Tekstovi sa tagom: fotogalerija

Sad 01 S

Julija Erofeeva: Moja putovanja

Amerika u prolazu

Julija Erofeeva je rođena u Čeljabinsku 1989. godine, gde je studirala ekonomiju i turizam na Južnouralskom državnom univerzitetu. Ljubav prema fotografiji je nasledila od oca zajedno sa Zenitom 10, prvom kamerom koju rado i danas koristi. Živi u Beogradu, a posao u turizmu joj omogućava česta putovanja, te je tako nastala i ova serija fotografija tokom njenog boravka u SAD.
Grads1

Massimiliano Marchese: Crno-belo u koloru

Potraga za pejzažima u boji

Kažeš: "Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora. Naći će se drugi grad bolji od ovog. Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen; i srce mi je - kao leš - pokopano. Dokle će mi um ostati u ovoj tmini. Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam, crne ruševine svog života spazim, ovde, gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio." Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati istim. U istom ćeš susedstvu ostariti: u istim ćeš kućama osedeti. Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš - ne nadaj se - nema za tebe broda, nema puta. Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj. (Konstantin Kavafi, Grad)
Retr 01 S

Goran Pavelić Pipo: Promocija albuma “Paket aranžman” 1981.

Vrijeme kad su se voleli Beograd i Zagreb

Album “Paket aranžman” u izdanju “Jugotona” objavljen početkom 1981. jedan je od najznačajnih projekata u istoriji jugoslovenskog rock pokreta; kompilacija na kojoj se pojavljuju Idoli, Električni orgazam i Šarlo akrobata oficijalno je označila početak “novog talasa” koji je razbio sva dotadašnja pravila muzičke produkcije. Svežina, energija i kreativnost beogradskih bendova gotovo da su srušili estradnu konstrukciju koja se decenijama održavala golom, predvidljivom inercijom. Uz dolazeću Azru, Prljavo kazalište, Film i ljubljanske Pankrte – odjednom smo dobili senzacionalnu rock godinu; nakon 1981, više ništa nije bilo isto. Promociju albuma organizirao je “Jugoton” u elitnom hotelu “Esplanade” u Zagrebu; hepeningu su prisustvovali članovi grupa Idoli, Električni orgazam i Šarlo akrobata, ali i mnogi njihovi prijatelji iz Zagreba, među kojima su bili Jura Stublić, Darko Rundek i Dražen Vrdoljak. Zahvaljujući čuvaru photo-prošlosti, Goranu Paveliću, u prilici smo da osvežimo uspomene na promociju o kojoj se pisalo diljem bivše SFRJ; bilo je to vrijeme kad su se Beograd i Zagreb voleli i poštovali, kad je putovanje iz jedne prestonicu u drugu bilo prirodno i uzbudljivo, kad se Haustor radovao zbog beogradskog albuma, a Beograđani divili – Rundeku i njegovom bendu. Čak i fotografija na kojoj je 1981. u društvu Gotovca beogradski novinar Zoran Petrović Piroćanac svedoči da su postojala vremena u kojima je zdrav razum bio u modi (jula 1995, taj isti Z. P. Piroćanac ušao je u Srebrenicu sa generalom Mladićem i nastavio da srbuje na najodvratniji način). Prošlost je, ipak, bila bolja. Tko ne veruje, neka presluša “Paket aranžman” i pogleda ovu fascinantnu Pipovu galeriju.
Voćć 01 S

George Griefy: Vidimo se tamo

Hrabre voćke i vitezovi povrća

Postoje umetnici koji stvaraju na više nivoa – za posmatrače i za posmatrane, dok sami fotografišu ili su fotografisani. Jedan od njih je i George Griefy, fotograf i model, onaj koji vidi i onaj koji izlazi iz nevidljivosti. Negde između apstraktnog i konkretnog, tamnih boja okultnog, te ružičastih nijansi svetla, Griefy stvara i dopušta da bude stvoren, te njegovi portreti uključuju kako nadrealno, tako i emotivne portrete koji lako ulaze u svakodnevni život sumaglice. Ono što je iznad realnog uključuje elemente koji dozvoljavaju posmatranje iznutra, te bezbolno seciranje, dok realni deo podrazumeva telo koje dopušta da se smesti u određeno okruženje, ali samo tako da ostane netaknuto. Griefy je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom web-sajtu ili Instagram profilu.
Snowa 01 S

