Tekstovi sa tagom: fjodor mihajlovič dostojevski

Dostojevski

Ispovest samrtnika: Ipolit Terentjev

Zašto se traži od mene da hvalim ono što me je progutalo?

Religija! Večni život priznajem, i možda sam ga oduvek i priznavao. Neka je ljudska svest i zapaljena voljom najviše sile, nek je ta svest pogledala ovaj svet pa rekla: ,Ja postojim!' i nek je toj svesti najednom najviša sila naredila da se uništi, jer to tamo zbog nečega — a najzad i bez objašnjenja zbog čega — treba, dobro, neka — sve to dopuštam, ali ipak je tu još uvek večito pitanje: čemu je tu bila potrebna i moja smirenost? Zar ne mogu biti progutan onako jednostavno, a ne da se traži od mene da još hvalim ono što me je progutalo? Zar će se tamo zbilja neko naći uvređen što neću da pričekam još dve nedelje? Ja u to ne verujem; a i mnogo bi tačnije bilo kad bi se pretpostavilo da je tu prosto zatrebao moj ništavni život, život atoma, radi popunjavanja neke opšte harmonije i celine, radi nekog plusa ili minusa, radi nekog kontrasta i slično, isto onako kao što su svakodnevno potrebne žrtve nekoliko miliona bića, bez čije smrti ostali svet ne može opstati (mada moram da primetim da ova misao sama po sebi nije mnogo velikodušna)
Kazn 02 S

Radio drama

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Njetočka Njezvanova

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču
Kazn 02 S

Priča koju sam, čini mi se, izmislio

Mališan kod Hrista na Božićnoj jelki

Kad nakupi nešto kopejki, mališan se pomodrelih i skočanjenih ruku vraća u neki ćumez, gde pijanči banda neradnika, od onih koji »počinju štrajk u fabrici u subotu i ne vraćaju se na posao pre srede uveče«. Tamo, u ćumezima podruma, s njima pijanče njihove gladne i istučene žene, tamo pište njihova gladna mala deca. Votka, prljavština i razvrat, ali glavno je votka
Koude 07 S

Zapisi iz mrtvog doma

Izleči Trezorku, pozlatiću te

– Bogme, gospodine majore, dockan ste me pozvali. Da ste me zvali juče ili prekjuče, ja bih ga izlečio, ali sad ne mogu da mu pomognem…
Dostoj 01 S

Radio drama

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Zаpisi iz podzemlja

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Zаpisi iz podzemljа (2)

Moždа normаlаn čovek i morа biti glup

Dа nаstаvim o ljudimа sа jаkim nervimа. koji ne shvаtаju izvesnu utаnčаnost nаslаdа. Iаko tа gospodа, u izvesnim prilikаmа, nа primer, riču iz sve snаge kаo bikovi, i mаdа im to, recimo, služi i nа čаst, аli, kаo što sаm već rekаo, pred nemogućim se odmаh umiruju. A nemoguće je — kаmeni zid. Kаkаv kаmeni zid? Pа, rаzume se, prirodni zаkoni, zаključci prirodnih nаukа, mаtemаtikа. Čim ti, nа primer, dokаžu dа si postаo od mаjmunа, nemа štа dа se mrštiš, već primi činjenicu onаkvа kаkvа je. Ili, kаd ti dokаžu dа tebi jednа kаp tvog rođenog sаlа u stvаri morа biti drаžа od sto hiljаdа tebi sličnih bićа i dа u tom zаključku, nаjzаd, nаlаze rešenje sve tаkozvаne vrline i obаveze i ostаlа buncаnjа i predrаsude — ondа i to primi kаo fаkаt, jer štа se tu može drugo kаd su dvа putа dvа četiri
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Zаpisi iz podzemlja (1)

Zаšto nisаm umeo dа postаnem čаk ni insekt

Autor „Zаpisа” i sаmi „Zаpisi” su, prirodno, izmišljeni. Pа ipаk, tikvа licа kаo što je pisаc ovih beležаkа ne sаmo dа mogu već i morаju postojаti u nаšem društvu kаd se uzmu u obzir okolnosti u kojimа se formirаlo nаše društvo. Hteo sаm dа prikаžem publici, jаsnije nego što se to obično rаdi, jedаn od kаrаkterа nedаvne prošlosti. To je jedаn od predstаvnikа pokolenjа koje još živi. U ovom odlomku nаzvаnom „Podzemlje” tа ličnost se prodstаvljа čitаocimа, izlаže svojа shvаtаnjа i kаo dа želi dа pokаže uzroke zbog kojih je nаstаlа i morаlа nаstаti u nаšoj sredini. Sа nаrednim odlomkom počeće prаvi „Zаpisi” te ličnosti o nekim dogаđаjimа iz njenog životа (Fjodor Dostojevski)
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (11)

