Tekstovi sa tagom: fotogalerija

Korre 01 S

Parade za sedamdesetu godišnjicu

Praznik u Severnoj Koreji

Interesovanje za reportaže iz Severne Koreje objašnjava činjenica da ih jedva ima, a kada do nas i dođu fotografije iz zemlje koja je poprimila oblik jedne od najbolje čuvanih tajni na svetu, obično se radi o materijalu koji je nastao krišom, i zbog kojeg je fotograf rizikovao mnogo više od novčane kazne, te proterivanja iz zemlje. Izuzetak su proslave i velike parade, kada zemlja pristaje da sa ostatkom sveta podeli masovne događaje, koji demonstriraju odanost građana, te moć aktuelnog vođe. Tako je i ove godine, a da bi obeležila 70. godišnjicu, Severna Koreja organizovala vojnu paradu, masovne igre sa gimnastikom i umetničkim ponašanjem uopšte, da bi se sve završilo sa mnogo vatre i baklji. Svečanost je mesecima pripremalo na desetine hiljada vojnih uposlenika, a ovogodišnje parade su se nešto manje fokusirale na vojnu moć, a više na internacionalne veze.
Prdie 01 S

Belgrade Pride 2018.

Ne pristajemo da u strahu od terora budemo getoizirani

Srpski homofobi, i homofobi uopšte, te oni koji se bore sa auto i internalizovanom homofobijom, neretko postavljaju pitanje „Čemu parada?“ Sa njihove pozicije, sa koje se demokratija i društveno uređenje shvataju kao tiranija većine, ovo pitanje je, kako oni veruju, na mestu. Ako je do njih, sve manjine sveta trebalo bi da se svedu na veličinu makovog zrna, što mnoge manjine i prihvataju, budući da je to strategija prilagođavanja i preživljavanja. Takvo ponašanje osnaženo je i konstantnim porukama većine, koje se, u slučaju da se pojedinac/pojedinka usude da govore u svoje , te ime svih pripadnika neke manjine, obično javljaju u obliku pretnji smrću, ili upozorenja „da će im posle đavo biti kriv.“ Iako borba za autonomiju podrazumeva svakodnevnu aktivnost na ličnom planu, a kroz autovanje, uticanje na povećavanje vidljivosti, te borbu za partnere i ljubavnike, kao i za ono što se smatra porodicom, Parada ponosa je tu da glasno kaže „mi ne pristajemo da u strahu od terora budemo getoizirani, da se krijemo, da budemo manji od makovog zrna, jer, kao i pripadnici većine, imamo pravo da budemo ono što jesmo, privatno i javno, sviđalo se to većini ili ne“. Tako je Prajd i politički, ali i individualni, svakako javni, čin koji komunicira i ono što pojedinac ponekad nije u stanju. I upravo bi zbog toga Prajd trebalo da bude dan kada se zaboravlja na sve podele unutar manjine, na sve slojeve, klase i nesuglasice, kada se stane ispred ili iza zastave, gde se nađe mesta, jer to je dan kada kvir građanin može slobodno da prošeta gradom, ma koliko različit i sa ma koliko obeležja na sebi, te da se kreće ulicama kojima svakodnevno prolazi, u kojima živi, radi i voli. Danas je u Beogradu održana osma po redu Parada ponosa, koja je u istoriju ušla kao prva Parada na kojoj je bilo više učesnika nego policije. Pored zahteva ovogodišnjeg Prajda, koji uključuju odgovornost države za zaštitu ljudskih prava LGBT+ osoba, sankcionisanje nasilja nad LGBT+ osobama i primenu člana 54a Krivičnog Zakonika Srbije (zločin iz mržnje), usvajanje Zakona o rodnom identitetu, usvajanje Zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, podsticanje objektivnog i nesenzacionalističkog izveštavanja o problemima LGBT+ osoba, reformu sistema obrazovanja, uključujući uklanjanje diskriminatornih sadržaja iz udžbenika, usvajanje zakona koji će pored ostalih vidova vršnjačkog nasilja i uznemiravanja prepoznati i sankcionisati i one slučajeve koji su učinjeni zbog seksualne orijentacije i rodnog identiteta žrtve, Paradom je odjeknula i poruka kume ovogodišnjeg Prajda, novinarke Suzane Trninić, koja je, između ostalog, rekla i da ćemo „više pamtiti prijatelje koji su ćutali, nego neprijatelje koji su bili glasni.“
Dinos1

iPhone Photography Awards

Očna veština jednog vlasnika telefona

Iako je sve više onih koji tvrde da savremeni telefoni, te drugi uređaji, uništavaju umetničku fotografiju, mnogi fotografi će se složiti da je kamera ta koja pravi fotografiju, ali da je veština iza objektiva ona koja je čini spektakularnom. Pravi fotograf, sa oštrim okom za boju i kompoziciju, može da napravi sjajnu fotografiju i uz pomoć kamere sa iPhone uređaja, a dokaz za to su pobedničke fotografije sa takmičenja iPhone Photography Awards za 2018. godinu.
Hlmt1

