Tekstovi sa tagom: fotogalerija

Niro1

Robert De Niro stariji: Apstraktni ekspresionizam

Počast gej ocu

Holivudska legenda Robert De Niro je još na filmskom festivalu Sundance 2014 prikazao dirljiv dokumentarac o svom ocu slikaru koji je odbio da porekne samog sebe, te otvoreno živeo u skladu sa svojim gej identitetom kada je to bilo gotovo nezamislivo. Robert De Niro stariji se sa Virginiom Admiral venčao daleke 1941, a rastali su se četiri godine kasnije kad joj je konačno saopštio da je gej. Dokumentarac "Remembering the Artist Robert De Niro Sr.", De Niro mlađi je pre svega posvetio svojoj deci: "Napravio sam to zbog njih. Želeo sam da moja mlađa deca, rođena nakon njegove smrti, znaju ko im je bio deda. Sačuvao sam i njegov slikarski atelje da bi ona mogla da ga posećuju", ispričao je De Niro publici na panelu nakon projekcije.
Phots1

Sanna Sjöswärd: Ljubav, prezir, nadanje

Moralno pravo na vlastito lice

Eva Susanna Farzanhe (Sanna) Sjöswärd rođena je 1973. godine u Teheranu, da bi se kasnije preselila u Švedsku, gde je svoj put nastavila kao fotografkinja, te spisateljica. Fotografijom se profesionalno bavi od 2002. godine, te je učestvovala na mnogim izložbama, uključujući i Roots and Eldsjälar. Pored toga je dobila i mnoge nagrade, poput Picture of the Year, Work's Museum's Documentary Photo Prize (2006), Writer's Foundation's scholarship i K.W. Gullers scholarship (2012). Njene fotografije vrlo često ilustruju položaj žena u opresivnim društvima, ali bez suvišnih detalja, i na način koji posmatrača uvlači u centar situacije koju posmatra. Njeni subjekti tako izgledaju kao slučajni prolaznici, čiji su se putevi iznenada ukrstili sa putanjom njene kamere, što im pomaže da svoje priče ispričaju na prirodan, te prijemčiv način.
Mmlad 01 S

EKV jedne mladosti

Ti si sav moj bol

Zahvaljujući tek otkopanim arhivama fotografa Zorana Trbovića, u prilici smo da se podsetimo jednog starog, velikog koncerta grupe EKV. Od 14. do 16. septembra 1989, baš u vreme tektonskih političkih poremećaja spram Kosova, u Novom Sadu je održan festival EBU-UER na kojem je učestvovalo nekoliko domaćih i inozemnih bendova. Grupa EKV u kojoj su tad bili Milan Mladenović, Margita Stefanović, Bojan Pečar i Srđan Žika Todorović – održala je jedan od koncerata za pamćenje. Možda činjenica da Milan, Margita i Bojan više nisu s nama; možda činjenica da je 1989. simbol Miloševićevog pohoda u rat; možda činjenica da više ništa nije isto kao pre 29 godina – ali sećanje na njihovih tad osam odsviranih pesama (7 dana, Samo par godina za nas, Oči boje meda, Pored mene, Budi sam na ulici, Nisam mislio na to, Krug, Zemlja, Ti si sav moj bol) i pogled na ovu fotogaleriju, otvaraju kapije iskonske nostalgije. Da se ne zaboravi!
Hramm 01 S

Cristina Duca: Stvarne senke oko mene

Moj hram i tvoje levo stopalo

Italijanska fotografkinja Cristina Duca zainteresovala se za fotografiju na pomalo neuobičajen način. Naime, pre nekoliko godina počela je da se informiše o takozvanom „urbanom baštovanstvu,“ te da piše o baštama na gradskim balkonima, pa su joj bile potrebne kvalitetne fotografije kako bi ilustrovala ono o čemu piše. Ubrzo je kupila svoj prvi foto-aparat, i tako je sve počelo. Strast je rasla iz fotografije u fotografiju, pa je povrće uskoro zamenila ljudskim subjektima. Prvi pravi ulazak u svet fotografije obeležila je ona na kojoj su portretisana stopala muškarca i žene koji se voze autobusom, da bi Duca nastavila u tom smeru, te se okrenula žanru koji joj do tog trenutka nije bio poznat.
Abha 01 S

