Tekstovi sa tagom: gay

Isto istraživanje pokazuje da 42% ispitanih se slaže sa stavom da Parada ponosa doprinosi povećanju straha i mržnje prema LGBT osobama. Strah od nasilja i osećaj elementarne nebezbednosti duboko determiniše sve životne prilike. Budući da smo upoznati sa stravičnim događajima koji su ispratili prvu „uspešnu” Paradu ponosa 2010. godine, nije čudan ovakav stav ispitanika/ca. Efekti koje osećaju mogu biti vrlo destabilišući po njihove privatne živote. Oktobra 2012. su na televiziji i svim medijima videli jasnu i poražavajuću sliku stanja u društvu, stanja koje odašilje poruku mržnje prema njihovoj seksualnosti, dok su im u glavi odzvanjale neumoljive reči „ubij pedera”.

Nacionalna država sa muškom figurom u centru postala je norma tokom celog XX veka, nacionalna Jagodina sa muškim Palmom u centru detaljno sledi taj primer. Iako ne odiše militantnom maskulinošću, pa samim tim izgleda manje opasno, jasno je da cenjeni političar bitno doprinosi kolektivnom homofobičnom umu bar u poslednjih deset godina

“Stigma je, dakle, uvedena sa pojavom AIDS-a. I čitava opozicija, sa svojim različitim zahtevima, koja je stvorena protiv gej pokreta, kom se ubrzo pridružio i lezbejski pokret, izgrađena je na stigmi prema AIDS-u. Mislim da je to slučaj i danas – ona predstavlja kvazimoralistički argument, potpuno populistički po svojoj prirodi, i služi da obmane javno mnjenje kako bi se izgradila negativna slika o zajednici. Interesantno je da se svest o sigurnom seksu i prevenciji pojavila sa gej pokretom, zahvaljujući inicijativama grupe ’Magnus’. Upravo je ta grupa u Sloveniji bila prva koja je počela sa edukacijom i podizanjem svesti o AIDS-u, ne samo u okviru gej populacije već generalno, u Sloveniji. Kampanja je započeta pričom o sigurnom seksu – šta je to siguran seks i koje su mere prevencije. I tek nakon mnogo godina, ovoj inicijativi pridružile su se i državne institucije – a trebalo je da su do tada već bile aktivne godinama, intervenišući, itd. One su se, dakle, pridružile mnogo kasnije, kao i zdravstvene ustanove i relevantna ministarstva. A ovu misiju prosvećenja, u smislu prevencije i svesti, kako bi se sprečilo širenje HIV-a i AIDS-a, podržano je od strane nekoliko nevladinih organizacija, koje su bile aktivne radeći u oblasti homoseksualnosti.” Tatjana Greif

„Šta je gay slika? Da li je to slika koja prikazuje figuru ili prizor za gay gledaoca slike ili je to slika koja prikazuje gay telo, ili je to slika koja svojom piktoralnošću govori u ime gay identiteta, ili je to slika kojom se prisvaja vidljivi svet za gay individuu i gay zajednicu? U svakom slučaju, gay slika je vizuelna predstava ili izraz koji učestvuje u konstituisanju vidljivig sveta gay subjekta, intersubjekta ili umetničke, kulturalne ili društvene zajednice. Reč je o vidljivosti koja učestvuje u konstituisanju jednog mogućeg društvenog sveta i realizacije njegovih identiteta.“ Miško Šuvaković, Studije slučaja

Pavlin Nolski (oko 353-431) potekao je iz bogate porodice iz Bordoa, a podučavao ga je Decim Magnus Auzonije, učitelj retorike u Bordou od 334. do 364. godine. Govorkalo se da Auzonije u svojoj privatnoj biblioteci ima pozamašnu literaturu koja se bavi homoseksualnošću, čijim su sadržajem bili šokirani čak i građani Rima, koje inače nije bilo lako šokirati. Na žalost, ni jedno od tih dela nije sačuvano ni identifikovano. Auzonije je bio poznat i po tome što je rešio poznatu grčku zagonetku koja je postavljala pitanje kako tri muškarca mogu da izvedu četiri seksualne poze. Odgovor je bio da je onaj koji je u sredini istovremeno i aktivan i pasivan. Pavlin se kasnije preselio u Barselonu, pa u Italiju gde je postao biskup 409. godine. Auzonije je ostao u Bordou, a prestao je da predaje 383. godine. U jednom pismu koje je poslao Pavlinu zamišlja ga kako putuje iz Barselone u Bordo: „Požuri dok si još mlad, a ja ne postanem previše star da ti udovoljim.“ Pavlin mu je iz Barselone odgovorio da će, iako su fizički rastavljeni, njihove duše biti zajedno za sva vremena.

