Tekstovi sa tagom: eseji

Dostojevski je, kao što znamo, veliki tragač za istinom, genije duhovnog morbiditeta. ali, kao što i to znamo, nije veliki pisac kao što su to Tolstoj, Puškin i Čehov. I, ponavljam, ne zato što je svet koji on stvara nestvaran - svi književni svetovi su nestvarni - već zato što je taj svet stvoren u žurbi, bez bilo kakvog smisla za sklad i ekonomičnost koje i najiracionalnije remek-delo mora da poštuje (da bi uopšte bilo remek-delo). Zaista, može se reći da je Dostojevski bio isuviše racionalan u svom sirovom metodu, pa, iako su njegove činjenice samo duhovne činjenice, a njegovi likovi samo ideje u Ijudskom obličju, njihovo preplitanje i razvoj pokreće mehanički metod prizemnih, konvencionalnih romana s kraja osamnaestog i s početka devetnaestog veka.

I tako, do petog poglavlja imamo sledeću situaciju. Čovek-miš ispunjava svoj život lažnim osećanjima jer mu nedostaju prava. Osim toga, on nema osnovu, nema polaznu tačku sa koje bi prihvatio život. On traži bilo kakvu definiciju sebe samog, neku etiketu koju bi mogao da nakači, recimo »lenština« ili »poznavalac vina«, bilo šta. Ali šta ga to tačno nagoni da tu etiketu traži, Dostojevski nam ne daje na znanje. Čovek, kojeg on slika, živi samo kao manijak, kao splet nastranosti. Osrednji podražavalac Dostojevskog, Sartr, francuski novinar, nastavlja ovaj trend do dana današnjeg.

Nama, dakle, Jugoslovenima, nama homo politicus, ostalima sve ostalo, sve ostale dimenzije tog čudesnog kristala sa stotinu površina, tog kristala što se zove homo poeticus, te poetične životinje koja pati jednako od ljubavi koliko i sa svoje smrtnosti, od metafizike koliko i od politike…

Uvodnici su postali pompezni, patriotski i provincijalni. Nije bilo potrebe da neko sa strane govori urednicima i stranim dopisnicima kako je kurs bio izmenjen. Čim bi ton jednom bio utvrđen, sledili bi ga automatski, s krajnjom revnošću, kao po instinktu. I u slučaju da neko pokuša da im skrene pažnju kako su izdali svoja ubeđenja, oni bi to odmah sa najvećim gnevom i srdžbom porekli. Još mnogo pre nego što će razdoblje od trideset meseci krenuti svojim nezaustavljivim tokom, naš "Vossische", ta biblija nemačkog liberalizma, sa svojim imenom imao je zajedničko tek jedva nešto više od prvog dela naslova.

Budući svestan slabosti svog položaja, Dostojevski je koristio sve moguće ljudske motive koji bi mogli Raskoljnjikova da gurnu u ponor iskušenja da ubije, ponor koji je, moramo da pretpostavimo, pred njim otvotila nemačka filozofija koju je prihvatio. Očajno siromaštvo, ne samo njegovo, već i voljene majke i sestre, predstojeća sestrina žrtva, potpuno uniženje morala izabrane žrtve - ovo obilje slučajnih uzroka pokazuje koliko je Dostojevski i sam bio svestan da će teško postići ono što je nameravao. Kropotkin spremno kaže: »Iza Raskoljnjikova, čovek ošeća samog Dostojevskog koji pokušava da razreši dilemu da li bi on sam, ili čovek poput njega, možda dospeo u takav položaj da lično uradi ono što je Raskoljnjikov uradio... Ali pisci ne ubijaju«

Počev od otkrića Amerike, raspršile su se kao noćne prikaze sva čudovišta za koja su Strabon, Aristotel i srednjevekovni mislioci zamišljali da naseljavaju svet van granica ekumene: bazilisci, grifoni, zmajevi nestaju zajedno s basnoslovnim morima i kopnima na kojima su živeli. Admiral jedva da je u svojim sveskama i zabeležio pojavljivanje dve-tri sirene, i to ne naročito lepe. Od tog trenutka, ta čudovišta gube svojstva stvarnih predmeta (stekavši, razume se, večnost koju im je podarilo njihovo postojanje kao idealnih objekata).

Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o sretnim i nesretnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pjesama o ljubavi — ipak će jedva itko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi.

Pariske kuće iz dana legalnosti ne predstavljaju ni jazbine Sodome ni idilična mesta kakva su opisana u pojedinim romanima; u pitanju je jedna propisna trgovinska organizacija gde se seks, lišen svih tajni, nudi kao roba. Apsurdno je u okvirima merkantilnog društva očekivati da bi jedan od najpotentnijih ljudskih nagona mogao izbeći sudbinu opšte komercijalizacije. Ako već priznajemo sebi činjenicu da je seks kao predmet kupovine i prodaje neiskorenjiva pojava, onda valja priznati i to da je slobodna trgovina neuporedivo bolja od crne berze i svih ostalih prljavih rabota vezanih za nju.

Više ne živi u iskonskom vremenu bića, nego u vremenu sopstvenih časovnika. To je pad bića u svet, to je ospoljenje i uprošćavanje njegovog postojanja. Osvojio je svet ali je izgubio samoga sebe.

Ako je i tek odmazda, smrtna kazna je egzistencijalno protivrečna. Da bi odmazdu odmerili moramo znati prirodu kazne, a mi ne poznajemo prirodu smrti. Stotine miliona ljudi smrt očekuje kao oslobođenje, kao prag Novog života, nove Velike Mogućnosti. Smrt, u kojoj gledamo najvišu kaznu, ponekad može biti i — nagrada.

Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće raspravljati o aspektima "realizma" ili "ljudskog iskustva" kada je reč o piscu čija se galerija likova sastoji skoro isključivo od neurotika i ludaka. Osim toga, likovi Dostojevskog imaju još jednu upečatljivu osobinu: kroz celu knjigu, oni se ne razvijaju kao ličnosti. Dobijamo ih gotove i upakovane na početku priče i takvi ostaju do kraja, bez bilo kakve bitnije promene, ma koliko se okolnosti menjale, ma kakve neverovatne stvari im se dešavale.

Današnji čovek nema vremena za dokolicu, dobrim delom zato što smo navikli da vreme merimo merom korisnosti, merom produktivnosti. Nekada je rad bio humaniji, a baveći se raznim zanimanjima i zanatima ljudi su često među sobom i razgovarali. Ljudi su nekada bili slobodniji nego današnji čovek, koji nije u stanju da odoli televiziji.

Ovaj vek, kao i svet u kome ćemo živeti, biće manje živopisan i manje nato­pljen dru­štve­nim šare­ni­lom nego što je to bio pro­šli, dva­de­seti vek. Festi­vali, nošnja, obi­čaji, cere­mo­nije, vero­va­nja i ritu­ali koji su u pro­šlo­sti davali ljud­skom rodu fol­klornu i etno­lo­šku raz­no­vr­snost poste­peno nestaju ili se ogra­ni­ča­vaju na manjine, a većina dru­štva ih napu­šta i pri­hvata druge, pode­snije za real­nost našeg vre­mena. Sve zemlje na pla­neti Zemlji doživljavaju ovaj pro­ces, neke brže a neke spo­rije; ali, to nije zbog glo­ba­li­za­cije.

Izgleda da zapanjenost ne treba podsticati, sama se javlja pred nepoznatim. A šta je manje poznato od vaseljene, od stvarnosti, za nekoga ko tek počinje?

Ipak, nadugačko ću govoriti o jednom broju zaista velikih umetnika – i samo sa tih visina treba donositi sud o Dostojevskom. Suviše sam malo akademski profesor da bih predavao ono što ne volim. Ne mogu da dočekam da raskrinkam Dostojevskog. Svejedno, jasno mi je da će oni, koji nisu mnogo pročitali, možda biti zbunjeni mojim sistemom vrednovanja.