Tekstovi sa tagom: fotogalerija

Lampionii 01 S

Tomislav Veić: Fotografija kao sredstvo za pričanje priče

Dok lampioni lete u nebo

Hrvatski fotograf Tomislav Veić osvojio je u julu 2017. godine nagradu na takmičenju koje je organizovao fotografski gigant Nikon, a za fotografiju "Dok lampioni lete u nebo.“ Na takmičenju je učestvovala 21 hiljada fotografa iz 172 zemlje sveta, a njime je obeležena 100. godišnjica postojanja kompanije, te 50 godina postojanja takmičenja za najbolju fotografiju. Veić je tom prilikom istakao da je ponosan na ovu fotografiju, budući da je izabrana između 76 hiljada drugih koje su prijavljene na takmičenje, te dodao da je prva nagrada u okviru takmičenja koje organizuje Nikon velika čast. Naglasio je i to da se najbolja fotografija ne bira samo prema kvalitetu, već i zbog priče koja stoji iza nje, a, budući da je tema prošlogodišnjeg takmičenja bila „Proslava,“ Veić je odlučio da fotografiše slavlje koje je motivisalo ljude da prikupe pomoć za one kojima je potrebna. Naime, objasnio je da je fotografija "Dok lampioni lete u nebo“ nastala kada je Udruženje za borbu protiv bolesti štitne žlezde organizovalo događaj za prikupljanje sredstava za dalji rad te organizacije, te pustilo hiljadu lampiona ka nebu. Na kraju je rekao kako je pobednička fotografija namenjena upravo ovom udruženju, a kako bi mu pomogla da prikupi još neophodnih sredstava. Tomislav Veić se fotografijom bavi već 30 godina, te je, pored ljubavi koju mu ovaj posao pruža, dobio i brojne nagrade na međunarodnim takmičenjima. "Kao mladić bio sam zaokupljen fotografijom i fasciniran činjenicom kako vlastitim očima mogu da stvaram kreativna dela u obliku fotografija. One su moj smisao života i želim da dođem do toga da fotografija ima jasnu i nedvosmislenu priču koja se iščitava iz tog zamrznutog delića vremena," piše na web-stranici, na kojoj se nalazi i galerija njegovih fotografija. Ovaj talentovani, te humani fotograf, pristao je da sa čitaocima XXZ magazina podeli kako svoju pobedničku fotografiju, tako i deo onih koje ilustruju njegovu umetničku putanju.
Opats 01 S

Retro ljepota: Opatija 1980, iz arhive Željka Stojanovića

Vječna mladost stare dame

Neki je oduševljeni Englez, boraveći krajem XIX stoleća u Opatiji, navodno uzvikivao više puta na dan: „Abbazia for ever!“ (Opatija za uvijek!), ne bi li tako svakome rekao da je Opatija (koja se u vrijeme Austrugarske zvala – Abbazia) ljepša od svih tad razvikanih ljetovališta. U Opatiju su dolazili A.P. Čehov, ali i A.G. Matoš, Isadora Duncan i Ivan Cankar, Sigmund Freud i Vladimir Nazor. U socijalističkoj Jugoslaviji, Opatija je ostala turistički dragulj: slavu su joj dodatno doneli Festival zabavna muzike, te koncerti u hotelu Kvarner. Na isteku zime 1980. godine, Opatiju je posetio naš dragi Željko Stojanović, tad mladi foto-umjetnik. Ono što vidite u ovoj fotogaleriji su dokumenti jednog prohujalog vremena u kojem je sve bilo drugačije; živjelo se mirnije, stabilnije, sve je izgledalo lakše i dostižnije. Biti u Opatiji značilo je ostvariti jednu od životnih želja. Pored mora, uz šum talasa i lagani jazz sa hotelskih terasa. Neprocenjivo!
Gosha1

Brendovi su pali na teme

Šta sa Goshom Rubchinskim?

