Tekstovi sa tagom: fotogalerija

Racij 01 S

Valerio Bispuri: Putevima novog narkotika

Paco - droga koja proždire ovisnike

Valerio Bispuri rođen je u Rimu 1971. godine, a odmah po završetku studija književnosti počeo je da radi kao fotoreporter. Sarađivao je sa brojnim italijanskim i internacionalnim magazinima, poput L’Espresso, Il Venerdì, Internazionale, Le Monde, Stern, te je donosio reportaže iz Afrike, Azije, sa Bliskog Istoka i iz Latinske Amerike - a više od deset godina živeo je u Buenos Airesu, gde je završio dva velika projekta koji imaju neporeciv društveni značaj. Osam godina je radio na seriji fotografija "The Paco", koja se bavi proizvođačima i konzumentima nove jeftine droge poznate pod istim imenom, a koja je skratila živote značajnog broja mladih u predgrađima velikih gradova Južne Amerike. Bispuri je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo ove serije, koja informiše i upozorava, te ilustruje razarajuće posledice koje stari, te novi narkotici na tržištu ostavljaju na čitavo društvo.
Reinde 01 S

Tosca Joséphine Weinfeld: Fotografkinja u zaleđenoj zemlji čuda

Tromsø - Sneg je bio hladan

Tu negde, oko sredine januara, na pola prolećne zime, prinuđeni smo da uvezemo nekoliko zimskih fotografija iz prijateljske Norveške. Primorani da potražimo zimske prizore van rodne grude, koja više ne liči ni na zimu, ni na proleće, pronašli smo fotografkinju Toscu Joséphine Weinfeld, koja nam je rado izašla u susret, te nam pozajmila komadić svoje zimske idile. Prizori potiču iz grada Tromsø, koji iz milošte zovu i "Pariz severa", čiji vazduh, te pejzaži, kako kažu, nude preporod za sva čula. Grad ima oko 70 hiljada stanovnika, te se nalazi visoko iznad polarnog kruga, tamo gde se završava nepregledna pustoš Laponije i počinju planine i fjordovi. Najpoznatija turistička atrakcija grada je Arktička katedrala ili Tromsdalenska crkva, koju zovu i Norveška opera, a zbog sličnosti sa čuvenom građevinom u Sidneju. Tosca Joséphine Weinfeld je rođena 1990. godine u Briselu, a živi i radi u Varšavi, gde je završila istoriju umetnosti. Njena strast prema putovanjima vidi se i na njenim fotografijama, u kojima kombinuje bogate pejzaže sa osećajem intimnosti, te bliskosti, pa tako posmatrača uvodi u dimenziju u kojoj se irvasi ne boje ljudi.
Parada 01 S

Ilija Milosavljević: Pazi, snima se

Parada, jedna priča

Dugo se čekalo na film kao što je Parada Srđana Dragojeviće, kako sa leve, tako i sa desne strane, pa su se te 2011. godine povele žestoke rasprave o provokativnom filmu, te su se po internet forumima tukle ljute bitke, još od trenutka kada se pojavio prvi trejler, a reditelju i glavnom glumcu stizale su pretnje od desničara i neonacista. Film prati grupu beogradskih LGBT aktivista, predvođenu pozorišnim rediteljem Mirkom (Goran Jevtić), koji ne dobija podršku policije za organizaciju Parade ponosa. Ratni veteran i „srpski heroj“ Limun (Nikola Kojo), koji drži džudo klub i uživa u luksuznoj, neukusno nameštenoj kući prepunoj ratnog plena, gaji sina skinheda iz prethodnog braka, Vuka (Relja Popović), i voli devojku Biserku (Hristina Popović), kojom želi da se oženi. To su skice za dva sveta koji obično postoje u stalnom sukobu, a koji će se do kraja filma spojiti u jedan, te kulminirati u obliku tragičnog završetka. Poruka Parade je, na kraju, plemenita i istinita - svi bi trebalo da imaju jednaka prava, te bi trebalo da se napravi mesta za drugačije, pa, iako se u to vreme osporavala društveno značajna poruka, ovaj film ipak predstavlja važan korak, te momenat u kojem je većina mogla da pojmi makar deo onoga sa čime se drugačiji svakodnevno suočavaju. Naglašavanje stereotipa, te karikiranje glavnih junaka je, sa jedne strane, privuklo publiku koju ova tema možda ne bi zanimala, dok je sa druge banalizovalo nasilje, te podvuklo njegovu besmislenost i suvišnost. Zahvaljujući mladom fotografu Iliji Milosavljeviću, i činjenici da je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija sa snimanja Parade, sećamo se kako je pravljena jedna priča.
Deti 01 S

