Tekstovi sa tagom: fotogalerija

Nicklas Hultman: Barokne ikebane

Cvetni jahači apokalipse

Današnji gost XXZ magazina, švedski fotograf i umetnički direktor Nicklas Hultman, ekološkim problemima pristupa sa estetske strane, pa su njegove „Barokne ikebane“ kompozicije nastale od odbačenih stvari i komada otpada iz kojih je lepota skoro bila iščezla. Inspiracija je došla i od holandskih baroknih slikara, te japanske umetnosti aranžiranja cveća, samo što moderna ikebane ne kombinuju ono što je već samo po sebi lepo, već naizgled banalne objekte koje niko više nije želeo. Projekat je nastao kako bi se osvetlio sve veći problem zagađenosti planete, a pod sloganom „sve je lepo i ništa nije sveto.“ Iako se čini da je apokalipsa još uvek daleko, ove bi ikebane mogle brzo da postanu jedini mogući cvetni aranžmani koji lepotu tumače na svoj način. Hultman je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Sam Scott Schiavo: “Carnal Remains”

Tragovi mesa na zubima vremena

Fotograf Sam Scott Schiavo današnji je gost XXZ magazina, a sa monografijom “Carnal Remains” koja okuplja radove koji su nastali u periodu od 25 godina, te funkcioniše pod sloganom „manje je više“. Njegovi subjekti su nagi, ili tek oskudno odeveni, što umetnika sprečava da se fokusira na ono što je površno i nepotrebno, već da se okrene intimnim odnosima između pojedinaca, koji dolaze pravo iz života – sirovi, goli i, što je možda najvažnije, stvarni. Kako se Schiavo odnosi prema svojim modelima možda najbolje pokazuje njegova poezija, poput pesme „Njegova je lepota u patnji njegovih očiju“ (His beauty lies in the suffering in his gaze), u kojoj kaže : Uzvišen je muškarac čija je jedina slabost njegova snaga Njegove vlažne oči nose priče o vodenim poljupcima Neispričanim suzama i ljubavima što su prošle. (A noble man whose only weakness is his strength His moist eyes bare the stories of the aqueous mouths kissed Untold tears shed and loves erstwhile.) Schiavo je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo fotografija iz nove monografije, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom web-sajtu ili Instagram profilu.

Radnici Borskog rudnika, junaci izložbe „Portret kao industrijski pejsaž“

Heroji radničke klase i socijalizma

Biti radnik u socijalističkoj Jugoslaviji, značilo je biti slobodan i ponosan. Posao nije bio lak, naročito ne rudarski, ali kad pogledate sva ta lica iz Borskog rudnika, primećujete onu vrstu životnog optimizma koji danas, baš kao ni radnička klasa, gotovo da ne postoji. Socijalistička vlast nekad se sistemski bavila potrebama radnika; u jednoj borskoj studiji iz 1978. godine, tadašnji ispitanik, po zanimanju vozač, dao je svoje utiske o Boru: “Bor je industrijsko mesto, a do skora je bilo selo. Ja volim Bor, iako ima toliko dima, jer mi je lep. Ovde ima ljudi sa svih strana. Ja od nekada pamtim da se govorilo ‘koga je majka izgubila u Bor da ga traži’. Iz malog rudnika je iznikao ovoliki grad”. Upravo su ti radnici junaci izložbe „Portret kao industrijski pejsaž“; bogata kolekcija fotografija Zavičajnog odeljenja Narodne biblioteke Bor, može se pogledati do 30. juna 2019. godine u Radničkom muzeju „Trudbenik”, u Beogradu. Kustos izložbe i bibliotekar Narodne biblioteke Bor, Dragan Stojmenović navodi da se predstavljena kolekcija fotografskih negativa i fotografija Zavičajnog odeljenja može posmatrati kao primer društvenog proizvoda, te kolektivnog napora i želje da se očuva ono kulturno nasleđe koje ima karakter javnog kulturnog dobra. Istraživanje predstavljeno na izložbi govori i o usmerenju promatranja portreta ka industrijskom pejzažu, kroz hipotezu o „portretisanoj ličnosti kao ‘društvenom proizvodu’“, radništvu kao „najbližoj i najširoj panorami, horizontu, liniji spajanja koju načešće prepoznajemo u ljudima, koja u izvesnom smislu predstavlja i tačku spajanja u perspektivi. Blisku daljinu i umornu nadu.“ Fotografije pripadaju institucionalnim i privatnim kolekcijama koje čine fotografije nastale u periodu od 1947. do 2004. Najobimnija i najvrednija, kontinuirano vođena kolekcija u pomenutom periodu bila je fotodokumentacija RTB-a Bor, ali su za ovu priliku odabrani i portreti iz privatnih kolekcija: Radmile Brežančić, Radmile Ležaić, Ljubomira Markova, Bajrama Salijevića, Miroslava Radulovića. Autori fotografija su Đura Kolovratar, Dragoljub Mitić, Bajram Salijević, Ljubomir Markov i jedan, za sada, nepoznati autor koji je fotografisao prve poznate kolor fotografije Bora i rudara, sačuvane u privatnoj kolekciji Radmile Ležaić.