Publicista i propovednik: Odreći se slobode i pokoriti se nužnosti

Dostojevski je kao čovek akcije potčinio svoje druge oči onim običnim ljudskim očima koje su u saglasnosti sa ostalim čulima, pa i sa razumom. On je hteo da nauči ljude kako treba da žive ili — da upotrebimo njegov izraz — kako da se »nagode s Bogom«. Ali, teško je nagoditi se s Bogom kao što je još teže urediti život bez Boga. Sam Dostojevski nam je to rekao u svom Velikom inkvizitoru: otkrovenje se ne daje ljudima da bi im se život učinio lakšim — da bi se kamenje pretvorilo u hlebove. Otkrovenje nije dato ljudima da bi usmerili »istoriju«. Istorija zna samo za jedan smer, onaj koji vodi od prošlosti prema budućnosti — »otkrovenje« pak pretpostavlja drugu dimenziju vremena. Onaj ko hoće da ima uticaja u »istoriji« mora se odreći slobode i pokoriti nužnosti. Zbog toga je umni duh i veliki kušač govorio Hristu: Daću ti sve ovo ako padneš i pokloniš mi se! Onaj ko se ne bude poklonio principu — »dva puta dva jesu četiri« neće nikada postati gospodar sveta
Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (9)

Pred tajnom prvobitnog greha

Nama nije dato da shvatimo tu tajnu, kao što nam nije dato da shvatimo Istinu. Po samoj svojoj prirodi, ta je tajna takva da i ne može biti otkrivena, a Istina se može osvojiti samo u onoj meri u kojoj mi ne želimo da je iskoristimo za »istorijske« potrebe, dakle, samo u granicama nama jedino poznate i dostupne dimenzije vremena. Čim poželimo da otkrijemo tajnu ili da iskoristimo Istinu, to jest čim poželimo da tajnu učinimo javnom a Istinu zajedničkim i nužnim dobrom — pa makar se rukovodili najuzvišenijim i najplemenitijim namerama da naše znanje približimo Ijudima, da time usrećimo ljudski rod — mi u istom trenutku zaboravljamo sve što smo videli u »ekstazama« u stanju »obuzetosti«, mi tada vidimo kao i »svi« i govorimo ono što je potrebno svetu koji se zove »svi mi«
Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (8)

Istina ne podnosi okove naučnih znanja

Istina i naučna znanja se ne mogu pomiriti. Istina ne podnosi okove naučnih znanja, ona se guši u zagrljaju »očevidnih istina« koje obezbeđuju istinitost našeg znanja. Nauka — kaže smešan čovek — »otkriva zakone« i »stavlja zakone sreće iznad same sreće«, nauka hoće da nas »nauči da živimo«. Istina je iznad zakona i zakoni su za nju ono što su za Dostojevskog nekada bili tamnički zidovi i robijaški okovi. Dostojevski je i sam bio preneražen i zaslepljen svojim čudnim vizijama, on i sam nije znao da li je san ili java, da li je to otkrovenje ili buncanje — da li to treba prihvatiti ili odbaciti
Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (7)

Ko će se usuditi da pozove smrt na dvoboj?

Krotkost nije ona vrlina koju Dostojevski traži. Njemu ni do kakvih vrlina uopšte i nije stalo. Vrlina ne živi svojim vlastitim životom. Ona živi od »priznanja«, ona u »priznanjima« nalazi snage. Ona je rođena sestra onog starog principa — »dva puta dva jesu četiri«: i jedno i drugo imaju istog oca — to je zakon. A dok bude zakona i dok se po zakonima bude sudilo — Smrt će ostati gospodarica života. Ko će se usuditi da pozove smrt na dvoboj kada nju brane sve očevidne istine koje nam je tako grozno naslikao Dostojevski i koje opravdava teorija saznanja? Razume se, knez Miškin to neće učiniti. Njemu je stalo da ga »principi« pohvale. Jer, i sveci ne mogu bez pohvale »zakona«
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (6)