Kazi Md. Jahirul Islam: Deca ponoći

Život uprkos svemu

Ako prosečnog građanina sveta upitate o Indiji, počeće da vam priča o začinima, Festivalu boja, a onaj upućeniji možda i o velikim razlikama između bogatih i siromašnih. Da je fotografija snažnija od bilo koje reči, dokazuje i ono što radi fotograf Kazi Md. Jahirul Islam, budući da prizori koje beleži opisuju život u dalekoj zemlji bolje od bilo kojeg povratnika sa dalekog puta. Rođen je 1992. godine u Bangladešu, te je od najranijih dana okružen siromaštvom koje donekle maskiraju vibrantne boje i osmesi koje ni prljavština ne uspeva da sakrije. Upravo zbog toga je počeo da se interesuje za živopisne ljudske sudbine, da ih traži, i pokuša da dokuči razloge za sreću onih koji, prema zapadnjačkom poimanju života, uopšte ne bi trebalo da ih imaju. Njegove fotografije kao da stoje nasuprot rečenici kojom počinje roman Deca ponoći Salmana Rušdija: „Rođen sam u gradu Bombaju…davno jednom, u dobro staro vreme“, te ilustruju život koji možda nije uvek dobar, ali svakako pruža razloge za sreću. Kazi je pristao da čitaoce XXZ magazina povede u šetnju kroz predele koje istražuje, te im uz pomoć svojih fotografija ponudi objašnjenje, te dokaz da sreća nije uvek para puna vreća.
Dec1

Maria Švarbova, gošća iz Slovačke

Postkomunizam u koloru

Po prvi put u našoj fotogaleriji gostuje Maria Švarbova (rođena 1988), koja trenutno živi u Slovačkoj. Mada je studirala arheologiju, već godinama se profesionalno bavi fotografijom. Dobitinica je nekoliko prestižnih nagrada, a njene samostalne i grupne izložbe su privukle pažnju međunarodne javnosti, tako da je svoje radove objavljivala u magazinima Vogue, Forbes i The Guardian. Prepoznatljiva je po netradicionalnim portretima kojima Anchor eksperimentiše sa prostorima iz socijalističke ere, bojom i atmosferom.
Atita 01 S

Maršalove Nove godine u slikama

Da svi budemo srećni i uspješni kao drug Tito

Umesto da izmišljamo toplu, novogodišnju vodu – vratimo se izvoru: drug Tito i drugarica Jovanka su nam decenijama pokazivali i ukazivali kako se proslavlja Nova godina, uz prijatelje, balone, šeširiće, iće i piće, sve s muzikom i smehom u neograničenim količinama optimizma. Zato, poručujemo uoči 2018: druže Tito, mi ti se kunemo, da s tvog novogodišnjeg puta ne skrenemo! Happy New Year, everybody!
Dzoni 01 S

Petar Luković: Vlastita Bolja prošlost u slikama (3)

Sve boje Jugoslavije

Paralelno sa feljtonom „Bolja prošlost“ koji se bavi istorijom jugoslovenske estrade, krenula je photo-slikovnica iz muzičkog života autora ove knjige. Iz zaboravljenih kutija i albuma, na svetlo dana izvučene su njegove fotografije u društvu nekad, a možda i sad velikih zvezda, među kojima su, recimo, Džoni Štulić, Darko Rundek, Srđan Šaper, Zdravko Čolić, Jura Stublić, Piko Stančić, Mišo Kovač, Velibor Džarovski, Zdenka Kovačiček, te vrlo posebna uspomena – fotografija s SFRJ premijerom Ante Markovićem i osnivačem Saveza reformskih snaga Jugoslavije… Biće toga još, sve u ime Bolje prošlosti!
Labudis 01 S

