Tekstovi sa tagom: fernando pesoa

U razgranatoj porodici Pesoinih velikih i malih heteronima, Alberto Kaeiro zauzima najistaknutije mesto budući da je Pesoa pesme potpisane ovim imenom smatrao najoriginalnijim i najvrednijim što je ikad napisao, a za ostale heteronime, naročito za Kamposa i Reisa, Kaeiro je bio nedostižni uzor i Učitelj prema kome su se obojica odnosila s podjednakom ljubavlju, divljenjem i poštovanjem kakve su Platon i Ksenofont iskazivali prema Sokratu ili jevanđelisti prema Hristu (Jasmina Nešković)

Sve ono što jesmo, a tako će biti i za one koji za nama slijede u različitim vremenima, sve će biti onako kako ćemo mi to duboko zamisliti, odnosno, onako kako ćemo mi s maštom u našim tijelima to proživjeti. Ne vjerujem da je povijest, u svojoj golemoj izblijedjeloj lepezi, išta više od niza tumačenja, zbrkanog podudaranja rastresenih svjedoka (Pesoa)

Sve ono što jesmo, a tako će biti i za one koji za nama slijede u različitim vremenima, sve će biti onako kako ćemo mi to duboko zamisliti, odnosno, onako kako ćemo mi s maštom u našim tijelima to proživjeti. Ne vjerujem da je povijest, u svojoj golemoj izblijedjeloj lepezi, išta više od niza tumačenja, zbrkanog podudaranja rastresenih svjedoka (Pesoa)

U razgranatoj porodici Pesoinih velikih i malih heteronima, Alberto Kaeiro zauzima najistaknutije mesto budući da je Pesoa pesme potpisane ovim imenom smatrao najoriginalnijim i najvrednijim što je ikad napisao, a za ostale heteronime, naročito za Kamposa i Reisa, Kaeiro je bio nedostižni uzor i Učitelj prema kome su se obojica odnosila s podjednakom ljubavlju, divljenjem i poštovanjem kakve su Platon i Ksenofont iskazivali prema Sokratu ili jevanđelisti prema Hristu (Jasmina Nešković)

„Koliko je života sadržano u jednom životu? S Pesoom, jedna od velikih briga književnosti našeg vremena, Ja, izlazi na pozornicu. Ja je pogled unutra, subjekt postaje sopstveni objekt, uzimajući sebe kao svoje drugo" - Antonio Tabuki. Fernando Pesoa, rođen u Lisabonu 1888, najpre dugo egzistira kao činovnik u nekoj mračnoj kancelariji. A onda, 8. marta 1914, taj najpre idealistički pesnik, jedan od najvećih u XX veku, primećuje kako u njemu iskrsava izvesni dvojnik po imenu Alberto Kaeiro, „paganski“ učitelj, koga prate dvojica učenika: Rikardo Reiš, epikurejski stoik, i Alvaru de Kampuš, koji sebe naziva „senzacionistom“. Potom je tu, poput prozirnog lista hartije za kopiranje ispred pesnikovog lica, izvesni Bernardo Suareš, koji vodi dnevnik svog „nemira“ u sumornoj prozi, dok istovremeno Pesoa istražuje svakojake puteve, od erotizma do ezoterizma. Svaki od njih je Fernando Pesoa (koji prestaje da bude mladi idealista). On je još sedamdesetak drugih, pri čemu je čak i Pesoa samo jedan od njih. On piše, a uz njega pišu svi njegovi heteronimi, i rukopise trpa u kofer, i tako sve do smrti, 1935. godine. U koferu je, godinama kasnije, otkrivena silna gomila odlomaka njegovog višestrukog, zagonetnog i nezavršenog dela. U ovoj knjizi je deo tih fragmenata (od manifesta, eseja, zapisa, do pisama), poglavito onih koji se tiču umnožavanja stvaralačkog Ja. Službeni glasnik objavio je knjigu proznih tekstova i eseja Fernanda Pesoe “Heteronimi” koju je priredila i prevela Nada Uzelac. Prenosimo nekoliko tekstova iz Pesoinih “Heteronima”

U razgranatoj porodici Pesoinih velikih i malih heteronima, Alberto Kaeiro zauzima najistaknutije mesto budući da je Pesoa pesme potpisane ovim imenom smatrao najoriginalnijim i najvrednijim što je ikad napisao, a za ostale heteronime, naročito za Kamposa i Reisa, Kaeiro je bio nedostižni uzor i Učitelj prema kome su se obojica odnosila s podjednakom ljubavlju, divljenjem i poštovanjem kakve su Platon i Ksenofont iskazivali prema Sokratu ili jevanđelisti prema Hristu (Jasmina Nešković)

Kao duhovni potomak stoičara i epikurejaca, Reiš stvara jednu misaonu, sofisticiranu poeziju zasnovanu na stoičkom geslu Sustine et abstine i na Horacijevom Carpe diem. Od svog latinskog uzora, Horacija, Reiš ne preuzima samo poetiku zlatne sredine već i formu ode koju pokušava da oponaša u svojim stilizovanim pastišima, pišući portugalski kao da piše latinski. To postiže pre svega tako što menja uobičajeni sintaksički red reči, koristeći smele inverzije, razdvajanja, opkoračenja, eklipse itd. Zbog negovanog izraza, stilske prefinjenosti i otmenog tona, Pesoa je tvrdio da Reiš piše bolje od njega, ,,ali sa jednom čistotom koju smatram preteranom". Reiš je ostvario Pesoin apolonijski estetski ideal zasnovan na ravnoteži subjektivnog i objektivnog, jer ,,gde nema harmonije, gde ne postoji ravnoteža suprotnosti, ne može postojati nikakva nauka niti umetnost, jer ne može postojati ni sam život“ (Jasmina Nešković)