Linda Westin: Čudesne šume

Portret lišća u mladosti

Današnja gošća XXZ magazina, Linda Westin, bavi se naučnim istraživanjima nervnog sistema, te se njen odnos prema fotografiji formirao još dok je bila na postdiplomskim studijama, tako da je u vezi sa načinima na koje se snima ljudski mozak. Na tom temelju je nastao i projekat "Illuminated dendrology | Portraits of the woods", koji je inspirisan i stihovima švedskog pesnika Tomasa Tranströmera: ”In the middle of the forest there’s an unexpected clearing which can only be found by those who have gotten lost”. Westin traži sličnosti između neurona i drugih oblika u prirodi, pa je ovu vezu pronašla i u portretima različitih stabala, a fotografije kasnije dodatno obrađuje kako bi istakla tražene sličnosti i postigla željeni efekat. Oni koji budu poželeli da provedu noć u šumi sa ovom zanimljivom umetnicom mogu to da učine na njenom Instagram profilu.

Otok Krk: Nekadašnji najluksuzniji turistički kompleks zaboravljen i uništen

Šta je ostalo od Haludova?

O zlatnim danima resorta i dan danas raspredaju se legende koje su podgrijavali bivši recepcionari, mladići koji su vezali luksuzne brodove uz mol ribarskog naselja, kuhinjsko osoblje i drugi zaposlenici. Penthouseove zečice, mlade Amerikanke svih rasa odjevene u oskudne kostime u stilu francuskih sobarica, dočekivale su goste već na aerodromu. Gosti su dnevno, navodno, konzumirali 100 kilograma jastoga, pet kilograma kavijara i stotine boca šampanjca. Nepotvrđene glasine već desetljećima govore o jednom od bazena u potpunosti napunjenim šampanjcem… Danas, nažalost, Haludovo je prava ruina, rasadnik korova i ruševina. Austrijski fotograf Paul Bauer zabeležio je ovu devastaciju čiji detalji zlokobno podsećaju na pravu apokalipsu.

Goran Pavelić Pipo: Arhivirana photo povijest (3)

Biti cool u Zagrebu 1987. godine

Naš dragi Goran Pavelić Pipo, jedan od najprilježnijih čuvara Bolje prošlosti, vraća se sa svojim kolor-radovima nastalim osamdesetih godina. Ovog puta ponovo predstavljamo uspomene iz 1987, kad se Zagreb spremao za Univerzijadu. Svega tu ima: i rokera i curica i redatelja i novinara i dragih ljudi s kojima je Pipo dijelio zagrebački asfalt i prostor ispred ''Zvečke'' ili ''Blata''. Kako sam kaže “to su ljudi koje sam svakodnevno viđao na zagrebačkim ulicama ili smo se sretali negdje drugdje”. Priličan dio ovih fotografija nikad nije objavljen, te je zadovoljstvo tim veće što se premijerno pojavljuju na našem XXZ portalu, a biće ih još u nekoliko nastavaka...

Michael McCluskey: Magla svuda

To se šunja iza žbunja

Današnji gost XXZ magazina – fotograf Michael McCluskey – otkriva sakrivene slojeve u onome što se obično doživljava kao „dosadno“ i manje vredno od ekstremnih doživljaja i prizora. Tako njegove fotografije dolaze kao očekivani i prirodni produžeci muzike koju sluša i filmova koje gleda, pa kroz kinematografske prizore kreira nove narative koji posmatrača motivišu da se zapita šta je bilo posle. McCluskey je i osnivač Instagram naloga Witness (@_wtns_) u okviru kojeg drugi fotografi mogu da predstave kako svoje, tako i radove koji ih inspirišu. Oni koji budu poželeli da saznaju više mogu da posete Witness, te Instagram stranicu i web-sajt našeg današnjeg foto-gosta.