Ruski dizajner Gosha Rubchinskiy objavio je nedavno na svom zvaničnom Instagram profilu da više ne namerava da kreira sezonske kolekcije, i umesto toga najavio nešto potpuno novo. Ovaj modni dizajner je na estetsku scenu kročio još 2008. godine, da bi 10 godina kasnije odlučio da je vreme za evoluciju. Zašto? Na to pitanje još uvek nema odgovora, iako hashtag koji je postavljen u okviru pomenutog posta ukazuje na to da Rubchinskiy namerava da se fokusira na skate brend Paccbet, na kojem radi sa svojim najboljim prijateljem i muzom - Toliom Titaevim.
Korej1

Foto-lov u Seulu

Modnim putevima Južne Koreje

Oni koji prate modne trendove slažu se da Južna Koreja već neko vreme postavlja standarde kada je stilsko ponašanje u pitanju. Dok se pre dve decenije još uvek radilo o zemlji u razvoju, Seul je danas jedan od gradova o kojima se najviše govori, a zbog zelenila, osećaja za modu, te muzičke industrije koja stoji iza K-popa. Fotograf Gergely Szatmari preuzeo je na sebe da ispriča foto-priču o gradu koji se ubrzano menja, te da se uz pomoć fotografije približi stvarima, ljudima i odevnim predmetima. Kamera je, na kraju, jedna od najboljih alatki za istraživanje nepoznatog, i za otkrivanje i čuvanje kulturnog konteksta.
Marrina 01 S

Ekskluzivno: Retro fotografije Marine Perazić, sredinom osamdesetih

Sada pratim ritam tvoj

Daleke i nostalgično šarmantne 1982, Davor Tolja i Marina Perazić osnivaju electro-pop duet po imenu Denis & Denis; dve godine kasnije, čitava Jugoslavija zaljubljena je u singl „Program tvog kompjutera“ i refren „Sada pratim ritam tvoj / ovu pjesmu novi broj /ako želiš bit ću ja/ program tvog kompjutera“. Pjesma se prvobitno zvala „San po san“, ali je tekstualno intervenirao tadašnji urednik Jugotona, naš dragi Siniša Škarica čija su četiri legendarna stiha u pjesmi "Program tvog kompjutera" promijenili povijest benda. Potom se popularnost otela kontroli: Marina Perazić osvojila je sve postojeće naslovnice i postala erotskim simbolom nove generacije; koncerti grupe Denis & Denis bili su energične electro-pop svetkovine, potpuno u skladu sa onim što se dešavalo u prestonicama poput Londona ili New Yorka. Tokom boravka u Beogradu, sredinom osamdesetih, Marina Perazić i Davor Tolja bili su u centru pažnje fotoreportera Zorana Trbovića; snimao ih je na koncertu, a potom strpljivo radio Marinine portrete. Najveći broj Trbovićevih fotografija sa ovog radnog jam-sessiona nikad nije objavljen. Do sada. Eto nas u prilici da se setimo vremena bolje prošlosti u kojima je Marina bila neprikosnovena, a rodna Rijeka – za mnoge, centar erotsko-electro svijeta.
Bracca 01 S

Putopis u XXZ slikama

Od Bosanskog Šamca do Slavonskog Broda

Inozemstvo je inostranstvo, makar na dva sata od Beograda; odluka da posetimo Bosanski Šamac, te da preko Bosanskog Broda stignemo do glavnog cilja – Slavonskog Broda, odakle se opet vraćamo u nekadašnju prestonicu SFRJ, značila je da u pasošima/putovnicama dobijemo osam novih pečata sa četiri granična prelaza između naših slavnih, nezavisnih država - Srbije, Bosne i Hercegovine, te Hrvatske. Ali, ništa nije moglo da spreči radoznali XXZ-Team da vidi kako je u susjedstvu, makar na nekoliko sati; fotograf Braca Stefanović i glavni urednik Petar Luković, iskoristili su ovo poslovno putovanje da po prvi put obiđu nekadašnji Bosanski Šamac koji je negde u Šumskoj izgubio prefiks „bosanski“, te se zove samo – Šamac; nema više ni Bosanskog Broda, sad je to samo – Brod, ali je zato Slavonski Brod ostao dosledan sebi, jer u imenu ništa promenio nije. Šamac koji više nije bosanski, malo je više srbnuo na četničku stranu; naravno, bili smo u ulici Draže Mihailovića, a okolo – čitava srbijanska mitologija u nazivima komšijskih ulica: Car Lazar, Car Dušan, Carica Milica, Njegoš, Tesla, Karađorđe, Kosovska... Valjda je zato sve oronulo, propalo, kao da smo se vratili u daleku mračnu prošlost. Povrh svega – tu su i poplave; sve što je prljavo i ružno izašlo je na videlo u postapokaliptičnim slikama sadašnjeg Šamca. Rastavši se od izbledele table Čiča Draže, prešli smo most preko Save i stigli u Slavonski Brod gde nas je dočekao XXI vek; čisti i uredni trgovi, uređeni centar, šetališta i, naravno, naša omiljena gastronomska meta, kafana „Pizzeria Uno“, bez koje nijedna poseta Slavonskom Brodu nema smisla. Ako želite foto-dokaze, izvolite: pred vama je galerija koju je svojim aparatom ovekovečio Braca Stefanović. Bilo je uzbudljivo, jer, rekoh: inostranstvo je uvek – inozemstvo!
Srii 01 S

