Tekstovi sa tagom: eseji

Dvadesetog jula 1932. Fon Papen je izveo coup d' état; jedan namesnik i osmorica ljudi proterali su socijalističku vladu iz Pruske. Bio je to početak kraja. Socijalistička partija, i pored svojih osam miliona pristalica, nije ništa uradila. Njihovi radnički sindikati nisu pozvali čak ni na protestni štrajk. Jedino smo mi, komunisti, odmah uputili poziv narodu da se podigne na generalni štrajk. Poziv je, međutim, pao na gluve uši. Kao novac u inflaciji tako je i naša rečitost izgubila vrednost za široke mase. Još pre samog sukoba izgubili smo bitku sa Hitlerom.

Ono što je Brecht sa sobom donio iz emigracije bila je imunost na «inozemstvo»; niti mu je imponiralo to što drugi ljudi imaju druge običaje, niti se zbog toga morao potvrđivati kao Nijemac. Njegov gnjev odnosio se prije svega na jedan društveni sustav, a poštovanje je gajio za drugi sustav. Njegovo ponašanje građanina svijeta, čime se uvijek kompenziraju nacionalne predrasude, suvišno je. Čovjek iz Augsburga, s radnim mjestom u Berlinu, vezan jezikom, koji svoje podrijetlo ne nosi kao neki grb nego kao nezamjenjivu uvjetovanost: samorazumljivo priznavanje te uvjetovanosti; umišljenost kao i mržnja prema sebi, nacionalno-kolektivna, tada postaju tek relikti nevrijedni spomena.

Postoji jedna okolnost koja bi lako sredila celu tu stvar i spasla Dmitrija, a koju pisac potpuno zanemaruje. Smerdjakov je priznao Ivanu, još jednom bratu, da je on pravi ubica i da je zločin počinio teškom pepeljarom. Ivan na sve moguće načine pokušava da spase Dmitrija; svejedno se ova suštinski važna činjenica na suđenju uopšte ne pominje. Da je Ivan na suđenju ispričao sve o pepeljari, ne bi bila potrebna velika mudrost da se ispita da li na njoj ima tragova krvi i da li njen oblik odgovara obliku smrtonosne povrede. To se ne dešava - krupna greška za kriminalni roman.

U našoj razrivenoj, razidanoj varoši sad je doba grubih, bračnih priželjkuša i naše hronike skandala pune su priča, koje uzalud nazivamo ljubavnim. Beda podvođenja po krojačkim salonima, zagušljivi eastanci po zemunskim hotelima, nemaju nikakve veze sa natpisom ovoga članka

Kapitalizam se može posmatrati kao religija, to jest, kapitalizam u suštini nastoji da odgovori na iste brige, strepnju i nemir na koje je ranije pokušavala da odgovori takozvana religija. Veza kapitalizma s dogmom o prirodi znanja – koje je zbog svog karaktera za nas u isti mah oslobađajuće i ubistveno. Krajnji ishod je oslobođenje i ruiniranje znanja.

U Nemačkoj je 1932. godine bilo nekih sedam miliona nezaposlenih – što praktično znači da je svaki treći najamni radnik živeo od socijalne pomoći. U Austriji, Mađarskoj i okolnim zemljama situacija je bila ista, ako ne i gora. Meso, kafa i voće već su davno postali luksuz među najširijim slojevima stanovništva, čak se i hleb na kućnoj trpezi delio u tankim kriščicama; svejedno, štampa je lakonski govorila o milionima tona kafe što se baca u more, o žitu što se namerno uništava; o svinjskom mesu i pomorandžama što se polivaju benzinom i spaljuju "radi poboljšanja uslova na tržištu". Taj je paradoks bio glupav i neshvatljiv - ali je ujedno za socijalnu svest bio i znak potpunog kraha i raspada ekonomskog sistema.

Dostojevski je, kao što znamo, veliki tragač za istinom, genije duhovnog morbiditeta. ali, kao što i to znamo, nije veliki pisac kao što su to Tolstoj, Puškin i Čehov. I, ponavljam, ne zato što je svet koji on stvara nestvaran - svi književni svetovi su nestvarni - već zato što je taj svet stvoren u žurbi, bez bilo kakvog smisla za sklad i ekonomičnost koje i najiracionalnije remek-delo mora da poštuje (da bi uopšte bilo remek-delo). Zaista, može se reći da je Dostojevski bio isuviše racionalan u svom sirovom metodu, pa, iako su njegove činjenice samo duhovne činjenice, a njegovi likovi samo ideje u Ijudskom obličju, njihovo preplitanje i razvoj pokreće mehanički metod prizemnih, konvencionalnih romana s kraja osamnaestog i s početka devetnaestog veka.

