Tekstovi sa tagom: gej

Fotografija nije tek običan portret, već slika ponosa, prkosa i obećanja da će jednog dana biti bolje, ali i svedočanstvo o rađanju pokreta koji će zauvek promeniti tokove kvir istorije. Gottschalk na fotografiji drži transparent na kojem piše: „Ja sam vaš najgori strah/ ja sam vaša najbolja fantazija,“ a jednostavna poruka, napisana crnim markerom na komadu kartona, odjekuje i danas, te je položaj koji je fotografkinja zauzela postao je simbol samopouzdanja i volje za borbu.

„Beograd pride je moje prvo iskustvo pridea i vjerujem da će zato ostati jedna od onih divnih odabranih uspomena. Ne samo da su me divni ljudi na prideu ispunili pozitivnom energijom i ljubavlju, nego su mi omogućili i rast želje i nade za prajdom u BiH koji će se kadtad desiti, jer kao što je jedan od prisutnih na prideu rekao: „Mi ne tražimo prava, mi ih zahtijevamo.“

Velimir Foretić Delonov, baletan i pjesnik iz Komiže, nakon autobiografske gej predstave "On i ja," odvažio se 2015. objaviti i prvu zbirku poezije o svojim ljubavnim jadima. Za zbirku "Bio si moj jedini san" kaže da je prva ukoričena knjiga pjesama s tematikom istospolne ljubavi u Hrvata, a nije se libio dotaći niti problema nasilja u gej vezama. Objavila ju je udruga za promicanje eksperimentalne umjetnosti DADAnti u kojoj je Foretić član od osnutka, a financirao Grad Split.

Srpski homofobi, i homofobi uopšte, te oni koji se bore sa auto i internalizovanom homofobijom, neretko postavljaju pitanje „Čemu parada?“ Sa njihove pozicije, sa koje se demokratija i društveno uređenje shvataju kao tiranija većine, ovo pitanje je, kako oni veruju, na mestu. Ako je do njih, sve manjine sveta trebalo bi da se svedu na veličinu makovog zrna, što mnoge manjine i prihvataju, budući da je to strategija prilagođavanja i preživljavanja. Takvo ponašanje osnaženo je i konstantnim porukama većine, koje se, u slučaju da se pojedinac/pojedinka usude da govore u svoje , te ime svih pripadnika neke manjine, obično javljaju u obliku pretnji smrću, ili upozorenja „da će im posle đavo biti kriv.“ Iako borba za autonomiju podrazumeva svakodnevnu aktivnost na ličnom planu, a kroz autovanje, uticanje na povećavanje vidljivosti, te borbu za partnere i ljubavnike, kao i za ono što se smatra porodicom, Parada ponosa je tu da glasno kaže „mi ne pristajemo da u strahu od terora budemo getoizirani, da se krijemo, da budemo manji od makovog zrna, jer, kao i pripadnici većine, imamo pravo da budemo ono što jesmo, privatno i javno, sviđalo se to većini ili ne“. Tako je Prajd i politički, ali i individualni, svakako javni, čin koji komunicira i ono što pojedinac ponekad nije u stanju. I upravo bi zbog toga Prajd trebalo da bude dan kada se zaboravlja na sve podele unutar manjine, na sve slojeve, klase i nesuglasice, kada se stane ispred ili iza zastave, gde se nađe mesta, jer to je dan kada kvir građanin može slobodno da prošeta gradom, ma koliko različit i sa ma koliko obeležja na sebi, te da se kreće ulicama kojima svakodnevno prolazi, u kojima živi, radi i voli. Danas je u Beogradu održana osma po redu Parada ponosa, koja je u istoriju ušla kao prva Parada na kojoj je bilo više učesnika nego policije. Pored zahteva ovogodišnjeg Prajda, koji uključuju odgovornost države za zaštitu ljudskih prava LGBT+ osoba, sankcionisanje nasilja nad LGBT+ osobama i primenu člana 54a Krivičnog Zakonika Srbije (zločin iz mržnje), usvajanje Zakona o rodnom identitetu, usvajanje Zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, podsticanje objektivnog i nesenzacionalističkog izveštavanja o problemima LGBT+ osoba, reformu sistema obrazovanja, uključujući uklanjanje diskriminatornih sadržaja iz udžbenika, usvajanje zakona koji će pored ostalih vidova vršnjačkog nasilja i uznemiravanja prepoznati i sankcionisati i one slučajeve koji su učinjeni zbog seksualne orijentacije i rodnog identiteta žrtve, Paradom je odjeknula i poruka kume ovogodišnjeg Prajda, novinarke Suzane Trninić, koja je, između ostalog, rekla i da ćemo „više pamtiti prijatelje koji su ćutali, nego neprijatelje koji su bili glasni.“

Toliko je otužnih stvari napisano o homoseksualnosti monaha na Atosu da nemam ni želje ni sklonosti da o tome govorim nadugačko. Danas, oni incidenti čija sam žrtva bio čine mi se – a činili su mi se čak i u ono vreme – pre kao burleske nego kao sablazni. Neki su čak u meni ostavili razneženu uspomenu, toliko sam ponekad kod nekih monaha primećivao ogromnu teskobu, unutrašnju borbu. A ako sam se prisetio pomenutih nezgoda, to je pre svega zato što su one na svakom mom putovanju bile deo mog atoskog iskustva. Zahvaljujući njima, uostalom – kad bi se stvari jednom dovele u red – mogao sam da s nekim monasima vodim precizne i poučne razgovore na tu temu. Tako je otac gostoprimac jednog manastira u kom sam boravio na svakom svom putovanju pokušao da jednom prilikom provali vrata moje kelije u pola noći. Jasno sam mu dao na znanje da se nema čemu nadati i sve je ostalo na tome.