Bilal Salameh: Pozdrav iz Šri Lanke

Izgubljeni na obali svega

Fotograf Bilal Salameh na svaki svoj put kreće iz Bejruta, gde živi i radi. Kao nezavisni fotoreporter i dokumentarni fotograf najviše se interesuje za svakodnevni život građana iz različitih kultura, a cilj mu je da fotografijom na autentičan i intiman način zabeleži kulturološke, te klasne različitosti. Kako sam kaže, jedna od najvećih želja mu je da poseti i Balkan, a dok se to ne dogodi Bilal sa čitaocima XXZ magazina deli svoju najnoviju reportažu sa Šri Lanke.
Sang 01 t

Dinamična lepota grada

Dron plovi za Šangaj

Nemački fotograf Mark Siegemund zabeležio je gradske lepote Šangaja kamerom koja je snimala iz drona, te urbanu evoluciju dokumentovao iz položaja koji nisu dostupni običnom posmatraču. Tako nam se Šangaj otvara iz ptičije perspektive, te dočarava razlike između delova koji su odvojeni rekom Huangpu, koja je grad presekla kako na dve fizičke celine, tako i na dve zone sećanja, budući da se razlikuju kao prošlost i budućnost. Na jednoj strani je Pudong – takozvani Finansijski distrikt, a na drugoj Puxi – koji, zbog starih građevina, liči na neki odjek prošlosti. Tako Siegemundove fotografije ilustruju razliku između modernog i tradicionalnog, između neonske svetlosti i grada okupanog Suncem.
Lastovo 01 S

Žikina arhiva iz 1981: Putovanje u zabranjeno

Lastovo, otok u srcu mora

Lastovo je, kao i Vis, za strane turiste zatvoreno još 1975. godine, kad je počela gradnja skloništa za obalski raketni sistem protivbrodske odbrane koji je trebao da upotpuni takozvanu strategiju odbrane 1000 otoka. Za domaće turiste, ova dva otoka nikad nisu bila zatvorena. Koristeći tu mogućnost slobodnog putovanja, daleke 1981, po zadatku redakcije “Fokus”, put Lastova krenuo je Željko Stojanović; umjesto priča o vojnim utvrđenjima, zatekao je pravi otočki život – djecu koja idu u školu, pijacu, kafane, prekrasne plaže, stare građevine, stoletne masline, ribare, kafane. JNA i njeni paranoici bili su negde drugde. Nakon 37 godina, ovim je fotografijama s Lastova naš prijatelj Željko Stojanović obezbedio ugodno putovanje u daleku crno-bijelu prošlost; današnje Lastovo jeste se promenilo, ali ne toliko da ne bismo prepoznali tradicionalne toponime – centar grada, crkvu i istovetni duh ljudi koji zagledani u pučinu večito pitaju – ima li života iza horizonta?
Sajam2

DDOR Bg Car Show

Sajam automobila, četiri točka sreće

Izložbeno-prodajna manifestacija – Sajam automobila, okupila je u Beogradu gotovo sve uvoznike i distributere putničkih vozila. Radoznali i raspoloženi posetioci detaljno su se upoznavali sa svojim budućim ljubimcima; mnogi su sedali za volan da osete atmosferu, zasipali pitanjima hostese i večito tražili način kako da novi automobil ili motorcikl uklope u svoje finansijske planove. Gužve po štandovima i halama dokazale su da su naši ljudi spremni da se mnogo čega odreknu – u korist novog, modernog vozila koje je još uvek statusni simbol uspeha. Valjda su i zato posetioci izgledali raspoloženi i razdragani; ipak je novi auto – novi auto!
Frida1