Njegove junake privlači samo ono što nosi sigurnu propast i smrt

U romanima Dostojevskog ništa ničim nije određeno. U njima caruje tertulijanovska »logika« ili logika sna: “Sin božji je raspet; nije sramno zato što je sramno. I umro je sin božji; zaslužuje da se u to veruje zato što je besmisleno. I posle smrti je vaskrsnuo; nesumnjivo je zato što je nemoguće”. Knez Miškin se upliće u tuđe poslove iako zna da to nije za njega, Rogožin ubija Nastasiju Filipovnu a to je najbesmislenije od svega što je mogao učiniti, Nastasija Filipovna hoće da bude svetica iako dobro zna da je takav cilj za nju nešto nedostižno — i tako dalje. Tako je i u drugim romanima — svuda isti »potres« i ista »besomučnost«; junake u romanima Dostojevskog privlači samo ono što nosi sigurnu propast i smrt. Za moto romana »Braća Karamazovi« uzet je najneshatljiviji i najzagonetniji stih iz četvrtog Jevanđelja: Zaista, zaista vam kažem: ako zmo pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi. To je jedna od onih misli povodom koje sam Dostojevski u romanu »Braća Karamazovi« kaže — » . . . čudo jedno šta se sve u tim knjigama može naći. Lako ih je turati nekom pod nos. I ko je to napisao? Je li moguće da su ih pisali ljudi?«
Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (5)

Argumentacija podzemnog čoveka: Isplaziti jezik i pokazati šipak

Kao što se podzemnom čoveku i priliči, on ne navodi »dokaze«: on zna da bi u slučaju da dokazi budu potrebni, razum obavezno trijumfovao. Njegova argumentacija je nešto do sada nečuveno: isplaziti jezik i pokazati šipak. Vi negodujete: da li su ovakvi postupci »argumentacija« i može li se zahtevati da nauka računa s takvom argumentacijom. Ali, podzemni čovek ne traži da neko s njim »računa« — i to je zapravo njegova najzanimIjivija osobina. Njemu je jasno da »opšte priznanje« njemu ništa ne daje i nije mu ni stalo da nekoga ubeđuje. On ne želi da piše na tablicama za neke buduće vekove — on neće da usmerava istoriju. Njegovi su »interesi« izvan sveta koji se zove »svi mi«, i sam on je — »izvan« istorije
Kazn 02 S

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (4)

Ništavni, mali, zaboravljeni čovek ustaje u odbranu svojih prava

Razum odlučuje o tome da li nešto postoji ili ne. Razum odlučuje — to ne treba ni jednoga trenutka gubiti iz vida — prema sopstvenim zakonima i nimalo ne vodi računa o onome što je i sam nazvao »ljudsko odveć ljudsko«. Materija i energija su neuništive, a Sokrat i Đordano Bruno su smrtni — tako odlučuje razum: svi se bez pogovora tome priklanjaju, niko se ne usuđuje da postavi pitanje zbog čega je razum nametnuo takav zakon, zbog čega se on tako očinski brine o materiji i energiji, a sasvim zaboravlja na Sokrata i Đordana Bruna! Još manje se neko usuđuje da postavi i jedno drugo pitanje. Naime, razum je zanemario sve i postavio je taj neumitni zakon, zanemario je sve što je ljudima sveto i najvažnije, ali — odakle mu snage da svoju odluku nameće! I to tako da se sve vreme od kada sveta ima nije izgubio ni jedan delić energije negde u beskraju prostora! Tako nešto je pravo i nečuveno čudo!
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (3)

“Zapisi iz podzemlja”, prava kritika čistog uma

Iznenađujuće je da je on, bez ikakve naučno-filozofske pripreme, tako tačno uočio u čemu je osnovni, večni problem filozofije. Njegovi Zapisi iz podzemlja se ne analiziraju ni u jednom filozofskom priručniku, niti se pominju po nazivu čak. Nema stranih reči, školske terminologije niti akademskog načina izlaganja — dakle, to nije filozofija. U stvari, ako je ikada bila napisana Kritika čistoga uma onda je treba tražiti kod Dostojevskog — u njegovim Zapisima iz podzemlja, i u njegovim velikim romanima koji su u celini proizašli iz ovih Zapisa. To što nam je dao Kant pod ovim naslovom nije kritika nego apologija čistoga uma