Abhazija, jedna priča

Zub vremena u arhitekturi prošlosti

Francuski fotograf Aurelien Villette otputovao je u Abhaziju, a da bi posmatrao kako flora polako proždire ono što je zidano ljudskom rukom. Tako je nastao projekat čiji je cilj da izaziva posmatrače, te ih motiviše da razmišljaju o napuštenim mestima koja su fotografisana, o njihovoj prošlosti i budućnosti, kao i razlozima zbog kojih su prepuštena raspadanju. U Abhaziji je proveo samo 30 dana, ali mu je to bilo dovoljno da obiđe različita sela i gradove, da stigne do obale, i fotografiše brojne ruševine. Vreme je proveo u pešačenju i vožnji gradskim i međugradskim prevozom, što mu je omogućilo da oseti puls ove zemlje, te da lakše pronađe mesta koja ga inspirišu. Tragajući za ruševinama, Villette je zaključio da mesta koja su nekada pripadala Sovjetskom savezu i dalje podsećaju na prizore sa starih razglednica, samo što su danas prekrivena debelim slojem zelenila, koje se stopilo sa metalnim i betonskim elementima, kreirajući tako mutanta koji stoji na granici između onoga što je bilo i onoga što tek dolazi.
Crik 01 S

Crikvenica, hedonizam na moru (2)

Uživati na Jadranu

Nije još ljeto, ali kao da jeste; naš dragi Željko Stojanović Žika iz svog bogatog photo-opusa izvukao je prekrasnu Crikvenicu na svjetlo dana. Svega tridesetak kilometara od Rijeke, ovaj gradić fascinira svojim detaljima, o čemu svedoče izuzetne Stojanovićeve fotografije. Svojevremeno je baš o ovim Žikinim radovima pisala Nataša Šegota Lah koja je uočila da Stojanović „kao svaki iznimno dobar reporter pohranjuje našu kolektivnu memoriju“ i da su njegove slike „poziv gledatelju da vidi mali svijet detalja kroz prizmu profesionalnog fotografa“. Ne želeći da propustimo nijedan od tih dragocenih detalja, objavljujemo i drugi dio fotogalerije iz Crikvenice. Uživanja nikad dosta!
Titoi 01 S

Da se ne zaboravi: 38 godina od smrti druga Tita

Josip Broz svuda oko nas

Uskoro će biti četiri decenije od smrti najvećeg sina naših naroda i narodnosti, Maršala Tita, ali on nije zaboravljen, naprotiv. Svake godine ispred Kuće cveća okupljaju se ljudi kojima je Josip Broz bio simbol, nada i – vera u bolje sutra. Svako sećanje na titovska vremena jeste razlog za nostalgiju, jer je to bilo doba prosperiteta, optimizma, prkosa i mira, period kad su nacionalisti morali da zatvore usta pred neprikosnovenim principom bratstva i jedinstva. Odlaskom Tita koji je bio temelj nekadašnje, moćne SFRJ, srušila se država koju je potkopavao svaki razulareni neprijatelj. Danas su nam ostale ruševine u obliku novonastalih državica, mržnja koja se pothranjuje svakodnevno, granice preko kojih se glasno svađamo i uverenje da nikad nije bilo prošlosti. Bilo je, drugovi, najbolje prošlosti; ona se zvala Titova Jugoslavija. Zbog nje su danas ispred Kuće cveća svi ti ljudi – da pamtimo, da ne zaboravimo. Uz stalnu pouku: bilo je časno živjeti s Titom!
Mors 01 S

Željko Stojanović: Detalj kao grad

Crikvenica, hedonizam na moru (1)

Nije još ljeto, ali kao da jeste; naš dragi Željko Stojanović Žika iz svog bogatog photo-opusa izvukao je prekrasnu Crikvenicu na svjetlo dana. Svega tridesetak kilometara od Rijeke, ovaj gradić fascinira svojim detaljima, o čemu svedoče izuzetne Stojanovićeve fotografije. Svojevremeno je baš o ovim Žikinim radovima pisala Nataša Šegota Lah koja je uočila da Stojanović „kao svaki iznimno dobar reporter pohranjuje našu kolektivnu memoriju“ i da su njegove slike „poziv gledatelju da vidi mali svijet detalja kroz prizmu profesionalnog fotografa“. Ne želeći da propustimo nijedan od tih dragocenih detalja, uskoro objavljujemo drugi dio fotogalerije iz Crikvenice. Uživanja nikad dosta!
Guzv1