Autoportreti: Ah, Khalo

Čudesna sloboda jedne Fride

Frida Kalo, meksička slikarka rođena 1907. godine, višestruko je prisutna u našem vremenu. Nažalost, na pogrešan i zloupotrebljen način. Ona je svedena na puku pojavnost koja draži posmatrača svojom „neobičnom“ pojavom. Ona se odlikuje toaletom, nakitom i frizurom nestandardnim za zapadni oblik ulepšavanja i ukrašavanja žena. Ličnost Fride Kalo postala je deo potrošačkog miljea, mentaliteta koji koristi sliku kao sliku, a ne sliku kao simbol. Mnogi znaju da je ona slikarka, ali ne bi znali puno da kažu o njenoj umetnosti. Umetnik je bitan, ali ne i njegovo delo, što je poseban vid paradoksalnosti, ali ne tako neobičan u sferi konzumerizma. Mnogi ne znaju ko je ona, ali imaju majicu sa njenim likom. Frida Kalo je primer jedne od najštetnijih zloupotreba koje su se desile nekom umetniku. Potpuna eksploatacija lika, nimalo razumevanja dela, uklapanje u neoliberalne tržišne procese, bez imalo svesti o realnom liku i njegovom pravom značaju. Feminizam našeg doba (a on se razlikuje od feminizma Simon de Bovoar ili feminizma Kamil Palje) je prigrlio Fridu za svoju ikonu. Jedna zloupotrebljena pojava, pasivna u odnosu na novčani model koji ju je pokrenuo, zloupotrebila je i pogrešno interpretirala drugu pasivnu i zloupotrebljenu pojavu. Feminizam našeg doba jedna je od dominantnih zloupotreba na koju su žene, sva je prilika, nasele. Frida Kalo deo je te pošasti. Frida Kalo je bila komunista (komunistkinja?). Poznat nam je njen iscrtani mider. Na njemu su srp i čekić. Poznat je njen portret Staljina. Poznat je njen Autoportret sa Staljinom. Poznat je njen prezir prema američkom industrijskom društvu, sukob njenog supruga, Dijega Rivere, sa Rokfelerom, čiji je hol Rivera iscrtao, a koji je kasnije srušen zbor problematičnih levičarskih amblema prisutnih na velikom muralu. Frida Kalo je bila ljubavnica Lava Trockog, čoveka koji je mogao, umesto Staljina, da bude vođa svetske revolucije. Poznato je Fridino aktivno učestvovanje u Komunističkoj partiji, njeno učešće u štrajkovima, protestima, učešće u pisanju pamfleta, programa i govora. Ta žena nije bila nemoćna bolesnica koju muž vara, a koja se, u svrhu neke emotivne nadoknade, samo fotografiše, što većina današnjih „feministkinja“ na instagramu i Starbaks marksista čini. Frida Kalo je volela da se fotografiše, ali ne propuštajući priliku da pored sebe stavi skulpturu iz perioda prekolumbovskog Meksika. Naivna umetnost, to sam već u jednom tekstu pokazala, kao deo folklora, kao deo narodnog stvaralaštva, ima značajan inspiracijski potencijal za avangardu. Nadrealizam, kao jedan od avangardnih modela, bio je izam u koji je smešteno Fridino delo, iako su njene slike, mahom, inspirisane narodnom kulturom, verovanjima i simbolima Asteka. Emotivni i fizički problemi Fride Kalo su, svakako, bili značajan deo njenog života, uslovili su određena emotivna raspoloženja koja su prisutna u stvaralaštvu ove žene, kao motiv ili kao nagoveštaj, ali nikako nisu poluga zahvaljujući kojoj se objašnjava njeno delo (ukoliko se neko uopšte i potrudi da delo još i interpretira). Frida je bila revolucionar (revolucionarka?), to je način na koji ju treba posmatrati. Frida ni u kom slučaju nije bila feministkinja, bar ne u izokrenutom, zloupotrebljenom i izopačenom značenju koji taj politički i društveni pokret podrazumeva danas, a koji se nekako neobično probudio posle višedecenijskog sna pošto je Donald Tramp izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Zaista, neobična podudarnost! Kao da su određeni centri moći, koristeći potencijale feminističke kritike i moć svojih medija, došli na ideju kako da se bore sa osobom koja je izabrana za predsednika, a na koju oni, svakako, nisu računali. Bitno je udariti na emocije, to je način rada medija, a zna se da kada osoba isključivo emotivno reaguje na pojave, razumski deo spoznajnog procesa biva