Jurnjava za svetlom

Vodič kroz ruski mrak

Fotografija uglavnom zavisi od svetla, do kojeg nije lako doći kada se zima provodi u Murmansku, najvećem gradu na svetu koji se nalazi iznad Arktičkog kruga. Posao ne olakšavaju ni niske temperature, kao ni vetrovi koji duvaju sa Arktičkog okeana, te vremenski uslovi obične gradske fotografe uglavnom odvraćaju od ovakvih avantura. Za fotografa Serja Iusa, -38 stepeni Celzijusove skale ipak ne predstavlja prepreku, a svoj rodni grad dokumentuje još od 2000. godine. Jedino svetlo koje se pojavljuje na njegovim fotografijama dolazi od uličnih svetiljki, osvetljenih prozora, te izloga radnji, ulice su puste, a gusta magla formira pomalo nadrealnu atmosferu. Tokom zime u Murmansku sviće negde oko podneva, a noć se ponovo spušta samo tri sata kasnije, te Ius juri za ono malo svetla što mi prirodni ili veštački uslovi ponude.
Amuzi1

Hommage za Hammond: Wunderbar Wunderlich

Kad organa nježno klizi

U paralelnom muzičkom svetu tokom šezdesetih i sedamdesetih, a bogami i osamdesetih, nisu vladali samo rock'n'roll, The Beatles, The Rolling Stones ili Bob Dylan; njima se svojom blistavom karijerom pridružio klavijaturista Klaus Wunderlich, čovek koji je proslavio Hammond orgulje, te su ga zbog toga zvali „Hammond King“ ili „ King H“. Svirajući raznorazne cover-melodije, od najljigavije pop muzike preko opereta do swing-jazza, Wunderlich je postavio visoke kič standarde koji danas postaju vrsta kempa. Kao prethodnik „muzike za liftove i robne kuće“, Wonderlich je bio inspiracija za mnoge sfrj-bendove koji su leti svirali po hotelskim terasama uz more; koliko je ljubavi započelo uz njegovu organu – nikad se neće saznati. Zna se da je objavio preko 110 albuma i da je prodao preko 24 miliona ploča; on i njegove hammond-kolege lansirali su, takođe, prepoznatljiv vizuelni identitet vezan za omote LP ploča; diskretna erotika, seksi detalji, foto-nagoveštaji strasne ljubavi ili dvosmisleni naslovi – bili su ključ ovog Hammond-Pokreta koji i danas ima svojih pristalica. U Klausovu čast, donosimo fotogaleriju najklasičnijih hammond-omota gramofonskih ploča iz sedamdesetih godina...
Erots 01 S

George Striftaris: Pun krug života

Ujed ili tragovi zuba

Radost u starosti. – Mislilac, kao i umetnik koji je svoje bolje Ja spasao u delu, oseća jednu skoro pakosnu radost kada vidi kako njegovo telo i duh tokom vremena polako bivaju načeti i narušeni, kao da iz nekog ugla posmatraju lopova koji posluje oko njihovog trezora, znajući da je ovaj prazan i da su sva blaga sklonjena. (Niče) Fotograf George Striftaris rođen je u gradiću Arta na severozapadu Grčke, ali već neko vreme živi i radi u Atini. Centralni deo njegovog rada zauzima nago muško telo, te njegova fizionomija i ponašanje, a koji ga izvlače iz stereotipa i stavljaju u drugačiji kontekst od uobičajenog. Nagost za njega predstavlja oslobađanje od onog štita koji se dobrovoljno navlači, ili je pak nametnut, a koji pojedinci koriste kako bi zaštitili sebe od okruženja, te okruženje od sebe. Tako je ogoljeno telo početak i osnova, jer nago se telo ne pretvara, a to kako ga posmatrač vidi govori o posmatraču, a ne o telu, te načinu fotografisanja. Striftaris je do sada uradio naslovne strane mnogih poznatih časopisa i monografija, te izlagao kako samostalno, tako i u okviru grupnih izložbi u Grčkoj i drugim evropskim zemljama. Nedavno je objavio i fotografski album pod naslovom PHOSPHORUS, u kojem je sakupljeno ono što je uradio u poslednjih osam godina, a što je poželeo da podeli sa publikom. Ovaj talentovani fotograf pristao je da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više o njegovom radu mogu to da učine na njegovom web-sajtu, Instagram profilu, Facebook i Vimeo stranicama, te njegovoj online prodavnici.