Prikaz svetog Sebastijana bila je česta renesansna tema. Krhki androgini mladić, dvosmislene konstitucije, naslednik je grčkog modela lepote. On oscilira između energičnosti i tromosti. Obe komponente posmatračima su bile, i jesu, privlačne i seksualno provokativne. Strele koje se zarivaju u njegovo telo, dok on i u toj patnji zadržava svoju pozu dostojanstva, sklad i setu, koja je istovremeno i erotična, jesu falusoidne strele Erosa, ubodi prodornog oka koje ne ume i ne može pred lepotom da kontroliše pogled. Androgini mladić istovremena je sinteza muške i ženske lepote. Sveti Sebastijan vezuje se za hrišćansku tradiciju, ali i pre nje, naročito u grčkoj mitologiji bilo je androginih, samodovoljnih i narcisoidnih junaka koji su svojom lepotom doprinosili uništenju i sebe i drugih. Takvi su Narcis, Endimion, Ganimed, Apolon. U kasnijoj renesansnoj umetnosti čak i muževni i ratoborni bog Mars, ili pak Merkur, predstavljeni su kao androgine i seksualno dvosmislene figure. Tomas Man je u delu Smrt u Veneciji pisao: ”[…] lik svetog Sebastijana najlepši je simbol, ako ne umetnosti uopšte, a ono bar one umetnosti o kojoj sada govorimo. Ko je pogledao u ovaj ispričani svet, video je: elegantno vladanje sobom, koje do poslednjeg časka skriva pred očima sveta unutarnju podrivenost, biološko opadanje; žutu ružnoću, čulno uskraćenu, koja je sposobna da svoju dimljivu žar raspali do čistog plamena, čak da se uzvine do vladarstva u carstvu lepote; bledu nemoć, koja iz žarnih dubina duha siše snagu dovoljnu da njome ceo jedan obestan narod baci pred noge krsta, pred svoje noge; ljubazno držanje u praznoj i strogoj službi formi; lažni, opasni život, čežnju i veštinu rođenoga varalice koja brzo iznurava: ko je posmatrao ovu sudbinu, i još kolike slične, mogao je posumnjati da li uopšte i postoji drugo herojstvo sem herojstva slabosti. A u svakom slučaju, koje bi herojstvo bilo savremenije od ovoga? Gustav Ašenbah bio je pesnik svih onih koji rade na ivici malaksalosti, svih preopterećenih, već iznurenih koji se još pravo drže, svih tih moralista izvršenog dela, koji, nežnog rasta i krhkih sredstava, zanosom volje i mudrim rukovanjem ipak uspevaju da bar za neko vreme deluju utiskom veličine.”

Nedavno je u stranim medijima objavljena nesvakidašnja lezbijska ljubavna priča koja je osvojila simpatije čitatelja i čitateljica diljem svijeta. Elena je dvadeset i nešto godišnjakinja iz ruskog gradića Ivanova, koja je pobjegla iz svoje zemlje kako bi mogla biti sa ženom koju voli.

U posljednje vrijeme sve češće se ulovim kako razmišljam o odlasku iz Hrvatske. Ne turistički, ne na tjedan dana kako bih uživao u besposličarenju, upoznavanju novih mjesta i ljudi. Ne, otići zauvijek, pod motom "Zbogom, Kikindo, na k* te nabijem". Iz destinacije u koju se vraćam nakon godišnjeg odmora, Hrvatsku pretvoriti u destinaciju iz koje odlazim nakon godišnjeg odmora.