potisnut. Mediji to žele i otuda Frida Kalo. Sve što današnji „ljubitelji“ ove umetnice mogu da kažu o njoj dolazi iz ponuđenih odgovora koji su u sferi isključivo emocionalnog: patnja, prevara, izdaja, bol. Sa tim se svaki čovek može identifikovati, a pošto je ovde u pitanju umetnik ženskog roda, onda je stvar jasna. Frida je najdominantniji primer zloupotrebe, ali i čitav pokret ženskih pesnikinja, ženskih slikarki, ženskih pisaca, ženskih koreografa, ženskih ilustratorki, ženskih rudara, ženskih fotografa, ženskih pilota, svega što u sebi nosi prefiks ženski, a što je isključivo prisutno u javnom prostoru zbog novca. Prefiks ženski prodaje. Njihova umetnost svedena je na robu. Ne sme se nasesti na tu priču, baš zbog same feminističke filozofije, kao dela levičarske ideje o ravnopravnosti svih ljudi, o jednakim pravima koja svi ljudi treba da imaju. Predavanje Čimamande Ngozi Adiči je, takođe, izokrenuto i izuzetno problematično interpretirano, ali o njemu drugom prilikom. Pominjem ga u ovom kontekstu jer i ono dolazi iz „zemalja trećeg sveta“ (kolonijalni termin), ali je preuzeto na zapadu, ne da bi žene „trećeg sveta“ emancipovalo, već da bi žene zapada, koja su sva svoja politička i društvena prava odavno ostvarile, stvarale frustraciju. Frustracija ima ogroman tržišni i potrošački potencijal. Jedna od predvodnica ove izokrenute priče, žena koja priča o feminizmu, ali ženama sa zapada, jeste Ema Votson, glumica sa posebnim instagram nalogom za kolekciju svojih brendiranih haljina (@the_press_tour). Pitanje je da li je njen „aktivizam“ ikada došao do devojčice u Pakistanu kojoj odsecaju klitoris. Licemerstvo na koje, neverovatno!, u eri dostupnosti informacija (ali, očigledno, ne i njihovog konstruktivnog povezivanja), većina žena naseda. Uvek sam smatrala da je umetnost u životu Fride Kalo bila nešto sekundarno, ali ne u smislu značaja same umetnosti i stvaralačkog impulsa, koliko u samom njenom odnosu prema tome. Autoportret je ego dokument. Frida je, umesto da piše o sebi, sebe portretisala. To je bio njen način samospoznaje, njen način razgovora same sa sobom pred ogledalom, njen način da dopre do dubine svog bića kroz različite faze životnih, emotivnih i misaonih iskustava. Film Džuli Tejmur o Fridi Kalo, sa Selmom Hajek u glavnoj ulozi, doprinosi ovome što sam napisala: kada u filmu Andre Breton zajedno sa Trockim razgleda slike u Fridinom ateljeu, on je oduševljen, dok ona sama govori da im pridaje mali značaj, uz rečenicu „moje slike mogu da znače samo meni“. To je veran prikaz njenog odnosa prema svom delu. Ja ih posmatram kao dnevnik i kao putopis. Autoportreti su svedočanstvo o radoznalosti subjekta prema samom sebi. Oni su, baš kao što stoji kod Montenja, pokušaj da se ocrta i opiše biće koje ćemo zvati Ja. Isto stoji i na početku Rusoovih Ispovesti. Izraz samosvesti, pokušaja samospoznaje, način izgradnje identiteta kroz crtanje sopstvenog lika jesu mogućnosti autoportreta. Autoportret je, sa jedne strane mimezis, odraz stvarnosti, pokušaj prenošenja obrisa fizičkog (svog lica) na platno. Sa druge strane, autoportreti su čin samokreacije, stvaranje sebe ex-nihilo posredstvom vizuelizacije. Isto je sa piscima koji pišu o sebi, bilo kroz formu dnevnika, bilo kroz neki drugi vid fikcije. Jer, to ne smemo prevideti: pisanje o sebi, slikanje sebe, uvek je vrsta fikcije. Samostvaranje je, istovremeno, i samootuđenje. Subjekt mora da se izmakne, da napravi korak unazad i sebe posmatra i poima kao drugog. Pisati o sebi nije samo pisanje o sebi. Od sebe se polazi ali se nastavlja kao da se radi o nekom drugom. Dakle, maska. Frida ima i takvu sliku. Ja je telo, ali Ja je i duša. Oba elemeta ličnosti, i fizički i psihički, upadljivo su prisutna na autoportretima Fride Kalo i to je ono što ih čini specifičnim, vibrantnim, podsticajnim za analizu. Tela su kod ove slikarke naročito bitna. Slikarka sebe udvaja, slika dve Fride