Tekstovi sa tagom: eseji

U Hefcebu sam stigao jedne aprilske večeri 1926. godine. Prvi pogled na naselje me je prenerazio. Pre nekoliko dana iskrcao sam se u Haifi i još uvek sam bio pod utiskom veselog orijentalnog šarenila tamošnjih luka i arapskih bazara. Sada sam se obreo u nekakvoj bednoj, oskudnoj oazi smeštenoj u srcu divljine, sačinjenoj od drvenih baraka okruženih nekakvim kržljavim povrtnjacima. Barake nisu bile nimalo nalik na one brvnare iz pionirskog razdoblja Amerike, kakve poznajemo sa ilustracija iz novina - pre su ličile na neke dotrajale straćare u kojima bi, ako već moraju da biraju između njih i rashodovanih železničkih vagona, pristali da žive samo poslednji beskućnici iz Evrope.

Najvećem broju ljudi život je isuviše jak. I zbog toga ne mogu da ga podnesu bez narkotika. Iskapiti ga čistog veoma je teško. Od njega se postaje melanholik, ili se podivlja i posrće. Samo ga najsnažniji podnose bez bilo kakvog krivotvorenja, sa svim njegovim mirisima, samo najsnažniji umeju da trezveno čisto žive opojnost koja izvire iz života.

„Nema na zemlji jednog jedinog ljudskog bića sposobnog da kaže ko je. Niko ne zna šta traži na ovom svetu, sa čim su u skladu njegova dela, njegova osećanja, njegove ideje, ni koje je njegovo istinsko ime, njegovo neprolazno ime u zborniku Svetlosti... Istorija je ogroman liturgijski tekst, u kojem jote i tačke nisu manje vredne od redova i celovitih poglavlja, premda je značenje jednih i drugih neodređeno i duboko skriveno“.

Religija je izgubila uticaj na ljude i ima već nekoliko desetina godina kako je izgledalo da su mitovi i religije zauvek prevaziđeni, a ateizam postao opšta pojava u naprednijih duhova. Poslednjih godina, međutim, čovek se, u svom bezizlazu, okrenuo religijama u potrazi za Nekim ko bi mogao da mu bude oslonac.

Ne znam što je dobro a što loše; što je dozvoljeno a što nije; ne mogu osuditi i ne mogu hvaliti. Nikakvoga valjanoga kriterija u ovom svijetu, kao i ni jednoga čvrstog principa. Začuđuje me činjenica da se neki još uvijek bave teorijom spoznaje. Da sam iskren, trebao bih priznati da sam pomalo ravnodušan prema relativnosti naše spoznaje, jer ovaj svijet ne zaslužuje da ga spoznajemo. Često osjećam da sam se domogao potpune spoznaje, one koja iscrpljuje cijeli sadržaj svijeta, samo što nekom drugom prilikom ne shvaćam ništa od onoga što se događa oko mene. U sebi osjećam gorak okus, vrašku i bestijalnu gorčinu, po kojem mi se čak sâm problem smrti čini bljutavim. Prvi put shvaćam koliko je teško definirati tu gorčinu. Možda i zato što tragam za teorijskim motivima, dok ona izbija iz eminentno pred-teorijskog područja.

Španjolski časopis Cambio 16, kojeg je stoti dodatak za kulturu upravo objavljen (1988), došao je na ideju da od brojnih pisaca dobije tekst o memoriji. Tema je dodatka bila Sjećanje, a od pisaca se tražilo da se nečega prisjete ili da nešto napišu o sjećanju. Pisci dakako nemaju bolju memoriju od ostalog svijeta: kao i kod ostalih njihova memorija može biti varljiva, prolazna, nepotpuna. No to nije važno. Važno je da oni produciraju memoriju. Književnost je, povrh svega, memorija, duga memorija svih nas.

Pivo siječemo aguardienteom od šećerne trske, iz kućne radinosti njegova oca. Promatranje ptica, jebiga, zna biti dosadno, pogotovo kad zanimljivih ptica nema; i strasti s vremenom kopne, posebno kada prerastu u posao. Otac mu je bio sandinistički guérillero. Razvio je, osobno, revolucionarnu zastavu na Narodnoj skupštini, priča, na dan kad je srušen Somoza. Danas ih, u kući s otvorenim vrtom kojim bazaju iguane, živi četrnaestero: četiri generacije.