Kiarang Alaei: Iznenađenje u šatoru

Guske u magli

Današnji gost XXZ magazina, fotograf Kiarang Alaei, pristao je da sa nama podeli deo svog najnovijeg projekta - “The 4th State”. Fotografije prikazuju scene iz života u iranskoj provinciji Gilan, a nastale su u rasponu od čitavih 10 godina. Proizvod lutanja kroz Gilan prikazan je na izložbama “I was Far Away”(Tehran, No.6 Gallery) i “Semi-Permeable” (Pariz, Galerie De La Voute). Alaei se toliko zainteresovao za Gilan da je zapostavio sve druge projekte, te je odlučio da zaustavi vreme, bar na fotografijama, a kako bi omiljene scene zauvek sačuvao, kako za sebe, tako i za druge posmatrače koji poznaju, ili nikada nisu čuli za ovaj deo sveta. Možda je najvažnije što na ovim fotografijama može da se vidi upravo strpljenje, ono koje je potrebno dok se čeka da uzri voće, koje je lomljivo kao kokošije jaje, te delikatno kao svilene gusenice koje žene iz Gilana nose u nedrima sve dok ne postanu spremne da uđu u proces proizvodnje materijala koji je u ovom kraju dragocen. Ono što Alaei radi nije tek prosta dokumentacija ljudskog postojanja u zabačenoj ruralnoj sredini, već pokušaj da se odgonetne tajna čitave ljudske egzistencije, a oni koji budu poželeli da vide više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Fotogalerija: Promocija Box-seta grupe Električni orgazam

Druženje u rezidenciji hrvatskog ambasadora

Zahvaljujući hrvatskom ambasadoru u Srbiji Gordanu Bakoti i direktoru Jugotona-Croatia Records Želimiru Babogrecu, diplomatija je proširila svoj opseg i pokazala da je muzika mnogo moćnije oružje. Upravo u rezidenciji ambasadora Republike Hrvatske u Beogradu održana je promocija Box-seta grupe Električni orgazam čija organska veza sa Zagrebom traje od ranih osamdesetih godina. Bila je to jedinstvena prilika da se na jednom mestu okupi nekadašnja beogradska rock-ekipa; mnogi se jedni s drugima nisu videli decenijama, ali, eto, zaslugom hvratskog ambasadora sreli su se opet mnogi prijatelji, kolege, muzičari, novinari i kritičari. Među prisutnima bilo je puno poznatih lica: Pero Zlatar, zagrebački i beogradski novinar i urednik; Petar Peca Popović; Aleksandar Žikić; Slobodan Konjović sa Studija B; Dubravka Duca Marković; Petar Janjatović; fotograf Miladin Jelićić Jela; Branko Gavrić, dizjner legendarne ploče „Paket aranžman“; Aleksandar Saša Gajović; Dragan Bujošević; Želimir Babogredac; i, naravno, Petar Luković, glavni urednik XXZ magazina; te čitava ekipa Električnog orgazma – Gile, Švaba, Banana, Ljuba, Jovec...

Miladin Jeličić Jela: Izložba “Urbanograf”

