Tekstovi sa tagom: film

Kada se podvuče crta, reč je možda i o najboljem filmu ovogodišnjeg Berlinala (prikazan je u netakmičarskom programu Panorama) i jednom od filmova koji će obeležiti ovu godinu. Aktuelni trenutak je svakako pogođen, ali The Assistant definitivno nije film trenutka, već nešto što se skoro može nazvati remek-delom

Time to Hunt dobar film u svakom smislu i na svakom nivou, dok je faktor zabave i prilično iznad toga. Nema tu reči o nekakvoj artističkoj poslastici koja menja pravila i postavlja svoja, ali to zapravo ni nije neophodno. Yoon Sung-hyun je igrao na univerzalnost i pogodio u centar

Kad se “Otac” bavi samo čovjekom na cesti - najbolji je. Film najbolje funkcionira dok je u kadru Bogdan sam, dok tumara, glavinja, svladava fizičku iznurenost, nesanicu, džepare. Tu do izražaja dolazi kako Golubovićeva režijska vještina, tako i odlični Goran Bogdan kojem je ovo najvažnija filmska uloga. Izrazito omršavio, s jako malo teksta, odlično utjelovljuje lik koji je istodobno najneznatniji, ali i najveći i najjunačkiji

Trainspotting je daleko od bilo kakvoga romantiziranja narkomanskih iskustva, no vrlo smjelo provocira svoje okruženje. Izvrstan je primjer plakat koji danas ima ikonički status. Na pozadini u bijeloj i narančastoj boji postavljeni su protagonisti u stiliziranim pozama nalik na glazbene zvijezde pa poster gotovo da priziva u pamćenje ovitak glazbenoga albuma, u čemu također treba tražiti kulturni komentar

Reč je o hrabrom, originalnom, nesvakidašnjem filmu u filmsko-festivalskim okvirima, a i uopšte. Jednom od onih za koje opaska da pomeraju granice žanra i te kako vredi

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Nova filmska verzija Ivice i Marice koju kao scenarista potisuje malo poznati Rob Hayes, a kao reditelj Osgood Perkins, međutim, iz temelja menja poznatu bajku, ili je možda vraća na originalne, eksplicitno morbidne postavke

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Jedan od nedostataka koji se može zameriti filmu može biti i manjak odlučnosti da se adresiraju problemi unutar crkve, poput stava o pedofiliji među sveštenstvom i izostanka reakcije, što se vidi i u utišavanju tona kada se razgovor između dvojice protagonista povede o tome. Tu Meirelles i McCarten svakako mogu biti oštriji u reimaginaciji susreta dvojice Papa, ali onda bi The Two Popes bio drugačiji film, kritičniji, subverzivniji. Ovako, kao pre svega priča o prijateljstvu dvojice muškaraca i njihovom međusobnom uvažavanju razlici u stavovima uprkos, ostaje na liniji poruke mira i humanosti. Stvarne ili lažne, u slučaju filma, kao i kad je odašilje sama crkva, prosudite sami.

Problem naše kinematografije i dalje nije ni u novcu ni u tehnici ni u glumcima. Sve se to kako-tako uspije naći. Ono čega nema - jesu ideje. I redateljske i scenarističke, ali i producentske. Jedna-dvije lastavice ne čine proljeće

Dark Waters je tip filma koji bi svojim stavom nepoverenja prema spletu vlasti i kapitala savršeno pasao i među paranoidne trilere 70-ih i među njihovu reinkarnaciju 90-ih, dok mu hladna, sivo-plava paleta boja izvrsno pristaje

Dugo sam nosio u sebi neke ličnosti i neke priče koje nisam uspeo da prenesem na filmsko platno, a ni da ih se oslobodim. Jednoga dana, dok sam razgovarao sa Toninom Guerom, mojim zemljakom, on je u nekim mojim tipovima, koje sam mu opisao, prepoznao neke svoje prijatelje i slične situacije. Posle toga priča se dopala i drugima i došlo je do predloga da snimimo film čija se priča odvija ne samo u Riminiju već u bilo kom gradu italijanske provincije u kojoj su dominirali crkva i fašizam.

Glas je tako kompleksan i slojevit portret hrvatske neprijatne stvarnosti koji ne bi bilo loše pogledati još koji put i koji se može pokazati vrlo poučnim na neočekivanim mestima

Izašao sam na scenu sa ekipom filma, uzeo mikrofon i rekao, 'Pozivam sve gejeve, lezbejke i prostitutke ovde, da dođu i pridruže nam se na sceni da bismo zajedno pozdravili publiku!'

Jean-Pierre Léaud – dečak koji je rastao i stario pred našim očima, ikona je Novog talasa, najpoznatiji po filmu Françoisa Truffauta - The 400 Blows, koji je snimio kada mu je bilo samo 14 godina. Tako je 1959. godine postao zaštitno lice francuskog novog talasa, a tokom sledećih pedeset godina radio je sa najvećim imenima francuske kinematografije, pa je posle Truffauta došao Godard, onda Rivette, Eustache, Garrel, Assayas, Bonello, te internacionalni umetnici kao što su Pasolini, Skolimowksi ili Kaurismaki. U ovoj galeriji su najlepši posteri u čijem je centru upravo Léaud. Uživajte.