Liang-I Chang: Lica uhvaćena u samoći

Bajka o čoveku i gomili

Kako danas živimo isključivo u odnosu na druge, a iz naših života nestaje samoća, tehnologija nam uzima privatnost i koncentraciju, te sposobnost da budemo sami. Tajvanski fotograf Liang-I Chang se najviše bavi upravo tom temom, te u okviru svojih fotografija najčešće ilustruje poziciju pojedinca u odnosu na većinu. Njegovi subjekti ne izražavaju patetične misli o samoći, nisu uznemireni, ali ni smireni, te izgledaju kao bilo ko na ovom svetu, ko posle bure čeka da mu se nežno saopšte neke nove stvari.
Istrr 01 S

Braca Stefanović: Putovanje kroz Istru (2)

Nadnaravna ljepota - Poreč, Vrsar, Oprtalj

Mogućnost da usred proljeća posjeti Istru i uživa u nadnaravnim lepotama – u slučaju našeg foto-urednika Brace Stefanovića može se opisati kao vrhunska i profesionalna sreća. Nekoliko dana provedenih u fascinantnom okruženju, bili su izazov da se foto-aparatom utisnu i zabeleže sva mala i velika čuda na prostoru novog magičnog trougla: Oprtalj - Vrsar - Poreč. Sve te kuće, te ulice, trgovi, prozori i krovovi – našli su mjesto u Stefanovićevoj radoznalosti. A, sad uživajte svim čulima: jer, nema Istre do – Istre!
Otmic 01 S

Legendarni ljubavnici i drugi detalji

Vreme koje je pojelo krila ljubavi

Često se misli da je gej i lezbejska istorija istorija manjina, ali ona je zapravo deo istorije čovečanstva. Seksualna različitost je nešto što utiče, te je oduvek uticalo, na sve nas. Hiron nije bio kao drugi kentauri, te je delovao sa više osećanja i prefinjenosti. Bio je toliko ispred ostalih, da su mu prednje noge bile ljudske. Predao se podučavanju drugih, a naročito je bio dobar sa dečacima. Učio ih je veštinama koje su im bile potrebne da bi postali muškarci: medicina, muzika, streljaštvo, lov, ljubav. Slobodna seksualnost mitoloških bogova i drugih stvorenja starih vremena kasnije je potpuno istisnuta hrišćanskim učenjima, pa je razumno pretpostaviti da, ako su tragovi takvih ljubavi opstali ovoliko dugo, nakon vekova cenzura i prepravki, je onda priča o homoseksualnim ljubavnicima bila nešto što je bilo sveprisutno i prihvaćeno od svih. Pored Hirona i Ahileja, tu su i druge priče, a koje danas možemo da tumačimo kao „ljubavne,“ budući da je strast tu, nadire kroz koplja, te druga oruđa za penetraciju, maskirana u nasilje, odlučna da nam pripoveda o onome o čemu se jednom maštalo.
Ekkv 01 S

Miladin Jeličić Jela: Beograd, rock nightlife u ritmu osamdesetih (3)

Kao da je bilo nekad

Kao da je bilo juče: novotalasni Beograd, u prvoj polovini osamdesetih, živeo je punim plućima, od koncerta do performansa, od SKC-a do Akademije, preko omiljenih kafića-sastajališta gde ste svake večeri mogli da vidite prijatelje ili da upoznate one koje volite – svejedno da li je to Milan iz EKV, Čavke iz Orgazma, Srđan iz Idola, Cane iz Partibrejkersa, lokalni heroji Gera, Fric, Fleka, Vuja… Potreba za nostalgijom nije samo frivolno sećanje na mladost, već , u ovom slučaju, povod za poređenje; da li je danas u eri cyber provoda, lajkova, Instagrama ili totalne neprivatnosti – bolje nego pre tridesetak godina? Hodajući kroz fotografije Miladina Jeličića Jele, koji je bio i učesnik i svedok tih fascinantnih vremena, odgovor se sam nudi: ipak je osamdesetih bilo bolje jer je bilo prirodnije, ljudi su se stvarno družili i zabavljali i pričali i zajebavali se i slušali new wave i punk i reggae… i bili zajedno, znajući da će uvek na Akademiji naći onog koga traže. Svako je imao bar nekoliko prijatelje od krvi i mesa, ne virtual friends with likes. Ti ljudi još žive na Jelinim slikama koji je ovu Bolju prošlost sačuvao od zaborava. Ali, ovo nije kraj: biće još photo serijala. Jedva čekamo!
Karanf1

Bliski retro: Prvomajska zakuska u Maksimirskoj šumi 2016.