Helmut Newton: Obezličeno polje ukusa i stila

Doručak kod Kerbera

Helmut Newton spada među najprovokativnije fotografe XX veka, a ono što je stvarao provociralo je, te stimulisalo one društvene tačke na koje su konzervativni pojedinci najosetljiviji. Rođen je u imućnoj jevrejskoj porodici 1920. godine u Berlinu, te je pohađao prestižnu berlinsku američku gimnaziju u koju ga je otac upisao zbog tada aktuelne podele između Jevreja i “arijevaca," a iz koje je, zbog izuzetne lenjosti, izbačen posle samo nekoliko meseci. Prvi foto-aparat kupio je od džeparca kada mu je bilo tek dvanaest godina, a film iz koji je koristio tom prilikom sadržao je osam fotografija, od kojih je samo jedna uspela, pa je mladi fotograf na nju bio naročito ponosan. Sa šesnaest godina počeo je da uči fotografiju u studiju poznate berlinske fotografkinje Elze Simone, a dve godine kasnije oprobao se kao reporter u listu Singapur Strejts Tajms, iz kojeg je već nakon dve sedmice otpušten. Danas već kultne erotske fotografije Helmuta Newtona proslavljaju koncept života kao performansa, u okviru kojeg seks i nasilje, postavljeni kao pozorišna drama, uprkos uzbuđenju koje izazivaju, prevode seksualnost iz oblasti emocija i ljubavi u obezličeno polje ukusa i stila.
Psos 01 S

Gerrard Gethings: Ljubi kera svog

Lavež i umiljavanje ponosnih vlasnika

Psi i njihovi ljudi razvili su toliko jake veze, da ne čudi što nakon nekog vremena koje provedu zajedno počinju da liče. Sličnosti uglavnom počivaju na suptilnim detaljima, koje fotograf Gerrard Gethings ističe u okviru portreta koje pravi, a tako da psi i njihovi vlasnici izgledaju gotovo kao rođaci. Ideja da vlasnici vremenom počinju da liče na svoje pse podvrgnuta je i naučnom testu, a pionir u istraživanju na ovom polju bio je psiholog Michael Roy. Eksperiment je izgledao tako što je Roy fotografisao pse i njihove vlasnike odvojeno, da bi potom od ispitanika zatražio da fotografije spoje u odgovarajuće parove. Rezultati su pokazali iznenađujuću tačnost, pa je čak 80% ispitanika ispravno povezalo fotografije pasa sa onima na kojima se nalaze njihovi vlasnici. This is a dog’s world.
Pargg 01 S

Jonska obala Grčke (2)

Tvrđave, masline i more

Smeštena na obali Jonskog mora, Parga izgleda poput nečega što je nastalo iz spoja realnosti i mašte. Okružena bujnom vegetacijom, maslinjacima, plažama i morem koje generiše neverovatne boje, ona je savršen primer toga koliko slikovit može da bude neki primorski gradić, te je postala i popularna turistička destinacija. Autentična i nesvakidašnja, a opet jednostavna, ubediće vas da ste pronašli svoj komad raja, u kojem svaki osećaj anksioznosti izgleda kao daleka prošlost. Naša fotografkinja Marija Đoković donela nam je komadić grčkog leta, a kroz prizore koji Pargu opisuju bolje od bilo kojeg teksta.
Alkola 01 S

Sergio Larrain: Oslobađanje od konvencija

Na krst je pošaljite

Sergio Larrain je o fotografiji govorio kao o umetničkom oslobađanju koje nastaje u stanju draži, gracioznosti i miline, što je moguće jedino kada je umetnik oslobođen od konvencija, kao dete koje tek otkriva realnost. Nakon što dođe do tog stadijuma, njegova jedina dužnost je da organizuje ono što vidi, te ono što vidi samo on.
Modo 01 S

Iz Pipove rock arhive: Koncert u Gospiću 1987.