Žikina arhiva: Crno bijela prestonica SFRJ

Pun krug tramvajem - putovanje dvojkom 1974. godine

Tokom svog boravka u glavnom gradu SFRJ 1974, o čemu smo objavili galeriju „Sećanje na Beograd 1974. godine“, zagrebački fotograf Željko Stojanović rešio je da svojim aparatom dokumentuje čuvenu beogradsku trasu „Krug dvojke“, odnosno uži centar. Od kad postoji, „dvojka“ uvek ide istim putem: od pristaništa preko Kalemegdana, potom Dušanovom do Vuka; odatle ide Bulevarom, skreće u nekadašnju ulicu Borisa Kidriča (danas, ultraoriginalno nazvana „Beogradska“), stiže na Slaviju, odatle ide niz Nemanjinu do železničke i autobuske stanice, a završava Karađorđevom do – pristaništa. Te zbunjujuće daleke 1974. Beograd je iz današnje perspektive bio pust; crno-bele neretuširane fotografije otkrivaju ono malo sveta po ulicama, sem oko autobuske stanice. Neki od toponima, recimo park kod Vukovog spomenika – danas izgledaju neprepoznatljivi, jer je tamo posečeno više stabala nego što je to uspelo gradonačelniku Draganu Drvoseku 2010. Obložene patinom sećanja, ove Žikine fotografije glavnog grada hommage su vremenu u kojem je čak i tramvaj bio sasvim ugodno sredstvo transporta, jer se Beograd mogao obići lako i zgodno, bez gužve i haosa. Crno-bijeli osećaj nostalgije s razlogom favorizuje prošlost – jeste sve bilo sporije, naizgled siromašnije, ali tko mari? Živelo se mirnije i spokojnije, a tramvaji su stizali na vreme. Točno po redu vožnje.  
Azra 01 S

Goran Pavelić Pipo: Arhivirane rock uspomene

Azra u Gospiću 1978. godine

Pre gotovo četiri decenije, u jesen 1978, tadašnja postava Štulićevog benda s pjevačem Jurom Stublićem održala je u Gospiću koncert, kao dio promocije omladinskog lista “Polet” koji je reklamirao svoj novi (ofsetni) izgled koncertima Azre po regionalnim centrima. Ovih 12 nefotošopiranih, gotovo historijskih fotografija imaju svoju priču: koncert Azre održan je u kinu "Jedinstvo"; nakon toga cijela se ekipa uputila u kuću Pipovog bratića preko puta kina, a čovjek u uniformi JNA kojem Johnnyjevo rame služi za emocionalnu utjehu nije nitko drugi već - Husein Hasanefendić Hus, budući šef Parnog Valjka! Inače, lijepa vijest glasi: photo-rariteti iz arhive Gorana Pavelića, našeg velikog prijatelja, redovito će se pojavljivati na XXZ stranicama sa željom da sačuvamo sećanje na zajedničku rock prošlost…
Panks 01 S

Alternativa u 30 slika: Jože Suhadolnik, svedok osamdesetih

Balkan pank, energija i anarhija

Jedan od najboljih slovenačkih fotografa Jože Suhadolnik, autor čitavog niza foto-knjiga (među kojima su “Portreti”, “Jutra v Rusiji”, “Auslenderji” ili ”Album, Neue Slowenische Kunst 1980 – 2000”), svoju je karijeru započeo kad je imao 15 godina, fotografišući Siouxsie and The Banshees na njihovom koncertu u Ljubljani 1981: “ Siouxsie je izgledala kao boginja na sceni sa njenim, baršunastim glasom i sjajnim muzičarima – svi mladići su se u nju zaljubili!”. Suhadolnik je nastavio da prisustvuje punk događajima iz čega je nastala njegova knjiga “Balkan pank” u izdanju kuće Akina Books. “Odnos države prema pankerima bio je prilično agresivan. Mogao si da budeš uhapšen i prebijen samo zato što si sprejom pisao grafite ili nosio bedž ‘Nazi Punks Fucks Off’, jer je reč ‘Nazi’ bila omražena… Kad su otvoreni policijski dosijei, nakon nezavisnosti Slovenije, pronašao sam svoj dosije od preko 400 strana, jer sam u to vreme posećivao koncerte, fotografisao pankere i družio se sa disidentskim piscima i pesnicima”. Ekskluzivno za XXZ magazin, sa dozvolom autora, predstavljamo 30 fotografija iz knjige “Balkan pank”. +++ Balkan Pank is an original view of ex-Jugoslavia counterculture during the 1979-89 decade, an underrepresented period of punk attitude without the uniform in a non-aligned Communist country, a group of people escaping a dictatorship through their own set of rules. Jože Suhadolnik started this project when he was 13 year old. He was an insider of the 80s punk and squat movement and also an extremely promising young photojournalist, drawn to counterculture, alternative ways of living and genuine rebellion, his curiosity lead us to the hidden corners of in underground labyrintine squats and illegal gigs where he started documenting the vibrant energy of the nights when bands with names like The Bastards and VideoSex used to play.
Belgr 01 S