Da li je autovanje junaka koji su decenije proveli u ormaru poslednji udarac konzervativnom društvu ili samo marketinški trik? Videćemo. Činjenica je da su mnogi kvir junaci ostali zarobljeni u mračnim arhivama, te da bismo razumeli današnje filmove i put koji su ti junaci prevalili zajedno sa svojim autorima moraćemo da ih pronađemo i da pokušamo da prepoznamo signale kojima nam poručuju: i mi smo deo vas.

Postoje tri aspekta u istoriji gej filmske produkcije: nevidljivi, zatvoreni i otvoreni. Prve dve kategorije su najčešće povezane sa mejnstrim (čitaj ''holivudskom'') produkcijom, dok se ova poslednja uglavnom vezuje za dokumentarnu, nazavisnu i avangardnu produkciju. Iako možda nikad nećemo znati ko su oni bili i kakav je tačno bio njihov doprinos, možemo slobodno reci da je na hiljade homoseksualaca učestvovalo u snimanju svih vrsta filmova tokom svih ovih godina. Ovi ljudi čine ''nevidljivu'' istoriju gej filmske produkcije. Najdalje što možemo otići u pokušaju da proniknemo u ovu nevidljivu, nezabeleženu istoriju je kada imamo ''čudan osećaj'' tokom neke scene, pa pomislimo: “Ovo je sigurno radio neki kvir umetnik”. Sve veći deo ove nevidljive istorije izlazi na videlo zauzimajući mesto u okviru istorije produkcije zatvorenog gej filma, zbog činjenice da se pojedinci javno deklarišu kao homoseksualci, odnosno autuju.

Nikada nisu razgovarali o seksu, samo su puštali da se dogodi, u početku obično noću u šatoru,a onda i preko dana, dok ih je pržilo sunce, uveče pored vatre, brzo, grubo, smejući se i uzdišući, ali ne izgovarajući ni jednu jedinu reč, sem kad je Enis jednom rekao: “Ja nisam peder.” Na šta je Džek skočio: “Ni ja. To se nikoga ne tiče sem nas.” Postojala su samo njih dvojica u planini, iznad običnih stvari, udaljeni od svakodnevnog života ili večernjeg laveža pasa. Verovali su da su nevidljivi, a nisu znali da ih je nadzornik posmatrao kroz dvogled jednog dana, pa je sačekao dok su se obukli, i dok je Enis odjaho nazad do stada, kako bi Džeku preneo poruku da mu je ujak bolestan, i da verovatno neće da se izvuče. Ali je ipak ozdravio, a kad je nadzornik došao da donese tu vest, samo je hladno piljio u Džeka, nije se čak potrudio ni da siđe sa konja

Jedan od problema u proučavanju srednjovekovne homoseksualnosti jeste i pitanje da li je homoseksualaca (ili gej ljudi) tada uopšte bilo. „Homoseksualac" i ,,gej" savremeni su termini. Prvi je izmislio Karoly Maria Kertbeny i upotrebio ga 1869. godine, u jednom štampanom anonimnom pamfletu; reč gay, upotrebljena tako da označi homoseksualca, potiče iz slenga američkog homoseksualnog miljea nižih društvenih slojeva (prva potvrda OED2 1935). Termini se menjaju i, trenutno, oni radikalnije nastrojeni preferiraju reč queer. Po ovim, savremenim shvatanjima, niko u srednjem veku niti je bio niti je mogao biti „homoseksualac", „gej" ili „kvir". Srednjovekovni bogoslovi i pravnici koristili su još jedan termin za one koji „protivprirodno greše" - sodomit. Latinski hrišćani su homoseksualno ponašanje podvodili pod smrtni greh luxuria tj. pod „požudu" ili „bludničenje", odredivši ga kao njenu najgoru vrstu i naslovivši ga peccatum contra naturam ili „protivprirodni greh". Postoje tri podvrste takvog greha: ratione generis ili „po vrsti", što bi podrazumevalo opštenje sa zverima, ratione sexes ili ,,po polu", to jest sa osobom istog pola, i ratione modi tj. ,,po načinu", što bi podrazumevalo seks sa osobom suprotnog pola, ali u pogrešan otvor, na bilo koji način koji isključuje začeće, koje je smatrano jedinim opravdanjem za seksualnu aktivnost. Poreklo ovog srednjovekovnog poimanja sodomije potiče iz 19. glave Postanja, gde se govori o uništenju grada Sodome zbog izopačenosti njegovih žitelja. Ipak, ova referenca, sama po sebi, ne može da objasni semantički razvoj jevrejsko-helenističko-grčkog pojma sodomita (sodomites) i hrišćanskog latinskog sodomit (sodomita), u srednjevekovni pojam „sodomite" (sodomite) - što predstavlja jedan daleko širi koncept. Pod izopačenošću Sodomljana podrazumevalo se „poznanje nekoga", odnosno seksualno opštenje sa strancima (pretpostavlja se „anđelima") koji su bili u poseti Lotu. Važno je da Lot, sledeći književni primer domaćina u Gavaji, u 19. poglavlju Knjige o sudijama (verovatno kakve starije verzije), građanima nudi svoje kćeri umesto muškaraca koje su ovi zahtevali da poznaju, što je činjenica koja ukazuje na njihovu biseksualnost jednako kao i na ondašnji niski položaj žene. Štaviše, stihovi kazuju da Lotove kćerke još uvek nisu bile poznale muškarca. Tumačenje tog poznanja (kome prethodi obimno pisanje) čini se ispravnijim od stanovišta koje su zastupali Bailey i Boswell, a po kome su Sodomljani kažnjeni zbog negostoprimstva. Svejedno da li je ovo bitno ili ne, jer ovde je od značaja jedino srednjovekovno tumačenje, a ono je, čini se, podrazumevalo da su posredi, u ovom slučaju, istopolni odnosi. (Warren Johansson i William Percy)