Psihomodo pop, pivo, prijatelji, vlak…

Jedanaestog travnja davne 1987, u Gospiću je održan uzbudljiv koncert, u čast legendarnog lokalnog rock-prvoborca, bubnjara Davor Trošelj "Pauka" koji je baš tad proslavio svojih 20 godina bubnjarskog staža (uglavnom u bendu Likosi). Tako su na pozornici kina "Jedinstvo" svoje odradili i Psihomodo pop i Trobecove krušne peći. Poslije koncerta, dečki iz obje grupe i Goran Pavelić utaborili su se kod njegovih roditelja, gdje su dobar dio noći proveli pijući s Pipovim ocem. Idućeg dana, nakon osvježavajućeg vinskog gulaša, zaputili su se na željezničku stanicu i dočekali neki vlak iz Splita; ušli su u vagon-restoran iz kojeg nisu izašli sve do Zagreba… Fotografije su djelomično zatamnjene jer očito Pipo nije imao podešenu sinhronizaciju aparata s flešom! Ali, ništa ne mari – naprotiv! Ovako galerija izgleda kao osmišljeni, avangardni koncept, daleko ispred svog vrijemena! Totalni rock design!
Morja 01 S

Jonska obala Grčke (1)

Paksos, morski kutak za uživanje

Ostrvo Paksos se nalazi na oko 15 km južno od Krfa. Poznato je po vinima i dvema najlepšim peščanim plažama u Jonskom moru. Prema grčkoj mitologiji, bog mora Posejdon je stvorio ovo ostrvo odvojivši deo Krfa svojim trozupcdem, kako bi on i supruga Amfitrita mogli imati sopstveno mesto za odmor. Iako je verovatno naseljeno  još od vremena  praistorije, tradicionalno se veruje da su Feničani bili prvi koji su naselili ostrvo. Danas najveći deo stanovnika živi u gradu po imenu Gajos. Dok leto još i kalendarski i klimatski traje, uživajte u foto-priči naše Marije Đoković
Vinogra 01 S

Iz arhiva Željka Stojanovića

Berba grožđa u Đakovu 1980.

Daleke 1980. godine, po redakcijskom zadatku “Fokusa”, fotograf Željko Stojanović uputio se u Slavoniju – na berbu grožđa. Bilo je loše vreme, čekalo se da berba i prerada krenu, a kad je proces započeo, Željko je snimio sve što je mogao – i krenuo natrag u Zagreb, jer štamparija nije mogla da čeka. U nedostatku foto materijala, pod stručnim okom Ive Lajtmana, pisca teksta o berbi, Stojanović je u svom ateljeu napravio još šest fotografija koje pokazuju postupak prerade vina. Ovaj njegov potez izazvao je novinarske pohvale – čak se i u novinarskim školama govorilo o primjeru “kako oplemeniti reportažu”. Uz tih šest fotografija iz kućne radionice, ostaju ostali foto-dokumenti jednog vremena kad se proizvodnji vina pristupalo s ljubavlju i žarom, i kad je berba grožđa bila svetkovina koja je nadilazila samo tjelesno uživanje. U to ime, živjeli!
Ftla1

Homoerotika u umetnosti (3)

Nisi ni metar od mene

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.
Pippo 01 S

Retro arhiva: Goran Pavelić Pipo

Biciklijada na Ćiću 1981. godine

U prvoj polovici osamdesetih u Zagrebu su se počele organizirati "biciklijade", pod pokroviteljstvom dnevnih novina "Večernji list" i "Vjesnik". Hrpa ljudi bi se koturala negdje u blizinu Zagreba, uz koncert, roštilj i uobičajeno dobro raspoloženje. Iz kolor arhive našeg dragog Gorana Pavelića, na svijetlo dana stigli su photo-dokumenti sa "Vjesnikove" biciklijade na Ćiću, blizu Velike Gorice, 1981. godine. Među biciklistima ćete prepoznati mnoga poznata lica: tu su Jura Stublić, Tanja Torbarina, Mladen Max Juričić, Danilo Dučak, Darko Glavan… Bolja prošlost, definitivno!
Rkka 02 S

Iz arhiva Željka Stojanovića: Upoznati Rijeku (3)

