Tekstovi sa tagom: fotogalerija

Obećanja jednog kipa

Zidanje tela

Volim, lepoto bleda, tvojih obrva stisli/ Luk, odakle k'o da kuljaju tmice,/ Tvoje oči, mada uvek crne, nadahnjuju mi misli/ Koje nisu misli-zlosutnice./ Tvoje oči, koje se s tvojim crnim kosama slažu,/ S tvojom grivom vlasi elastične,/ Tvoje oči s čudnim umorom mi kažu:/ „Ako hoćeš, ljubavniče plastične/ Muze, da slediš nadu koju ti znasmo nadahnuti/ I svaku naklonost koja ti je sveta,/ Moći ćeš da se uveriš u prisustvo puti/ Od pupka pa sve do dupeta;/ Naći ćeš na vrhu lepih, teških siski/ Dve krupne medalje mrke kao bronza/ I ispod trbuha, nežnog kao velur skliski,/ I tamnog kao koža kakvonog bonza,/ Preobilno runo koje je sestra slavna/ Toj bujnoj kosi, toj punoći,/ Meko i kudravo, i koje može da se s tobom ravna,/ Noći bez zvezda, tamna noći!“ (Šarl Bodler, Obećanja jednog lica)
Fantomm 13 S

Odbrana homoseksualne ljubavi (2)

Vidi Rim pa umri

Aktivna homoseksualnost je svuda prisutna u grčkim i rimskim tekstovima. Katul se hvali svojim podvizima, a Ciceron je opevao poljupce koje je oteo sa usana svog roba. Svako je birao, prema ukusu, žene ili muškarce, ili i jedne i druge. Vergiliju su se dopadali isključivo mladići, caru Klaudiju žene, a Horacije ponavlja da voli oba pola. Pesnici su opevali ljubavnika zastrašujućeg cara Domicijana isto onako slobodno kao što će pisci 18. veka slaviti madam Pompadour, a poznato je da je Antinoj, ljubavnik cara Hadrijana, nakon prerane smrti dobio status božanstva. Kako bi udovoljili publici, latinski pesnici, bilo kakvi da su bili njihovi lični ukusi, hvalili su i jednu i drugu ljubav. Jedna od uobičajenih tema lake književnosti bilo je stavljanje obe vrste ljubavi jedne do druge i poređenje njihovih privlačnosti. U društvu gde su najstrožiji cenzori videli u homoseksualnosti čin razuzdanosti, aktivna homoseksualnost se nije krila i oni koji su se prepuštali mladićima bili su brojni koliko i oni koji su voleli žene: to najviše govori o pravoj prirodnosti karaktera ljudske seksualnosti (Paul Vayne)
XXZ 01 S

Foto zapis: Redakcija u selidbi

Novi sajt, novi prostor

Da je svaki novi početak sa selidbom najteži, iskusili smo ove i prethodne sedmice dok smo napuštali jedan i useljavali se u drugi prostor. Da nezgoda nikad ne ide sama potvrdilo se kad smo stigli u Savamalu i otkrili da će radovi na internet podstanici našeg provajdera trajati još nekoliko dana – tako da smo, praktično, odsečeni od sveta. Koristimo mogućnost da u međuvremenu priloge objavljujemo od kuće, ali će valjda sve proraditi kad se okončaju uskršnji praznici. Do tada, baš kao i čitaoci, gledaćemo ovu fotogaleriju Marije Đoković i zamišljati kako će sve izgledati kad budemo počeli stvarno da radimo...

Retro: Crna bara, Bogatić, 1978.

Hajdučke večeri

Crna Bara se nalazi u opstini Bogatić na krajnjem severozapadu Mačve na ušću reke Drine u Savu. Svake druge subote u avgustu, već 49 godina, ovde se održava kulturna manifestacija Hajdučke večeri. Krajem sedamdesetih, na ovom lokalnom festivalu okupljalo se preko 100.000 ljudi. Kako je to izgledalo davne 1978, pogledajte u galeriji Zorana Trbovića