u različitim haljinama, jednu u evropskoj, drugu u tradicionalnoj, meksičkoj. Ona svoju glavu stavlja na telo srne, svoju glavu stavlja na telo bebe koja sisa. Sisa je „otvorena“, vide se njeni nervi, njena nabreklost. Sve je naturalistički do granice neprijatnosti po posmatrača. Svoje srce ona, naturalistički, stavlja u svoje ruke, ono je njena paleta kojom slika portret svog doktora. Portretiše se sa polomljenom kičmom, tela potpuno šupljeg. Ogrlica od trnja steže joj vrat, pogled je hipnotišući. Niske te ogrlice su kapi krvi koje teku niz vrat. Njeno telo na bolesničkom krevetu koji lebdi, leži nago, na krvavom čaršafu. Njena glava pomalja se iz vulve njene majke koja leži na samrtničkom odru. Čaršaf je krvav. Njena stopala, deformisana, precizno nalakiranih crvenih noktiju, vire iz kade pune simbola njenog života. Telo pada kroz prozor, telo je probodeno desetinama udaraca nožem, džinovsko srce krvari na obali, do nabreklog, deformisanog stopala. Kosa je isečena i svuda naokolo je pobacana, na čelu je znak smrti. U naručju su majmunčići i papagaji, na leđima su dva duga reza od operacije, nad ustima je splačina hrane koju bolesnica treba da preživa dok leži u bolnici. Posmatrač shvata sav užas višemesečne nepokretnosti. Jak karnalni, telesni element je vrlo značajan za poetiku Fride Kalo. On, bizaran, prenaglašen, brutalan, vodi nas ka emotivnom. Radikalna iskustva su na taj način postavljena pred posmatrača. Džigerica. Izvrnuta nutrina, kako je pisao Majakovski. To ne može biti fake. Tako snažna dela, uprkos njima, neko je uspeo da zloupotrebi. Ovaj tekst mali je doprinos ispravljanju greške ili, još važnije, on je iskren podsticaj budućim ljubiteljima umetnosti i socijalne pravde da misle svojom glavom. Najzad, nekoliko reči o mom upoznavanju sa ovom slikarkom. Moja lutalačka hodanja gradom podrazumevala su da ulazim u knjižare i razgledam različita izdanja knjiga, a naročito monografije posvećene slikarima. Tako sam došla i do Fride. Tada sam bila četvrti razred srednje škole, bio je maj 2004. kada sam kupila knjigu o Fridinom životu i delu. Danima sam razgledala slike neverovatne snage i hrabrosti. Slike izrazito jakog koloriteta. Podstakle su me da razmišljam o Meksiku dvadesetih godina 20. veka. Slike izrazito intezivne. Pitala sam se kakvo ih je iskustvo moralo proizvesti. Zainteresovala sam se za život ove žene pa sam nabavila i film Frida rediteljke Džuli Tejmur. On me je u potpunosti opčinio. Predamnom je bila izrazito čulna žena (oduvek sam imala utisak da je Frida Kalo bila seksualno nezajažljiva), neverovatno hrabra i liberalna za svoje doba. Njen stvaralački potencijal sam posmatrala u kontekstu ogromne seksualne energije koja uvek, na svom vrhuncu, prelazi u stvaralačku energiju (Frida i Pikaso su uvek po toj liniji bili par u mojoj uobrazilji). Njena putovanja, način oblačenja, slikarstvo i ekscentričnost nisu bili deo od nje otuđen, iako je ona bila, kao što sam već naglasila, neko ko je voleo da pozira i da gradi personu i na taj način. Njena izražena egocentričnost i njena izražena ekscentričnost bile su utemeljene. Sećam se dana proslave svoje velike mature. Uopšte se nisam spremala i doterivala. Sat vremena pred polazak ja sam čitala knjigu o Fridi. Bilo mi je banalno i strašno neprihvatljivo da se spremam za neku proslavu balavaca u cirkuskim haljinama. Firda mi je dala drugi oblik pojavnosti iz koje nisam tako lako mogla da pređem u jedan površniji i prizemniji. Moj život nije bio tako filmski i herojski kao Fridin. Međutim, uspevala sam da održim korak sa težinom bizarnosti i težinom stvaralačke snage koju je ona prezentovala posredstvom svog stvaralaštva. To je bilo važno. Shvatila sam, na primeru njenog lika i dela, koliko sam se, i kako, menjala, uvek ostajući, u samoj suštini, ista. I pogled na Fridino delo neka je vrsta mog autoportreta. *Tekst prenosimo sa internet magazina A.A.A
Ovcs 01 S