Između Korza, maškara i pučine

Geografija kaže da se Rijeka nalazi na 186 km jugozapadno od Zagreba, na severnoj obali Riječkog zaliva, kao dela većeg Kvarnerskog zaliva Jadranskog mora, koje se kao veliki zaliv Sredozemnog mora najdublje uvuklo u evropsko kopno. Ljubav prema Rijeci opet kaže da je to grad koji neki od nas pamtimo po sledećim pojmovima: Otokar Keršovani, NK „Rijeka“, punk, Paraf, Let 3, Grad, Goran Lisica Fox,Termiti, Denis & Denis, Gradska knjižnica Rijeka, luka u kojoj trune Titov „Galeb“, Europska prestonica kulture 2020, Hrvatsko narodno kazalište, Gradsko kazalište lutaka, Art kino Croatia, omladinski list „Val“, Bojan Mušćet, Velid Đekić, Zoran Žmirić, grafit „Paraf punk“, more, kafići... Konačno, autor ove fotogalerije Željko Stojanović živeo je nekoliko godina u Rijeci i strpljivo, s ljubavlju slikao grad uveren da će svaki od kadrova nadživeti prošlost i pokazati se u svojoj punoj lepoti. Što se i desilo kad smo odlučili da foto-priču o Rijeci pretvorimo u xxz-foto-feljton od šest nastavaka. Da se lično uverite da je malo tako lijepih gradova kao naša Rijeka: uživanje je zagarantovano!
Zvoz 01 S

Retro SFRJ: Vlak “Bratstva i jedinstva”

Kad su se voleli Slovenci i Srbi

Slovenci su ga zvali “Vlak Bratstva in enotnosti”, Srbi su ga zvali “Voz bratstva i jedinstva”, ali su se lako i odmah razumeli. Iz današnje i jučerašnje i decenijske postapokaliptične atmosfere u kojoj svi tobož mrze Srbe – izgleda kao fatamorgana da je postojao vlak koji se zvao voz koji je Srbijance vozio u Sloveniju, a Slovence u Srbiju. Ali, to nije bio običan voz koji se zvao vlak; građani su na železničkoj stanici sa nehinjenim oduševljenjem čekali svoje drage goste, uz pjesme, cveće i zastave. Ljudi su – o, užasa – hteli da upoznaju jedni druge, da nešto nauče jedni o drugima, da razmene iskustva, da postanu prijatelji. Sve se to dešavalo u tamnici naroda zvanoj SFRJ. Srbijanci su posećivali Ljubljanu, Maribor, Laško, svuda pozdravljeni kao najdraži prijatelji; Slovenci su posećivali Beograd, Kragujevac, Niš, svuda pozdravljeni kao najbolji prijatelji. Bratstvo i jedinstvo nije imalo navodnike, jer je bilo logično da Slovenac Srbinu bude drug u nevolji, najbolji frend, a da Srbin Slovencu bude drug u nevolji, najbolji frend. Pogledajte galeriju koju je 1962. snimio fotoreporter mariborske “Večeri” Jože Gal: ugledajte kako Srbijanci u narodnim nošnjama ponosito hodaju Slovenijom, uz aplauze građana; uočite osmehe na licima, nađite s lakoćom tu radost koja je negde, najednom, nestala. Danas, kad su mržnja i predrasude u dugom i srećnom braku, ponekad se treba setiti da je prošlost ipak bila – bolja. Vozovi i vlakovi “Bratstva in enotnosti” više ne idu tračnicama SFRJ. Živimo vreme kad su Srbi i Slovenci potpuni tuđini, nepoznati jedni drugima. Srećom, fotografije prošlosti i postoje da demantuju stvarnost: zato, staro “Bratstvo i jedinstvo” odjednom ima uzvišen smisao.
Ttoo 01 S

Koža savremenog pesnika

Moje reči, tvoje telo

Po telima se crta već nekoliko hiljada godina, a tetovaža može da bude uspomena, konstantna molitva, upozorenje, ili umetničko delo, te razlozi koji se kriju iza tetovaža mogu da budu potpuno lični ili samo dekorativne prirode. Crteži na telu mogu da označavaju pripadnost nekom plemenu, da pripovedaju nečiju životnu priču ili da nemaju baš nikakvo dublje značenje. Monty Richthofen, aka Maison Hefner, moderni poeta i tattoo majstor, čitavom procesu daje potpuno novu formu, te u okviru projekta „My Words Your Body“ tetoviranju prilazi kao procesu koji zahteva slepo poverenje klijenta. Naime, sadržaj tetovaže se određuje nakon razgovora sa subjektom koji se tetovira, te ovaj nema mogućnost da je vidi sve dok ne bude završena. Hefner sam bira i mesto za tetovažu, koja nastaje na osnovu slike koju umetnik dobija iz informacija o prošlosti, sadašnjosti, te o željama za budućnost koje subjekat čuva u sebi. Neophodno je da onaj koji se tetovira odgovori na pitanja koja nisu uvek prijatna, te da odluku o poverenju u umetnika donese pri čistoj svesti.