Predsednički izbori 2017. godine

Vučić pobedio, Jeremić katastrofalno poražen

Kao što se i moglo očekivati, ponajviše zahvaljujući opoziciji kakvu ima, na predsedničkim izborima u Srbiji Aleksandar Vučić je odneo ubedljivu pobedu već u prvom krugu. Svojih razloga za slavlje imao je i drugoplasirani kandidat Saša Janković koji se, bez mnogo razloga, nametnuo kao budući lider opozicije koja će, po svemu sudeći, u narednim godinama oponirati Vučićevoj vlasti. Ulogu najvećeg iznenađenja izbora sudbina je ovog puta dodelila imaginarnom liku Belom Preletačeviću (Luka Maksimović) koji je prikupio gotovo dvocifren procenat protestnih glasova. Beli je istovremeno postao i vododelnica između onih kandidata koji su sebi obezbedili kakvu-takvu političku budućnost i onih za koje se bez ikakvog ustezanja može reći da su završili svoju političku karijeru. Tako su na smetlište istorije poslati Vuk Jeremić, Vojislav Šešelj, Boško Obradović, Saša Radulović, Aleksandar Popović, Miroslav Parović... Prema zvaničnim rezultatima RIK-a, Aleksandar Vučić je osvojio 55,13 odsto glasova, drugoplasirani Saša Janković 16,27, Luka Maksimović poznatiji kao Beli Preletačević 9,43 procenata, samozvani „predsednik sveta“ Vuk Jeremić 5,64 odsto, Vojislav Šešelj 4,47, dverjanin Boško Obradović 2,30, Saša Radulović 1,41, Milan Stamatovic 1,20, Nenad Čanak 1,14, Aleksandar Popović 1,04, dok je na začelju ostao Miroslav Parović sa 0,80 odsto osvojenih glasova. Delić atmosfere iz izbornih štabova dva pobednika - jednog na izborima za predsednika Srbije, a drugog na izborima za budućeg lidera opozicije, možete pogledati u našoj XXZ galeriji.

Belgrade: Swinging Years

Stare slike iz belog grada

Povratak u foto-prošlost uvek je dobrodošla tema; stariji se sećaju, mlađi otkrivaju. Prestonica na dve reke, Beograd, tokom proteklih decenija bila je glavni grad jedne velike i ozbiljne države – Jugoslavije. Kako je to bilo šezdesetih i sedamdesetih godina, bez saobraćajnih gužvi, haosa, nebodera – izvolite pogledati na ovim fotografijama, zaturenim u arhivama daleke, čini se uvek bolje prošlosti...

Sajam automobila, Beograd

Proleće na četiri točka

Već decenijama, tradicionalni Sajam automobila u Beogradu mesto je gde uglavnom dolaze potencijalni kupci i aktivni voajeri; prvi već planiraju šta da kupe, dok ovi drugi sanjaju o boljoj budućnosti na četiri točka. Kako je to u praksi izgledalo, zabeležila je naša fotoreporterka Marija Đoković.

Mariovo: Dok nas smrt ne rastavi

Makedonija, sela bez ljudi

Vođena činjenicom da u Makedonji ima preko 100 sela u kojima živi manje od deset stanovnike, Elena Geroska se posvetila serijalu “Dok nas smrt ne rastavi” (“Till Death Do UsPart”) koji je nastao je u selu Vitolište, u oblasti Mariovo, na jugu Makedonije. Nekad centar regiona, Vitolište je danas selo duhova, muzej ruševina na otvorenom. U ovom regionu nema gradova, već samo opustošenih sela iz kojih su ljudi emigrirali uglavnom u Ameriku, Kanadu i Australiju. Junak njenih fotografija je Sive (83), jedini član porodice koji je odlučio da ostane u Vitolištu. “Ovde sam rođen i ovde ću da umrem”, bio je odlučan Sive, poslednji stanovnik ovog sela. +++ *Elena Geroska rođena je 1990. u Skoplju, Makedonija. Diplomirala je Fotografiju na Nacionalnoj akademiji za pozorišnu i filmu umetnost (NATFA) u Sofiji, u Bugarskoj. Elena je imala samostalne izložbe u Bugarskoj, Makedoniji i Austriji. Njeni radovi pojavljivali su se u časopisima Vice, Max, Capital Light I drugim vodećim bugarskim magazinima, kao I u knjizi “Shot by Kern” u izdanju kuće TASCHEN. *Elena Geroska was born 1990 in Skopje, Macedonia . She graduated in Photography in the National Academy for Theatre and Film Arts (NATFA) in Sofia . She has had solo exhibitions in Bulgaria, Macedonia and Austria. Her work appeared in Vice, Max, Capital Light and other leading Bulgarian magazines and the book Shot by Kern by TASCHEN.