Prirodni zakoni, koji su stvorili dva pola da se mešaju, zgroženi su pred tvojim predlogom. Priroda, koja se raduje nad savitljivim kopljima mladića, nije ih za prodaju načinila. Užasni čoveče, ja u taj greh, pred kojim se i sam bog trese, ne bih da stupam, jer znam sve o Sodomi i Gomori. Pored toga i Orfejev pad je dovoljno upozorenje, i ja ga čujem. I zbog toga sputaj svoju želju i ne pokušavaj da me uzbudiš kako bih druge igre napustio zarad tih tvojih sramnih [ludum infamie]. Jer ako i dalje budeš uporan mogao bi da zažališ kad svima kažem za tvoje sramno ponašanje. I čuj moj dobronamerni savet: mani se tog poroka ili ćeš završiti kao stari zaprežni konj koji truli u sopstvenim govnima.

Premijerka Srbije Ana Brnabić prošlotjednim je intervjuom razljutila tamošnje LGBT aktiviste u toj mjeri da su pokrenuli kampanju kojom poručuju da ne žele političare na Povorci ponosa.

Da li će jednog dana doći vrijeme kada se prostori neće označavati LGBTI predznakom, teško je prognozirati. Ako je to u konačnici uopće i moguće, obzirom da su i LGBTI osobe ponijele toliki socijalni simbolički kapital različitih vremena i politika. Možda jedino poslije nekog vremena LGBTI mjesta budu važila za mjesta na kojima se svi ljudi dobro zabavljaju, plešu, i glasno smiju. Ali nestajanje u društvenoj kori jednako bi značilo fabriciranje LGBTI historije i kulture. Jedino što je u ovakvim situacijama moguće i realno jeste pokušati razumjeti socijalnu politiku u kojoj takvi prostori nastaju, kao i šta znače osobama koje ih koriste – a znače mnogo. Znače sigurnost, slobodu i mogućnost izražavanja. Takvo percipiranje omogućit će bolje razumijevanje položaja jedne zajednice, te samim tim i razbijati i predrasude. Jer kao što i sam naslov kaže, bitno je na čemu je fokus – nije se LGBTI zajednica samogetoizirala i odmetnula od društva, pa odlučila kreirati svoj pokret i kulturu, nego su njihova kultura i pokret odgovor na represivnu politiku, odbacivanje i isključenost.

Nova verzija koja je nakon toga nastala predstavlja osnovu za sva kasnija izdanja, u okviru kojih je ljubav između dvojice muškaraca ostala tek u tragovima, što generacije kvir čitalaca ipak nije sprečavalo da priču smeste u pravi kontekst, i tako je povrate od večito gladnih čeljusti većine.

Dok mejnstim filmski studiji i dalje jure kako bi uhvatili korak sa načinima na koje bi trebalo predstavljati pripadnike LGBTIQ populacije u blockbuster filmovima, velik broj reditelja i dalje operiše u podzemnim slojevima kinematografije, te kvir pitanjima prilazi iz različitih uglova, ne pristajući na heteronormativne zahteve, i na želje većine da se manjina u nju utopi do ponovne nevidljivosti.

Autovanje jednako podrazumijeva i solidarnost s tuđim doživljajima seksualnosti, jer jedino kada osvijestimo sebe, prepoznamo svoje granice, kapacitete i resurse, možemo se staviti i na raspolaganje drugima koji pomoć traže. Zato autovanju pripada posebno mjesto u LGBTI kulturi, jer ono je znak otpora, zrelosti, autonomije i odgovornog ponašanja, te je upravo u odnosu na to svako autovanje politički čin.

Nije retko da se prekaljeni homofobi pozovu na zdrav razum, te onda sebi i drugima postave pitanje: jeste li ikada čuli za homoseksualne odnose u životinjskim svetu? Životinje su bolje, kažu oni, jer dobro razlikuju muško od ženskog, prirodno od neprirodnog.

Osnova je svakog aktivizma skretanje pažnje na probleme koji pogađaju pojedinca ili određenu skupinu ljudi. I, naravno, pokušaj rješavanja tih problema kroz svoje djelovanje. Kada je skupina za koju se boriš nepostojeća, ili je barem tako percipirana, prvi i najbitniji korak je davanje do znanja gradu i svijetu da ta skupina postoji.

Iz današnje pozicije može se utvrditi kako su filmski primjeri koji se bave queer tematikom mnogo suptilniji i autentičniji onoga trenutka kada se njihovim protagonistima dopušta da svoje odnose istražuju nešto otvorenije i kada ne postoji potreba da se ono što čine kontrastira, nego stavlja u suodnos s heteroseksualnim.

Mnoge osobe van LGBT zajednice možda ne shvataju da smo u stvarnosti u konstantnom procesu autovanja našim kolegama, prijateljima, članovima porodice, poznanicima, susedima, poslodavcima, profesorima, i bilo kome drugom ko je u našim životima. Ja se identifikujem kao biseksualna od svoje 15 godine, i kao i sve LGBT osobe, nastaviću da to radim do kraja života.