Žikina arhiva: Crno-bijela prestonica SFRJ

Sećanje na Beograd 1974. godine

Nestvarno daleke 1974, na poziv urednice likovnog programa Dunje Blažević iz beogradskog Studentskog Kulturnog Centra (SKC) iz Zagreba je u glavni grad SFRJ stigao mladi fotoreporter Željko Stojanović, danas poznatiji kao Žika. Razlog dolaska: izložba u galeriji SKC, sa fotografijama koje će Željko snimiti na licu mesta, u Beogradu. Prva serija slika posvećena je kultnim mestima prestonice; posetio je Žika hotel „Moskvu“, svratio u prvi dragstor na Balkanu (radio non-stop), obišao kafiće, uhvatio noćne kadrove na Terazijama, uhitio čistača cipela i male zanatske radnje koje su u međuvremenu nestale, a čak je snimio i Tinu Tarner koja je baš tih dana gostovala u Beogradu! Taj i takav Beograd koji je Stojanović sačuvao na starim filmovima, poseduje onu vrste osebujne patine koju danas razložno zovemo nostalgijom bolje prošlosti; ove nedigitalizovane fotografije zrače toplinom, svaki ožiljak na slici jeste dragoceno svedočanstvo o radostima vremena kad je sve bilo drukčije – sporije, emotivnije, uzbudljivije, jer je tadašnji život bio zbir malih, ugodnih zadovoljstava, o čemu pričaju detalji sa ulica, trgova i lokala u kojima se pio vinjak s malom kiselom. I, još jedna lijepa vijest: uskoro sledi nastavak iz Stojanovićevih arhiva!
Marokko 01 S

Aleksandra Martinović: Kroz pustinju i planine

Maroko, putopis u slikama

Kraljevina Maroko po mnogo čemu je fascinantno turističko odredište; prelepe peščane plaže smenjuju se sa egzotičnim gradovima, teški planinski lanci otvaraju se između pustinja, a sve pršti od kolorita i čarobnih zalazaka sunca. Sve je to iskusila Aleksandra Martinović, rođena 1991, koja je završila Fakultet dramskih umetnosti, odsek kamera. Bavi se videom i fotografijom, a ovo je njena prva galerija koju objavljuje XXZ magazin.
Robic 01 S

Petar Luković: Vlastita Bolja prošlost u slikama (4)

U crno-belom ritmu osamdesetih

Paralelno sa feljtonom „Bolja prošlost“ koji se bavi istorijom jugoslovenske estrade, krenula je photo-slikovnica iz muzičkog života autora ove knjige. Iz zaboravljenih kutija i albuma, na svetlo dana izvučene su njegove fotografije u društvu nekad, a možda i sad velikih zvezda, među kojima su, recimo, Jura Stublić, Ana Rupel, Bebi Dol, Milić Vukašinović, Gorica Popović, Mario Mihaljević, Neda Ukraden, Dražen Vrdoljak, Ivo Robić… Biće toga još, sve u ime Bolje prošlosti!
Sojen 01 S

Ada Međica, ostrvo mira i tišine

Daleko od razuzdane gomile

Ada Međica je šumovito rečno ostrvo na Novom Beogradu smešteno preko puta centralnog dela Ade Ciganlije, dok se sa druge strane preko reke Save nalaze novobeogradski Savski kej, Blokovi 44, 45 i 70. Čini ga naselje čiji su stanovnici pre 56 godina osnovali Udruženje „Ljubitelji Save i Dunava: Ada Međica”. Premda postoji gradski rečni prevoz koji svakoga dana prevozi putnike na ostrvo poznato kao “oaza mira”, na Adi Međici, srećom, nema restorana, kafića kao ni drugih popularnih sadržaja modernog gradskog života, već možete provesti vikend kao gost nekog od stanovnika među kojima ima vrhunskih gastronoma. Naselje čine sojenice u čiji izgled domaćini ulažu neobičnu kreativnost; svaka od kućica šalje poruku o svom vlasniku i njegovom ukusu; zbir takvih osobenosti čini ovu oazu potpuno drukčijom u odnosu na gradska urbana okruženja. Šetajući ovim ostrvom posetilac ne može da se ne zapita - da li slobodu da budemo samosvojni, možemo osvojiti jedino u prirodi?
Bed 01 S

Cristina Coral : Stepenika bezbroj ima

Gospođo, ja sam sama

Kada su u pitanju fotografije samouke italijanske umetnice Cristine Coral, akcenat je uglavnom je na mehanizmima koji konstruišu odsutnost današnjeg čoveka i posledicama koje ti mehanizmi donose. Usamljenost, dekonstrukcija vremena, kreiranje života putem medijsko-tehnoloških oruđa, stvaraju jedan život koji je sklon zaboravljanju osnovnih emocija. Kroz svoje fotografije, fotografkinja kao da tvrdi da se emocije najlakše zaboravljaju u samoći, te svoje subjekte izoluje, i postavlja ih tako da su nam uglavnom okrenuti leđima. Coral je pristala da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, te im dopusti na sa promišljanjem nastave tamo gde je ona stala.