Primitivne bračne ceremonije (Marie Delcourt, Hermaphrodite, 1961) uvek su uključivale transvestiju i grupni seks, a retko su uključivale samo heteroseksualne parove. U modernim ceremonijama je venčanica važna upravo zbog toga što je nastala iz svetog ogrtača koji bi šio transvestit koji je obožavao božicu majku. Kum, čija je funkcija nejasna u heteroseksualnim ceremonijama, izvorno je bio onaj koji je stupao u brak sa mladoženjom. Tako su nevesta i kum u stvari jedan simbol za osobu koja bi tokom ceremonije nosila žensku odeću, a posle mušku. Prsten, koji se tokom ceremonije nalazi kod kuma, zapravo simboliše onaj pehar u obliku penisa iz Kibelinog kulta.

"Ali ispunjavaš“, slaže se Selim sa nama već u sledećoj sceni. Ono što sledi slobodno možemo da nazovemo alhemijskim procesom, jer postupak rastakanja i sjedinjavanja je više nego očigledan. Smisao ovog umetničkog postupka jeste rastvaranje nesavršenog smrtnog bića, i odmah njegovo stvrdnjavanje, a zatim zgrušavanje u novom, višem, plemenitijem jedinjenju. I dok ejakulira vatru u njega, Đin (Jinn) mu daje mnogo više od telesnog užitka, što će nam postati jasno tek, kako to obično biva, ujutru.

Praktično ništa ne znamo o grčkom retoričaru i sofisti Flaviju Filostratu (oko 170-250. godine pre nove ere), koji je učio u Atini pre nego što se preselio u Rim. Polovina njegovih ljubavnih poslanica posvećena je zgodnim, ali neimenovanim i verovatno idealizovanim, muškarcima. Mnoga od pisama pojavljivala su se u paru, na primer ono koje hvali mladićku čistotu upareno je sa onim koje hvali mušku prostituciju. Iako su pisma možda samo literarne vežbe okarakterisane kao „šaputanja iz muških sauna“, ipak su neverovatno šarmantna i sadrže više istinski poetičnih slika nego većina heteroseksualnih klišea o devicama ružičastih obraza. Čak se i anti-gej kritičari slažu da su pisma upućivana momcima manje veštačka od onih koja su bila namenjena devojkama, i više je verovatno da sadrže iskrena osećanja onoga koji ih piše. Filostratova pisma se ponajviše bave činjenicom da je homoseksualna ljubav, te žudnja, prirodno stanje u svakom civilizovanom društvu. Često su kopirana i umetana u savremena heteroseksualna ljubavna pisma, ne bi li ih obogatila i podarila im neophodnu teksturu života.