Tekstovi sa tagom: filmovi

Koncept zvučnog keteringa, odnosno buke i hrane nije toliko nezamisliv u kontekstu savremene performativne umetnosti koja i sama zalazi u teško zamislive i ne naročito smislene pravce. Ali jednako tako, satirizacija takvog nečeg predstavlja ubiranje poprilično lakih poena, naročito ako uzmemo u obzir da su to radili i drugi savremeni autori, recimo Sorrentino i Östlund, samo smislenije i elokventnije. Problem je takođe što ovde Strickland u pomoć ne priziva ono po čemu se razlikuje od ostalih festivalskih i „art” autora, a što ova priča zapravo i zahteva: žanrovski pristup i pogled na stvari koji će makar na kraju rezultirati nekakvom akcijom

Film Tove je imao nesreću da izađe u „koroničnoj“ 2020. godini i da mu se festivalska i bioskopska distribucija razvuče na parčiće kroz tu i dve naredne godine, a čak ni nacionalna nominacija za Oscara tu nije mogla puno pomoći. Na zalasku turneje, film smo dobili priliku da pogledamo na KRAFFT festivalu u Kranju, a budući da je reč o doista glumačkom filmu, jedan mladi glumački festival se pokazao kao pravo mesto

Doista, što Neil izvodi i koji mu je k...? Zar je digao ruke od svega? Zakopao moralni kompas u pijesku meksičke plaže? Je li ovo njegov vid žalovanja? Proživljava li (egzistencijalnu) krizu srednjih godina? Da on nije neki sociopat? Je li film preslik (njegova) snoviđenja?

Teza koju tu Jabbaz s pravom postavlja je to da nas zaraza ne čini monstrumima, već samo doprinosi tome da svoje monstruozne nagone čije je seme odavno posađeno (možda čak iskonsko za ljudsku vrstu) ispoljimo bez griže savesti i straha od odmazde sistema.

Od 1986. je prošlo 36 godina i kadar mlade Meg Ryan iz prvog filma prilično je sugestivan po pitanju vremena. Protok vremena se reflektira na Valu Kilmeru u maloj ulozi nekadašnjeg Maverickova rivala Icemana, ako ne i vječno mladom Cruiseu kao titularnom junaku, premda kamera pronalazi bore na njegovu licu u krupnom kadru

Verovatno su najboljoj poziciji Grohl i društvo, a ponajviše sam Grohl čija je film i bio ideja inicijalno. Ne samo da njegov lik ima najviše „mesa“ (ipak je on taj koji poludi, odnosno pokupi kletvu i kreće da ubija svoje kolege i drugare), nego postaje evidentno da je on taj koji više od svih uživa u pažnji javnosti, ali i u svim aspektima svog posla. Dobro je to što još uvek može primiti ili makar izmisliti šalu na svoj račun, ali Studio 666 ostaje samo gledljiv film, daleko od dobrog ili po bilo čemu posebnog. Mada, ako su se zabavljali snimajući ga, zaslužili su

Kada se sve sabere i oduzme, Memory deluje kao promašena prilika da se razigra koncept „neesonijade“ i da se na taj način iskoristi glumački potencijal koji Liam Neeson još uvek poseduje. Umesto ozbiljnog i intrigantnog filma, dobili smo tek gledljivu varijaciju na temu već viđenih akcionih trilera iz američkog pograničnog okruženja

Egzistencijalizam je usađen u film, najviše u rečenici "jedan čovjek umire, drugi nastavlja putovanje", koja zrcali suštinu "Operacije Mincemeat". Madden je obavio lavovski posao na ovom staromodnom filmu (u najboljem smislu te riječi) odlične glume, balansirajući između žanrova i tonova, osobnog i profesionalnog

Protagonisti filma su nesrećni bračni par, mesar Vincent (igra ga sam Eboué) i njegova smorena supruga Sophie (Fois). Posao ne ide dobro, radnja polako propada jer nije ni dovoljno ekskluzivna da privuče bogatu klijentelu, niti je Vincent toliko neetičan da prodaje hormonalno tretirano meso kao u supermarketima; želja među njima se ugasila, prijatelji (Cayrey i Hocq) im trljaju so na ranu svojim skorojevićkim hvalisanjem, a Sophie noći provodi gledajući „true crime“ emisije o serijskim ubicama, što je siguran znak depresije. Povrh toga, njihova radnja će se naći na meti napada militantnih veganskih aktivista

On the Count of Three počinje scenom koja bi nas mogla navesti na krivi trag da posumnjamo da se ovde radi o nekakvoj nezavisnoj kopiji akcionih spektakala, ili o laganoj, kontrolisanoj parodiji na iste. Dvojica muškaraca, jedan crnac i jedan belac, drže pištolje uperene jedan u drugog na kratkoj distanci i broje do tri. Cilj, međutim, nije uplašiti „protivnika“, već izvršiti samoubistvo koristeći jedan drugoga za povlačenje obarača. Njih dvojica su, dakle, prijatelji, a očito je da im je ovaj improvizovani plan suicidalnog pakta pun rupa

Izuzetan „casting” sačinjavaju prirodna i sjajno vođena deca, te profesionalni glumci koji su do sada uglavnom igrali samo epizodne uloge diljem frankofone kinematografije. Playground je zaista zaokružen i surov svet, a gledanje filma izazvaće snažnu reakciju od strane gledalaca

Jedno je sigurno: litvanski film i Andrius Blaževičius u njegovom okviru idu krupnim koracima, hrabro napred. Runner je dokaz za to

Eho opusa Michaela Hanekea koji odzvanja prvencem Woszczynske naročito je vidljiv u precizno komponovanim kadrovima i svetlim, a hladnim tonovima enterijera koji stoje u suprotnosti sa eksterijerima uhvaćenih kamerom Bartosza Swiniarskog. Isto se oseća i u polaganom građenju trilerske atmosfere kroz odmerenu montažu Jaroslawa Kaminskog koja uspostavlja jasan ritam. Određena iskakanja, skretanja, sinkope i poente možda očekujemo, ali će nas svejedno iznenaditi

To je istovremeno nezavisna drama, otkačena komedija i akcijsko-trilerski blockbusterčić s nadodanom otmicom u zapletu "pametnog filma za odrasle" kao udicom za najširu publiku da "The Unbearable Weight Of Massive Talent" bude uspješniji u kinima kamo, ističe Cage, dominiraju Marvel i "Star Wars". Odnosno, to je posveta svim glumčevim filmovima/ulogama i samom glumcu bez kojeg "Nepodnošljive težine golemog talenta" ne bi ni bilo

Hatching je predvidljiv, formulaičan film u kojem se spajaju uticaji B-filmskog horora po „creature feature“ šablonu, socijalne satire koja se zadovoljava time da zahvati plitko i „body horrora“ koji ostaje u granicama onoga što smo već videli i kod starijih i kod novijih majstora pod-žanra. Predvidljiv scenario koji potpisuje autor zapaženih alegoričnih kratkih filmova Ilja Rautsi je servisiran funkcionalnom režijom, sugestivnom fotografijom i predvidljivom, ali prikladnom pomalo zadržanom glumom. To sve, međutim, ne znači da je Hatching apsolutno šablonski film koji samo derivira uticaje da bi ispričao priču o doživljavanju puberteta iz ženske perspektive u društvu koje je obeleženo perfekcionizmom, kompetitivnošću i ambicijom