Tekstovi sa tagom: filmska kritika

Četvrtog festivalskog dana, u utorak 15. septembra, u Glavnom takmičarskom programu Festivala evropskog filma Palić prikazani su filmovi „Nada” norveške rediteljke Marie Sødahl i poljsko-švedski film „Znoj” Magnusa Von Horna. U selekciji Paralele i sudari, na repertoaru su bili filmovi „Zaboravljeni” ukrajinske rediteljke Darje Oniščenko i „FREM” slovačke rediteljke Vjere Čakaniove

Lanthimos je, čini se, ovog puta pogodio u centar napravivši vizuelno atraktivan, lako pratljiv i pamtljiv film koji u sebi nosi puno ironije i satiričku oštricu, ali i dubinski uvid u ljudsku psihu i igre moći naročito blizu izvora iste

Problem je, međutim, što nam Kechiche ovim svojim novim filmom ne govori ništa posebno novo o odrastanju, hedonizmu, ljubavi, već nas vodi na panoramsku turu svoje mladosti ili svoje vizije mladosti. Sve to je gledljivo, intrigantno i atraktivno, samo pomalo bespoentno, naročito u datom trajanju i formatu

Izbor glumaca koji je Eyre napravio je savršen za film ovakvog izraza i dometa. Emma Thompson briljira i sa “mesnatim” monolozima i u interakcijama sa ostatkom ansambla

Možda Pawlikowski (kojeg kao autora iznimno cenim, da ne bude zabune) baš tako vidi ljubav samu po sebi ili makar ljubav kojoj je svedočio, ali to prilično obesmišljava naslov i svodi ga tek na arbitrarnu vremensku odrednicu. Naime, njih nije rastavio Hladni rat (mada su vanjski faktori igrali određenu ulogu u celoj priči), već karakterne razlike

Toller, kojeg maestralno igra Ethan Hawke, je sam po sebi čovek opterećen svojim demonima (duga senka njegove prošlosti nam se postepeno otkriva kroz dalji tok filma) i sklon alkoholu, a pritom se nalazi u nezavidnoj poziciji da je njegova jednostavna, a istorijski značajna kalvinistička crkva svedena na muzej i suvenirnicu za turiste

U nekom paralelnom univerzumu, ovo je mogla biti i komedija. Na pamet mi padaju najmanje tri ključa – woodyallenovski pseudo-intelektualizam, montypythonovski čisti apsurdizam, pa čak i hollywoodska nepristojna komedija temeljena na transferu neprijatnosti. Ovo, na sreću ili nažalost, nije takav film jer svojoj temi i svojim likovima pristupa ozbiljno

Problem je, međutim, što Lee nije uspeo da odoli a da ne “zakuca” svima ionako jasnu poentu, a sa dokumentarnim snimcima iz Charlottesvillea, gde su se prošle godine sukobili rasisti i antifašisti, te sa Trumpovom sramotnom izjavom po tom pitanju. Lee i u tom slučaju govori ispravnu stvar, ali to čini pomalo vređajući inteligenciju gledaoca koji je to možda shvatio i ranije, a shvatio bi ne samo bez dokumentarnih snimaka recentnih događaja, već i bez “namigivanja” u tom pravcu, kroz likove “klanovaca” koji ispaljuju Trumpove slogane iz predsedničke kampanje.

Šta znači biti crnac u Americi, a šta belac u crnačkom okruženju? Do koje mere se može usvojiti kulturu kojoj se originalno ne pripada, u kojoj meri dokazivanje (i kome) ima smisla. Za to treba pohvaliti pre svega dvojicu glumaca-scenarista koji na filmu nemaju nekog ekstenzivnog iskustva (Diggs dolazi iz sveta teatra, Casal sa televizije), i to pre svega u sferi dijaloga i prenosa njihove drugarske dinamike iz života na platno

"Limunada" se bavi birokratskim, egzistencijalnim i inim iskušenjima rumunjske imigrantice u SAD-u. Pogled na Ameriku iz rumunjske perspektive, odnosno podjednako, ako ne i više na Rumunje/strance iz američke perspektive, čini film osvježavajućim poput limunade, makar je redateljica servirala krajnje gorku

„Klub zadovoljnih žena“ nije film od kojeg treba očekivati remek-djelo. No, on to ni ne želi biti. Kao razbibriga funkcionira sasvim solidno dok oko četverokuta likova gradi priču o tome kako i starija dob traži začin u životu. Odabir knjige koju naše junakinje čitaju na književnom klubu također je svojevrsna pljuska kulturnom snobizmu i umišljenom elitizmu. Ona, doduše, nije nimalo suptilna

Jasno nam je da je on gubitnik, stalno na istom dosadnom poslu, stalno u istoj “lonac-plavoj” jakni, sa izbezumljenim i izmučenim pogledom. I jasno da taj gubitnik neće dobro završiti, ma kako se svi oko njega trudili da mu pomognu. Ili možda čak zbog toga

Bizarnost ili licemerje (kako vam volja) i Rija kao sredine i karnevala kao institucije i Brazila kao društva očitava se u paradoksu da se i jedno i drugo i treće vide kao otvorene, tolerantne, “gay-friendly” sredine, a ispod te fasade se svejedno vidi potreba za etiketiranjem, normiranjem i deljenjem na grupe i grupice, što trans-osobe svaka za sebe (kao “krojači” sopstvenog tela) negiraju samim svojim postojanjem

U čemu je onda tajna? Zapravo u onome na šta se Ortega fokusira: međusobnom odnosu dvoje ljudskih bića koja nastupaju s različitih pozicija i uticaju koje Paula i Jesus vrše jedno na drugo u čisto ljudskom smislu. Sa jedne strane, naravno da je reč o opštim mestima poput fine devojke koja će “smiriti žestokog momka”, kao i o tome da želja za osvetom jenjava jednom kada onog ko nam je naneo zlo počnemo percipirati kao ljudsko biće, a ne kao bezdušnog monstruma. Ali opet, sve je to tako ljudski i tako normalno, a i prati unutarnju logiku dramaturgije filma

Novi Death Wish ne izmišlja toplu vodu, to je uglavnom pravocrtni osveta-krimić u kojemu su ubačene neke dodatne stvari tek toliko da ima malo arome. Meni osobno je najslabije to što je neodlučan. Iako je na trenutke pravo izravan, barem što se tiče akcije, ne može se isto reći i za izražavanje stavova. Tako ne potiče na uzimanje pravde u svoje ruke jer to danas nije politički korektno, a još manje je poželjno kada se događa toliko pucnjava po školama. Ne kritizira ni rad policije, ne toliko koliko bi mogao, već je to samo mala pozadina koja nikoga ne vrijeđa. Svi znamo da su žandari pretrpani slučajevima, life is a bitch i to je otprilike to