Tekstovi sa tagom: eseji

Nikako se ne može zaobići, međutim, onaj jedini „ozbiljni epitaf“ Šimborske, posvećen njoj samoj. Jednom pročitan, ostaje zauvek upamćen, te ga i mi, razume se, znamo iz prethodnih čitanja knjiga Šimborske. U tišini, nad grobom, u sećanju na onu koja tu počiva, „starovremska, kao zapeta, / autorka nekoliko pesama“, i nad sadašnjim njenim pripadanjem zemlji i „milostivom pokoju“ – mada joj „truplo / ni u jednu književnu grupu nije spadalo“

Obrnuto, to golo, apsolutno ispunjenje može, u erotskom smislu, da izgubi svoju vrednost golog, apsolutnog ispunjenja

Među radnicima radi se u društvu, dok se večernji časovi mogu posvetiti zabavama kakve se ne mogu zamisliti u starinskim selima. Osmotrimo samo promene u životu nižeg srednjeg staleža. U staro vreme, posle večere, kad bi žena i kćerke raspremile sto, svi su sedali oko stola i doživljavali ono što se nazivalo „srećnim porodičnim životom”. A to je značilo da je glava porodice — otac otišao da spava, njegova žena plela nešto, a kćerke želele da pomru ili da odlete negde u Saharu

Budući da je društvo u kojem živimo posvećeno stjecanju imovine i ostvarivanju profita, rijetko nailazimo na neku potvrdu bivajućeg načina postojanja pa većina ljudi način postojanja temeljen na imanju vidi kao najprirodniji, čak kao jedini prihvatljiv način života

U Šekspirovo vreme to osećanje, ako ne doslovno, ali u izvesnoj meri izražavalo je gotovo sveopšte shvatanje koje je savršeno iskreno prihvatio i sam Šekspir. Dosledno tome, smrt pesnika Cine je komična, dok su smrti Cezara, Bruta i Kasija tragične. Vasionski značaj pojedinačne smrti mi više ne možemo da shvatimo zato što smo postali demokrati, ne samo po spoljašnjem izgledu, nego iz najdubljeg uverenja. Velika tragedija u sadašnje vreme, dakle, ima da se pozabavi s celinom a ne s pojedincem. Da primerom osvetlim na šta mislim, navešću Massemensch od Ernsta Tolera

Ako je, zapravo, neko nešto i govorio čoveku, to je Gospod Bog – Adamu, o tome kako će zarađivati svoj hleb i kakvi će mu biti dani i noći. I to najviše liči na istinu i još treba zahvaliti Tvorcu za to što nam s vremena na vreme daje odušak

„Srednji vijek“, naziv za tisućgodišnje razdoblje od 5. do 15. stoljeća, često se koristi kao sinonim za neznanje, barbarstvo i zaostalost. Jasno je da to ne odgovara istini, ali gdje je i zašto nastala priča o „mračnom srednjem vijeku“?

Ljudski život je pun protivrečnosti. Znati prepoznati i prihvatiti te protivrečnosti predstavlja obeležje mudrosti. Možda se čini protivrečnim reći da prihvatanje sopstvene sudbine dovodi do menjanja te sudbine, ali to je istina. Kad se prestanemo boriti protiv sudbine, nestaće nam neuroze (unutrašnji konflikti) i steći ćemo duševni mir

Ako, dakle, treba da dođemo do pojma sudbine, moramo ga sasvim odvojiti od pojma karaktera, što opet ne možemo postići pre nego što pojam karaktera preciznije odredimo. Na osnovu tog određenja postaće oba pojma potpuno divergentna; tamo gde je karakter, tu sigurno neće biti sudbine, a u kontekstu sudbine nećemo naići na karakter

Iz te ropske ovisnosti o mehaničkom vremenu koja se tijekom 19. stoljeća tiho proširila svim klasama nastala je demoralizirajuća disciplinizacija života karakteristična za današnje tvornice. Onaj koji se ne konformira suočit će se s društvenim neodobravanjem i ekonomskom propašću

Tarkovski je držao da je sposobnost percipiranja umjetnosti nešto što je čovjeku urođeno, i što ne ovisi o njegovoj stručnoj pripremljenosti da se suoči sa različitim temama i načinima oblikovanja, već o „otvorenosti za lijepo i dobro“

O knjizi su na jedan tako briljantan način pisali toliki pisci. Želeo bih da uspostavim odnos prema nekima od njih. Prvo prema Montenju, koji posvećuje jedan od svojih ogleda knjizi. U tom ogledu postoji jedna rečenica koja se ne zaboravlja: Ništa ne radim bez radosti. Montenj beleži da je koncepcija o obaveznoj lektiri lažna koncepcija. Kaže da ostavlja knjigu ako u njoj naiđe na neki težak pasus, zato što u literaturi vidi jednu formu sreće...

Dobro se razumijem u opsesiju. Bio sam joj podložan više no iko. Dobro znam koliko čovjek može biti opsjednut nekom idejom, kuda ga ona može odvesti, koliko ga zanijeti, kakvim ga opasnostima ludila može izložiti, koliko netolerantnosti i idolatrije to podrazumijeva, na koliko uzvišene bezobzirnosti prisiljava… Znam podjednako da je opsesija osnova strasti, izvor koji je izdržava i održava, tajna koja je čini trajnom.

Svet uopšte nije rđav, može se čak reći da je dobar. A istina je da su ga iskvarili njegovi stanovnici. I ako nešto treba menjati, nisu to detalji pejzaža, treba menjati same sebe.

Životinje za svoje postupke imaju uzore u prirodi koja ih je odnjihala i koja ih uči kako treba živjeti i kako umirati.