Ljudi se rađaju samo zato da bi se otisnuli jednim sigurnim kolosekom, kao vozovi po voznom redu; onog trenutka kad se nađete na šinama vaša volja više nije slobodna. Život vam je uslovljen spoljnim činiocima, kao što je tvrdio Orohov: čeličnom prugom, stanicama, skretnicama. Ukoliko pristanete na ove uslove, vožnja po šinama postaje navika od koje se nikad više nećete osloboditi. Stvar je u tome da iskočite iz šina pre nego što se ta navika ustali, pre nego što postanete zatočenik u kloparajućoj ćeliji sopstvenog zatvora.

Nihilizam stoji pred vratima: otkuda nam dolazi taj najneugodniji od svih gostiju? F. Nietzsche, fr. 2 (127), u: Fragmenti iz ostavštine 1885-1887

Prisećam se prvih skica za spomenik u Jasenovcu. Prisećam se zbunjujuće množine iscrtanih lavirinata koje sam, jedan za drugim, slagao na gomilu. Noćima i noćima treperili su mi pred zamorenim očima prepleti zmijolikih šančeva ispunjenih vodom i zemljanih nasipa koji su podsećali na repove Luciferovih mračnih anđela. U središtu već opisane prirodne klopke, u čvoru reka, rukavaca i mrtvaja, počeo se postepeno, na crtežima, razaznavati i moj magijski vrt prepun prolaza, neprolaza i mračnih demona. Teško je reći kud sam bio zabasao. Možda sam u prvom dodiru sa mestom zločina, užasnut, zapao u nekakvu naopaku filozofsku groznicu. Možda sam se upustio u mučna razmišljanja o premoći načela zla, unapred upisanog u mehanizam sveta, pa sam tu vrlo pesimističku zamisao pokušao da iskažem jezikom arhitektonskih oblika.

Pretpostavimo najprije da od tisuću ljudi suočenih sa smrću, samo jedna osoba može biti spašena. Postoji li lutrija za izbor tog jedinog preživjelog i ja pobijedim, bio bih pravi srećković. Ali u tome nema ničega što zahtijeva objašnjenje. Netko je morao pobijediti pa zašto to ne bih bio ja?

Zamjećujem kako mi se jedan teški kamen za drugim svaljuje sa srca. Još nikad nisam tako jasno shvatila fizičko značenje riječi ''olakšanje''. A pri tome žalim te ljude u Palestini i bojim se za njih… Godi mi i promjena klime! Ovdje je već posve svježe, a tamo još pasja vrućina. Klima + jezik (hebrejski je jednostavno nemoguće naučiti) + siromaštvo = fanatizam … Zebnja me već hvata, pomalo mi je dosta tog potucanja po svijetu.

Leti gradim kule od peska. Ne tražim korist od onoga što činim, najčešće je ni nemam. Na budućnost i ne mislim. Nemam za to fantazije. A to je ono što se naziva klasičnim načinom života, neću unapred da isisam med trenutka.

Bili smo u manjini. Živeli smo među ljudima koji nisu hteli da misle svoju sopstvenu sudbinu. To se ne sme prećutati. Kao i ona, svi smo mi bili zaokupljeni i zarobljeni sopstvenom svešću o postojanju u ljudskom svetu koji je bio nemilosrdan, grabežljiv, zao i potkupljiv. Ja se pitam da li smo platili i suviše veliku cenu za našu, ondašnju, svesno izabranu slobodu da govorimo ono što mislimo, što osećamo, pitam se da li je Judita Šalgo ponela i suviše veliki teret odgovornosti za sve nas.

Živeći među ljudima, ja sam se pitao stalno zašto je sve što je misaono i duhovno u našem životu tako nemoćno, bez odbrane i nepovezano u sebi, tako zazorno društvu svih vremena i tako strano većini ljudi. I došao sam do ovog zaključka. Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomnici sa svojim odelom, spravama i oružjem nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom, naseljenom zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni iz brodoloma. One nose na sebi i znake zaboravljenog sveta iz kojeg smo nekad krenuli, katastrofe koja nas je ovde dovela i stalne, uzaludne težnje da se novom svetu prilagode. Jer one su neprestanoj borbi sa tim novim, njima u suštini protivnim svetom u kom su se obrele, i u isto vreme u stalnom preobražavanju i prilagođavanju tome svetu. Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i patnik. Otud neizbežna tuga u umetnosti i pesimizam u nauci.