Petrut Calinescu: Iza Bukurešta

Pažnja - nemirne ovce na putu!

Vila Barselona, Skandinavska četvrt, Američko selo i Soho apartmani samo su neka od imena koje su ponele nekretnine koje su u poslednje vreme izgrađene u glavnom gradu Rumunije, kaže za Calvert fotograf Petrut Calinescu. Realnost je, ipak, nešto drugačija od onoga što pomenuta imena obećavaju, budući da se dobar deo stanovnika Bukurešta bori za goli opstanak. Calinescu se u ovaj grad doselio sa 19 godina, a u nameri da se bavi novinarstvom, te tu i ostao, pa sada živi u predgrađu koje je tokom 2016. i 2017. godine postalo centar njegovog fotografskog projekta „Život na ivici“. U tom projektu on razgolićuje mikro univerzume koji su se formirali na periferiji grada, a koji su često potpuno izolovani od drugih naselja, ali i državnih ustanova, što ih ne sprečava da se i dalje kreću ka zapadnjačkom idealu, a kroz ledenu zemlju, te običaje koji su evoluirali u različitim smerovima.
Ulan 01 S

Zima, zima, e pa šta je: Ulan Bator , glavni grad Mongolije

Ugalj opasniji od mraza

Stanovnici Mongolije već vekovima sa kolena na koleno prenose priče o tome koliko su užasno hladne zime u ovoj zemlji. Tokom prvih devet faza (svaka traje po devet dana) ovog ledenog godišnjeg doba, koje počinje 22. decembra, mrzne se čak i vodka napravljena od mleka. U trećoj fazi temperatura može da padne i do 40 stepeni ispod nule, te se u tim uslovima mrznu čak i repovi trogodišnjih volova, da bi na kraju i otpali. Do šeste faze, koja pada negde u februaru, već se očekuje da se utabani putevi ponovo pojave ispod snega i leda. Ipak, zimski užasi građana glavnog grada Ulan Bator više su u vezi sa dimom koji se podiže iz gradskih dimnjaka, nego sa samim mrazom. Od 2016. godine ovaj grad je, pored titule najhladnijeg glavnog grada na svetu, poneo i oznaku najzagađenijeg, budući da je premašio nivoe zagađenosti vazduha koji se beleže u Pekingu i Nju Delhiju. Prema podacima lokalne uprave, 80% zagađenja proizvodi populacija koja živi u severnom delu grada, a koja je nekada bila poznata po nomadskom načinu života. Ovaj deo populacije živi u takozvanim jurtama, kružnim šatorima koji se sastoje iz jedne prostorije, čiji centralni deo zauzima ognjište. Jurta odgovara nomadskom načinu života, te u roku od dva sata može da se spakuje na kamion, ili neko drugo prevozno sredstvo, i odveze u bilo kojem smeru. Budući da u manjim mestima nema posla, te da je nomadski život postao naporan modernim Mongolima, stotine hiljada njih došlo je u glavni grad u potrazi za korom hleba. Tako su organizovali „jurta naselje“, koje se nekontrolisano širi, budući da nema jasnih zakona o vlasništvu zemlje. Tokom komunističke ere zemlja je pripadala državi, da bi 1991. godine bila proglašena vlasništvom građana, što je dovelo do brojnih zabuna, budući da bilo koji državljanin koje dođe u grad polaže pravo na zemlju. Ovaj deo