Tekstovi sa tagom: filmovi

Film je, dakle, otvoreno politički i prilično jednostran, što se od Gavrasa i očekuje. Njegove nepodeljene simpatije uživa Varoufakis kao čovek od intelekta i integriteta kojeg uglavnom viđamo u poslovnom, hladnom i neprijateljskom okruženju kao kakvog ratnika svetla protiv sila mraka i bezumlja. Izuzetak su možda par scena kod kuće sa suprugom (Valeria Golino, jedva prepoznatljiva) koje ističu njegovu normalnost, iskrenost i pristupačnost. Štos je što u stvarnom životu dobri momci ne moraju da pobede, a autsajderi ostaju autsajderi. Gavras je tu da pohvali i proslavi njihov častan poraz i sizifovski trud

Polanski koristi Zolu i Dreyfusa kao metaforu za to što je on bio proganjan od strane medija. Naravno, tu ne misli na progon koji je doživeo i jedva preživeo kao dete - Holokaust, već na nešto za šta je po svoj prilici bio kriv i opravdano sudski i medijski gonjen - zavođenje, odnosno silovanje maloletnice. Polanski i te kako ima prava na svoje mišljenje, ne samo kao zaslužni filmski autor i umetnik, nego i kao ljudsko biće, nije se ni ranije stideo da ga iskoristi, čak ni da svoju ličnu tragediju ironizuje do maksimuma

Otud ću i ja biti samo ličan – Brede, oženi me! – jer mogu samo da zavidim tom laki bastardu, i njemu i Bredu i Dikapriju, imali su se rašta i roditi, a nama, pardon, meni, ovde su, u svetskom Beogradu, omogućili nekoliko sati radosti sve skupa, meni – nikome i ničemu, i zasigurno neću upošljavati dekonstruktivizam i poststrukturalizam i tirnanićevizam u "analizi", već ću se prepustiti uživanju i samosažaljenju, prepustiću se onome što rade i likovi iz filma i reditelj sâm – indulgingu – ali ja na mnogo sirotijem i nižem nivou, biću kao sakupljač kartona koji uz flašu piva ispred samoposluge komentariše svetsku situaciju i raduje se što je „Putin zajebao Trampa i EU“

Ly u svom prvencu fantastično poentira u toj prolongiranoj, fluidnoj završnici rizikujući, poput svojih antijunaka, apsolutno sve. Pogađa jer njegova poenta nije banalna i jer vrlo dobro zna o čemu govori kao neko ko je policijskoj brutalnosti svedočio ceo život i ko je i svoju karijeru započeo potajno snimajući upravo njih

U pitanju je duboko uznemirujući film koji ostavlja jak utisak koji nije uvek jednostavno izraziti rečima. Naime, jasno nam je da je Gloria predator neke vrste, a da je Paul njen plen, ali nam nije jasno koliko je ona u tome proračunata, koliko ga namerno iskorištava i koji je uzrok njene traume jer pozadinska priča koju priča može biti i istinita i lažna i svugde između na tom spektru

Ostaje nam da žalimo za prošlim vremenima kada je Tusta bio moguć ili da ih slavimo zato što su Tusta i Idijoti bili mogući. Mlađe generacije će možda gledajući film skapirati nas koji smo pod svakodnevnim udarima nacionalizma i džiberluka čekali Idijote u Beogradu ili Brejkerse u Zagrebu kao ozebli sunce

U zanatskom smislu je film vrlo dobar, posebno u domenu fotografije, koja je redak primer savršene kontrole ručne kamere. Međutim, fali mu doslednosti po pitanju jasne autorske namere da pređe granicu koja deli dobre filmove i izvenredne. Razočaranje je samo utoliko što to ne samo da može, već i obećava

