naš vlastiti život, čak i u nedaćama i nesamostalnosti, može zadržati dostojanstvo samo ako se držimo istinoljublja prema samima sebi. Pitanje krivice nije tek pitanje koje nam postavljaju drugi, to je pitanje koje postavljamo sami sebi