Tekstovi sa tagom: filmovi

Štos je samo u tome što se ovakav film mora nekako i rasplesti, za šta postoje tri načina od kojih su sva tri pogrešna. Možda bi najmanje pogrešan bio onaj kukavički, odnosno ostavljanje kraja otvorenim, a dileme aktivnom, jer bi se time makar izbegao direktan odgovor na pitanje koje više nije samo pitanje perspektive ili odnosa između dvoje (fiktivnih) ljudi od koje su oboje iz svoje perspektive u pravu jer je njihovo pravo na vlastitu percepciju legitimno, a razlike u percepciji situacije posve logične, nego je i političko, ideološko, čak i „socijalno-religijsko“ jer je zapravo pitanje verovanja

Jedno od zanimljivijih tumačenja sugeriše da je "Blonde" u stvari horor film. Ne onaj koji nas plaši, već onaj koji izaziva jezu, gađenje, nemoć... Nije to daleko od istine i sigurno je interesantnije kada se posmatra kroz tu žanrovsku perspektivu, no pitanje je vredi li uopšte gledati ovakvo ostvarenje

"Fatalna privlačnost" je sagledana iz muškog očišta i postavlja gledatelja na stranu Dana koji je načelno "nice guy", daleko od mračnijih Douglasovih likova ako ne računamo da ga baš i ne izjeda krivnja što je prevario ženu spavajući s drugom, iako izričito daje do znanja da ne želi izgubiti obitelj od vanjske prijetnje u tijelu Alex, koja vreba njegovu familiju u nedostatku vlastite. Međutim, Lyne pokazuje dosta razumijevanja prema Alex, koju Close čini kompleksnim trodimenzionalnim ženskim likom, daleko od psihopatkinje i luđačke negativke

Na šta je sve to moglo da ispadne, još smo i dobro prošli s Fall koji ispunjava svoju video-misiju da određeni vremenski period ispuni atraktivno snimljenim, na momente čak i napetim sadržajem koji zahteva suspenziju neverice za emocionalni efekat. Opet, mnoge su tu pouke koje bi reditelj i koscenarista mu tu mogli izvući, od onih zanatskih u smislu karakterizacije likova i „sidrenja“ priče bilo u realnost, bilo u fantaziju (a nikako u oboje istovremeno), pa do maksime da je manje često – više

Kečin film je poetski dokumentarac koji manje polaže na kontekst i informaciju, a više na emociju i vizualnu poetičnost. U tom smislu, Kečin film sliči na filmove sjajnog talijanskog Amerikanca Francesca Minervinija, ili na "Hale County, jutros" RaMella Rossa. Film čudesno izgleda, a to je tim više zadivljuje ima li se na umu da ga je snimao sam redatelj. Kao da je vizualnom ljepotom Keča pokušao pomalo dati mitske aure svojim junacima, suprotstavljajući veći-od-života vizualni pristup njihovoj besprimjernoj bijedi

Na kraju, I Am Zlatan ostaje film više namenjen fanovima Zlatanove fudbalske igre koji će se kroz njega na „fast forward” upoznati s crticama iz njegove biografije, nego fanovima Zlatanove persone na terenu i van njega, te njegove simboličke težine

Sa EO Skolimowski i česta mu koscenaristkinja Ewa Piaskowska nastavljaju s nestandardnim, a opet ne nužno eksperimentalnim pripovedanjem, prateći putešestvije naslovnog dugouhog kopitara kroz seriju vinjeta, često napetih, neretko brutalnih, a ponekad i gorko-slatkih, uz povremene meditativne relaksacije. Ono što Skolimowskog zanima i više od avantura jednog magarca je ono što ih pokreće, usmerava i odvija se u pozadini: ljudsko ponašanje, ljudski postupci i ljudsko društvo, čime EO pokazuje ambiciju da postane nekakva metafora ili makar hronika. Uspeh tu nije zagarantovan

"To je osjećaj, kao otkucaji srca, tik-tak", Johnny podučava Baby tajnama plesnih ritmova. Njihova srca kucaju kao jedno u nezaboravnoj završnici koja utjelovljuje duh osamdesetih kad ples i romansa postanu jedno, spajajući "Flashdance" i "An Officer and a Gentleman". Johnny ulazi u plesnu dvoranu, uzima za ruku Baby koja sjedi u kutu, vodi je na podij i podiže da poleti doslovno i simbolično iznad svih. Nobody puts Baby in the corner!

Reč je o jednom od retkih filmova koji se u ova doba usuđuju da budu drugačiji, da budu blatantni i da šok koji u sebi nose ne bude sam sebi cilj

Odnos između narednika i Zacka je kičma filma, a njegovo srce romansa s Paulom, lijepom pripadnicom radničke klase kakvu bi, da je "An Officer and a Gentleman" nastao u ex-YU kinematografiji, lako moguće igrala Mira Furlan. "Ne znam kako bi prošao kroz ovo da nisam imao nešto čemu sam se radovao", Majo će priznati Pauli, koja radi u obližnjoj tvornici papira

Film "Nope" deluje kao korak unazad za autora čiji je rukopis bio zanimljiv ma koliko mu filmovi bili nesavršeni (možda upravo i zbog toga), zapravo kao nešto složeno pomalo na silu, kao kada autor želi nešto poručiti, a ni sam nije siguran šta tačno. Opet, i takav je dovoljno intrigantan i otvoren za tumačenja i učitavanja, te podatan za analizu u smislu toga koliko vlastita intuicija koju Peele sluša može da ga prevari. Možda se u svemu tome ipak krije jedna lekcija o tome da je ponekad manje – više

Posle 40-ak godina odsustva, Felice (Favino) se vraća u grad s primarnim ciljem da poseti svoju staru, fizičkom bolešću i demencijom načetu majku Teresu (Quattrocchi). On je grad napustio kao mlad, u žurbi i pod čudnim okolnostima koje će se do kraja filma obelodaniti, a život je proveo na Bliskom istoku i u Egiptu, radeći u građevinskom sektoru i razvijajući karijeru. Svoj rodni grad prepoznaje jer se Napulj zapravo i nije puno promenio: i dalje je to mesto kontrasta između lepote i gadosti, lake zarade i teškog života, kriminala i dobročinstva

Likovi u filmu "Kelti" poseduju izvesnu izblaziranost i odmak od društvenih dešavanja. Kao da su došli iz 21. veka, sa već dovoljno razočaranja, rezigniranosti, sa naknadnom pameću, čvrsto rešeni da obrađuju sopstveni vrt

”Nisi više u ratu”, govore junakinji, ali rat je u njoj (u filmu) i okolo nje (u stvarnosti). Najsnažnija scena filma je košmarna vizija protagonistice: Lilia zamišlja kako šeta kroz razoreni centar Kijeva i cijeli grad je u ruševinama, uključujući trg i Olimpijski stadion. Za vizualizaciju junakinje vizije Nekonečni je morao rabiti specijalne efekte, a danas bi, nažalost, samo trebao uperiti kameru u centar Kijeva. Fantazija je postala zbilja i u toj sceni pretvorila igrani film u dokumentarac

Bio je ubeđen da ga se niko neće sećati, da ga ni po čemu nećemo pamtiti jer, verovali ili ne, nije snimio kultni film! Umesto toga, on je prestao da bude osoba i postao konstanta za koju svi znaju iako možda nisu čuli nijednu njegovu pesmu. A, opet, nemoguće je da nisu. Elvis je tu, sveprisutan. Umro je pre četiri i po decenije, a klinci koji danas gledaju ovaj film su već čuli za njega i odnekud im je neverovatno poznat