Beograd, osamdesetih: Eksplozija života

Fotograf Miladin Jeličić - Jela već decenijama prati umetnike, muzičare, gradski život i noćni provod; zahvaljujući njegovoj upornosti i inspiraciji, danas smo u prilici da na izložbi “Urbanograf” u Manakovoj kući, sve do 6. juna, u Beogradu, vidimo glavni grad iz njegovih najboljih dana, s početka osamdesetih kad je eksplozija života obeležila čitavu novotalasnu epohu. Iz prigodnog kataloga za Jeličićevu izložbu, prenosimo tekstove Srđana Gojkovića Gileta i Petra Lukovića. Srđan Gojković Gile: Jela Google Ne mogu tačno da se setim kad sam upoznao Miladina. Na neki način on je uvek bio tu, u centru svih zbivanja. Svakako pre mene, jer je taman toliko stariji da je već bio prisutan, kad sam ja stupio na scenu. Nama osamdesetih godina nije trebao Google, Miladin je bio naš Google. Bilo je potrebno samo nazvati ga telefonom i sve bi znali, gde je najbolja žurka te noći u gradu, ko se sa kim smuvao, gde ima neka opskurna izložba ili svirka. Na žalost, zadnjih godina je upravo Miladin taj koji me obaveštava i ko nas je od ortaka trajno napustio. Sećam se da mi je Miladin ranih osamdesetih izgledao kao nekakav gluvator, koji ništa ne radi i samo se zajebava. Međutim on je imao svoje skrivene talente. Pre svega njegova persona je bila takva da su ga skoro svi voleli, bio je dobar i sa glumcima, slikarima, režiserima, rokenrol ekipom. Zgodna okolnost je bila i posed velikog stana u samom centru Beograda, koji je postao mesto okupljanja raznih kreativnih ljudi, naravno bilo je i onih drugih, ali to je neizbežno. Mnogi su tu dogovori padali, o formiranju bandova, rasturanju bandova, mnogi su tu dobili uloge u nekim filmovima, mnogi slikari su u tom stanu nalazili svoje muze. A Miladin je sa strane sve to posmatrao i neumorno fotkao, svakoga, od velikih zvezdi do totalnih anonimusa. Dokumentovao je život uzavrelog Beograda osamdesetih, a i kasnije. Imao je dobar osećaj za kompoziciju fotografije, da se postavi na pravom mestu i radio je to munjevito brzo, tako da modeli često nisu ni stizali da se nameste u nekakvu pozu, što njegovim fotkama daje posebnu atmosferu. Petar Luković: Nemoguće – to je naš cilj Neke periode u životu pamtimo po događajima, neke po prijateljima koje smo izgubili, a ponekad – epohe se sećamo po fotografijama koje nas iznova vraćaju na lice mesta, jer je njihova ekspresivnost večna i neumitno živa. Kao da je bilo juče: novotalasni Beograd, u prvoj polovini osamdesetih, živeo je punim plućima, od koncerta do performansa, od SKC-a do Akademije, preko omiljenih kafića-sastajališta gde ste svake večeri mogli da vidite prijatelje ili da upoznate one koje volite – svejedno da li je to Milan iz EKV, Čavke iz Orgazma, Srđan iz Idola, Cane iz Partibrejkersa, lokalni heroji Gera, Fric, Fleka, Vuja… Potreba za nostalgijom nije samo frivolno sećanje na mladost, već, u ovom slučaju, povod za poređenje; da li je danas u eri cyber provoda, lajkova, Instagrama ili totalne neprivatnosti – bolje nego pre tridesetak godina? Hodajući kroz fotografije Miladina Jeličića Jele, koji je bio i učesnik i svedok tih fascinantnih vremena, odgovor se sam nudi: ipak je osamdesetih bilo bolje jer je bilo prirodnije, ljudi su se stvarno družili i zabavljali i pričali i zajebavali se i slušali new wave i punk i reggae… i bili zajedno, znajući da će uvek na Akademiji naći onog koga traže. Svako je imao bar nekoliko prijatelje od krvi i mesa, ne virtual friends with likes. Jeličićeve fotografije emocionalni su šok za organizam; njihova spontanost, nelažirana atmosfera, bogatstvo detalja, razigrana osećajnost – kao da su ljubavni hommage vremenu za koje je autor možda još onda znao da su nepovratna i da se ništa slično nikad više neće dogoditi. U toj posvećenosti da se uhvati ritam života, kao da postoji podzemna senka tragedije: dok na Jelinim fotografijama gledate zagrljene Milana Mladenovića i Margitu Stefanović, ili raspoloženog Bojana Pečara ili još raspoloženijeg Igora Pervića – iz ove nas današnje životne luke prožima slutnja da je sudbina upravo htela da tragedijom pečatira baš najbolje iz jedne generacije. Zato su Jeličićeva dela mnogo više od dokumenta; njegove fotografije su možda jedini pravi dokaz da smo u jednom periodu naših života imali istinsku veru u taj isti život koji nam se ovom izložbom vraća ne kao puka nostalgija, već kao motiv da repriziramo prošlost čiji je nezaboravni eho: “Nemoguće – to je naš cilj”. Jeličićevi radovi dokazuju da je osamdesetih godina nemoguće bilo – sasvim moguće. Uostalom, pogledajte te fascinantne Jeline radove: on nije samo Bolju prošlost sačuvao od zaborava, on je uspeo da ta Bolja prošlost i dalje živi. Jer, ove fotografije nisu deo istorije, one su same – Istorija.

Josh Wang: Lepota u izolaciji

Zašto drama stoji sama?

U modernoj fotografiji sve je više onih koji se okreću samoći, pa tako i kada je u pitanju današnji gost XXZ magazina, fotograf Josh Wang. Njegovi subjekti uglavnom ne odišu životom, čak i kada jesu živi, ali zato nude slojevit kontekst koji posmatrača ostavlja u nedoumici šta je nekoj sceni prethodilo, i šta se dogodilo posle. Wang je pristao da deo svojih fotografija podeli sa čitaocima XXZ magazina, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Marcos Guinoza: Komadanje bez posledica