Dan kada ljudi nisu pojeli ptice

Praznična gozba za beogradske zveri

Oni koji se poslednjih dana, a možda i nedelja, bude sa prazničnim teretom na leđima, sasvim sigurno imaju ograničen doživljaj sveta, te ne primaćuju život koji se hrani oko njih, a u decembru koji je sasvim sigurno pobegao u neko proleće. Slike na koje bismo naišli ako bismo jednom rešili da otvorimo oči, mogle bi da se uporede sa pesmom Antimaterija Rasela Edsona: S druge strane ogledala je izvrnuti svet, gde su ludaci normalni; gde kosti izlaze iz zemlje i povlače se do prve ljubavne sluzi. A uveče sunce samo izlazi. Ljubavnici plaču jer su jedan dan mlađi, i ubrzo detinjstvo im otima užitak. U takvom svetu ima mnogo tuge koja je, naravno, radost. *** A tako je i bilo: čim smo izašli iz pesme, Beograd je požurio da nas uveri da i u njemu, kao i u stihovima, ima mnogo tuge koja je u stvari radost. I kao što nam klimatske promene uskratile novogodišnje mećave, tako nas i praznične gužve sprečavaju da primetimo da oni koji imaju kupuju poklone, dok oni koji nemaju to što su jedva stekli dele sa drugima. I tu je najdirljivija slika starijeg gospodina koji je prevalio nebrojene gradske milje da donese nešto hrane ljubimcima bez doma i vlasnika. Dok smo čekali da se hranitelj pojavi, te sumnjali u uspeh onoga što smo zamislili, na vidiku nije bilo ni ptice ni mačke, da bi , čim je stariji gospodin kročio na teritoriju, za koju verujemo da je njihovo dugogodišnje mesto susretanja, toliko njih dotrčalo, doletelo, dokotrljalo se, da nismo uspeli da ih izbrojimo. Zahvaljujući našoj fotografkinji Mariji Đoković, svaka scena je pažljivo komponovana, te zabeležena, pa ih, evo, delimo sa vama.
Arge 01 S

Argentinski grad Ushuaia

Razglednica s kraja sveta

U arhipelagu Tierra del Fuego, na južnom kraju Južne Amerike, nalazi se argentinski grad Ushuaia, koji iz milošte zovu i „krajem sveta“, te koji predstavlja najjužniju naseljenu tačku na planeti. Fotograf Mario Tama proveo je neko vreme u ovom gradu, te fotografisao luku, ljude, život, planine, i okolne glečere. Tokom tog procesa otkrio je da se meštani suočavaju sa mnogim izazovima, od kojih je najozbiljnija opasnost od gubitka izvora pijaće vode. U poslednje vreme ova pretnja je sve ozbiljnija, a zbog klimatskih promena, te povećanja broja stanovnika. Zbog priliva radnika iz svih krajeva Argentine, broj onih koji žive u gradu i okolini se od 1970. godine popeo na 150.000, što zajedno sa sve većim brojem turista sa brodova koji krstare okolnim vodama, bitno utiče na promenu okoliša, te povećanu opasnost od gomilanja otpada.
Irak 01 S

Pregled godine: 2017. u sto fotografija

Godina prođe, ono što se dogodilo ostaje

Skup fotografija The New York Timesa predstavlja svedočanstvo još jedne nemirne godine za nama i brojne nepobitne dokaze da smo zaista postojali, dovodeći bivstvovanje do besmisla, u sumračnom rasponu od prirodnih katastrofa do užasa čiji je kreator sam čovek. Tako će se i ova 2017. uskoro naći za nama, ni bolja, ni lošija, ni drugačija, godina k'o godina. Greške koje smo pravili ne bi trebalo da nas definišu, već da nas nauče, a pred vama je 365 praznih strana, iskoristite ih pametno.
Belgr 01 S