I tako, do petog poglavlja imamo sledeću situaciju. Čovek-miš ispunjava svoj život lažnim osećanjima jer mu nedostaju prava. Osim toga, on nema osnovu, nema polaznu tačku sa koje bi prihvatio život. On traži bilo kakvu definiciju sebe samog, neku etiketu koju bi mogao da nakači, recimo »lenština« ili »poznavalac vina«, bilo šta. Ali šta ga to tačno nagoni da tu etiketu traži, Dostojevski nam ne daje na znanje. Čovek, kojeg on slika, živi samo kao manijak, kao splet nastranosti. Osrednji podražavalac Dostojevskog, Sartr, francuski novinar, nastavlja ovaj trend do dana današnjeg.

Nama, dakle, Jugoslovenima, nama homo politicus, ostalima sve ostalo, sve ostale dimenzije tog čudesnog kristala sa stotinu površina, tog kristala što se zove homo poeticus, te poetične životinje koja pati jednako od ljubavi koliko i sa svoje smrtnosti, od metafizike koliko i od politike…

Uvodnici su postali pompezni, patriotski i provincijalni. Nije bilo potrebe da neko sa strane govori urednicima i stranim dopisnicima kako je kurs bio izmenjen. Čim bi ton jednom bio utvrđen, sledili bi ga automatski, s krajnjom revnošću, kao po instinktu. I u slučaju da neko pokuša da im skrene pažnju kako su izdali svoja ubeđenja, oni bi to odmah sa najvećim gnevom i srdžbom porekli. Još mnogo pre nego što će razdoblje od trideset meseci krenuti svojim nezaustavljivim tokom, naš "Vossische", ta biblija nemačkog liberalizma, sa svojim imenom imao je zajedničko tek jedva nešto više od prvog dela naslova.

Budući svestan slabosti svog položaja, Dostojevski je koristio sve moguće ljudske motive koji bi mogli Raskoljnjikova da gurnu u ponor iskušenja da ubije, ponor koji je, moramo da pretpostavimo, pred njim otvotila nemačka filozofija koju je prihvatio. Očajno siromaštvo, ne samo njegovo, već i voljene majke i sestre, predstojeća sestrina žrtva, potpuno uniženje morala izabrane žrtve - ovo obilje slučajnih uzroka pokazuje koliko je Dostojevski i sam bio svestan da će teško postići ono što je nameravao. Kropotkin spremno kaže: »Iza Raskoljnjikova, čovek ošeća samog Dostojevskog koji pokušava da razreši dilemu da li bi on sam, ili čovek poput njega, možda dospeo u takav položaj da lično uradi ono što je Raskoljnjikov uradio... Ali pisci ne ubijaju«

Počev od otkrića Amerike, raspršile su se kao noćne prikaze sva čudovišta za koja su Strabon, Aristotel i srednjevekovni mislioci zamišljali da naseljavaju svet van granica ekumene: bazilisci, grifoni, zmajevi nestaju zajedno s basnoslovnim morima i kopnima na kojima su živeli. Admiral jedva da je u svojim sveskama i zabeležio pojavljivanje dve-tri sirene, i to ne naročito lepe. Od tog trenutka, ta čudovišta gube svojstva stvarnih predmeta (stekavši, razume se, večnost koju im je podarilo njihovo postojanje kao idealnih objekata).

Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o sretnim i nesretnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pjesama o ljubavi — ipak će jedva itko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi.

Pariske kuće iz dana legalnosti ne predstavljaju ni jazbine Sodome ni idilična mesta kakva su opisana u pojedinim romanima; u pitanju je jedna propisna trgovinska organizacija gde se seks, lišen svih tajni, nudi kao roba. Apsurdno je u okvirima merkantilnog društva očekivati da bi jedan od najpotentnijih ljudskih nagona mogao izbeći sudbinu opšte komercijalizacije. Ako već priznajemo sebi činjenicu da je seks kao predmet kupovine i prodaje neiskorenjiva pojava, onda valja priznati i to da je slobodna trgovina neuporedivo bolja od crne berze i svih ostalih prljavih rabota vezanih za nju.

Više ne živi u iskonskom vremenu bića, nego u vremenu sopstvenih časovnika. To je pad bića u svet, to je ospoljenje i uprošćavanje njegovog postojanja. Osvojio je svet ali je izgubio samoga sebe.