Kad bi balon glava bio

Marcos Guinoza, grafički dizajner i novinar iz Brazila, današnji je gost XXZ magazina. Za digitalni kolaž se zainteresovao pre tri godine, da bi mu se vremenom u potpunosti okrenuo, budući da mu omogućava da svoje subjekte izmišlja od početka, i da se prema njima odnosi bez uzdržavanja i granica. Vizuelna poezija koju stvara pre svega je inspirisana nadrealizmom, minimalizmom i konstruktivizmom, ali i osnovnim iskustvima ljudskog postojanja, te osećanja poput usamljenosti, melanholije i opšte nestabilnosti. Iako stoje kao na klackalici, obično podeljeni u više delova, što ih sprečava da ostanu celina, njegovi nas subjekti podsećaju da su neka iskustva univerzalna, što ih ne čini manje zanimljivim za istraživanja koja ponekad vode do samog kraja. Guinoza je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih kolaža, a oni koji budu poželeli da vide više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Michael Schwan: U ruševinama

Vašu kuću nešto divno boli

Današnji gost XXZ magazina je Michael Schwan, fotograf u čijem su fokusu napuštena mesta i lepota raspadanja. Zbog ljubavi prema ruševinama iz rodne Nemačke putuje u sve delove Evrope, te na tom putu ne pronalazi samo inspiraciju već i otvorene ili odškrinute prozore kroz koje se uvlači u ono što je prošlo, a kako bi lepotu starih građevina doživeo u svoj njenoj punoći. Rođen je 1988. u Saarbrückenu, te je fotografijom počeo da se bavi još u detinjstvu. Kako su rasli umetnički prohtevi, tako je rasla i potreba za što profesionalnijom opremom, pa je nakon što je upisao fakultet nabavio svoju prvu pravu profesionalnu kameru. U tom trenutku je njegova ljubav prema pejzažima i napuštenim zgradama počela da ostvaruje svoj puni foto-potencijal, pa je, za razliku od mnogih koji žure u budućnost, počeo da se profesionalnije okreće ka prošlosti. Tako je ostvario ono o čemu je sanjao još kao osmogodišnjak, te su mnoga izgubljena mesta u njegovom radu pronašla spas, možda ne od zuba vremena, ali sigurno od potpunog zaborava. Schwan je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da vide više mogu to da učine na njegovom web-sajtu, online prodavnici, Facebook ili Instagram profilu.

Goran Pavelić Pipo: Arhivirana photo povijest (2)

Zagrebačka osamdeset sedma u koloru

Naš dragi Goran Pavelić Pipo, jedan od najprilježnijih čuvara Bolje prošlosti, vraća se sa svojim kolor-radovima nastalim osamdesetih godina. Ovog puta predstavljamo uspomene iz 1987, kad se Zagreb spremao za Univerzijadu. Svega tu ima: i rokera i curica i povjesničara umjetnosti i novinara i dragih ljudi s kojima je Pipo dijelio zagrebački asfalt i prostor ispred ''Zvečke'' ili ''Blata''. Kako sam kaže “to su ljudi koje sam svakodnevno viđao na zagrebačkim ulicama ili smo se sretali negdje drugdje”. Priličan dio ovih fotografija nikad nije objavljen, te je zadovoljstvo tim veće što se premijerno pojavljuju na našem XXZ portalu, a biće ih još u nekoliko nastavaka...

Marzio Toniolo: Sve je povezano

Konjska snaga u običnom životu

Današnji gost XXZ magazina je Marzio Toniolo, učitelj i fotograf iz Milana. Najviše ga, kako sam kaže, privlači ulična fotografija, te njegov rad okuplja niz scena iz svakodnevnog života, koje, u duhu nemačke serije „Dark“ kojom je i sam inspirisan, tvrde i dokazuju da je sve povezano. Od novorođenčeta koje udobno drema u majčinom naručju, do starijeg gospodina koji nag odlazi u nepoznatom smeru, život pravi pun krug, te ono što se našlo između ističe značaj svakog trenutka i svakog pokreta, te svakog subjekta, pa makar to bio i konj na usamljenom putu negde u Italiji. Jasno je da na njegov rad utiče i savremeni serijski program, pa su, pored spomenute serije „Dark“, to i „Stranger Things“, te „Twin Peaks“, tako da fotografije nude onu atmosferu koja privlači sve ljubitelje misterija i onostranih situacija u televizijskom programu. Uprkos ljubavi ka misteriji i ukletim šumama, Toniolo podvlači i ljudski element, koji svoju punoću doživljava tek kada ostane napušten, daleko od gradskog haosa. Marzio trenutno radi na dva projekta, te u okviru jednog prati život jedne cirkuske porodice, dok u drugom pokušava da oživi triler priču čiji je autor. Oni koji budu poželeli da pogledaju ostatak njegovih fotografija mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.