Tekstovi sa tagom: fest

Na kraju, čak i kada ga gledamo potpuno samostalno, u nekom vremensko-prostornom vakuumu (što je nemoguće), The King‘s Daughter ne bi bio dobar film, ni po pojedinačnim parametrima, ni u celini. Neke stvari je ponekad možda bolje ostaviti da skupljaju prašinu

Film "Living" nam za kraj ostavlja još jednu važnu poruku, s kojom se možemo i ne moramo složiti. Ona podrazumeva spoznaju da nije važno da li će neko naše delo (šta god to podrazumevalo) ostati da živi večno, u bilo kom obliku. Štaviše, verovatno i neće. Ali, ograničenost njegovog postojanja ne znači da nije vredelo i da nije imalo smisla, baš kao i život sam

Teoretski, s novim filmom Rheingold nastalom po autobiografiji bonnskog repera Xatara (pravim imenom Giwar Hajabi), Akin se vraća na svoj teren identitetskih pitanja u migrantskom miljeu Nemačke. U praksi pak sama knjiga nudi dosta teksta i još više konteksta koji treba objašnjavati, a Akin je uzima u integralnom obliku, pa je rezultat pomalo (ha, prilično) naduveni „stranger than fiction“ gangstersko-reperski „biopic“ koji zahvata preširoko da bi makar i teoretski mogao da ide u dubinu

Premijera filma „Ovuda će proći put“ autorke Nine Ognjanović održana je u ponedeljak, 27. februara u punoj sali mts Dvorane i uz ovacije publike na 51. FEST-u

The Beasts možda neće biti ni prelomni ni ultimativni „backwoods noir“, ali svakako film koji inteligentno sledi postulate podžanra i daje lokalizovani kolorit univerzalnim temama. Uspesi na festivalima i u sezoni nagrada (devet nacionalnih Goya nagrada, uz još osam nominacija, te francuski Cesar za strani film) to samo potvrđuju. Rodrigo Sorogoyen je svakako autor na kojeg će španska kinematografija računati i u budućnosti

Srpska premijera filma „Ovuda će proći put“ autorke Nine Ognjanović biće održana u ponedeljak, 27. februara u 19.30 časova u mts Dvorani u okviru glavnog takmičarskog programa 51. Festa

Kako je Sandra pratila ovogodišnji Festival autorskog filma, razmišljanja o sedmoj umetnosti obuzela su celo njeno biće, pa se za potrebe snimanja i Luković prisetio svojih poseta Festu davnih sedamdesetih, a prethodno i odlazaka u kraljevački bioskop Sutjeska. Jedino čega nije mogao da se seti jeste kada je poslednji put bio u bioskopu, ali je obećao da će ga uskoro posetiti

Orchestra je pre svega emocionalno iskustvo od filma, jedno od one vrste koja sjajno komunicira s globalnom publikom, a nijednog trenutka ne deluje generično. Sastavni elementi su možda standardni, na momente njihova običnost graniči s banalnošću, ali na koncu je Luzarov film daleko više od prostog zbira svojih delova

Bissonnetteov film "Death of a Ladies' Man" je polivalentan u svom odnosu prema Cohenu. U neku ruku se može smatrati labavom adaptacijom njegove poezije i pesama, ali se zapravo radi o originalnom filmu njemu u čast

U ovom filmu se potencira na jednoj stvari koja se često previđa, jer se majčinstvo smatra najvećim dometom u životu žene – podseća nas da su i majke ljudska bića koja greše, sanjaju i imaju traume zbog kojih možda nesvesno čine stvari koje nisu savršene.

Režija autorskog dvojca je uglavnom nevidljiva jer su dobar deo posla obavili ranije (što je i jedna od poenti filma), kroz detaljistički scenario i izbor glumaca. Pénelope Cruz uživa igrajući ulogu s druge strane kamere, možda čak nesputano istresajući frustracije nastale u toku rada u različitim kontekstima, od španske kinematografije do Hollywooda, Antonio Banderas do kraja „grli“ lošeg glumca u sebi toliko da se zapitamo koliko on tu glumi ulogu, a koliko se sprda sam sa svojom internacionalnom karijerom, dok Oscar Martínez unosi karikirani dignitet, odnosno teatralnost potrebnu za lik pozorišnog glumca

Svoj film Hinterland austrijski reditelj Stefan Ruzowitzky otvara na rečnom brodu koji Dunavom putuje prema Beču. Godina je 1920, a major Peter Perg (Muslu) i njegovi ljudi su bivši zarobljenici koji se sa dve godine zakašnjenja vraćaju s ruskog fronta. U rat su otišli kao vojnici i oficiri velikog Austrougarskog carstva, a vraćaju se kao vojnici poražene i rasformirane države u sredinu koja ne može ili neće da ih primi dalje od skloništa za beskućnike i skitnice. Uostalom, šta ako su u zarobljeništvu dobili nove, opasne, boljševičke ideje? Ne bi bili prvi...

Kako sam naslov filma prejudicira, dosta toga se dešava u mraku i Milić taj „nedostatak slike“ puni upadljivim dizajnom zvuka. Međutim, Milić tome nije naročito dosledan, pa zato svako malo „bljesne“ da bismo videli šta se zapravo dešava, odnosno da je patnja naših likova stvarna, iako bi sa više misterije, manje osude i tehnički boljom montažom Mrak bio i efektniji i univerzalniji film

Neki će kritičari autorskom dvojcu zameriti to da posežu za relativizacijama i stavljanjem znaka jednakosti između dva »-izma«, kolonijalizma i varvarizma, ali to, čak i da stoji, za filmske kvalitete High Ground nije presudno. Žanrovski film, pa tako i vestern, počiva na nekim pravilima i šablonima, a izvesna doza uprošćavanja ne samo da je dozvoljena, već je i nužna

The Man Who Sold His Skin je jedan od onih filmova koji su efektniji na odloženo, nego što su u toku gledanja. Razlog tome je i tematika, ali i autorska politika. Ben Hania, naime, otvara puno više zanimljivih tema nego što pokazuje ambicije da ih zatvori ili makar zadovoljavajuće produbi