Kao duhovni potomak stoičara i epikurejaca, Reiš stvara jednu misaonu, sofisticiranu poeziju zasnovanu na stoičkom geslu Sustine et abstine i na Horacijevom Carpe diem. Od svog latinskog uzora, Horacija, Reiš ne preuzima samo poetiku zlatne sredine već i formu ode koju pokušava da oponaša u svojim stilizovanim pastišima, pišući portugalski kao da piše latinski. To postiže pre svega tako što menja uobičajeni sintaksički red reči, koristeći smele inverzije, razdvajanja, opkoračenja, eklipse itd. Zbog negovanog izraza, stilske prefinjenosti i otmenog tona, Pesoa je tvrdio da Reiš piše bolje od njega, ,,ali sa jednom čistotom koju smatram preteranom". Reiš je ostvario Pesoin apolonijski estetski ideal zasnovan na ravnoteži subjektivnog i objektivnog, jer ,,gde nema harmonije, gde ne postoji ravnoteža suprotnosti, ne može postojati nikakva nauka niti umetnost, jer ne može postojati ni sam život“ (Jasmina Nešković)

Sve ono što jesmo, a tako će biti i za one koji za nama slijede u različitim vremenima, sve će biti onako kako ćemo mi to duboko zamisliti, odnosno, onako kako ćemo mi s maštom u našim tijelima to proživjeti. Ne vjerujem da je povijest, u svojoj golemoj izblijedjeloj lepezi, išta više od niza tumačenja, zbrkanog podudaranja rastresenih svjedoka

Alvaro de Kampoš, najkontroverzniji od svih heteronima Fernanda Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15. oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kamposa je naglašena i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum", trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnikFernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva (Jasmina Nešković)

Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, Fernando Pesoa, čije prezime na portugalskom znači ,,ličnost“, osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu mnoštvo likova koje je ,,zadužio“ da umesto njega prožive drugačije živote. Pesnikov imperativ da „postane drugi“ i „bude mnogostruk kao svemir“, ispuniće članovi njegove imaginarne porodice bližih i daljih duhovnih srodnika, ,,heteronima“ koji imaju razgovetne fizionomije, karakter, poreklo, biografiju, u pojedinim slučajevima i smrt. Svaki od njih ima svoj izgrađeni pogled na svet, senzibilitet, moral, rukopis i stil, i svaki predstavlja ovaploćenje jedne od mnogobrojnih mogućnosti ljudske egzistencije koje realizuju na pozornici pesničke imaginacije i ispoljavaju u jeziku (Jasmina Nešković)

U razgranatoj porodici Pesoinih velikih i malih heteronima, Alberto Kaeiro zauzima najistaknutije mesto budući da je Pesoa pesme potpisane ovim imenom smatrao najoriginalnijim i najvrednijim što je ikad napisao, a za ostale heteronime, naročito za Kamposa i Reisa, Kaeiro je bio nedostižni uzor i Učitelj prema kome su se obojica odnosila s podjednakom ljubavlju, divljenjem i poštovanjem kakve su Platon i Ksenofont iskazivali prema Sokratu ili jevanđelisti prema Hristu (Jasmina Nešković)

Skeptičan a sujeveran, monarhista sa anarhoidnim idejama, hrišćanin i gnostik sklon okultizmu i mistici, ironični sanjar, sentimentalni cinik koji je na samrti tražio da mu se dodaju naočari, kao da se svakim svojim postupkom i stavom rugao „nezajažljivoj banalnosti“ života. Smatrajući književnost najprijatnijim načinom da se ignoriše stvarnost, Pesoa, iako ubeđen u proročku i mesijansku ulogu pesnika, sa gorkom ohološću poriče mogućnost svoje ovozemaljske slave (Jasmina Nešković)

Alvaro de Kampoš, najkontroverzniji od svih heteronima Fernanda Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15. oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kamposa je naglašena i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum", trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnikFernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva (Jasmina Nešković)

Alvaro de Kampoš, ekstrovertni dvojnik Fernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva. Za razliku od Alberta Kaeira i Rikarda Reisa, koji bi mogli pripadati bilo kojoj drugoj epohi i čiji je se život odvijao u jednom metafizičkom prostoru, izvan vremena, Kampos je potpuno ukorenjen u svoje doba i, po svom temperamentu, pogledu na svet i senzibilitetu, predstavlja paradigmu čoveka i pesnika XX veka. Kao kosmopolita i pustolov neutoljive radoznalosti, kome ništa ljudsko nije bilo strano, Kampos je putovao, „oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, voleo i mrzeo na svim meridijanima, učestvovao u javnom životu Lisabona, vodio polemike, osnivao časopise, potpisivao provokativne avangardne manifeste zbog kojih je bio žestoko napadan, formulisao nove avangardne pravce, stvarajući jednu biografiju koja ima uverljivost stvarnog života (Jasmina Nešković)