Tekstovi sa tagom: gej

Portret jedne samoće svedočanstvo je o kulturi koja polako nestaje, budući da manjinski identiteti u razvijenim zemljama polako ulaze u mejnstrim, te usput brišu sve one podgrupe čije se ponašanje ne uklapa u želju da se pripada većini.

Kavafi za života nije objavio nijednu knjigu pesama; pojedinačne pesme je štampao na odvojenim listovima u malom broju primeraka, koje je zatim spajao u cikluse i delio prijateljima ili svakom onom ko bi mu pisao i tražio ih. Izvestan broj ih je rasut po časopisima onog vremena. Nekih pesama se javno odrekao, dok druge nije stigao da objavi (Angra Maina)

Jedan je od onih literarnih junaka koji je u sebi spojio toliko drugosti da je svima nama, baždarenim na senzibilnost ka otpadnicima, odmah ušao pod kožu: Arapin, gej muškarac kojem je epidemija AIDS-a odnijela partnera i pet najboljih prijatelja, mentalni bolesnik, musliman u katoličkom internatu, kršćanin u egipatskom bordelu, neshvaćeni pjesnik, junak koji odmor od sebe i svih tih Drugih u sebi traži na mjestu toliko drugačijem od svih njegovih domova, bliskoistočnih, evropskih, američkih, u utočištu svih odbačenih: na klinici za hitne psihijatrijske slučajeve.

Budući da nije jasno da li se Whitman identifikovao kao gej ili biseksualni muškarac, a najverovatnije zbog toga što se i nije identifikovao jer u to vreme takve etikete nisu postojale, danas se o njemu najčešće govori kao o „kvir“ pojedincu, a zbog toga što moderno vreme ne može bez obeležja. Iz Stokerovih pisama može da se pročita da je Whitmana smatrao idolom, te je mesecima pre nego što će objaviti svoju prvu kratku priču, a 25 godina pre velikog Drakule, poslao pismo koje je privuklo Whitmanovu pažnju.

U srijedu, 13. marta, njemačko federalno ministarstvo pravde je objavilo da će početi isplaćivati novčane kompenzacije muškarcima koji su bili pod istragama zbog odredbi ovog zakona radi saglasnih homoseksualnih odnosa, prije nego što je ovaj zakon ukinut 1968. godine u Istočnoj Njemačkoj i 1969. godine u Zapadnoj Njemačkoj.

Ramzan Kadyrov je kasnije tvrdio da je Bakaeva likvidirala porodica, a nakon što je do njih stigla informacija da je gej, ali su najbliži rođaci te tvrdnje demantovali. Krajem 2018. je ipak moglo da se čuje da su članovi porodica mladih gej muškaraca ipak učestvovali u njihovim ubistvima, a nakon što bi im vlasti naložile da to učine. Među ubijenima je i jedan sedamnaestogodišnjak kojeg je stric bacio sa balkona koji se nalazio na devetom spratu zgrade u kojoj je stanovao.

Guardian je roman "Bazenska biblioteka" svojevremeno opisivao kao "prvi veliki britanski roman koji gej život smešta u savremene okvire, te mu daje moderan kontekst", a tom prilikom je istaknuto da se radi i o dragocenom istorijskom materijalu na kojem je izgrađena priča koja se kreće od pastoralne romanse do profane ispovesti.

Film se gradi na temelju seks komedije, te uzima osnovne heteroseksualne stereotipe da bi ih pretvorio u nešto sasvim drugo. Tako se gej muškarci pretvaraju da su strejt, što mnogi koji sazrevaju unutar heteropatrijarhalnih granica čine i u stvarnom životu, ali je na filmu to ipak retkost, budući da je zarad „dobre šale“ obično obrnuto. Na taj način se preispituju kulturološke norme, te postavljaju pitanja poput „šta uopšte znači biti muškarac?“, te gde se završava podnošljiva, a gde počinje toksična muževnost.

Umetnost Grace Jones i to kako nam se ona predstavlja kao celokupna ličnost nisu tek u funkciji ukazivanja na nestabilnost manjinskog identiteta stvorenog kolonijalnim diskursom, te postmoderni pokušaj da se ovaj legitimizuje. Jones nikada nije bila tipična zabrinuta zvezda koja se u slobodno vreme bavi “dobrotvornim radom”, tj. milostinjom, već oduvek uočava kontradikcije koje društvo živi i jasno vidi njihovo poreklo u kapitalizmu.

Kolekcija od deset pisama koje su svojevremeno razmenjivali slikar Lucian Freud i pesnik Stephen Spender govori o tajnoj ljubavnoj vezi dvojice umetnika, koja je od javnosti skrivana duže od 70 godina.

"...ako je seks potisnut, ako je osuđen na zabranu, nepostojanje i ćutanje, onda sama činjenica da neko o njemu govori izgleda kao namerno prekoračenje. Osoba koja koristi takav jezik postavlja sebe u izvesnoj meri van domašaja moći; takva osoba izaziva važeće zakone, ona anticipira nadolazeću slobodu".

Nakon Drugog svetskog rata pooštrene su kazne za „homoseksualno ponašanje“, pa bi Lynes izgubio sve druge poslove i završio u zatvoru da su njegovi aktovi u to vreme ugledali svetlost dana. Uprkos tome je taj deo posla nazivao svojim omiljenim momentom u procesu umetničkog stvaranja, pa je u jednom pismu koje je 1948. poslao svom partneru Monroe Wheeleru napisao da je „svoje najbolje fotografije napravio kada je radio iz zadovoljstva, kada nije bio plaćen i kad je bio potpuno slobodan da ima modela koji ga je uzbuđivao na ovaj ili onaj način.“

Jasno je da su kvir seks scene potpuno skrajnute u mejnstrim kinematografiji, te su LGBTIQ junaci uglavnom lišeni seksualnosti, a kako bi se privukla većinska publika, i kako heteroseksualni beli muškarci ne bi nailazili na neprijatna iskustva ispred velikog platna i malog ekrana. Kvir junaci tako ne gube samo seksualnost, već ostaju i bez karaktera, tela, sitnih „nastranosti“, obojenih tela, te svega drugog što vladajuća većina smatra neukusnim.

Rusija, godina 2014. Akcije predsednika Putina u Ukrajini privukle su pažnju čitavog sveta, dok o skrivenom konfliktu koji u zemlji postoji godinama skoro da niko više i ne govori. Gej ljudi su meta, a u Rusiji ih love kao životinje. Dokumentarni film "Hunted in Russia" istražuje teror koji gej ljudi iz milošte zovu "lovna sezona". Ovaj šokantni dokumentarac nudi jedinstveni pristup grupama koje love, tuku i ponižavaju gej muškarce i lezbejke.

Od lezbijskog para koji se useljava u svoj novi dom, preko starijeg para koji u istoj kuhinji pleše već ko zna koju godinu po redu, te preko heteroseksualnih ljubavnika koji su podjednako nežni kao i oni homoseksualni, video se polako kreće napred, da bi kulminirao u sceni u kojoj i sam Hawthorn pleše sa svojim partnerom.