stanovništva najodgovorniji je za zagađenost vazduha, jer u ognjištu po čitav dan gori ugalj, te je u januaru zabeleženo 3,320 grama nedozvoljenih supstanci po metru kvadratnom, što je 133 puta više od onoga što Svetska zdravstvena organizacija smatra bezbednim. Novinar i fotograf Njujork Tajmsa, Bryan Denton, napravio je reportažu o uslovima života u glavnom gradu Mongolije, a tokom zimskih meseci, te ilustrovao nevolje nekadašnjih nomada koji danas maštaju o novoj urbanoj površini za sebe i svoje potomke.
Brenn 01 S

Ekskluzivno: Retro fotografije Lepe Brene, sredinom osamdesetih

Sitnije, Cile, sitnije

Sredinom osamdesetih, fenomen Lepe Brene i grupe Slatki greh zapljusnuo je nekadašnju Jugoslaviju nezapamćenim talasom popularnosti; masovni koncerti, enormni tiraži i medijska pomama bili su tek neki od detalja strelovite, zvezdane karijere. Male su, gotovo nikakve šanse da današnje generacije prisustvuju takvom uraganu koji je čitavu državu tresao opštepoznatim hitovima. U beogradskom Domu sindikata koji je bio muzičko svetilište, uoči koncerta na kojem su zajedno nastupali Lepa Brena i Sead Memić Vajta – u garderobi se zatekao fotoreporter Zoran Trbović. Ispucao je čitav film na Brenu i Vajtu; potom su se pojavili nerazdvojni Milovan Ilić i Big Lale, ali je Brena uskoro morala na scenu. Nešto od te atmosfere bezbrižnosti i gotovo detinje radosti ostalo je zabeleženo na ovim foto-dokumentima; bilo je to vreme kad nije bilo bitno da li se zoveš Sead, Fahreta ili Milovan; iz današnje cyber-perspektive sve ovo liči na doba nevinosti pred preteću buru. Tako je i bilo. Par godina nakon ovih fotografija, Slobodan Milošević je objasnio Srbima na Kosovu da niko ne sme da ih bije. To je moglo da znači da Srbi smeju druge da biju. I tako je počeo krvavi rat. Si, Cile, si!
Filadelfija1

Jeffrey Richard Stockbridge: Filadelfija sa dva lica

Strašna sudbina kuće na ivici

Fotograf Jeffrey Richard Stockbridge objavljivao je fotografije u časopisima poput The NY Times, The Telegraph UK, Time Magazine Light Box. Bavi se temama koje se tiču čoveka i njegovog okruženja, te često fotografiše prostore u kojima borave oni čije je postojanje izazov. Kuću opisuje kao “kutiju za čuvanje života”, koja štiti svoje stanare, kako fizički, tako i duhovno. Za njega to nije samo fizička struktura, već tvorevina koja više podseća na živo biće. Njeni zidovi u sebi čuvaju iskustvo života i smrti, te se i sami rađaju, “žive”, i na kraju propadaju. Stanari razvijaju osećanja prema kućama u kojima borave, ili su boravili neko vreme, pa pamte njihov miris i mnogo godina pošto ih napuste. Stockbridge je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli fotografije iz dve serije posvećene Filadelfiji - jedne koja govori o napuštenim kućama, i druge - koja se bavi Kensington avenijom koja se nalazi u nekada imućnom radničkom naselju, koje danas broji svoje neslavne dane.