Grah naš praznični

Kako ono beše? Osam sati rada, osam sati odmora, osam sati spavanja. Formula za radničku klasu odavno nije u upotrebi – više se ne zna šta je rad, šta je odmor, o spavanju da ne govorimo. Možda baš zato ovo prvomajsko podsećanje iz Maksimirske šume na Prvi maj 2016. godine, rečitije govori o današnjim šljakerima kojima je grah tj. pasulj gurmanski obrok. Naš Željko Stojanović sa svojim foto aparatom nije propustio priliku za revolucionarni photo angažman; njegova galerija posvećena običnim, dragim ljudima savršeni je uvod u predstojeće praznike. Da nam živi, živi rad!
Ljublj 01 S

Goran Pavelić Pipo: Retro ugođaj iz 1979.

Rock izlet u Ljubljanu

Pre ravno 39 godina, jednog lijepog majskog dana, društvo iz Zagreba odlučilo je čoporativno se uputiti u Ljubljanu na nekakav rock koncert na otvorenom - gdje je to točno bilo, tko je sve svirao, ne sjeća se ni autor galerije Goran Pavelić Pipo. No, da je bilo zabavno, uzbudljivo i veselo – govore ove fotografije na kojima su, između ostalih, Vlatko Fras, Jelena, Pajo, Jura Vitrosax, Gopa, Danica, Vorih, Šolc, Slamnig, Lučić, Črnigoj, Max Juričić ("Film"), Dubravka Ostojić, Nataša i – neizbježni Pero Lovšin, vođa Pankrta. What a wonderful time!
Parii 01 S

Dan u Parizu: Jedan izgubljeni randevu

Je t'aime, al' ne umem da iskažem

Foto-beleška iz Pariza, koju je sa nama podelio nemački fotograf Skander Khlif, kao savremeni doživljaj običnog života traži paralele kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti , te smo se setili onoga što je Tin Ujević o ovom gradu pisao još početkom XX veka: "Kada sam se u jesen 1913. obreo u Parizu, iznenadila me je najviše vreva svijeta po ulicama i bulevarima. Kada bi pao mrak, uzduž avenija na svakoj klupi sjedila bi barem po dva ljubavna para, s prednje i sa stražnje strane. Svakoga samca to je moglo da zagolica. Ali prvi koji su me susreli pitali su me: - Kako vam se vikne? - Ništa nova. Meni je kao da sam se ovdje rodio. Naročito ovu Našu Gospu, mostove, kejeve, sve to odavna ponesoh u duhu, kao da sam ovdje odrastao. ... Ali prvi restoran u koji smo svratili u Parizu bio je restoran De Balkans, na jednoj strmini brda Svete Zenevjeve, odmah do Pantheona, biblioteke i crkve. Publika je bila od Bugara, Jermena, Srbijanaca i malo prečana. Slučajno, ako je u taj jeftini lokal zabasao i koji ruski Jevrejin, pa čak i Francuz. Gazda sam (mršav, suh Užičanin koji je odavno napustio zemlju, možda još živ, a njegov je brat naglom smrću preminuo 1914, malo pred rat) dobro se sjećao Gustla Matoša i njegova brata Leona. Uopće, tih godina u Parizu uspomena na A. G. Matoša je bila dosta svježa: neki stariji studenti, neka lica koja su stalno živjela na strani, pričala su razne anegdote o njemu, tako da se onda još i bez prepiske i bez njegovih feljtona moglo lako utvrditi u kojem je hotelu stanovao, koje je lokale posjećivao, a tako i lična poznanstva i veze. Tu sam čuo da je Matoš napisao neko članke u Oevreu Gustavea Teryja, žučnoga i prevrtljivoga pamfletarca; tvrdilo se da je učestvovao u redigovanju jednoga Tempsova članka, a njegova suradnja u Revue bleu bila je zabilježena u Vijencu (1902)."