Elena Geroska: „Traces“

Ljudi u svom prostoru

Projekat „Traces“ („Tragovi“) foto-umetnice Elene Geroske, stalne saradnice magazina XXZ, zasniva se na pokušaju da se ljudi otkriju u svom ličnom prostoru, tamo gde su najsigurniji i gde je privatnost samo njihovo vlasništvo. Bez obzira koliko se trudili da iza maske sakriju stid ili slabost, otkrivaju ih sitnice; način na koji su fotografije posložene na vitrinama, zatvorene fioke, ukrasi na ormaru i zidovima...Kako kaže Elena: „Njihove reči i fotografije otkrile su nešto što je oku nevidljivo. Tragovi nečega što kamera nije snimila, već je osetila. Nešto što je nedostajalo, ali je bilo tu, negde, u razgovoru, flertu, bolu. Tu prazninu ljudi su pokušali da ispune sećanjima, stvarima, planovima i nadama“. Projekt je realizovan u Sofiji, u Bugarskoj; modeli-amateri na ovim fotografijama, primetićete, dele prepoznatljiv dert balkanskog bitisanja u pogledima i mimici, nastalim u sličnim prošlostima i sličnim sudbinama.

Odbrana homoseksualne ljubavi (1)

Gej mitovi su ogledalo stare Grčke

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Ipak, ono što se u kontekstu seksualnosti dešavalo u antičkoj Grčkoj donekle ide u prilog pomenutim modernim teorijama. Utvrđeno je da se tamo smatralo kako seks ne služi samo za reprodukciju i produžetak vrste, već i za zabavu. Seksualno zadovoljstvo nije bilo nešto pokvareno ili prljavo. Grčka društvena svest još nije bila okusila bilo šta slično hrišćanstvu, koje telesno i seksualno ne povezuje samo sa brakom, nego i sa sramom, apstinencijom, grehom i kaznom. Motiv golog muškog tela cvetao je u atinskoj kulturi. Gradska raskršća krasili su falusi koji donose sreću i štite od zla. Isticanje tela je podrazumevalo golotinju, ali je to važilo samo za muškarce. Čitava pokućstva bila su oslikana eksplicitnim erotskim prizorima, što ostavlja utisak da seks nije bio privatna stvar, niti nešto čega se treba sramiti. Dok je muž sa svojim prijateljima uživao u seksu i alkoholu, žena bi u svojim sobama živela svoj deo života. Odnosi nisu bili politizovani, a ljubav muškarca prema ženi nije se doživljavala drugačije od one prema mladiću. U grčkom jeziku nisu postojali različiti termini za “homoseksualnost I “heteroseksualnost,” pa pitanje seksualnog identiteta nije bilo naročito važno.

Mitrovica bez barikade

Rušenje betonskog monstruma

Nakon sporazuma predstavnika opštine Severna Mitrovica i kosovske Vlade, a uz posredovanje predstavnika međunarodnih institucija na Kosovu, potpisan je dogovor o uklanjanju zida kod mosta na Ibru. Ovo betonsko čudovište i ruglo grada, ali i simbol nacionalističke potrebe za izolacijom, srušeno je uz pomoć dva bagera za manje od sat vremena. Time se otvara mogućnost za smanjenje tenzija na severu Kosova, poruka je zajedničkog saopštenja po postizanju sporazuma, u kojem se dodaje da bi se sada trebala olakšati sloboda kretanja i stvoriti ambijent koji će koristiti svim građanima Mitrovice.

Jolanda Korać: Čekajući noć

Suton u Beogradu

Postoji teza da se u Srbiji brzo smrkava, mnogi su se tokom gore prošlosti u to lično uverili. Ali, serijal Jolande Korać o beogradskom sutonu – priča neku drugu priču; možda glavni grad Srbije nema more, peščane plaže ili palme za sunset, ali ima dve reke, nebo i šašave krovove na kojima još uvek vise tv antene. I, negde pred noć, Beograd se pojavljuje u najlepšoj odori svetla i senki.

Oblikovanje života

Finska: Dizajn, mera nacionalnog identiteta

U godini u kojoj Finska slavi vek nezavisnosti, podsećanje na trijumf njihovog dizajna, kao jednog od najprepozatljivijih umetničkih simbola u svetu, čini se uvek aktuelnim. Nedavno je u Beogradu, ovdašnje srpsko-finsko društvo Seurabeograd, u okviru svojih mnogobrojnih druženja, organizovalo upoznavanje s istorijom finskog dizajna; fotografije koje su pred vama deo su pomenutog projekta i još dokaz da su elegancija i lepota zaštitni znak svakodnevnog života...

David Galjaard: Albanski bunkeri

Betonska simfonija

Holandski fotograf David Galjaard godinama je u Albaniji slikao bunkere, fasciniran vojnim utvrđenjima koja je diktator Enver Hoxha sejao po celoj zemlji; ni danas se ne zna tačno koliko je sagrađeno bunkera, 700.000 je donja cifra, a veruje se da ih ima i celi milion. Deo ovih spektakularnih fotografija David Galjaard je spakovao u knjigu „Concrento“ koju je objavio 2012, a čiji je prvi tiraž rasoprodat.

Muzički album: Festival Opatija 1965.

Dani kad su drugovi bili gospoda