Ono što The Factory odvaja od sličnih filmova sa otmicom, pregovorima i taktičkim nadmudrivanjima uglavnom američkog porekla je njegov "setting" - uboga fabrika metalnih šipki upropaštena privatizacijom i zapuštena, čiji su radnici tek senke od ljudi. Ta realistična komponenta je ujedno i glavni adut filma jer otvara mogućnost da se prozbori koja o stanju stvari u Putinovoj Rusiji, o odjecima otimačine 90-ih i represije sovjetskog doba

A White, White Day je film autora koji očito ima priču i ideju kako da je ispriča, ali mu fali razrade, prilagodbe, fleksibilnosti. Bljeskova genijalnosti kod Palmasona ima, ali oni su tek bljeskovi, pa onda pogrešne odluke još i više istupaju. Ovo će biti jedan od onih poslovičnih "ranih radova", koji možda ne ispunjavaju sva očekivanja ali najavljuju dolazak majstora. Hoće li Palmason to postati već sa svojim narednim filmom, nekada kasnije ili neće nikada, ostaje da se vidi. I ta provera će biti uzbudljiva

Pobednici 26. Festivala evropskog filma Palić proglašeni su u petak 26. jula. Žiri Glavnog programa Festivala u sastavu Lawrence Tooley, Marta Bereš, Aleš Pavlin, Syllas Tzoumerkas i Tom Burke doneo je odluku da nagradu Zlatni toranj za najbolji film dodeli filmu “Jadnici” reditelja Lađ Lia, za uspešnu kombinaciju žanrovskog narativa sa živim istraživanjem problema koji govore ne samo o obespravljenima u Francuskoj, već i širom sveta

U subotu, 20. jula u 21 sat na Letnjoj pozornici, svečanom ceremonijom otvaranja i dodele nagrada “Aleksandar Lifka” najzaslužnijim filmskim stvaraocima – scenografu Miljenu Kljakoviću Kreki i hrvatskom reditelju Rajku Grliću, počeće 26. Festival evropskog filma Palić. Nakon toga, od 21.30 premijerno u Srbiji biće prikazan najnoviji film Pedra Almodovara “Bol i slava” sa Antonijom Banderasom u glavnoj ulozi

Donekle su upitni i motivacijski i moralni aspekt filma, odnosno zašto bismo gledali nadmetanje očito dobrostojećih ili nepristojno bogatih ljudi, kao i to da je činjenica da naše junake vodi prilično jednostavna pohlepa, ma koliko se oni trudili da je zamaskiraju iza velikih reči o tome kako žele pokazati srednji prst sistemu od kojeg itekako profitiraju. Ali to se sve da lako otkloniti sa sportskim analogijama: kao što su neki ljudi plaćeni da udaraju lopticu reketom, šutiraju loptu, trče u ravnoj liniji ili skaču u vis i u dalj, tako se naši junaci i zlikovci takmiče ko će osigurati brži protok podataka internetom. A takmičenja su, po prirodi stvari, zabavna za gledanje slično kao i za učestvovanje u njima

Zećiraj će „Aginom kućom“ kojom je otvorila East of the West takmičarski program Karlovarskog filmskog festivala, i koji joj je doneo specijalan pomen ekumenskog žirija, sigurno izazvati burne reakcije svojom hrabrom misijom da ženama da grlatu slobodu u izražavanju emocija

Prilaz reditelja Marka Škopa kompleksnoj temi buđenja ksenofobije je otreznjujuće blizak onome što poznajemo iz stvarnog života. On je analitično obzervativan, dubinski i bez direktno izgovorene kritike i takođe ukazuje na tužnu činjenicu da smo taoci svoje direktne sredine

Nekim gledaocima sadizam koji Nyholm demonstrira prema svojim likovima može biti problematičan, ali recimo da se tu radi o cepidlačenju i nepotrebnoj moralizaciji jer sam dizajn negativaca takav da nema i ne može imati dodirnih tačaka sa realnim svetom. Dizajn filma inače, što vizuelni, što zvučni, tako je izbalansiran između realističnog i surealnog da se čini kako se Koko-di Koko-da vrlo vešto prebacuje iz jednog "sveta" u drugi