City Drops Into The Dark

Noć u Novom Beogradu

Strpljivi noćni šetač sa aparatom i stativom u ruci mogao je, stešnjen između večitog mraka i povremenog svetla, da pomisli kako je ovo savršena arhitektura distopijske budućnosti, betonski neo-noir, ili kolektivna socijalistička spavaonica, i da uvek bude u pravu, jer Novi Beograd sve jeste – naročito kad ga pokrije noć. Na neki art način, on je čak humaniji s manje svetla; čim stigne dan, kao da onaj noćni New Belgrade sasvim iščezne. Srećom, fotografije Marije Đoković dokazuju da grad preko Save stvarno noću postoji. Proverite sami!
Aarat 05 S

Filip Horvat, svjedok strašnih ratova

Sve boje užasa

Nekadašnji fotoreporter koji je godinama radio za vodeće svetske listove i magazine, Filip Horvat danas se više ne bavi fotografijom; već godinama je uspešan hotelijer, vlasnik hotela „Maestral“ na otoku Prvić, u Prvić Luci, o čemu možete čitati ovdje. Iz svojih bogatih arhiva, Horvat je odabrao seriju fotografija koje na najdramatičniji način pokazuju stradanja civila i i tragediju izbeglica tokom rata u Bosni, uz snimke s Kosova i Avganistana...
Snowa 01 S

Jayanta Roy: Zima, zima, pa neka je

Snegovi u Kašmiru i druge priče

Samouki fotograf iz grada Kolkata u istočnoj Indiji, Jayanta Roy, rano je počeo da se bavi fotografijom, a svoju viziju sveta i danas beleži starim analognim aparatom, što mu pomaže da bolje i temeljnije savlada osnove ove umetnosti. Centralno mesto u njegovom, sada već obimnom, opusu zauzimaju crno-beli pejzaži, te portreti. Teme bira u odnosu na prostor u kojem trenutno boravi, te su raznovrsne, budući da često putuje. Trudi se da što više proučava fotografije starih majstora, te eksperimentiše i uči nove tehnike. Za njega je, kako sam kaže, fotografija najpre sloboda.
Gogo 01 S

Nicolas Portnoi: I nikom nije lepše nego nama

Leteći cirkus koji ne leti

Nicolas Portnoi, fotograf i muzičar, koji fotografiše i muzicira u Parizu, najpre se bavi dokumentarnom fotografijom, te najčešće beleži život koji se odvija u slepim ulicama, te slivnicima dalekog grada svetlosti. Njegove fotografije pozivaju, te funkcionišu poput nečega interaktivnog, jer je posmatrač skoro siguran da čuje: „Kaži da li je to za tebe predaleko. Mogla si trčati odmah iznad malog talasa Baltičkog mora I iza polja Danske, iza bukove šume, Skrenuti ka okeanu, a tamo je već ubrzo Labrador, beo u ovo doba godine. A ako tebe, što si sanjala o ostrvu samoće, Plaše gradovi i treperenje svetlašaca na drumovima, Imala si put kroz samu sredinu šumske zabiti, Nad plavilom odmrznutih voda, po tragu irvasa i karibua, Sve do Sijere, napuštenih rudnika zlata. Odvela bi te reka Sakramento Među brežuljke obrasle bodljikavim hrastikom. Još šuma eukaliptusa i stigla bi do mene.“ (Elegija za N. N., Česlav Miloš) Portnoi je pristao da deo svojih fotografija podeli sa čitaocima XXZ magazina, a oni koji budu želeli da saznaju više o njegovom radu, mogu to da učine na njegovom web-sajtu.
Brenna1

Petar Luković: Vlastita Bolja prošlost u slikama (2)

Kad je život bio estrada

Paralelno sa feljtonom „Bolja prošlost“ koji se bavi istorijom jugoslovenske estrade, krenula je photo-slikovnica iz muzičkog života autora ove knjige. Iz zaboravljenih kutija i albuma, na svetlo dana izvučene su njegove fotografije u društvu nekad, a možda i sad velikih zvezda, među kojima su, recimo, Lepa Brena, Toma Zdravković, Andrej Šifrer, Miroslav Ilić, Saša Lošić, Goran Bregović... uz neke skoro zaboravljene photo-uspomene iz detinjstva i JNA. Biće toga još, sve u ime Bolje prošlosti!