Tekstovi sa tagom: filmovi

Mona J. Hoel je norveška predstavnica u pokretu Dogma 95 koji su pokrenuli danski sineasti, a njen film od pre 20 godina, Cabin Fever, jedan je od najtipičnijih predstavnika pokreta koji prati skoro sve tačke čuvenog manifesta. Za Are You Leaving Already? se takođe može reći da se relativno striktno pridržava Dogme, naročito na planu filmske estetike: neprofesionalni glumci, kamera iz ruke, što manje naknadnih montažnih rezova, bez veštačkog osvetljenja, bez muzike i sa minimalnom obradom zvuka

Sudbinu filma je prilično teško predvideti, kao što je teško predvideti i budućnost, neposrednu ili malo dalju. Trenutno se čini da će se „streaming” platforme samo ojačati u trenutnom razvoju situacije kada ostaju bez prikazivačke konkurencije, ali problemi nastaju drugde u proizvodnom lancu, od proizvodnje novog sadržaja (snimanja) do kalkulacije sa pomeranjem datuma za distribuciju. The Platform će u tom slučaju poslužiti kao jedan od oglednih primera „karantinskog hita”

Na tehničkom planu, Svi protiv svih je kompetentno urađen, ali ne više od toga. Fotografija Jasona Manna ima određene "turističke" kvalitete, totali podsećaju na razglednice, montaža Martina Ivanova osigurava preglednost i pratljivost, dok je Košakova režija školska, naročito u smislu kadriranja (uglavnom plan-kontraplan u dijaloškim scenama kojima se, u odsustvu akcije i budžeta za nju, stvara napetost), zbog čega se teško može nazvati spektakularnom

Druga konstanta kod Fontaine, posebno prisutna u poslednje vreme, posle njenog jedinog velikog hita (Coco Before Chanel), je pokušaj provokacije javnog morala ili suštinske etike. Night Shift se ne razlikuje mnogo od zadatih okvira, upadljivo je korektan na većini nivoa, plemenit u svojoj misiji, korektan u realizaciji (posebno na glumačkom nivou, Virginie Efira i Omar Sy su izvanredni), ali mu fali „ono nešto” da bi bio i više od toga

Samoizolacija, kako tvrde svetski stručnjaci, služi kako se ne bi previše građana razbolelo u isto vreme, što bi bilo nepodnošljivo za zdravstveni sistem i medicinske radnike koji su već neko vreme na prvim linijama odbrane. Upravo se zbog toga preporučuje udaljavanje od analognog života, i migracija u online sfere u kojima, ruku na srce, ionako provodimo puno vremena

Film sjajno izgleda i relativno glatko teče, dok je promišljena nepretencioznost celog amalgama za svaku pohvalu. Naime, misterija se ne skriva toliko u tome ko je tu kome šta i šta ko kome koliko dođe, već u onim malim, banalnim momentima

Njezina "Emma" (s)likovni je spoj filmova Wesa Andersona i kostimirane drame "Portret djevojke koja izgara" Celine Sciamme. S jedne strane, jarke pastelne boje, geometrijske kompozicije kadra i povremene začudnosti, poput prizora špalira žena u odorama iz "Sluškinjine priče". S druge, pojedini kadrovi nalik slikama iz epohe kad je nastao roman

Bar The Roaring Twenties u Las Vegasu će se zatvoriti zauvek, ovo je poslednji dan da radi i to je prilika redovnim mušterijama, gazdarici i šankeru da se oproste od mesta koje im je u velikoj meri ispunjavalo život. Taj događaj koincidira sa Trumpovom inauguracijom što možda nosi neki simbolički značaj, ali nije presudna stvar jer se barovi otvaraju i zatvaraju verovatno svakog dana

Ono što, pak, najviše iritira u ovom ispodprosečno sklepanom pokušaju gangsterske drame s društvenim angažmanom je uporno insistiranje na formuli koja naprosto ne radi na duže staze: kombinaciji vrlo neurotične ručne kamere i oštrih montažnih rezova. To donekle ima smisla u montažnim sekvencama i masovkama kojima Nikitović kupuje vreme i film razvlači na preko 100 minuta trajanja, ali vrlo brzo postaje zamorno i od Četiri ruže pravi zapravo prolongirani video-spot. Postoji razlog zašto se oni snimaju za pojedinu pesmu, a ne za dupli album

Reč je o klasičnom biografskom filmu o zanimljivoj i pomalo zaboravljenoj ličnosti, "čoveku za sva vremena", travaru i iscelitelju Janu Mikolašeku, čiju su klijentelu činili prosti i naivni ljudi, ali i glavešine različitih režima, nacističkog i komunističkog, a koji je, kako to obično biva, "zglajzao" kada se promenila garnitura. Iako su glavni aduti filma, poput detalja scene, kostima i rekvizite, dorađeni i sasvim na liniji onoga što percipiramo kao realnost, Charlatan je film koji odiše televizijskim ugođajem, a koji je na ime svoje rediteljke osigurao festivalsku premijeru

Iako bi se scenariju u posljednjoj trećini štošta moglo prigovoriti, film je u cjelini izvrstan, ponajviše zahvaljujući Whannellovoj režiji. Njegov uzor je nesumnjivo Alfred Hitchcock, ne odigrava se “Nevidljvi čovjek” bez razloga u San Franciscu kao i “Vrtoglavica”, a izvrsna glazba Benjamina Wallfischa u nekoliko navrata izravno asocira na slične uratke Bernarda Herrmanna. Ovo je dosad najugodnije ovogodišnje iznenađenje, a vidjet ćemo hoće li ga neki drugi film moći nadmašiti, makar u žanru horora

Kada se podvuče crta, reč je možda i o najboljem filmu ovogodišnjeg Berlinala (prikazan je u netakmičarskom programu Panorama) i jednom od filmova koji će obeležiti ovu godinu. Aktuelni trenutak je svakako pogođen, ali The Assistant definitivno nije film trenutka, već nešto što se skoro može nazvati remek-delom

Time to Hunt dobar film u svakom smislu i na svakom nivou, dok je faktor zabave i prilično iznad toga. Nema tu reči o nekakvoj artističkoj poslastici koja menja pravila i postavlja svoja, ali to zapravo ni nije neophodno. Yoon Sung-hyun je igrao na univerzalnost i pogodio u centar

Kad se “Otac” bavi samo čovjekom na cesti - najbolji je. Film najbolje funkcionira dok je u kadru Bogdan sam, dok tumara, glavinja, svladava fizičku iznurenost, nesanicu, džepare. Tu do izražaja dolazi kako Golubovićeva režijska vještina, tako i odlični Goran Bogdan kojem je ovo najvažnija filmska uloga. Izrazito omršavio, s jako malo teksta, odlično utjelovljuje lik koji je istodobno najneznatniji, ali i najveći i najjunačkiji

Reč je o hrabrom, originalnom, nesvakidašnjem filmu u filmsko-festivalskim okvirima, a i uopšte. Jednom od onih za koje opaska da pomeraju granice žanra i te kako vredi